ПРЕДСТАВЉАМО ВАМ КЊИЖЕВНИКА БРАТИСЛАВА ТОДОРОВИЋА ИЗ ЗЕМУНА
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Братислав Тодоровић (Лесковац, 1972) песник, приповедач, романсијер. Објавио је збирке поезије: ,,Рапсодија младости” (1995/2025), ,,Карта живота” (2006), „Калеидоскоп времена“ (2015), збирку приповедака: “Сан бесане ноћи” (1999/2007), збирке прича „Убиство смисла“ (2004), „Путовање живота“ (2023) и романе: ,,У сенци времена” (2002/2025), „Љубав у Лисабону“ (2012), „Разговор с огледалом“ (2020), збирку прича за децу „Чудновато детињство и друге приче“ (2022). Објављивао је у многим часописима, зборницима, порталима, заступљен у лексиконима и антологијама. Превођен на енглески, руски и француски. Добитник је награде ,,проф. Ненад Радош” за кратку причу, награде за поезију: “ Златно Перо ” сребрна медаља и “Витез Поезије”, златна значка, УСКС, као и награда публике на Петровданске песничке сусрете у Борачу, Кнић.
Члан је Удружења писаца Лесковац, као и неколико Књижевних клубова у Лесковцу и Београду. Главни и одговорни уредник часописа за књижевност „Сцена Црњански“ Београд. Био је главни и одговорни уредник часописа за књижевност уметност и културу „ПОМАК“ из Лесковца, као и секретар Књижевног клуба “Глубочица” из Лесковца. Председник је Књижевног клуба “Иво Андрић” Земун.
Живи и ствара у Земуну.
ПЕСМЕ
СРБИЈА
Србија чува тишину вечног сна,
Морава нас носи кроз времена изазова,
Одсјај са крста светога храма
обасја светлом нова поколења.
Планина таји одговор вечни,
јутарњи сјај буди јелена младог,
слобода спокој нам пружа,
што у песми братску љубав рађа.
Застава се вије над тврђавом древном,
камен сведок векове памти,
Србијо, земљо, орловско гнездо,
вечна у теби љубав сни,
вера што вековима пркоси.
Сунце нас буди, племенити роде,
ветар нас носи у плаве даљине,
у души слобода живи, стари храст памти,
љубав је света што под сводом господари.
Братислав Тодоровић
ЛУТАЊЕ
Још увек лутам,
тражим себе,
по беспућима времена,
одговор се крије, знам,
у далеким јутрима.
Трња стопала боду,
предуг је овај пут,
само сенка ме моја прати,
стари одани друг.
Судбина живот кроји,
мене ништа не пита,
само рачун на крају стоји,
с мојим именом лузера.
Куда онда поћи
моја драга љубави,
путеви су варка
обмана стварности.
Дува ће јужни ветар
са твојих пропланка,
носи ће топлину
заваравајући суштину.
Братислав Тодоровић
ГЛЕДАМ
Куда си пошла,
са тим сузним очима,
ти, жено мојих снова и заблуда?
У овој ноћи без циља
луташ градом безимених улица.
С надом ћеш дочекати јутро,
изгубљено у очима људи,
скрханих од бола и туге,
моја љубави.
Заборавићеш сенку што те прати,
у магли заробљеног човека,
остављеног у варљивој срећи,
да вида ране једне љубави.
Сањаш сан
који нестаје са зором,
на рубу бедема…
Говором тишине
отпоздрав нудиш,
јер улоге имали нисмо
да одиграмо роле живота,
моја нежности, непрежална.
Братислав Тодоровић