Savez Srpske Dijaspore Slovenije
ОГЛЕДАЛО ДОСТОЈАНСТВА И ПОШТЕЊА ОД ВЕРНИКА

ОГЛЕДАЛО ДОСТОЈАНСТВА И ПОШТЕЊА ОД ВЕРНИКА

Припремио: Зоран Стевановић

МОДРИЧА,13.септембра 2009 г.– Епископ зворничко-тузлански, господин Василије, уз саслужење више свештеника СПЦ, освештао је 13.09.09 Храм „Светог архиђакона Стефана“ у Врањаку код Модриче.

Након тог светог чина, епископ Василије позвао је велики број вјерника да се окупљају око припадајуће вјере, да уграде циглу своје вјере у храм у изградњи у Модричи, те Храм Светог Илије на Дугим Њивама чију ће изградњу подржати Влада Републике Српске и Општина Модрича. „Испијајте воду са извора свог духовног. Угледајте се на ктиторе овог Божијег храма, улажите у изградњу богомоља, јер ко то ради, Богу посуђује, а Свевишњи ником дужан не остаје. Није богаство брдо новаца него снага духовна и вјера Србинова“, поручио је господин Василије, изражавајући наду да ће импозантно здање новог храма у Вишњику код Модриче бити употпуњено до краја године. Он је увјерења да ће будући манастирски Храм „Светог Илије“ на Дугим Њивама имати велики значај за Требаву и читаву регију.

Иначе храм „Светог архиђакона Стефана“ у Врањаку, димензија 11 пута 5 метара саградили су супружници Милорад и Ружа Савић. У његово подизање уложили су око 80 хиљада марака, а након освештења изјавили су да су имали жељу да постану ктитори, да је то њихов поклон Врањаку, али да након смрти буду сахрањени у тој цркви.

Након предаје кључева храма, владика Василије позвао је и остале да се угледају на Савиће. „Задужбинарски дух у српском народу увијек је био смисао живота истинског светосавца и увијек је давао снаге српској сиротињи да ће имати на кога да се ослони. Ово нису Савићи подигли сувишка срца свога, него по снази вјере своје у живога и бесмртнога Бога. Ако вјерујете у тог Бога, долазите у овај храм и молите му се“, рекао је Василије у својој бесједи.

У Врањаку код Модриче сада постоје три храма СПЦ, а због свог ангажовања, мјесноог свештеника Недељка Анђелића, владика Василије одликовао је златним крстом.

 Врањак, Новембра 2009 године

Ктитор и донатор цркве „Светог архиђакона Стефана“ – Њивице. Савић Милорад 

10.10 1943 родјен је у Врањаку Савић (Цвјетка) Милорад, син мајке Радојке.
У то вријеме, трајао је други свјетски рат. 
Након само 6 мјесеци Милорад остаје без оца Цвјетка, који је погинуо у старој Југословенској војсци. Убрзо затим мајка Радојка се преудаје за Гостиц (Васе) Новака, с којим се Милорад као својим очухом изузетно добро слагао.

Милорад полази 1950 године у Врањаку у школу, и 1954 године завршва 4 разреда основне школе.
После завршена 4 разреда основне школе, слиједи наставак школовања у основној школи у Модричи.
У Модричу је већином ишао пјешке, прелазећи пут од 8 километара, а ријетко се имало пара у то вријеме за воз. Тако Милорад 1958 успијева да заврши осмогодишњу школу.
1959 године, трбухом за крухом, Милорад одлази у Србију тачније на изградну
ауто – пута у велику Плану на курс за зидара, који успјешно завршава након 2 мјесеца.
1960 године слиједи одлазак за Словенију, тачније у Нову Горицу, гдје је радио као зидар једну годину, а затим се пресељава у Љубљану, гдје се задржао до данашњег дана.
1980 користи кратак излет у Либију гдје је такодје радио као зидар, да би по повратку из Либије 1981 отворио обрт, а 1992 основао градјевинску фирму. Руководио је својом фирмом пуних 10 година, да би у 59 години зивота отишао у пензију.

Милорад проводи пензионерске дане, мало у Врањаку, мало у Љубљани, а одлучио се да своме селу Врањаку поред гробља на Њивицама, на земљишту, које су поклонили Стјепановићи сагради прелијепу српску цркву. Октобра 2009 године предао је кључеве новоизградјене цркве
„Светог архиђакона Стефана“ – Њивице коју је сам финансирао и уложио својих 80.000.- км.
Цркву је освештао 13.09.2009 године владика Василије. Иначе Милорад је све од 2008  године веома активан члан Савеза српске дијаспоре Словеније.
OGLEDALO DOSTOJANSTVA I POŠTENJA OD VERNIKA

Pripremio: Zoran Stevanović

MODRIČA,13.septembra 2009 g…

Opširnije
EPISKOP VRŠAČKI TEODOR

EPISKOP VRŠAČKI TEODOR

Samo veliki istrpioci živuju, traju, i mrtvi, upokojeni, ali žive.Vjerovidci i istinski narodnici, zauvijek ostaju procvjet i kvasanje jednog naroda, njegov prkos i neposustajanje.

Episkop vršački Teodor smjeran hristojavnik, apostolski je isijavao ljubav, uščuvao evanđeljsko slovo u sr(b)skom narodu, stravljenom, bezočnošću…

Opširnije
Апостолско и ратничко у “Посланици сердару Јолу Пилетићу“ Марка Миљанова Поповића

Апостолско и ратничко у “Посланици сердару Јолу Пилетићу“ Марка Миљанова Поповића

Гласити војвода Марко Миљанов Поповић је примјер књижевног подвижништва.Описменивши се касно, руком која је била вичнија ханџару исписао је и потврдио чојствено јунаштво и јуначко чојство и исклесао свједочанство о човјеку у неприличним временима.Читаво његово дјело је тријумфални улазак у арену књижевности и ратника и пјесника,споја витализма витештва и људскости ријечи.

А Марко је остао витез ријечи и од ријечи, правдољубиви пророк пред задртим сујетницима и полакомницима, боготражитељски оданик најплеменитијег кова, истинитог јеванђељског етоса.

Само овај наш крвави и немилосрдни, крш, та слободољубива осматрачница могла је изњедрити несаломљивог човјека чијим ријечима се враћамо као народној Библији, паметарки у одгонетању наше крхке, често бесловесне природе.Враћамо се том неугасивом живом Марковом извору, да још једном провидимо и себе и друге, да напојима душу у овом нашем сујетном и пакосном вијеку, а сваки је био по једна истребница Србаља и неумитно подвижништво одабраних, Богу и части речених.
У Марком књижевном дјелу посебно мјеста заузима „Посланица сердару Јолу Пилетићу“(иако је често била предмет спорења, потврђивања и негирања). Немилосник пише о немилоснику власти, која је најбоље и најделековидије одгуркивала, којој се све морало прилагођавати по вољи господара( а ми смо у црној Гори мимосвијет обожавали господаре до мита, до понижавања себе).

Посланица ништа није изгубила на актуелности, по продорности, оштром запажању и казивању, јер код нас ништа није ново, увијек је старо а ми само умислили да је друкчије.Горка слика времена, наивних и заборавних Срба, али и порука аутора за опамећивање и вјера у васкрснуће. Миљанов пјева о заблудама, слијепим тумарањима нашег србског народа, неизљечивим сујетама, суревњивостима, пизмама, сојлуку и несојлуку.Посланица је поред тог ктрутичког тона истовремено и слово о пријатељској љубави , споменик искрености.
Пред нама је стиховани десетерачки разговор у форми негдањег жанра из византијске књижевности, скројен по мјери етичкој и естетској, присјећање на јунаштво, бојеве и невољна доказивања. То је пјесмарица која блажи, живот и смрт и гордо супротстављање обичности која унижава херојско и борачко.

Добровидности и честитости све је подређено, појединац своју животворност и умност приноси на жртвеник националног,колективног, племенског, братственичког. Лично треба оплеменити и доказати дјелом у херојско- патријархалној средини(гдје завида вазда бијаше, поготово према најбољима и најодлучнијима).

У духу народног усменог казивања, као да је из главе цијела народа“ Миљанов нам говори које су то наше светиње и преко којих нишана да их ушчувамо.
У првом дијелу посланице војвода евоцира успомене на вријеме хајдуковања, непрестаних стизања и одмицања, друговања са Јошом и Пилетићем, истиче мелемност њиховог доказаног пријатељевања које још бодри и свити у Марковим старим данима.Језгровито, скромно, истинито, бритко Поповић гради боголику философију, савршени кодекс, непристрасне мјере којом човјек и једино може бити човјек.
„Да из мрака воде пут свјетила,
Све што за мрак није одређено,
Ал не силом љуцком но Божијом…“
И мајчин благослов је у духу тог етичког завјештања правди, и истини, племенитост:
„Хајде с Богом не вјеруј никога
Осим себе и Бога једнога.“
Човјекова охолост, кратког је вијека:
„Љуцка сила Богу је немила
Много ли је сила прогутала.“
У другом дијелу посланице Миљанов прелази на оно судбинско, Србство, овјенчано великим Немањом(кога прогласише данас је да је окупирао свој град), видовданским митом и видиоником, али сада и тада издробљено клонућима и великашким сујетама, проклетствима, подјелама.Тај вапај појачан је и актуелним тренутком, херцеговачким устанком 1882, када су браћа остављена на милост туђину(оличењу пакленог и уништавалачког).Када су мајке заштитнице водиле неку маћихинску политику и прерачунавања.Губитак националног поноса војвода није могао да схвати, зато и кори оне који су морали помоћи а ћуте, зарад династичких интереса и надгорњавања.Миљанов је добро знао да су слава и моћ пролазни а патња бесконачна, али да има нешто трајније које се намеће као категорички императив а то је неподмитно служење роду, језику, цркви:
„Ох да могу дознати цареви
Привремени да су на свијету
Одиста би другче живовали,
Другчи бише спомен оставили.“
Јер:
„Жалосна је и сила и круна
Која саму себе не познаје
Силеџије народ измучише
Досадише бијелом свијету
Себичношћу, славољубивошћу.“
Квалитет посланице јесте у семантичком слоју, у прегнантним исказима, често одсудним, гдје аутор казује велике истине о немирљивости добра и зла, јер Марко људски збори, пресијеца и поручује:
„А човјека кога ишта може,
Савладати до часа смртнога,
Боље да се ни рађао није,
Срамота га не може проминут.“
Или:
„Добра мисо честито говори.“
Величина људскости стиче се у примјеру:
„Прави јунак вјеран је јунаку
Прави човјек чојство не издаје.“
Јер ништа није вјечно под капом небеском, све је немоћно , залуд лажне титуле и таштине:
„Сила чојству топуз иза врата
Чојство сили по пепелу шеће…“
Зауздати гордост, обедемити пријатељство, ићи путем богочовјека и слободе, то су аманетници Маркови.Загледан у људе и вријеме, Марко је ишао својом и само својм стазом, за одабране, врле, најдостојније, оних који могу да се зову људи.Иако је та стаза у Марковом животу била и трновита, њему је једини путоказ и свијетло са вјекујућег Медуна био и остао човјек, на путу ка човјеку.

У Подгорици, 23.11.2018. Мр Слободан М. Чуровић Апис

Apostolsko i ratničko u “Poslanici serdaru Jolu Piletiću“ Marka Miljanova Popovića

Glasiti vojvoda Marko Miljanov Popović je primjer književnog podvižništva.Opismenivši se kasno, rukom koja je bila vičnija handžaru ispisao je i potvrdio čojstveno junaštvo i…

Opširnije
СУЗЕ КОЗАРЕ У ГРАДИШЦИ

СУЗЕ КОЗАРЕ У ГРАДИШЦИ

По први пут 19. октобра ове године одржана је међународна манифестација под називом „Сузе Козаре“. Манифестацију су удруженим снагама организовали Удружења српских књижевника у Словенији-библиотека Вук Караџић Љубљана и Народна библиотека у Градишци.

У просторијама Народне библиотеке одржано је књижевно вече на којем су своје стихове читали пјесници  награђени на конкурсу Сузе Козаре и многи други пјесници- гости, односно љубитељи писане ријечи.

Главни покровитељ и организатор ове манифестације, годподин Гајић Саша, обратио се присутнима и у поздравном говору истакао чињеницу да не бисмо смјели заборавити страдања нашег народа у Поткозарју, али исто тако ни у осталим мјестима.

На конкурсу који је био расписан 20.маја текуће година пристигло је 77 радова из РС,Хрватске,Србије и Црне Горе.

Стручни жири у саставу:проф.Сњежана Миљковић,члан-проф.Рајка Голић,члан и проф.Силвана Алексић,предсједник, донио је одлуку о овогодишњим добитницима,а у договору са организаторима осим главних награда биле су  додијељене и 3 споредне награде.

Главне награде:

мјесто на овогодишњем конкурсу за најбољи поетски рад додијељено  је гос.Милораду М.Ђурђевићу за пјесму под називом” Прозор наш је отворен и небу је мио”
мјесто на овогодишњем конкурсу за најбољи поетски рад додијељено је гос.Милораду Мракићу  за пјесму под називом” Сузе Козаре”
мјесто  на овогодишњем конкурсу за најбољи поетски рад додијељено је  гос.Миладу Обреновићу за пјесму под називом ”Јасеновац.

Oрганизатор је додијелио  и 3 споредне награде

Госпођа Јулка Ерцег  за пјесму ”Не плачи Козаро”
Господин Ратко Поповић за пјесму ”Сузе Козаре”
Госпођа Милена Дрпа, за пјесму ” Јецај пјесме Драганове”.

Осим награђених поета своје стихове су читали и гости домаћини..између осталих публици су се представили:

 Берић Миладин,Бања Лука
 Берић Селена, Бања Лука
Вученовић Раца Душанка,Градишка
Вуковић Горан,Прњавор
Врачевић Жељка
Добриловић Биљана
Игњатић  Жељка
 Илић Гордана
 Јањушић  Рада
Симић  Ненад
Алексић Силвана,Теслић
Голић Рајка, пјесма Саше Гајића
Јовановић Спасоје,  Добој
Врачевић Жељка, Прњавор.

Организатор је обезбиједио прикладне награде, а за учеснике захвалнице…библиотеци у Градишци уручено је признање за сарадњу.

И као  што рече побједник овогодишњих Суза Козаре, господин Милад Обреновић: „Хвала свима који у овим временима свакојаке кризе и времену искривљених вриједности и сломљених емоција кроз ову манифестацију његују љепоту поетске ријечи.Ослањајући се на Аристотелову мисао да је поезија истинитија од историје и на поуке и поруке др. Милоја Милојевића још из 1928.године ”Да народи који немају развијену културу памћења и културу уопште – таворе, претапају се у културно јаче од себе и  изумиру”, са сигурношћу се може рећи да се оваквим манифестацијама отимају од заборава наша историја и страдање српског народа и његује култура памћења и незаборава односно трајања и дјеци преноси дио прошлости, живота и страдања предака. А страдања српског народа су огромна.“

Пропратила Силвана Алексић

&nbsp…

Opširnije
Demant neistina u Tragovima internetne stranici Radovana Milića

Demant neistina u Tragovima internetne stranici Radovana Milića

Radovan Milić je  rodom iz opštine Aranđelovac, a živi u Slovenskim Konjicama sa gospođom  Metkom Obrul, koja i sama nije baš dobroga zdravlja. Mada Milića uspeva prehraniti, žena dobrog srca i još bolje volje. Milić inače zadnje godine dobija od Centra za socijalni rad iz…

Opširnije
NARODNE IZREKE

NARODNE IZREKE

Pripremila: Milica Đukić
Narodne izreke
Ako želiš jezgro, slomi ljusku.
Ako hoćeš da napakostiš čoveku, poželi da mu žena umre.
Ako kantar ne valja, ti budi ispravan.
Ako komšijska kuća gori, gledaj u svoju.
Ako ne počneš, nećeš ni završiti.
Ako nekome ne…

Opširnije