Dejtonski dogovor i njegova činjenična karta BiH.

Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini ili Daytonski sporazum naziv je mirovnoga dogovora iz baze zračnih snaga Wright-Patterson u Daytonu, Ohio, SAD, o uređenju Bosne i Hercegovine nakon rata 1992.-1995. Dejtonski dogovor i njegova činjenična karta BiH. Ko želi da ru…

Opširnije
Opširnije

DALI JE PRAVDA POBEDILA ? ISTINI ZA VOLJU, NIJE.

Tu verovatno ona narodna ima svoje značenje »TI MENI, JA TEBI«

Dragi naši, Upravni sud RS svojom presudom broj I U 1286/2019-38 od 11 maja 2021, sa sudijama predsednicom senata Petrom Hočevar uz sudije Borut Smrdel i Irenu Grm te zapičarom višim pravosudnim…

Opširnije

ПЈЕСМА ГОДИНЕ БАЛКАНА И ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Научни и међународни годишњи конкурс за признање и награду ,,ПЈЕСМА ГОДИНЕ“ БАЛКАНА И ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ 2021од  Удружења ЕВРОПСКЕ АКАДЕМИЈЕ  СРПСКИХ НАУКА И  УМЈЕТНОСТИ из Љубљане.

Награде за добитнике се састоје од: плакета, орфеја, признања али и медаља, значки, диплома, захвалница и повеља УЕАСНУ, ССДС или УСК и то:

1.за постигнуто прво такмичарско место награда је златна плакета или медаља, захвалница и повеља УЕАСНУ.

2.за постигнуто друго такмичарско место награда је сребрна плакета или медаља, захвалница и повеља УЕАСНУ.

3.за постигнуто треће такмичарско место награда је бронзана плакета или медаља, захвалница и повеља УЕАСНУ.

Ове године у вези субјективних и објективних разлога донација није било, тако да новчаних награда нема.

4.за додатне три(3) награде за најемотивнију, најромантичнију и најоргиналнију љубавну песму, награде ће се састојати од златних значки уз диплому УЕАСНУ.

На међународни конкурс за књижевно признање и награду,,Песма године“ Балкана и ЕУ пријавили су се аутори из 11 држава: Словеније, Србије, Руске федерације, Босне и Херцеговине, Хрватске, Македоније, Црне Горе, Немачке, Канаде, Шведске, и Аустрије. Ове године на конкурс је стигло 157 пријава, од којих је 38 било непотпуно. Сви пристигли радови, жанровски гледано, су поезија, па су пјесничке слике и пјесникове поруке исказане кроз стихове. Жири у саставу проф. Сњежана Миљковић, проф. Милена Грбић, предсједник ССДС Игор Митић, генерални секретар СССС Давид Тепић и мр. Рајка Голић, као предсједник истог, састао се 10.јуна. На поменутом састанку изнијели су своја мишљења и приједлоге за награде. Љубав према вољеној особи главна је, а можемо рећи и једина, тема која је подстакла наше кандидате  да напишу свој рад. Емоције су углавном тужне, сјетне јер је недостижан онај о коме се машта.

 

Главне награде: 

1.Шифра: „Принц од нежности“

Драгана Деспић је рођена 23. јуна 1997. године у Бањој Луци. Основну школу и гимназију завршила је у Теслићу. Дипломирала је на Факултету политичких наука Универзитета у Бањој Луци на одсјеку социологија. Тренутно похађа мастер студије на Факултету организационих наука Универзитета у Београду на студијском програму Менаџмент људских ресурса и на Факултету политичких наука Универзитета у Бањој Луци на студијском програму социологија. Објавила је двије збирке поезије „Кораком до стиха; (2017) и „Тишине гласа; (2020).

 

Ако одем

Ако одем прије рујних зора што ките дан

утабаним путем којим сви ће проћи,

ти спавај, не, не прекидај сан,

јер баш у њега насмијана ћу ти доћи.

 

Ако одем прије вечерњег пољупца

за одласком мојим заплакаће сви,

и пјесма моја ће да загрца,

али немој молим те плакати ти.

 

Твоје миле црне очи не смију да плачу,

јер не волим када си тужан

забижељићу оштрицом сличној ко на мачу

да си својој вјечности пјесми остао дужан.

 

А дуг свој ћеш вратити пољупцем у свијећу

запаљењу у пламену сличноме моме

што је цијелим бићем горио за срећу,

исписаној у сјећању сад у срцу твоме.

 

Ако одем прије мрака

плакаће птице, тишине и драги људи сви,

а ја, ја те гледам кришом са небеског сокака,

и зато молим те немој ми плакати ти,

само ми махни док одлазим…

 

Шифра: „Марија“

Оливера Синђелић рођена 12. 7. 1973. у Сремској Митровици. Награда,,Силвија Павић,, добијена од књижевног клуба ,,Момчило Настасијевић,,из Г. Милановца 7.11.2019. Прва награда 17 међународних илинданских песничких сусрета 5.8.2018. године у Дервенти. Трећа награда 21.10.2019. поводом првог међународног књижевног конкурса у организацији Удружења књижевника ,,Стојан Живадиновић,,.

 

Не сећам се више

Не сећам се више очију тих, очију дивних.

Време је прекрило велом заборава прошле дане,

као кад на поље у долини у рано јутро падне

са неба вео од облака, магле и слане

па не разазнајем на њему цветове…

Не сећам се више руку тих, руку дивних

и не смем ни да помислим шта је сада са њима,

покрива их трава, милодух, цветови белог крина,

покривају их различци, цврци и свици,

паперјаст дивљи врес са маслачцима…

Не сећам се више осмеха твог, усана дивних

али се сећам речи и боје твога гласа,

жалим као Вотан Албериху због Фреје кад скриви,

зажалим увек кад видим жито кад се заталаса

у сунчаним данима лета.

Сетим те се увек кад прођем крај поља сунцокрета,

сетим те се увек кад видим булке у мору житног класа.

Заборав је покрио сећања, избеледеле су слике,

године пролазе и на хиљаде њих ће проћи

овом дивном долином после мене, кога да кривим?

Помирих се са судбином у свој својој немоћи,

записах у камену своје успомене, нека оне живе

и кад ја престанем да живим.

Дани теку, река времена не престаје да тече,

часови се нижу, као кишне капи капљу минути,

кидају се међу људима споне, бледе сећања, брује ветрови успомена,

облуци на обали реке као сребрни прапорци са санки сребним звоном звече,

прастари чемпрес пред нашом кућом мотри и ћути,

он види и давно прошло време и векове пред нама далеке…

 

Шифра: „Константин 2706“

Милош Марјановић пише поезију од своје петнаесте године. Предсдник  Књижевног клуба „Мала птицa” из Београда и почасни члан Фондације “Такец” из Битоља, Македонија.

Објавио збирку поезије “Трагање за истином”, Књижевни клуб “Мала птица”, Београд, 2018. и двокњижје “Девет страна света / Одјецаји” (са Ненадом Ж. Милошевићем), Удружење незвисних писаца Србије, 2020.

Песме су му заступљене у преко двадесет антологија и зборника ( “Шумадијске метафоре”, “Гарави сокак”, “Изворник”, “Београд на води”, “Тројица из Градишта”…) и преведене на ромски, италијански, румунски и грчки језик.

Живи и ради у Београду

Једно име за љубав

 

Чувам за тебе осмех

из времена када сам мислио да је зло само део бајке

које губи на крају.

Чекам да га вратим на лице

чим додирнеш уснама мој десни образ

вратиш искушеника у детињство

и незналицу претвориш у мудраца.

Сакрио сам додире у врхове јагодица

да их не узму погрешне.

Превише је заблуда полагало право на мене

крунило клип уздаха

бацајући ме у кавез кривице

терајући да потонем у глиб стварности.

Сушим цветове липе са крошње детињства

да се пронађемо у капима чаја

и да опијен вилинским моћима

не пожелим ни једну жељу

јер си остварење свих жеља.

Тешко је када нађеш идеалну жену у погрешно време

када је сутра далеко као век

и не можеш бити друго име за љубав

када си прва

када си једина.

 

Додатне награде:

 

1.Шифра: “Пјевање о Романији“

 

Милена Дрпа рођена је 1950. године у Горњој Слатини код Шамца. Основну школу завшрила је у Шамцу, гимназију у Градачцу, а студије српскохрватског језика и књижевности на Педагошкој академији у Тузли. Цио радни вијек радила је као наставница српскохрватског, касније српског језика, прво у Доњим Кладарима код Модриче, касније  у  Модричи.

Објавила је осам књига, а девета је спремна за објављивање. Три књиге је приредила, у зборницима је око седамдесет њених радова, у часописима близу сто, десетак у антологијама.  Током бављења писањем обрадовало ју је двадесетак књижевних награда, али јој је драго и осталих шеснаест награда добијених за просвјетни рад.  Од свих, ипак издваја једну, која није, али и јесте, и књижевна, пошто је заслужена за учење ђака српском језику и књижевности  и за рад са младим књижевним ствараоцима. То је признање Најдражи учитељ, добијено 2003. године у Београду.

 

Ако одем раније

 

Не чекам ја откуцаје тог клатна

на сату суда, и не желим их, не.

Моја су поља још од пламсаја златна,

још кришом блуди мјесец, нуди се све.

 

И још ја надом поткивам своје дане,

чак и кад замуцам над пролазношћу.

Још у мој поглед милион сунца стане

и још ја грлим љубав, милу гошћу.

&nbsp…

Opširnije

БЕТОН

„Бункери се не могу ослободити бетона“

-Гинтер Грас-

„Не можете на Цетињу играти то коло“- готово у заносу ми је говорио омањи,

црнокоси младић док је поред њега стајао знатно височији момак који је углавном

ћутао, гестикулирајући рукама. Раније, тога дана, матуранти су прослављали

завршетак свог школовања уз нешто гласнију музику. Најприје су се са разгласа

чуле изворне народне пјесме, које је убрзо замијенила новокомпонована музика.

Док сам све то посматрао са прозора школске зграде, размишљао сам о томе како

ја, заправо, немам никакав однос према тој врсти музике. Још као

дванаестогодишњи дјечак сам се преко никшићког бенда Друштво скривених

талената, чији је пјевач био мој рођени брат, упознао са свијетом панк и хард-кор

супкултуре. Касније, када сам почео да сазријевам и у том музичком смислу,

наставио сам да гајим равнодушност према популарној музици. Но, смисао

заједничарења није у томе да заједницу којој припадамо прилагођавамо себи, него

да се ми, по могућности, прилагодимо заједници. То је и разлог због којег нијесам

хтио да интервенишем код матураната, када је у питању њихов музички избор за

тај дан. Ђаци су, ипак, одлучили да славље заврше на начин који је прихватљив

свим музичким укусима, тако што су заиграли ужичко коло. Ово је, како ће се

касније испоставити, изазвало револт групе младих Цетињана. Објашњавали су ми

да је таква игра у срцу Цетиња и то у ове, за њих, празничне дане, ништа друго до

обична провокација. Прије само пар мјесеци скупина људи је у раним јутарњим

сатима дошла у њихов град и сликала се са српском тробојком. Цетињски младићи,

за које претпостављам да су чланови навијачке групе, су овај чин доживјели као

увреду. Покушавао сам да им објасним да то што су ђаци играли ужичко коло нема

никакве везе са политичким или навијачким страстима. Матуранти су, једноставно,

на себи својствен начин изразили радост због постигнутог школског успјеха, при

том ни не помишљајући да би то било кога могло да увриједи. На моју опаску,

одговорили су ми да је ово био задњи пут да се у Цетињу играло ужичко коло.

Овога пута су дошли само да нас упозоре, због чега су и позвали органе реда као

сведоке. Подразумијева се да следећег пута неће бити оволико обазриви и

трпељиви. Рекао сам им да све и да се не буде више никада заиграло ужичко коло

на Цетињу, то, вјероватно, неће ријешити њихов проблем. Примјера ради, ја сам из

Пјешиваца који се убрајају у Катунску нахију. Изјашњавам се као Србин, а не знам

да играм ужичко коло. На то су ми рекли да њима уопште није важно како се ко

изјашњава, те да су нам поручили то што су имали да нам кажу. Још прије него што

ме је необично љубазни господин у плавој униформи замолио да престанем да се

препирем са окупљеним грађанима и да се вратим у зграду богословије, схватио

сам да овај разговор никуда не води. Када се год покрену ове теме, срца тих

младића се претварају у бункер на коме се налазе наслаге бетона, сатканог од

заблуда и сујевјерја. Разумно и логичко убјеђивање, те поруке праштања и

милосрђа тај бетон никада уклонити неће. Сва трагедија је у томе што су они још

 

увијек млади и године многе тек су пред њима. Њихов би живот требао бити права

линија, којом се слободно крећу. Насупрот тога, њихово бивствовање је омеђено

паганско-нихилистичким кругом нужности и безнађа. А такав круг заиста ништа

заједничко нема са траговима које су оставили богословци који су играли ужичко

коло.

&nbsp…

Opširnije