NACIONALNA ŠTETA UZ POLITIČKA PREVIRANJA - KO DA VIŠE?

Republika Srpska je nedavno preko Narodne skupštine usvojila pravni okvir za vraćanje

svoje nadležnosti, a verovatno i garanciju svoga postojanja. Imajući u vidu dosadašnje činjenice i rad vlastodržaca RS, moramo priznati da je daleko je od idealnoga. Pa ipak, principijelno političko dešavanje…

Opširnije

Цењени наши, сада вам представљамо великог песника из Русије Евгенија Александровича Капустина са његовим песмама на српском и руском језику

Евгениј Александрович Капустин

Евгениј Александрович Капустин је познати и цењени млади писац који живи и ради у Санкт- Петербургу. Рођен је 19. септембра 1984. године. По занимању је поморски инжењер. Завршио је Санктпетербуршки државни поморски технички универзитет. Добитник је бројних признања за своје књижевно стваралаштво. Овај талентовани писац, прозаист и преводилац победник је  књижевне манифестације ,,Златно перо Русије 2017. године, лауреат међународног фестивала ,,Светског дана поезије 2018. године” и низа других значајних награда у својој домовини и ван ње. Његова дела су објављивана у свим значајним литерарним часописима. Његове песме, без обзира да ли су родољубиве, љубавне или мисаоне носе у себи снагу речи и бриткост ума, Богом дану спретност у сликању мисли и осећања. Он припада кругу савремених петербуршких песника – уметника који настављају традицију цењене руске књижевне школе која је одувек давала и даје најбоље европске и светске писце. Представљамо вам, за сада, три његове песме у одличном преводу Миленка Заблаћанског.

ПЕСМЕ ЕВГЕНИЈА КАПУСТИНА

 Са руског препевао Анђелко Заблаћански

ЖИВОТ

Кад бисмо га упрегли као рагу

Да нас само сећањима вуче,

До тишине на последњем прагу,

Где нит сребро не мота у клупче…

Нови дан памти тек то што не беше:

Јарке снове – светлост из даљине;

Прошлост се не враћа ни да нас очеше

Док на њу гледамо са висине.

Живот – то је бол у чекању среће,

Живот – то је тражење себе –

Страст и спокој – дрхтав пламен свеће,

Избор за мене или за тебе

Живот или смрт – почетак је само;

О, небо мило не зови ме рано,

Не желим да срце заћути тамо –

Још желим и волим све животом дано.

РУС

Сликару И. И. Левитану

Изнад вечног мира кад заплави

Са капија небеских верига,

Где певају херувими слави

Не постоји ни туга ни брига.

Где реч свака молитва је части,

И глас јека крви нам невине;

Из руске ће земље већ порасти

Грубе стене – црквене зидине.

Говорећи с неба куполама

Стоји мирно наше светилиште,

Иза тако оживљеног плама –

Плавет неба златне боје иште.

Зрак светлости вечности те даде,

Пробуђене у магли даљине;

Љубав нек нам загреје све наде

Молитвама туге с душе скине.

Овде је велики дух слободе,

Овде је реч светло и олује,

Лик је слика у таласу воде,

Дисање се са звонима чује.

Овде судба места мења често,

Гори попут светиљке у мраку;

Овде смрти на крсту је престо' –

Земља с небом у истом кораку.

БИЛА ЈЕ МЛАДА

Свој пут газио сам у дан бео,

Кад уморног осмеха – као сенку –

Слободну кô птица њу сам срео

Без жеље за жудњом у човеку!

Лепотица и тако још млада,

А знам да су многи је волели.

Она рече: „У данима јада

Никог нема да ме развесели!“

Свој пут сам газио, кô и свагда

И видех ум јој на све је спреман!

Али иње не топи се с леда;

Сјај у оку као мртва неман!

Лепотица умна и путена

Њу су, веруј, многи миловали

Она рече: „Била су времена

Кад су мене и срећни искали!“

Тад ми на све мисли беху спремне –

И страх, и бол, и жуд сладострасну,

Јер сну води ма ко да је сретне;

Чак и душу поштену и часну.

Љупка, ведра – безобразно млада.

Усправног погледа – корака лаких,

И рече: „Било је дана када

Видех много срећнијих нејаких!“

Свој пут газио сам у дан бео,

Кад уморног осмеха – као сенку –

Слободну кô птица њу сам срео

Без жеље за жудњом у човеку!

Сретох смрт. Беше веома млада,

Лепа, љупка и корака лаких.

И рече: „Било је дана када

Видех много срећнијих нејаких!“

НА КРАЈУ СВЕ ИСТОПИ

Све у заборав падне лако.

И као да сам умро,

Благослов тражиш тек онако –

За снег у јесење јутро.

Под прозором твојим заспаћу;

Да чујем како дишеш,

И на бели папир ставићу

Све што сновима ришеш…

Срце у сећања се склопи –

У вечност без граница!

Ипак, на крају, све истопи

Топлина твојих трепавица!

ТАЈНИ ЗОВ

Постоји тајни зов

И туга тајна.

Знам: они су – почетак свих стазица;

И само бол је последица,

Када без снова,

Ни прошлост није бајна.

Али, постоји љубав,

И оно што је над нама.

Знам: не може бити друго, јаче,

Када и нада плаче,

Но васкрсни убав

И дај се нов сасма.

МОЛИТВА ЗА КОСОВО

Пут до истине је сложен

Кô неба прибежиште,

О, помилуј нас, Боже:

Срце сигурност иште.

Без лажи и сагињања,

Ниже не смемо пасти

Да крв нас не прогања,

Боже, у твојој смо власти.

Док хорде земљу пале,

Ми смо Божји војници;

Редови – сила мала –

Криви у туђој кривици.

Ал' без бола вере није,

Носити крст то је дар;

И без воље Божије

Нико не угаси пожар.

А хорде пале цркве,

И света земља гори;

Браћи опет узеше све,

Ал' око им још зазори.

A душмана све је више –

Боже, не остављај нас саме;

Дај сунца усред кише,

Изведи нас из таме.

Душмани надиру свуда,

Сами ђаво њихов је брат,

Просуше семе блуда

И нејачи ломе врат.

О, дај нам снаге, Боже

За душе и тела спас,

Сустати се не сме, не може –

Јер нит вечности је код нас.

КОСОВСКО ПРИЧЕШЋЕ

Христове крви Света тајно,

Причести ме крвљу мојом

За памћење ново – не сјајно

У цркви с друкчијом бојом.

Причести све душе слободе

Кроз сурове бодље границе,

Народ су шчепале сподобе –

Што крију своје право лице.

Заборављају глас сопствени,

Из џепа душе ваде и кољу,

Кроз уши трнови прободени:

На Балкану, на косовском пољу.

Изгинули знак су који зове:

Сву децу да би стасала брже,

Све вернике крви Христове

И све који се те вере држе.

Да причесте дух вечно пламан

И отерају страхове кô дим,

Да зора истопи бес њин сраман –

И живот не зажали ни за чим.

ОТАЏБИНА

Доћи ћу, а тамо је све кô и пре –

Тихе туге све ми јасније,

Што отври недогледне просторе

Древне и миле Русије.

И видим светост и епску вечност –

Ту исконску даљину зоре,

У срцу лаком тиха неопрезност,

Покршен крст на врху гȍре…

И стазе у шумама непртиметне,

Ваздух сладак од језе сирове,

Баре и степе кô сном неговане

И древеће огрубеле коре.

И вратих се – видех да још је иста

Та блистава туга у тишини,

Родна груда сва нежна и чиста,

Што подсећа да сам на висини.

ВАРАО САМ

Да, варао сам. Издао јесам;

И волео – а сада не умем!

Последњу, кобну грешку сам

Поделио с древним чудовиштем.

Не знам ко је дошао први

Да плеше танго на мом гробу!

Напред идем – снага ме мрви,

Слабости моје удишу злобу.

Бежи од мене, човече мили –

Да избегнеш поделу јада,

Ал' кад бисмо се помолили:

Ја теби, ти мени био би нада.

У ТВОЈИМ ОЧИМА

шта је Рај?

то је одраз неба

у јасним очима

у чистим погледима

у сјајним зеницама

не неба

што је изнад наших глава

са Сунцем и облацима

месечином и звездама

већ Неба

над нашим срцима

над нашим душама

над нашим сновима

нашим надањима

и вером да ту станују

Истина и Љубав у људима

небески Рај

то је одраз Истине и Љубави

у јасним очима

у чистим погледима

у сјајним зеницама

твојим топлим дивним очима

ЗАЉУБЉЕЊЕ

Опрости ми заљубљеност моју.

Опрости што небо призивам

За меку кô лан косу твоју –

И што једну влас кô дар снивам

Опрости – умро сам – нисам знао

Да бешумно шкрипи капија.

Опрости – та капија – нисам знао

На самом је предворју Раја.

Опрости ми, опрости чудном,

Све то у себи носим одувек.

Опрости ми и у сну будном,

Дај руку – облак зна да сам човек

Опрости мени заљубљеном.

TРАЖИХ ТЕ ХИЉАДУ ГОДИНА

Tражих те хиљаду година,

Сваког дана гледао свитање;

Шавом рашивена судбина

Рушила светом гласно ћутање.

Небом прођох хиљаду пута

Да дохватим дубине твог ока,

Осећаш – како ветар лута,

Жељом да ме такне твоја рука.

Тражих те у хиљаду сунаца –

И зов упомоћ слушао светом

Милиона ноћи без месеца,

Закључане заборава сплетом.

Открио сам хиљаде снова

У тражењу суштине сене,

Неухвату међе као окова

И на дну бунара лице жене.

Tражих те хиљаду година,

Под покровом радости света,

У тајни где је срећа скривена –

Ти у чуду звезданог преплета.

ЗИМСКИ САН

Тама се подиже изнад воде,

Изнад кристалног жубора вира

И ветрови с тишином се сроде,

Корак с кораком у ланцу мира.

Даљина с небом сва се стопи,

Духови у мраку, сенке клиске –

Не дају близини да их склопи,

Јер обичан сан су ноћи зимске.

Већ је са мном, све ми се чини

Да траје дуго, много векова.

А у топлој сам, мекој постељини

Покривен облаком зимских снова.

Капустин Евгений Александрович

Санкт-Петербург.

Родился 19 сентября 1984 года.

Поэт, прозаик, драматург, переводчик.

Куратор международного культурного проекта «ОТЗВУКИ НЕБЕС».

Автор сборника стихов «ОТ ВРЕМЕНИ К ВЕЧНОСТИ» (Altaspera Publishing & Literary Agency Inc., Канада; 2013 г.)

Дважды – лонг-лист независимой литературной премии «ДЕБЮТ», Лауреат конкурса литераторов союзного государства «Мост дружбы» (Беларусь, Минск; 2015 г.), Победитель конкурса национальной литературной премии «Золотое перо Руси» (Москва; 2017), Лауреат золотой сотни международного фестиваля «Всемирный день поэзии» (2018).

ЖИЗНЬ

Как бы потом ни сложилось в итоге,

Я буду в памяти вечно хранить

Ту тишину на последнем пороге,

Где не рвалась серебристая нить…

Что не сбывается, то остаётся

Светом прекрасной и яркой мечты.

Прошлое к нам никогда не вернётся, –

Мы на него поглядим с высоты.

Жизнь – это боль в ожидании счастья.

Жизнь – это поиск себя самого.

Вечный покой, бесконечные страсти –

Выбор, достаточный для одного!

Жизнь или смерть – это только начало.

Небо! Так рано меня не зови!

Я не хочу, чтобы сердце молчало!

Я не умею дышать без любви!

РУСЬ

Художнику И. И. Левитану

Над вечным покоем незримы

Ворота в небесный чертог,

Где славу поют херувимы,

И нет ни скорбей, ни тревог.

Где слово молитвы сплетают

И голос безвинных кровей,

Из русской земли вырастают

Шершавые стены церквей.

Касаясь небес куполами,

Обители тихих святынь

Хранят животворное пламя,

Что выльется золотом в синь.

Лучами предвечного света

Проснётся туманная даль, –

И вечность любовью согрета,

И тает в молитве печаль!

Здесь дух необъятен и волен,

Здесь слово – и свет, и гроза,

Дыхание – звон колоколен,

А лица – почти образа!

Здесь судьбы, меняясь местами,

Горят как лампады во мгле.

Здесь, смерть побеждая крестами,

Стоят небеса на земле!

ОНА БЫЛА ЮНА

Я шёл своей дорогой в белый день,

И встретил ту, которая свободна.

Усталая улыбка – только тень

От той, что покорит кого угодно!

          Красавица. Она была юна.

          Её, конечно, многие любили…

 &nbsp…

Opširnije

»SUTRA KRŠTENJE U DESET« - A posle krštenja..

Cenjeni članovi, počasni članovi, pridruženi članovi i naši prijatelji, sutra 29-og novembra 2021 u deset časova na slovenačkom Ministarstvu »KULTURE« pozvani su predstavnici

Saveza srpske dijaspore Slovenije i Udruženja srpskih književnika Slovenije na razgovor oko oduzimanja dodeljenog statusa Javnog interesa za kulturu MK…

Opširnije
Opširnije

Predstavljamo vam pesnika simpatičnu Biljanu Minić sa njenim pesmama

Biografija

Zovem se Biljana Minić. Da bih ispunila želju roditeljima i postala „gospođa s fiksnim radnim vremenom“, studirala računovodstvo i finansije u Novom Sadu. I – nisam postala gospođa već obična devojka koju reči jure i traže da budu zapisane.

Objavila sam zbirku poezije „Sre…

Opširnije