ОБЈАШЊЕЊЕ

Вероватно се питате, поштовани читаоци, зашто смо објавили на интернетним страницама Савеза српске дијаспоре Словеније текст маг. Игора Мекине-Политика уништавања Политике? Текст, барем на први поглед, и нема много везе са ситуацијом српске етничке заједнице у Словенији.Намерно нисмо написали српске мањине у Словенији, пошто ми, припадници српске етничке заједнице у Словенији, тек треба да се изборимо за мањински статус. И да будемо сасвим отворени, било ко, ко у нашој матици користи, поготово српски политичари, када говоре о нама, термин ”српска мањина у Словенији”, обмањује употребом таквог термина, како српску, тако и овдашњу јавност.
Зашто је то проблематично?
Пре свега због тога, пошто се у нашој матици ствара погрешан утисак, како је наша ситуација у Словенији у ствари добра, а не можда проблематична и забрињавајућа. И да се, када се, у словеначкој јавност говори о нашој интеграцији у словеначко друштво, у ствари мисли једино на- асимилацију. Пошто ми, Срби у Словенији, немамо никакав институцинални ослонац (рецимо српске школе) који би био барем некаква брана, пред асимилацијом.
Не тврдим да је извештавање Политике из Словеније, док је још постајало њено дописништво (сада већ дуже времена не постоји), конкретно гђа. Светлане Васовић, о нашој проблематици (ткз.избрисани, српски пензионери и многе друге), било свеобухватно. То је у ситуацији у којој се налазимо, апсолутно немогуће, има исувише много проблема да би се сви свалили на леђа једног човека. Међутим, постојао је један значајан, отворен проток информација, на страницама Политике који је верно сведочио о свим нашим мукама и невољама, које су нас снашле, после распада некадашње заједничке државе. Једино је гђа. Васовић имала снаге и храбрости да је упорно указивала на наше проблеме. Било да се радило о индивидуалној или колективној судбини 40 хиљада избрисаних људи. ( већином Срба). Срба који су, својевремено, почетком 90’ година прошлог века, једним потезом тадашњег председника словеначке владе, господина Лојзета Петерлета (садашњег европског посланика који заступа Словенију у Европском паламенту“!), преко ноћи претворени у – апатриде.
Гђа. Васовић, прво је за свој рад, у нашој матици, награђена високим новинарским признањем Златни прстен за новинарску храброст новинарског удружења УНС, а иза тога је уследила још једна ”награда”. У Политици је проглашена за ”технолошки вишак” и особу која је малтене реметилачки фактор у ”идиличним” српско-словеначким односима.
Сада српска јавност па и државни органи немају ниједан други независан или новинарски извор информисања у Словенији осим спорадичних извештаја, које шаље (ако уопште) српска амбасада у Републици Словенији. Било би том приликом занимљиво, када би, ако информација наравно није срого поверљиве природе, Министарство иностраних послова Србије, објаснило српској јавности: када и у којој мери је обавештено од стране српског дипломатског представништва у Словенији, о постојању и димензијама трагичне судбине избрисаних? Да ли је то било, пре пресуде Европског суда за људска права ( European Court of Human Rights) у Страсбургу, или тек након пресуде којом је држава Словенија осуђена? И још једна непријатност. Избрисане је пред ЕСЛП у Страсбургу заступала талијанска адвокатска канцеларија Lana-Lagostena i адвокат dr. Andrea Saccucci ( др. Андреа Сакучи) из Рима. Да ли је српска држава, том приликом, посаветована од српске амбасаде у Словенији како би била (барем) пожељна посматрачка функција српске државе у Страсбургу?
Новинари у Србији који ”на даљину”, тумачећи словеначке медије или крадући од ХИНЕ прате словеначке прилике, споменути новинари најчешће не разумеју (словеначки) језик, па због тога лоше преводе и погрешно извештавају. Неколико важних догађаја у Словенији је због тога у српским медијима представљено на погрешан начин, са тешким материјалним грешкама. Чак и у Политици када пишу о избрисаним стално понављају да се ради о групи (људи) која је ”незаконито изгубила словеначко држављанство” и друге будалаштине, а не о људима који су незаконито изгубили стални боравак у Републици Словенији (последично и све остало!).
Апсурдно је да се српска јавност о дешавању у Словенији, која остаје важна држава на путу у ЕУ, обавештава углавном преко хрватских медија, који свакако имају своју оптику, своје приоритете и интересе и сигурно не извештавају о стварима које су важне за Србе и Србију. Последњи инцидент на релацији Хрватска-ЕУ-Србија, покушај кочења Србија у преговарачком процесу, очито је само мањи ”неспоразум”’, а не систематска и осмишљена пракса. Што је још посебно забрињавајуће, јер Србија-као све земље које су улазиле у ЕУ- може да очекује још обиље проблема од чланица ЕУ, са којима има нека отворена питања, пре свега од Хрватске, па би јој у том смислу помоћ Словеније била још важнија. С друге стране, и Словенија ту има своју рачуницу и своје интересе који се умногоме не поклапају ни са српским, а још далеко мање са хрватским интересима. Очекивати помоћ од државе чију унутрашњу динамику и политичке прилике не познајеш-јесте сулудо, или, хајде, благо речено: илузорно.
Не треба, том приликом, заборавити, ако већ говоримо о реципроцитету медијског информисања да сви већи словеначки медији још увек имају своје дописнике у Србији, дописнике који владају српским језиком (само као пример, српске дипломате, када долазе у Словенију, знаћи на своје радно место, тек почињу учењем словеначког језика) и покривају из Београда шири регион. Док супротно томе, у Словенији, српских дописника од 2010.године наовамо- више уопште нема. На тај начин се приближава ЕУ ”на слепо”, без правих информација о ефектима многих мера у државама које су Србији најближе ( не само суседски, него зато јер су искорачиле из истог државног миљеа, а то је некадашња СФРЈ) и које су већ прошле исти пут којим сада иде Србија. А све то отвара могућности да Србија, или понови исте или још горе грешке, на том путу. Иако би имала шансу да избегне споменуте грешке. Умало да заборавим, а никако није тајна, онај чувени ”поклон”, из 2010.године, некадашње председнице хрватске владе гђе. Јадранке Косор, српским преговарачима са ЕУ, било је то у време вакта председника господина Мирка Цветковића, мислим да се радило о хрватском преводу правних тековина Европске уније.
Све то на крају штети и српској дијаспори у Словенији, која се труди да одржи жив контакт са матицом и непресатано срчано ради на очувању језика и српске културне баштине уопште. Све то, сви проблеми али и успеси овдашњих Срба-без дописника који би о томе обавештавао матицу-остају незабележени. Управо због медијске ”политике мрака” водећих јавних медија под државном контролом у Србији, који су упркос јавним заклињањима да им је дијаспора важна, односно о њеном значају за матицу-Србе у дијаспори препустила је информативном мраку. Уместо да нова власт то поправи, на велико изненађење многих у српској дијаспори, није променила погрешне одлуке претходних власти, која је још пре два мандата, тачније 2009 и 2010.године, наредила чистку ”неподобних” новинара у Политици, коју је спровела претходна влада Србије.
Дописништво Политике у Словенији угашено је, вероватно заувек. Треба очито, штедети. Како са парама, тако и са памећу. Српској јавности у нашој матици и у дијаспори, остала је једина ”утеха” веровање у бајке које марљиво фабрикују припадници српске политичке елите (свих боја и праваца), наиме о српско-словеначкој политичкој ”идили” (видети последњу такву песничку оду председника Србије господина Томислава Николића, приликом посете Словенији). У том свом заносу, као по правилу заборављају да кажу и то; каква је уствари цена споменуте српско-словеначке ”идиличне политичке сарадње”. Наиме, када буде и последњи Србин отеран из Словеније, а нисмо више далеко од тога, нека тај Србин не заборави угасити светло и нека са собом понесе и бисту Михајла Пупина као успомену на време када ју је донео председник Србије господин Николић, држави Словенији на поклон. Не можда као историјско сећање на чињеницу, шта је Михајло Пупин стварно урадио за целовитост словеначког етничког територија, после Првог светског рата, а последично, ако је веровати словеначким историчарима, и каснијем оснивању словеначке државе. Када су Словенци, браћа Рибникар 1904.године, Краљевини Србији, условно речено, поклонили лист Политику можемо то сматрати заиста једним племенитим чином који надилази време, а не гестом међусобног тетошења политичких елита, Србије и Словеније.
Наравоученије:
Браћа Рибникар су у своје време веровала да ће оснивањем Политике свет сазнати, више о Србији, нажалост нису били толико видовити да ће једног дана, српска политичка елита угасити дописништво Политике у Словенији, како би српска јавност сазнала што мање о судбини Срба у Словенији.

Миленко Вакањац