Predstavljamo vam mladog glumca i pesnika Veselina Mandarina iz Kikinde sa njegovim pesmama
Biografija
Moje ime je Veselin Mandarin.
Pesnik sam, pisac i glumac.
Rodjen sam 30.04.2001 godine u Kikindi, Srbija.
Clan sam Banatskog kulturnog centra ,,Novo Milosevo« i kluba ,,Magicno veče,, Beograd.
Prva zbirka pesama predata je na stampanje ,i uskoro bi trebala biti objavljena.
Par pesama obljavljeno mi je na stranici Poezije, Srbija.
Ucestovao sam na knjizevnim konkursima.
Par pesama objavljeno je I u casopisu ,,Knjizevnost,,.
Aktivno nastupam na vecerima poezije.
Iza sebe imam odigrano preko 40 kako skolskih tako i pozorisnih predstava.
U daljem prilogu, moje pesme.
Duše predaka
Ivičnjak duše ove
lomi kamen tihim glasom
da jutro tužnije bude
ravnica da potraje.
Ruke marmerom vezane
drže sjene doma moga
da se vetar noćas njiše
po leđima mojim.
Rudnik duše zakopane
crnu rupu predvidi
u njoj beskraj spava
mesto moje tamo je.
A duše predaka naših
čuvare sreće ubiše
snage im ponestaje
niko se ne predaje.
Pa se krvlju biseri prekrivaju
čeznu ruke za uzdahom
ostao je mrak da gazduje
od sreće ja se odjavljujem.
Vapaj
A snovi ko sjena
nestanu u trenu
pa te rane peku
a vetrovi seku.
Duše puste čeznu
žele da se sretnu
misli vesele sanjaju
tebi se nadaju.
U očima je mrak
nestao je sjaj
proklinjem svaki dan
od kad nema nas.
Vapaj kože ove
u srce me bode
noževi se lome
smrt je stigla dovek.
Krvava postelja
More talase kroji
jutro da mu stigne
svetlost ludačka
život dade.
Rosa što kiša je ostavi
na sreću zamiriše
a nje nema više
tugo prokleta.
Vazduh koji dišem
ugrize me za usnu
krvava je postelja
u njoj osmeh krijem.
Tuge u meni kolo igraju
plesom šire otrove
ja snova željan ostajem
noći bolne zemlje.
Autor : Veselin Mandarin
Krvava pesma
Liju suze teške
kamenjem zatrpane
pokraj ivice one teku
nemirne rane ponekad zapeku.
Ratnik kroja nebeskoga
na pokolj sutra odlazi
tugom prolivenom
zemlju da pokvasi.
Bregovi velikih junaka
za poljem svojim njišu
da im jedra budu snena
sa osmehom da se bude.
Ledja mukom uvijena
znoj robova teše
jutra korake da čuju
ponor da se povuče.
Ivica suviše je tanka
vetrovi je nose
oko prsta jedne ruke
prstenje zaplete.
Čedni borci pravde
niz ulicu kolo vode
čuvari ih vešto prate
snage da im daju.
Orlovi sišli sa visina
vodi život da vrate
talase crnog mora
krvlju da oboje.
Autor : Veselin Mandarin
Potopljen osmeh
Koračam polako ka dnu
tamo jutra nema
gore procvetale
jutarnji kamen tvrdog kroja.
Idem da snove svoje stignem
po njima pesak vileni
vetrovi nose boli puste
suze potope osmeh.
Duše nemirne spokoj traže
na pogrešna vrata Bogu se mole
srce moje suzama potopljeno
guši me i ovoga dana.
Zvezde noćas sjaja nemaju
mračne sjene drže me za ruku
spasa nema na vidiku
proklinjem i ovaj dan.
Kad padne prvi sneg
Gore puste želje kriju
iznad vrha svog
krvava jutra nebeska
brodove šalju u beznadje.
Nebeskom harfom
muzika se peva
sneg nam padne
sa ivice puste.
Jutro na belo zamiriše
jorgovana nema više
ulicom je pahulja seda
sreće svoje željna.
Snovi coveka velikoga
lome sve pred sobom
magla duše hladne
snegove naše krasi.
Za vijek i vjekova
Andjeoske kose sede
duše nemirne krase
jutro svo u crno zavijeno
vatrene staze nosi.
Duž ivice ponora stojim
sreći se ne predajem
vetrovi istinu nose
reka suzom prolivena.
Vijek je kriv što kraja nema
večnost ka sebi me nosi
padaju sile nebeske
kiša suzama obrisana.
Vjekovi bore tužne daju
licu mome svetlosti treba
u ponoru tuge tebe čekam
bolnu dušu da olakšam.
Žalosna pesma
Ako ti jave da umro sam
a snove sam ti krio
bio sam ti drag
u ljubavi slep.
Slapac najveci bio
suzama ružnim ime ne znam
miris tvoj jos uvek osecam
bestidno o tebi mislim.
Minut i godina nisu mi do kolena
iznad svakog zla moje mesto je
u tužnim rekama
otrove svoje ispuštam.
Dušu perem
sa bolom da se rastanem
ostane uvek kap jedna
prokletog me krasi.
Zveri ulicnih svetiljki
senku salje na moje pute
daha da ne izgubim
a ja vazduha nemam.
Disanje je stalo
suza nikako
beži od mene
luke mirne traži.
Po mojim putevima
vozova nema
pruge su puste
duše prazne.
Kraj puta je pakao
u njemu me potraži
tužne boli
grešnog me naprave.
Grešnici imaju dušu
pustu i praznu
ja duše nemam
a tebe sam željan.
Možda spava
Nemiri sto put do duše nadju
ispod oka gledaju u mene
koračam koracima pustim
po beznadju tražim spas.
Ulične violine pesmu sviraju
kanape sreće bacaju do mene
vuku me mrežom skrivenom
da mi spokoj brže dodje.
Nije srce puklo na delove
njega odavno već nema tu
možda spava iznad svakog zla
nemiran sam ove noći ja.
Osmeh pružam na dlanove svoje
da mi sutra bude bolje
ljudi da ne vide tugu
anđeli za rukav me vuku.