Представљамо вам песника симпатичну Марију Илић са њеним песмама

           УТОЧИШТЕ

Тражим себи ластино гнездо

да преживим ову јесен.

Врапци су се већ населили

и сва гнезда су заузета.

Ветар ми рече да погледампо старим кућама,по празним двориштима,под пустим стрехама…

Плашим се туђих огњишта 

и непознатих домова,

старих шума и мрачних лугова.Како заноћити тамо

где нема више никог,

где птице не певају,где кроз црепове кише добују

своју тужну песму?Ветре, остани са мном дазаједно преживимо ову јесен,растаћемо се на пролеће,а можда се никад и не растанемо,ни тебе ни мене више нигде нико не чека…

  ПОЉСКО ЦВЕЋЕ

Мирише пољско цвеће сад кад му време није,кад јесење руже царују и зима се спрема,ветар се у крошњама липа кријеод студи, од киша и олуја, а тебе нема…

Нема те, ко зна сад где си, у чијем се срцу кријеш,у чију част старо црвено вино пијеш,почуј, јесен пева, сети ли те та аријада негде постоји једна  Марија…

Мирише пољско цвеће и душе лептироваоко светиљке лебде док киша упорно лије,месец ми шаље пољубац и прегршт нових снова,у тим сновима тебе одавно било није…

&nbsp…

Opširnije

ČINJENICE U OGLEDALU LJUBAVI

Šta nam govore činjenice?»Ako voliš nekoga zbog lepote, to nije ljubav, to je želja. Ako nekog voliš zbog inteligencije, to nije ljubav, to je divljenje.Ako nekog voliš zato što je bogat, to nije ljubav, to je interes. Ali ako voliš nekoga, pa ti srce uzdrma, a neznaš za…

Opširnije

SUROVA SUDBINA NAJMLAĐE KNEŽEVE ĆERKE OLIVERE LAZAREVIĆ

Olivera Lazarević – srpska žrtva rata, rođena je oko 1373. godine, a umrla je posle 1444. godine. Pouzdan datum rođenja i smrti nije utvrđen.

Olivera Lazarević je bila najmlađe dete srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice. Lazar i Milica su…

Opširnije

Данас вам од песника представљамо симпатичну Бојану Радовановић са њеним песмама

Бојана Радовановић рођена  у Београду, 27. јула 1980. године.  Дипломирала је на Филолошком  факултету у Београду, на Катедри за српски језик и књижевност. Радила као Наставник српског језика и књижевности у Барајеву. 

Прве објављене песме на српском и енглеском језику:  ,,Зоро рана”, Бели плашт” и песма ,Боље да си за чергом кренуо”, која је добила посебне похвале жирија на Конкурсу српске библиотеке у Лондону, 2015. На истоименом конкурсу 2020. године  песма:  „Иду ли нам гости” је првонаграђена и објаљена.

Живи у Америци са супругом и сином и ради као васпитач и Тутор српског језика.

РОЈ

                           Годинама јурим за ројевима пчела

            &nbsp…

Opširnije

Од песника данас вам представљамо младу Невену Милосављевић са њеним песмама

Невена Милосављевић, рођена је 1990. године. Већи део свог живота провела је у Лешку на Космету, последњих година живи у Звечану, такође на Космету. Мајка је два сина Бошка и Аврама, који су јој уз супруга Петра највећа подршка. Дипломирала је српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Косовској Митровици. Радила је у основној школи као наставник српског језика, сада ради као новинар на ТВ Данкос +, где има своју ауторску емисију. Сарадник је издавачке куће ,,АСоглас“ из Зворника, сарадник и часописа ,,Суштина поетике“, члан хуманитарне организације ,,Српска нит“ из Подгорице и члан књижевно-уметничког друштва ,,Митрикс“. Администратор је неколико патриотских страница. Као лектор, рецензент и уредник сарађивала је на преко 60 књига, а добитник је и 23 међународне награде за поезију. Пише поезију, прозу, хаику поезију, афоризме, критичке осврте и приказе. Као лектор помаже уређењу текстова на сајту ,,Злочини над Србима“. Више пута се нашла у улози водитеља културних манифестација и књижевних вечери. Пише од своје девете године. Аутор је збирке песама ,,Источник“, која је проглашена Књигом године издавачке куће ,,АСоглас“.

Приводи крају мастер студије српске књижевности.

Смртовање

Украсти секунд од времена за живот,

тренутак кад сунце оде на губилиште

и положи на стену зрак…

Тад смрт дође на конак,

да одболује његове ране.

У тим смртима, не умем да кријем,

шта сањам и какве ме слике буде,

која ми сећања савешћу суде,

какве се молитве низ усне слежу,

шапатом брује, јецају.

Умирим срце да чујем зебњу, како

односи моћ. Не могу спасти свет.

Не могу спасти ни себе.

Очајем догоревам, у турбном сазнању

‒ колико кратко траје овај лет.

Ево ме, смрти

(Владици Атанасију)

Ево ме, смрти, животе вечни!

Сада о себи, јашта, све знам,

а у мени још гори жизни плам;

Ходим, ходим, уз лестве, горе,

ал’ вуку ме лавре, ветар и море…

Коме хитам, а кога остављам,

чији ме то озго сазива глед?

– Ходи, чедо, на те је сад ред!

У тај ма’, ко зденац из чемпреса

раскрилише се врата свих Небеса,

на њим’ стоји Отац, подно славолука

и Његова пружена бесамртна рука.

Ходим, ходим, да се опет родим!

Сновиђење под Маслинском гором

Уснио сам јагањце под гором Маслинском,

кротке, у љубави, као духовно братство,

и дурмиторске пашњаке хајдучких трава,

зеленике и бистрике расутих бунара.

Усних и вукове у Јудиним одеждама,

острвљени проповедаше ислеђења.

Јасно, ко на длану, гледао сам &nbsp…

Opširnije