Srpska kultura danas (raščepljeni identitet i raspismenjavanje)

 Припремио: Мр. Слободан М. Чуровић
Српскoj култури  је потребан здрав ,националан  пројекат, истинитог идентитета и представљања.
Концепт постмодерне (као тренутне стилске формације, умногоме је удаљен од традиционалних вриједности српске културе , од оног изворног и српског предзнака, све више кокетирајући са европским сервисима културе,   културног изобличавања и наметања квази естетског. Српска култура данас је урушена, намјерно бачена у запећак  пред лажним културама и културњацима. Какав је наш однос према мајчинској српској култури и шта она подразумијева? Јесмо ли ми дорасли том питању? Зашто се туђинска култура имитација и квазиквалитета  проглашава нашом изворном културном понудом? Зашто смо фолклор и гусле, игре, пјесме, предања  потиснули, зашто смо стидно поклекли, а све у име опијености  јевропским  понудама. Зар да заборавимо народног гуслара Танасија Вућића који је 1927. год.   у Прагу  на Универзитетском славистичком центру пјевао пред студентима а касније и пред Масариком. Годину дана касније од њега је добио Орден бијелог лава  први степен. У Берлину  је снимио двадесет  грамофонских   плоча на Фонографском одјељењу од којих су двије златне ,проносећи славу и свјетлост подвиговања овог нашег светог инструмента. Зар нам више нијесу умилни звуци наше пјевајуће историје, зар блуз и џез да наше српско „бити“ укрље ионемијеме.
Јесмо ли ми вјерни културници или понављачи, додворници  друге новоколонијалне културе, несрасле са нашим постојањем и историјским ходом.Зашто се стидимо својег?
Јесмо ли ми ћирилична, изворна српска култура или хрватска, наметнута латинична култура, јер битно је и писмо на којем ћемо саопштавати духовни садржај, наше религиозно, морално и умјетничко „вјерују“. Да не пролазимо поред гробова предака, као непознатих и хладних писмена.
Српски језик је кућа, писмо је ћирилични (али само оно) кров.Језик је бивство, писмо је ков, најсроднија ковча којом смо везани за прошлост, да би закорачили у будућност. Да не будемо гола раскултурњена ледина, да будемо своји, они Срби, али бивши прави Срби.
Кафкијански процес је само процесић у односу на непрестана расрбљавања, расписмењавања, рашћиличарења (нарочито у српској негдањој Спарти, Црној Гори ).
Изгледа да се код нас сваких педесетак година појачава та бруталност гашења свега српског, намјерне заборавности, јер ковачи лажних злослутних писмена и несрпских писама не мирују у настојању да се ругају свим српским(читај најбољим својим ) културним, духовним вертикалама , да их пониште и преграбуљају.
– Зар је Његош, још увијек обурдани владика и владар Црне Горе   заслужио, да буде утамничен у ледној фараонској извјештаченој гробници (по укусу комуњарско- ватиканском ) да нема мира колико су га пута декретима селили, не поштујући његов аманет скромне капеле , да ту почине на језерском врку ближи звијездама, мисли луче и мучеништву.
И његов јубилеј желе смандрљати и представити га као неко страно тијело у бићу „ваљатне српске Црне Горе“ , а не као њену кичму и жилу, осунчану генијалност тајночувца ловћенског , отргнутог у свесвјетија са стегом земног. Хоће да  га представе и карикирају као другачијег непознатог, а не обилићевског, крваву сузу српског наднебесја и најдалековидније српско слово.
– Дан Светог Симеона, државотворитеља, ср(б)ског светородитеља и првосвеца готово се и не помиње (да није литије наше свете цркве улицама Подгорице ) не би ни зали да је на обалама Рибнице рођен отац Светог Саве, а да зидине његовог града  дјелују сабласно пусто, зарасле у коров и контејнеризацијом заточене.
– Од Подгорице до Зете (некада ср(б)ске поносите, до центра Голубоваца, на неких 15 километара само су два ћириличнас натписа (ресторан „Златибор“ и Ресторан код Милете ).
– Подгорица тоне  по новорјеку у латинично пријевођење, јер је до те мјере осакаћена ћирилица, са мрзилом српског и форсирањем латинице да се осјећа нелагода, по једном подло  заумљеном  плану, чији су центри  кроатоцентрични, дозирани евроатлантским извозницима назови културе.
– Тв и већина штампаних  медија изузев  опозиционе новине „Дан“ стварају карикатуру од српског језика, у форсирању неког непостојећег лингвистичког,  политичког језика, црногорског, сочно обогаћеног хрваштином(ђетињство, сенчење   (страствена изведба, кућански послови, мобител, укњижба, извана.  Реторика нарочито спортска је препуна тих новотарија (поравнат резултат, неко је забио гол, казнени ударац …
– Шта тек рећи за наставне програме гдје је пребрисан , искључен Свети Сава, јер је непожељан, јер је „освајач“ (иако се некада пјевало у оквиру светосавских свечаности:
„Све што нама треба добијамо с неба.“
Али завладале су земне категорије, јер ако се грколико присјетимо неких прошлих шездесетак година, били смо  обогаљени и људски престрављени особеном атеистичком инаџијском матрицом, која је бога прогласила за партијског непријатеља а цркве и манастире претварала у нужнике. И нигдје погубније ни разорније рашчепљење свега српског није било као у Црној Гори. Митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић је осуђен за вербални деликт на 11 година затвора само што је поменуо српске муке и страдања у извитопереној Ендехазији.
Двадесетак година уназад  новокоскојевски љубитељи култа бравара (што је Србље био забравио да не знадоше ко су) острашћени  дукљани  позивају приликом избора бираче да ће се уништавањем српског коријена Црне Горе остварити „повијесни сан о  Црној Гори као саставном дијелу Црвене Хрватске.
-Ради кратког подсјећања странци су некада говорили о Црној Гори :
„Језик којим се говори у Црној Гори  је српски.“
(А. Делари ,Црна Гора ,ЦИД, Подгорица ,2003…

Opširnije

SRBI BELE KRAJINE NEKADA I DANAS

Na nekadašnjem grudobranu Evrope od Osmanlija, uz reku Kupu, danas živi samo 280 Srba. Potomci uskoka samo u četiri sela. Srpski se gotovo i ne čuje. Ćirilica nestala, na latinici i spomenici BELA Krajina, najjužniji delo Slovenije uz reku Kupu, je i najseverozapadnije ostrvo srpskog jezika, glasi često…

Opširnije

Огледало чињеница о стању српског народа

ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
ПРЕДСЕДНИКУ СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
ПАТРИЈАРХУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
 Уважени и преузвишени,
Српски народ има велике духовне потенцијале којима је утицао и на светску историју и на светску културу, науку, на књижевност, на уметност и на спорт. Такав народ не заслужује да у XXИ веку умре напрасно због недостатка мудрости и знања његових лидера. Морамо га спасавати од колективног самоубиства и сачувати га за будућност.
Свима Вама је добро познато да Србија пролази кроз најтеже тренутке у својој историји. Познато Вам је и то да се у овој држави, која се још увек зове Србија, српски народ убрзано топи као „свећа која догорева”. Према прорачунима демографа и социолога требало би да Срба буде у матици 27 милиона, а има нас само 6 милиона и 200 хиљада. Од тога 800.000 инвалида, 400.000 стерилних. А колико је само на ивици лудила, неки са „вијетнамским синдромом”, неки са распуклом душом, па се на улици гласно свађају са својим „близанцем” у себи? А колико је повећана навала сталних гостију код „др Лазе Лазаревића”? Од 1999. г. и смртност је у Србији три пута већа! И млади умиру преко мере и преко реда. А шта је тек са социјаном бедом, са избеглицама и прогнаним, са убогима, гладнима, пониженим и увређеним, са људима-контејнерима.
Двадесети век Србима је оставио врло мршаво наслеђе. Ускоро ни ту скромну заоставштину неће имати ко да наследи, јер ћемо остати без народа: 4 милиона изгинулих, 4 милиона одбеглих, милион прогнаних, без дома, у грађанском рату, три Србије убијене у акушерским клиникама.
У том истом веку српски народ је промашио скоро све капије. На раскршћима би обично изабрао погрешан пут. И када је слављен као херојски народ, и када је у рату побеђивао, у миру је бивао побеђен. А када је четири пута побеђен, проглашавао је себе за победника. На слободним изборима готово увек бирао је диктатора за председника.
Промашена су и пета судбинска врата. Тај пораз је најтрагичнији. Поред „црвене”, улетео је наглавачке и у „белу кугу” и све више нестаје као понорница. Прети нам опасност да останемо сасвим без народа.
Над Србима је вековима вршен геноцид, али су се међусобно и они сами убијали. Трајно су оболели од митоманије, бесмртности, Небеске Србије, мазохизма и аутогеноцида. Који још народ слави своје поразе? Никола Пашић је рекао да је Гаврило Принцип пуцао у Србију, а не у принца Фердинанда. „Боље рат него пакт, боље гроб него роб”. Само те две грешке коштале су нас 4 милиона мртвих Срба! У бомбардовању 1999. г. играли смо по мостовима и позивали „Милосрдног анђела” да нас заспе томахавкама. Те године објавили смо рат целом свету. Лудаци су тврдили да ћемо ми бити сигурни победници. А и данас неки верују да смо победили НАТО, само се стидимо да то признамо. Сасвим смо одлепили!
Нису само ратови разорили биће српског народа. У 20. веку то су биле социјална и сексуална револуција. Комунисти су побили стотину хиљада „народних непријатеља”, протерали су са села после 2. светског рата милионе српских домаћина, сабили их у колхозе, тј. у сељачке радне задруге и у градске пролетере. У патријархално друштво унели су клицу совјетског учења против Бога, против нације, против породице и против приватне својине (а то су четири главна стуба људске цивилизацује), али и клицу о сексуалној револуцији, о слободи љубави по рецепту Ане Вербицке (мењати мушкарце као марамице), о ослобођењу жене из ропства, итд.
Због тога се река излила из свог корита, села су опустела, градови пренатрпани, брак је разбијен, породица растурена, масовни разводи, самци, ванбрачне заједнице, ванбрачна и напуштена деца.
У последњој деценији дошли су глад и беда, опште осиромашење. Нестала је средња класа. Најумнији део народа напушта земљу јер овде нема никакве шансе да преживи. Остајемо без омладине и интелигенције. 84% незадовољних пакује кофере. Готово ниједан из „труста мозгова” не жели да остане. 24 милијарде долара утрошила је ова земља на њихово школовање. То је поклон сиромашне Србије богатом Западу.
Крајња последица је урушавање друштва, разарање породице, суноврт морала, дубока криза брака, криза вредносног система, велики пораст друштвене патологије и криминализације друштва, итд.
Од великог, постали смо патуљасти народ. Ускоро ће нас претећи и Албанци, ако већ нису. Од 1.900. године Срби су се смањили за око 25%, а Албанци увећали за 700%. Само у 1. св. рату уништано је 58% мушког становништва. Бољшевичка и антисрпска стратегија Јосипа Броза довршила је оно што ратови нису успели да униште.
У седамдесетим и осамдесетим годинама прошлог века добили смо „шарену лажу”, пристојан стандард, брачне и сексуалне слободе и јурњаву за лаким животом и уживањима. Труднице су тражиле побачај због летовања на Хавајима. Постали смо барјактари свих феминистичких покрета, слободних абортуса и геј парада. Тада смо остали и без деце, не само без сељака. Многа деца остала су без родитеља. Многи родитељи су се касно сетили да треба да створе макар једно дете, као кућну икебану. Зато смо постали и стерилан народ. Регистровано је 400.000 стерилних родитеља. Неки ступају у брак тек кад треба да оду у пензију.
Слободан Милошевић је успео за само једну деценију да разори све што је некако скрпљено. Колико је само побијеног, расељеног, протераног народа, колико злочина, колико људских патњи и очаја! Он је, наравно, имао саучеснике и у другим народима, али је за „српску трагедију” он највећи кривац. И све док постоји српски народ отплаћиваће његове грехове. И грехове његове супруге Мирјане.
Господо и преузвишени, све ово Ви боље знате од мене, па је можда овај увод био сувишан. Ипак, на историју Вас подсећам највише због последица које Ви не желите да знате.
Деца су највеће жртве наше Апокалипсе. Она полако нестају. На један брачни пар долази 0,88 детета. Зато „бела куга” хара Србијом. Ако деца не долазе, уместо њих масовно пристижу стари људи. У целом свету у току је „сенктуциона експлозија”, масовни повратак старих, а код нас, њихов повратак је национална трагедија.
Срби су један од најостарелијих народа на планети, спадају у првих десет. Од 161. општине (без Косова), у 131. становништво спада у „дубоку” (просек преко 41.) и „најдубљу” демографску старост (преко 51. године). Шиптари на Космету имају просек око 30 година. Они су по годинама наша деца и унуци. Села су готово потпуно празна. Према попису становништва из 2002. насеља испод 500 становника смањила су се за 90%, испод 1.000 за 80%, испод 5.000 за 63 %, итд. Расту већи градови, али су они одскочна даска за сеобу у „бели свет”.
У многим селима више нема становника, или су остали само понеки деда и баба. У неким селима деца се нису родила за последњих 20 година, у просеку радја се сваке седме године по једна беба, у неким селима нема млађих од 20 година. Села су остала и без младих жена. Оне су побегле у градове. Има села и са просеком од 77 година. Породилишта и школе у малим местима стављају катанац на врата, која ни Богољуб Карић неће моћи да развали, у многим селима нема више ниједног ђака. Тамо где је деце било и за извоз, сада је пустош.
Већ око 20 година више умире народа него што се рађа. Има више старих него младих. Први симптоми депопулације јавили су се већ 1953. са масовним протеривањем сељака. То је био почетак краја. Један народ умире када остане без омладине. Некада је на три запослена долазио један пензионер. Данас на једног запосленог долази 1,3 пензионера, ускоро цела 2, а кроз двадесет година – 3…

Opširnije

СРЕТЕЊСКИ САБОР У РУСКОМ ДОМУ!

Велика сала Руског дома синоћ је била мала да прими све госте свечане академије „Сретењски сабор“ коју је организивао Српски сабор Заветници поводом две године од свог оснивања.
У знак захвалности домаћину скуп је отворен руском химном и молитвом за спас Србије и Русије.
Након извођења „Боже правде“, коју је отпевала Мија Смиљанић, водитељски пар Јелена Недељковић и Лазар Мијић, најавили су и првог говорника, потпредсеника покрета, Дамњана Кнежевића, који је подсетио на прве дане настанка Заветника, који су се окупљали на барикадама на Косову и Метохији и завршио речима: „Ако Бог да, ми ћемо бити та генерација која ће ослободити и обновити Србију.“
Писмо подршке упутио је и члан национално-политичког савета Српског сабора Заветници, писац Антоније Ђурић: „ И ко нас све није прогнио и ко нас све није клао, и опет би, никад им доста српске крви, али не може више, не дају Заветници, они су сада на бранику отачаства. Ми служимо роду српском и Господу Богу, ми нисмо само деца наших очева и мајки, ми смо синови и кћери наше отаџбине.“
Катарина Комазец, члан Главног одбора у свом обраћању позвала је све Србе у расејању да се врате у своју отаџбину, да нам помогну на овом тешком, али исправном путу.
„Време је да поново изградимо домаћински лик српског интелектуалца, оног кога су прогнали и чију способност, рад и знање нису ценили.“, истакла је она.
Портпарол покрета, Милица Ђурђевић подсетила је на јунаке Првог српског устанка, који су се у Марићевића јарузи сабрали 1804. године на Сретење: „Бесмртни устаници слободе, дошли смо да вам кажемо да је у Србији опет зулум и да су поново на делу нове дахије.“
Председник Српског националног већа Косовске Митровице, Небојша Јовић поздравио је скуп у име чувара мостова из Косовке Митровице и пренео речи њихове подршке.
„Останите на истом путу! Сада вам цела Србија гледа у леђа. Ваше време не долази, ваше време је стигло!“, поручио је Јовић.
У име Срба из расејања који су се вратили у своју отаџбину, обратио се потпредесник Савета дијаспоре, Станислав Гашпаровски: „Сада је свима јасно да Заветници окупљају људе снажне воље и одлучности, најенергичније и најорганизованије. За само две године постали су један од најзрелијих патриотских покрета.“
Председник покрета, Стефан Стаменковски је завршио речима: „Прва наша победа је била што смо се упркос свему сабрали! Друга победа је ова младост подржана људима који су свој живот подредили борби за истину, борби за Србију. А трећа победа се већ назире као светло на крају тунела, трећа победа ће бити и коначна. Победа за отаџбину, за слободу! Победа за Србију!“
Свечаност су својим учешћем увеличали КУД „Крајина“, Симонида Станковић, народни гуслари Вукоица Сандић и Алекса Рончевић, песник Пеђа Тодоровић и Катарина Цвијовић, која је на крају заједно са присутнима отпевала „Са Косова зора свиће“.
Српски сабор Заветници

SRETENJSKI SABOR U RUSKOM DOMU!
Velika sala Ruskog doma sinoć je bila mala da primi sve goste svečane akademije „Sretenjski sabor“ koju je organizivao Srpski sabor Zavetnici povodom dve godine od svog osnivanja.
U znak zahvalnosti domaćinu skup je otvoren ruskom himnom i molitvom za spas Srbije…

Opširnije

Srećna krsna slava domaćini

Dragi vernici, svi koji ovih dana vršite radosno pripreme za svoju krsnu slavu Svetog Jovana Krstitelja »JOVANJDAN« želimo da u veselju dočekate svoje cenjene goste, te da je srećno proslavite. Neka Vam krsna slava bude na pomoći, a Bog da Vas nagradi srećom, zdravljem, veseljem…

Opširnije