Opširnije

SEĆANJE NA MLADU PESNIKINJU SILVIJU PAVIĆ

   Сећање на Силвију Павић

Силвија Павић, кћерка познате књижевнице Вере Павић-Антић рођена је 2.јуна 1970.године у Горњем Милановцу. Била је члан Председништва Књижевне омладине Србије и најмлађи члан Књижевног клуба,”Момчило Настасијевић”. Почела је да пише од раног детинства. Први рад јој је објављен у “Илустрованој политици”. Била је и члан радакције,”Дечијих новина” у Горњем Милановцу. Објављивала је своје песме и прозне радове у часописима широм Југославије. У родном граду је завршила основну и средњу школу, а потом уписала психологију на Филозофском факултету у Београду и студије економије у Крагујевцу. Изгубила је живот у саобраћајној несрећи 26.августа 1989.године. Постхумно су јој објављене збирке песама “Безвремена”и “Шта је живот”. У знак сећања на ову дивну девојку сваке године у Горњем Милановцу Књижевни клуб “Момчило Настасијевић” додељује “Повељу Силвија Павић” талентованим песникињама.

БЕЗВРЕМЕНА

У лакој сенци багремасавила се туга.Ове би вечери требалода срце певамеђу јаблановима,

међу врбама,међу липама.

Зашто сваким новим звукомостаје слутња&nbsp…

Opširnije

»AFERA KISEONIKA U SRPSKOJ«

Cenjeni naši, pokušaću prevesti neke osnove iz pojedinih svojih strukovnih priručnika izdanih kod Inštituta prevent iz Ljubljane. Nadam se da će to biti dobra informacija za sve one koji ovih dana slušaju političke izjave u Srpskoj, kako medicinski kiseonik i tehnički (industrijski…

Opširnije

УБИСТВО ВОЖДА КАРАЂОРЂА ПЕТРОВИЋА

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ? СВИ УЧЕСНИЦИ УБИСТВА ВОЖДА КАРАЂОРЂА СУ УМИРАЛИ У СТРАШНИМ МУКАМА, А ПОТОМСТВО ИМ ЈЕ ИЛИ ПОЛУДЕЛО ИЛИ РАНО УМИРАЛО ОСТАВИВШИ ЊИХОВЕ ЛОЗЕ БЕЗ НАСЛЕДНИКА!

Како су прошли касније у животу убице вожда Карађорђа?

Да подсетимо, Карађорђе је убијен 1817. године  на имању Драгића Војкића у Радовањском лугу, по налогу његовог кума књаза Милоша Обреновића, док је убиство организовао још један Карађорђев кум, смедеревски кнез Вујица Вулићевић, а непосредни извршилац убиства је био Никола Новаковић.

Карађорђевом пријатељу Драгићу Војкићу, на чијој земљи је убијен, су напрасно помрли сви укућани, тако да је крај живота дочекао потпуно сам и у великом сиромаштву и то се у Великој Плани и Поморављу дуго памтило.

Карађорђев кум књаз Милош Обреновић је такође остао без наследника. Милошев најстарији син Милан је умро млад, а у детињству су му умрле и три ћерке. Његов други син, кнез Михаило, убијен је 1868. у атентату од стране браће Косте и Павла Радовановића из Ваљева, који су се светили због затварања њиховог брата адвоката Љубомира и убиства деде проте Николе Смиљанића, који је убијен по налогу књаза Милоша. Кнез Михаило није имао деце, па га је наследио унук Јеврема Обреновића, брата књаза Милоша, Милан. Краљу Милану су такође, док су били у дечаштву, умрла два сина Сергеј и Ђорђе. А само неколико деценија након Михаилове смрти, 1903. године, у мајском атентату, који су органиозовали његови официри предвођени Драгутином Димитријевићем Аписом, убијен је и једини преостали мушки потомак Обреновића, син краља Милана, краљ Александар Обреновић, који је оженио 12 година старију жену и није имао порода, тако да се његовом смрћу породична лоза Обреновића заувек угасила.

Након што је спровео у дело крвави посао који који му је поверио, књаз Милош је Вујицу Вулићевића унапредио у нахијског кнеза што је подразумевало административну и судску власт. Међутим, звање и власт нису могле да га заштите од презира сопственог народа јер га је народ презрео и избегавао. Узалуд је објашњавао да је био приморан да учини злочин, јер му је Милош оставио да бира између своје и Карађорђеве главе. Они који су смели да му се отворено супроставе, оптуживали су га да је, након што је прихватио задатак који му је књаз Милош дао, требао да пошаље неког од својих поверљивих људи у Радовањски луг и обавести кума да бежи. И на тај начин би куму спасио главу, а себи образ и душу. Да би умањио презир народа и колико-толико умирио сопствену савест, платио је да се два километра од Радовањског луга према Великој Плани подигне црква брвнара, коју је народ прозвао ”Покајница”. И на изградњу цркве пала је сенка зато што је народ причао да је она финансирана златницима који су нађени код Карађорђа, пошто је из Русије донео доста новца за касније подизање новог устанка. Врло брзо је Вујица пао у немилост књаза Милоша, који му је одузео управљање нахијом и послао га у Турску у немогућу дипломатску мисију која је због Грчког устанка из 1821. године остала неколико година заточена у кућном притвору у Цариграду. Међутим, кад се Вујица вратио у Србију, Милош је наредио да му се сво имање одузме. Остатак живота Вулићевић је провео у великом сиромаштву, презрен од људи и тешко болестан. Умро је 1828. године, само једанаест година након што је руке упрљао кумовском крвљу. По једној верзији, умро је природном смрћу, а по другој, вероватнијој, је отрован. Иза Вујице су остали син Петар, који је једно време био смедеревски кнез, док га није покосила Ђакова буна, синови Димитрије и Миљко и кћерка Стојанка, који су сви прерано умрли. Прерана смрт покосила му је и сву унучад.

Сви учесници убиства вожда Карађорђа умирали су у страшним мукама. На крају, Карађорђев убица Никола Новаковић је прво награђен новцима направио имање у Левчу, у Опарићу, да би касније, прогоњен грижом савести, полудео. Погинуо је тако што је несрећним случајем са коња пао у воду која га је повукла на воденички јаз у коме је буквално био смрвљен. Никола је био удовац, а имао је сина и једну кћер, девојку од 16…

Opširnije

РЕАЛИЗОВАНA И ТРИНАЕСТА ГОДИШЊА ТРАДИЦИОНАЛНA КУЛТУРНО УМЕТНИЧККА ПРЕЗЕНТАЦИЈА „ВЕСЕЛИ ДАНИ СРПСКЕ ДИЈАСПОРЕ СЛОВЕНИЈЕ“ 2021

Велике међународне традиционалне културно уметничке презентације »ВЕСЕЛИ ДАНИ« задњих, пар година, изводе се у вези настале корона пандемије, доста другачије. То јесте више дана, део у Љубљани, а део у Републици Српској. Иначе, наставићемо то и у матици Србији. Наведене презентације »ВЕСЕЛИ ДАНИ« посећивало је и више хиљада заинтересованих, било то по дворанама или на отвореном. Сваке године је учествовало и више од 15 различитих друштава и група из Србије, Српске, Македоније, Хрватске и Словеније. Ове године та значајна велика презентација, њен књижевни део изведен је у Љубљани 19.06 и у граду Дервента 20.08.2021. Наступила је између осталих и женска певачка група Културно – уметничког друштва младих »БОСИЉАК« из Дервенте у саставу: Јелена Нединић, Антониа Ковачевић, Сара Николић, Николина Кршић, Милена Ковачевић, Тамара Недић, Милица Мрђа и Наталија Ковачевић.

„СУЗЕ КОЗАРЕ 2021“НАЈБОЉИ ОД НАЈБОЉИХ

 На Међународни конкурс за књижевно признање и награду „Сузе Козаре“ пристигло је 50 радова из Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Њемачке, Аустрије, Канаде и Словеније. Тема конкурса била је и ове године, страдање Срба са подручја  Козаре. Од пјесника се тражило да се, на што бољи начин, на папир пренесу емоције које су се „родиле“ приликом дотицања теме страдања српског народа на Козари. Тематика пјесама овог конкурса је сама по себи тешка, све пристигле пјесме су пуне емоција, а пјесници су имали слободу да сами наслове своју пјесму. Ријечи покољ, сузе, крв, мучење, клање и њима сличне, као и синтагме: ријека спаса, немилосрдни душманин, недужно дијете итд. избијају у први план многих пјесама. Многе пјесничке слике остављају нас без даха:  

„Кроз очи капље срце.

῾мјесто крви дајем ти сузе.“ 

Такође, и сљедећа пјесничка слика тјера нас да се замислимо над смислом и сврхом свега учињеног:

 „Чељад млада и ја, први у колони, 

у очима сузе а кораци тешки,

 не знајући куда, не знајући коме 

корачамо смртно-бесмртни и блиједи.

Жири у саставу проф.Сњежана Миљковић, проф. Милена Грбић и ја, мр Рајка Голић, као редсједник истог, састао се три пута. На првом састанку одабрали смо 9 радова који су ушли у ужи круг, а на сљедећим састанцима смо се усагласили око имена награђених и имена додатно награђених. Сви радови имали су тражено техничко уређење, а награђени радови имају и поетске вриједности, што је на крају и пресудуло у одлуци кога наградити.

Главне награде:

1. „Сузе ῾мјесто крви“, Александар Брашанац (шифра „Јерусалим 888-1“)

2. „Остао сам сам – 1942“, Бранка Благојевић (шифра „Коријен“)

3. „Сунце и жица“, Радован Пиљак   (шифра „Растко“)+

Додатне награде:

1. „Завјет“, Ана Арежина  (шифра „Љубав“)

2. „Крвава Сава“, Милан Тривунчић (шифра „Плива и Сава“)

3. „Дијани Будисављевић“, Недељка Ђукић Боројевић (шифра „Селена 2“)

Главне награде

1.Александар Брашанац – шифра„Јерусалим 888-1“

Рођен 1974.г. у Пријепољу (Р. Србија), завршио средњу економску школу. Послије завршеног Богословског института (2006) уписује Богословски факултет (одсек практичн исмер)  и 2015.г. са десетком, дипломира на истом  код др.професора Епископа Порфирија Перића, садашњег Патријaрха српскога.Ожењен, отац  петоро дјеце (три кћерке и два сина).Свештиничку службу обављао у Пријепољу, Тивту, Бачкој Паланци а тренутно је четврти парох у новосадској општини Каћ.

СУЗЕ  ‘МЈЕСТО  КРВИ

У детињству капљаху често

Са одрастањем злоба их узе

Огањ љубави доносе жртву

“мјесто крви дајем ти сузе.

Ријеке спаса појах у душу

Жртва теби у свему први,

Грешан ридам над собом

Дајем ти сузе ‘мјесто крви.

Живот вјечности капља

провидан к’ плот медузе,

у ноћипоју трећи пјетли

‘мјесто крви дајем ти сузе.

У греху као таоци смрти

Зато Исус сотону смрви,

Животом Јагње нам врати

Дајем ти сузе ‘мјесто крви.

Терет греха пече и боли

Туга души радост одузе,

Кроз очи капље срце

‘мјесто крви дајем ти сузе.

Отац из гроба подиже Сина

Подземљом суђаво и црви пустињом

Сешири Оаза Живота

Дајем ти  сузе мјесто крви.

Потоци крви завјет вјере,

Ангели перу крваве блузе,

зажизањ,завјечн ујужизањ

‘мјесто крви дајем ти сузе.

Агнец село ми без деобе

Свет деоба брзо се мрви

Гладан тог хлеба живота

Дајем ти сузе мјесто крви.

Оче, сагреших небу и теби

и због тога страх ме обузе

ко некада тво јблудни син,

‘мјесто крви дајем ти сузе.

Склопих очи а срце је будно

у граду што  содомски врви,

на олтар лажни дувам и пљујем

сузе су увертира прије крви.

Бранка Благојевић -Шифра:

”Коријен”

Бранка Благојевић рођена 1985.године у малом поткозарском селу Горњи Подградци,гдје је завршила основну школу”Младен Стојановић”.По занимању правница и пјесникиња у души. Тренутно је у припреми за објаву њена прва збирка поезије.

OСТАО САМ САМ – 1942

Сједим на пропланку, и замишљам школу,

жеља ми је силна да учим да пишем,

нисам знао слова, ал` волио сам књиге.

Ех, та дивна слова, видио, од брата,

ал` ми нису дали у школу да одем,

тек касније сазнах – због крвавог рата.

Чули су се пуцњи, помислих: олуја.

Потјер`о сам краве убрзаним ходом,

немир ми се јави, нисам знао зашто,

кад сам стиг`о кући, све сам разумио.

Војници с пушкама држали су мајку,

уплашена, плачна, гледала у оца,

питао сам одмах за драгога брата,

војник ме удари, зашутјех, ни словца.

Ја онако ситан, ставише ме грешком,

међ` другаре млађе, одведоше путем,

и не видјех више ни оца ни мајку,

ни јединог брата, мог најбољег друга.

Остаде ми кућа опустјела, празна,

души мојој тешка, несхватљива казна.

Чељад млада и ја, први у колони,

у очима сузе а кораци тешки,

не знајући куда, не знајући коме

корачамо смртно-бесмртни и блиједи.

Стигли смо на мјесто, окружено жицом,

у ред нас сврстали, и косу одсјекли,

стрпали у кавез, ознаке нам дали,

само број на себи и жиг смо носили.

Одлазили друзи, другарице миле,

у групама некуд, нисмо знали куда,

жељели смо и ми ићи, мислили смо

да су одабрани да се врате кући.

Да гледамо жар у огњишту свог дома,

и сањиви мирис Козаре у јутро,

окусимо ручак драге њежне мајке,

посматрамо оца како коље куца.

Спас`ли су ме једног јутра, срећан бејах,

у несрећи овој, никад нигдје горој,

ни сам не знам како, а не знам ни ко је,

знам само да ме у Сиску нахранише.

И знам да сам јео, јео и пио, све

док ме стомак мио није заболио.

Прошли су мјесеци, од најближих мојих

ни трага ни гласа, нигдје никог свога,

сам сам као дух у туђој кући био,

радио сам све што су ми наредили,

бар нисам мислио о судбини злој.

Чујем опет пушке, овај пут су наше,

не мислим наивно да стиже олуја,

партизана ево нас дјецу да спасу,

за пар дана кући ја се вратих с њима.

Огњиште ми празно, до самог темеља,

срушили нам кућу пуну здравља, среће,

наиђе комшија, питам га за своје,

каже ми кроз сузе: Сви су убијени…

А ја, ја од суза падох на кољена,

ја од боли остах закован уз земљу.

Стару шталу коју само не спалише,

тад сам претворио у ново огњиште,

нема прозора, још увијек, али биће,

створићу ја себи живот нови свој.

Ал` заборавити никад нећу мајку,

ни оца, ни брата, мог најбољег друга,

мучење, ни слике, ни звуке, ни боли

коју носим за вијек вијекова у души.

3.Радован Пиљак

– Шифра: ”Растко”

Радован Пиљак рођен 1950.године у Петровом Врелу,општина Гламоч.Члан је УК Републике Српске и до сада је објавио 12…

Opširnije