Obaveštavamo sve one koji su se do sada prijavljivali za članstvo UEASNU za Podružnicu Srbije, da do sada nemamo evidencije za članstvo. Dakle, Podružnicu je u poverenju prihvatio nagrađeni Bora Živaljević iz Beograda Imenovani u vremenu oko dve godine sa njom nije realizovao…
+ Митрополит Амфилохије:
“Нека народ све дубље схвата ко је био, и ко је остао вожд трећег устанка српског ђенерал Дража Михаиловић”
Поводом 76 година од мученичке смрти Генерала Краљевске војске у Отаџбини, вође трећег српског устанка, Драгољуба Драже Михаиловића, доносимо двије бесједе блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија.
У бесједи коју је изговорио 17. јула 2003. на празник Свештеномученика Саве Горњокарловачког, Св. цара мученика Николаја II и његове породице, и на дан убиства генерала Драгољуба Михајловића (4/17. јула), који су сви, сваки у своје време, пострадали за правду Божију и одбрану светиње отачаства, Митрополит Амфилохије је између осталог казао:
+ Митрополит Амфилохије: “Драгољуб Михаиловић је био частан човјек, који је љубио свој народ и своју отаџбину, који је пострадао за правду Божију, за одбрану светиње, за одбрану Крста Часнога и слободе златне”
“…На данашњи дан је убијен још један страдалник и мученик, Драгољуб Михајловић, који се борио за вјеру и отаџбину, који је био на страни Савезника који су се борили против немани нацифашистичке. У II свјетском рату, он се нашао измећу чекића и наковња, између безбожног нацифашизма и ништа мање, него још и безбожнијег, комунизма. Нашавши се између те двије звијери, те двије демонске силе, никле из истога безбожнога коријена – дарвинистичкога, ничеанскога и марксистичкога, из оних немани које је нови Светитељ наше Цркве, Николај Охридски и Жички, назвао трима аветима европске цивилизације, а то су управо били Дарвин, Ниче и Маркс. Плодови те три авети европске цивилизације били су и нацифашизам и бољшевизам-комунизам, и Драгољуб Михајловић, частан човјек, који је љубио свој народ и своју отаџбину, био је између њих самљевен као што се меље жито у воденици између воденичког камења. Тако је и он један од оних који су у наше вријеме пострадали за правду Божију, за одбрану светиње, за одбрану Крста часнога и слободе златне. И ето, дакле, као јагње које се води на заклање, као што је Христос био вођен, тако су вођени и они који су Његови до данас, тако ће то бити до краја свијета и вијека, али на крају ће се показати да у овом свијету нијесу побједници моћници, тирани, безбожници, без обзира колика њихова моћ била. Прије или касније, показује се да њихови трагови смрде нечовјештвом, и њихов спомен нестаје из људског памћења. Побједник у овом свијету и овом животу јесте Јагње које се води на заклање – Откривење Јованово нам то потврђује и свједочи. Побједа је Јагњетова, Јагње безазлено, Јагње побјеђује Својом чистотом, Својом добротом, Својим смирењем, Својим трпљењем, Оно побјеђује свијет, Јагње које је Христос Господ и Његови јагањци, они који су попут Њега, на христолики начин жртвовали свој живот за вјеру, жртвовали свој живот Богу, принијели га на дар као што ми приносимо хљеб и вино у име Христове жртве и тај хљеб и то вино се преображавају у Тијело и Крв Христову. И ми се причешћујемо Божанском љубављу, јер причешћујући се Тијелом и Крвљу Христовом ми се при чешћујемо голготском љубављу. Жртвом Христовом се причешћујемо и љубављу том надахњујемо, сједињујемо се са Господом и са свима онима који су живот свој жртвовали кроз историју до данашњега дана, и који ће животе своје, до краја свијета и вијека, жрт вовати за ближње своје и за живога и вјечног Бога. Богу нашему, Јагњету које побјеђује овај свијет, Христу Господу, који је диван у јагањцима Својим, у дјеци Својој, који је диван у Светом цару-мученику Николају и супрузи му царици-мученици Александри и њиховим Светим мученичким чедима – Алексеју, Анастасији, Марији, Олги и Татјани, који је диван у Светоме Сави Горњокарловачком, у свима Својим Мученицима, нека је слава и хвала у вјекове вјекова! Амин!
У једној од својих бесједа на годишњем помену, мученику ђенералу Драгољубу Михаиловићу 17. јула 2009. године, у Саборној цркви Светог Архангела Михаила у Београду, блаженопочивши Митрополит Амфилохије је бесједио:
Ријеч је Господња, драга браћо и сестре, која гласи „Нема веће љубави од оне, да неко живот свој положи за ближње своје“.
Ђенерал Дража – Драгољуб Михаиловић, је један од оних који су живот свој положили за ближње своје и за народ свој, који су се жртвовали и који су били жртвовани на олтар вјере и отачаства.
Ђенерал Драгољуб Михаиловић је самљевен жрвњем нацифашистичке идеологије, безбожне нацифашистичке идеологије, и ништа мање безбожне комунистичке идеологије. Двије идеологије безбожне, једна која са клањала идолу крви и расе, друга која се клањала идолу класе. Обадвије на истом демонском античовјечном духу нечовјечног коријена, оне су принијеле на жртву Драгољуба Михаиловића, уз помоћ лицемјерја савремених му великих сила. Оних сила које су њега издале, издавши тиме саме себе и људско достојанство, и допустивши да он буде проглашен за издајника, од оних који су издали и Бога и савјест и народ!
Та издаја, та жртва, није само жртва средине двадесетога вијека, него све оно што се догађало и што се догађа са овим народом, нашим српским народом, је последица тог жртвовања и последица те издаје.
Крвави расплет југословенске драме је рођен у том жртвовању, крвави расплет наших дана. Издаја Косова и Метохије је такође последица тог жртвовања. Оне колоне, непрегледне колоне, од Книна до Београда, и даље, и Славоније, и оне су последица те неправде, тог злочина који је извршен над Дражом Михаиловићем.
Тек данас почињемо да схватамо ту велику и страшну истину! А нарочито је схватамо када, они, који су њега жртвовали, и који су њега прогласили за издајником, њихови идеолошки потомци, када су они данас носиоци, заговорници истих оних идеала и идеја, због којих су издали и жртвовали Драгољуба Михаиловића.
Велико знамење нашег времена, његов часни лик, и све оно што се догађало са њим, а кроз њега и преко њега што се догађало и што се догађа са српским народом. Међутим, такве жртве каква је његова жртва, оне не остају без последица. Оне постају и бивају, увијек сјеме нове човјечности, сјеме нових људи, и сјеме које се уграђује у биће једног народа, и не само једног народа, него у биће свеукупног часног човјечанства.
Господ нека му подари покоја и нека његов незнани гроб нађе мира, а народ његов нека све дубље и дубље схвата, ко је био, и ко је остао, вожд трећег устанка српског ђенерал Дража Михаиловић!
Бог да му душу прости.
Нека овај прилог буде мала воштаница за покој душе мученички пострадалог ђенерала Драгољуба – Драже Михаиловића.
Приредио:
мр Александар Вујовић,
професор Цетињске богословије …
ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ? СВИ УЧЕСНИЦИ УБИСТВА ВОЖДА КАРАЂОРЂА СУ УМИРАЛИ У СТРАШНИМ МУКАМА, А ПОТОМСТВО ИМ ЈЕ ИЛИ ПОЛУДЕЛО ИЛИ РАНО УМИРАЛО ОСТАВИВШИ ЊИХОВЕ ЛОЗЕ БЕЗ НАСЛЕДНИКА!
Како су прошли касније у животу убице вожда Карађорђа?
Да подсетимо, Карађорђе је убијен 1817. године на имању Драгића Војкића у Радовањском лугу, по налогу његовог кума књаза Милоша Обреновића, док је убиство организовао још један Карађорђев кум, смедеревски кнез Вујица Вулићевић, а непосредни извршилац убиства је био Никола Новаковић.
Карађорђевом пријатељу Драгићу Војкићу, на чијој земљи је убијен, су напрасно помрли сви укућани, тако да је крај живота дочекао потпуно сам и у великом сиромаштву и то се у Великој Плани и Поморављу дуго памтило.
Карађорђев кум књаз Милош Обреновић је такође остао без наследника. Милошев најстарији син Милан је умро млад, а у детињству су му умрле и три ћерке. Његов други син, кнез Михаило, убијен је 1868. у атентату од стране браће Косте и Павла Радовановића из Ваљева, који су се светили због затварања њиховог брата адвоката Љубомира и убиства деде проте Николе Смиљанића, који је убијен по налогу књаза Милоша. Кнез Михаило није имао деце, па га је наследио унук Јеврема Обреновића, брата књаза Милоша, Милан. Краљу Милану су такође, док су били у дечаштву, умрла два сина Сергеј и Ђорђе. А само неколико деценија након Михаилове смрти, 1903. године, у мајском атентату, који су органиозовали његови официри предвођени Драгутином Димитријевићем Аписом, убијен је и једини преостали мушки потомак Обреновића, син краља Милана, краљ Александар Обреновић, који је оженио 12 година старију жену и није имао порода, тако да се његовом смрћу породична лоза Обреновића заувек угасила.
Након што је спровео у дело крвави посао који који му је поверио, књаз Милош је Вујицу Вулићевића унапредио у нахијског кнеза што је подразумевало административну и судску власт. Међутим, звање и власт нису могле да га заштите од презира сопственог народа јер га је народ презрео и избегавао. Узалуд је објашњавао да је био приморан да учини злочин, јер му је Милош оставио да бира између своје и Карађорђеве главе. Они који су смели да му се отворено супроставе, оптуживали су га да је, након што је прихватио задатак који му је књаз Милош дао, требао да пошаље неког од својих поверљивих људи у Радовањски луг и обавести кума да бежи. И на тај начин би куму спасио главу, а себи образ и душу. Да би умањио презир народа и колико-толико умирио сопствену савест, платио је да се два километра од Радовањског луга према Великој Плани подигне црква брвнара, коју је народ прозвао ”Покајница”. И на изградњу цркве пала је сенка зато што је народ причао да је она финансирана златницима који су нађени код Карађорђа, пошто је из Русије донео доста новца за касније подизање новог устанка. Врло брзо је Вујица пао у немилост књаза Милоша, који му је одузео управљање нахијом и послао га у Турску у немогућу дипломатску мисију која је због Грчког устанка из 1821. године остала неколико година заточена у кућном притвору у Цариграду. Међутим, кад се Вујица вратио у Србију, Милош је наредио да му се сво имање одузме. Остатак живота Вулићевић је провео у великом сиромаштву, презрен од људи и тешко болестан. Умро је 1828. године, само једанаест година након што је руке упрљао кумовском крвљу. По једној верзији, умро је природном смрћу, а по другој, вероватнијој, је отрован. Иза Вујице су остали син Петар, који је једно време био смедеревски кнез, док га није покосила Ђакова буна, синови Димитрије и Миљко и кћерка Стојанка, који су сви прерано умрли. Прерана смрт покосила му је и сву унучад.
Сви учесници убиства вожда Карађорђа умирали су у страшним мукама. На крају, Карађорђев убица Никола Новаковић је прво награђен новцима направио имање у Левчу, у Опарићу, да би касније, прогоњен грижом савести, полудео. Погинуо је тако што је несрећним случајем са коња пао у воду која га је повукла на воденички јаз у коме је буквално био смрвљен. Никола је био удовац, а имао је сина и једну кћер, девојку од 16…
Prošlo je 204 godine od ubistva Karađorđa u Radovanjskom lugu, kad se u krvi i zločinu rodila jedna od najstarijih i najdubljih podela u srpskom narodu. Zavrtelo se tada kolo dinastičkih borbi i nasilja koje se potom rasteglo kroz celi 19. vek.
Tog 13/26…
Мр Слободан М. Чуровић Апис
ЖИВА СВЈЕТЛОСТ ХРИСТОСЛАДНА
Хиљаду година је живе свјетлости главе светог Јована Владимира,
свјетлости којом се вјекови убожују .
Хиљаду година гледа очима блажени Владимир, са виса на којем столују одабрани и одбрањени Христовом непролазном милошћу.
Вријеме стари а он светац подмладив и земним пакостима непобједив.
И данас када се устремљују нови Владислави, богоругници и богокивници
услачано на Румију румену јабуку.
И данас од Твоје главе до васкрнице, свуда су наше крванице док си окренут јасном, Крсту часном.
На небу жртвом звијездиш, јер такве само Бог бира, док из врата лију богоручни млази, да боље видимо себе.
И да се молимо теби пресвети
Јоване Владимире…
Наша ср(б)ска историја вјере јесте памћење на прве, вјечне смрти и жртвовања, мучениковања.Све после тога је било понављање, још ужасније, још модерније, геноцидније.
Е такви су српски мучитељи,посјечени, засјечени смртнином, подложени, одглављени, одрубљени, али Христови, побједиоци ужаса, вјековима очеречени, храбролики, страхоносцима мржње неустрашени.
Срби христољубни, православни,чија је праведнина, побједнина у дарју духа Светога, у печатнини вјечнујућег, неодморних војника, страдалничких жића, јер Србин је Србин зато што мора бити Србин.
Сва су наша мученија, згибенија, канути златници од сузица , лелека и трпљења, само зато што смо Србници, светосавници, косовници,витезовници.Кивници нас закивали, да фреске запиште, сваки наш мучениковић је свјетлозборна жива икона, пламтива, јауком запамтљива, што мање да су били затеклиоци земног, у настаниоце небесја се уточише, усидрише, уњихани христозрачним свељубављу.
Ето такви су наши српски мученици.
Колика је само ђерданица тих непобједивих мучеништава, тих вјеровјерних угарака Богу милом, уздарака оданости.Завећаће, забожиће само онај народ што из тога страдања исклија.
Наше истинито растковање је светковање најчистијег, најплеменитијег, док смо слушали словца пастира праве вјере, ми јесмо били божији народ.
Између вјеровати и живјети било је истинска мјера, код наших првих светитеља, светилника неугасиве оданости Богу, гдје је следовало једно другом и где је снага вјере била радост побједе несавладане никада.
И наше памћење на Светог Јована Владимира јесте враћање у чистоту првости.
„Још као дечак примивши краљевство, растијаше украшен мудрошћу и светлошћу.“- каже се за Владимира у „Љетопису попа Дукљанина“ неког непознатог Зећанина који је преписан са словенског изворника.
Мудрошћу неплашивом он свјетлошћу живи , као и сви други српски свеци, они су свјетлошћу доказиви, и у свјетлости радосниви.Они су свјетлила, свјетлоносци, свјетлоштитци, светлојавци.
Свети Јован Владимир је носио то бреме, оборужан молитвама и именом Божијим које је плодотворно и заштитничко, према легенди и змије је разотровао а Господ услишио његов вапај на планини Облик да никог не уједу.
Ни прогонство у Преспу куда га послао цар Самуило није га сломило .
Иако у алкама свезан он је добромисллима одбјегао Богу.Зато му се и указује анђео Господњи храбрећи га и најављујући му шта ће се збити.
Косара када га види, кротка, блага и скромна, пуна знања и мудрости, „а речи су му слађе од меда“, своје срце му одано предаје и измоли оца да га ослободи и постаје му жена.
Он је био на висини етичких закона и владао по њима, он истински вјерује, а то значи и да живи у складу са начелима Божијим, он са Косаром „живи у светости и чистоћи, љубећи Бога и служећи му дању и ноћу, по правди краљеваше.“
Ријеч Владислава би лажна, он презре снагу дрвеног крста који је тражио Владимир као потврду да су му намјере истините.Али опет анђели га одбранише и сила Божија.
У Преспи га опколе војници љубоморног шуре Владислава и одсијеку му главу.
Његова свијетла глава је прва глава мучениковања српских светитеља коју приложоше на олтар Божији.
Све се то зби 22. маја.
Епископи су његово тијело сахранили са пјесмама и похвалама.
Чудесна исцјељења над његовим гробом свједоче о његовој светости и чистости, о љепоти његове жертве.
Косара ће пренијети и тијело његово У Крајину и положити у цркву Свете Марије.
У манастиру Шин Ђон од 1381. год. у елбасанском крају лежи тијело његово.
Јован Скилица који је живео вијек раније од попа Дукљанина говори о мученичкој смрти кнеза Владимира два пута.
Свети Јован Владимир је постао светац охридске, односно грчке цркве, да би тек посредством грчког житија и службе био 1861…