Украдена срећа

(Друго проширено издање) Бранко Мићић-Кондић – Нови Сад, 2013.
Бранко Мићић, „Украдена срећа“

Први део

Има тренутака у животу који су посебни и који се не могу за¬бо¬равити. У једном трену Mарија је осетила да се у њој зачео нови живот. Сама себи није веровала и већ следећег дана, када јој се пру¬жила прилика, по¬се¬тила je гинеколога који је потврдио њен пре¬досећај.
То сазнање унело је немир у њену душу. С једне стране ра¬дост коју инстиктивно осећа свака жена кад осети да ће постати мајка, а са друге брига за све оно неизвесно и непознато што прати сваку трудноћу, пород и подизање детета. И није било само то што је Марију мучило. Највећи проблем је био што она није била удата жена којој би брачна веза пружила заштиту и сигурност.
Марија је непромишљено ступила у сувише бли¬ске односе са Сашом, младићем са којим се дуже време забављала и кога је искрено заволела, пове¬ро¬вала ње¬говим речима, када јој је говорио да је воли и да без ње, Марије, његов живот нема никаквог смис¬ла. Било је не¬чег убедљивог у његовом гласу а цела његова личност де¬ловала је привлачно и она се осетила слаба, није мог¬ла да се оду¬пре његовој упорности, јер се у и њој про¬будио жар љубавне чежње. Није могла да каже не, јер разум се замутио и, како то оби¬чно бива, предала се и попустила.
Сетила се да је у свом љубавном заносу много тога пропус¬тила и начинила велику грешку, јер свом вољеном Саши никада није поставила пита¬ње, шта ће бити ако она којим случајем у једном трену остане труд¬на?
О томе није никад мислила, нити је са њим раз¬говарала. И зато је сада у великој муци. Како ће му казати шта јој се десило и како ће се у таквој ситуацији он понашати? То није знала, и то је би¬ло оно што је највише мучило.
Више пута је од својих пријатељица чула за многе мушкарце који су, када им је девојка рекла да је у другом стању, једноставно побегли или је саветовали да абор¬тира.
Заиста чудан је тај мушки свет. Шта све не чини да сломи срце невине девојке, удвара се, скакуће око ње и глуми финоћу, и то све траје док је не освоји и ужива у даровима њеног тела, а кад чује да је остала трудна, тек тада показује своје право лице, напушта је и бежи од обавеза.
А девојка којој се тако нешто деси, шта она да ради? Мало је оних сретница које имају разумне ро¬дитеље који су у стању да схва¬те њену невољу, да се помире са оним што јој се десило и да јој по¬могну у тим непријатним часовима.
Унапред је знала шта ће јој казати Mама а поготово како ће реаговати Oтац, и зато је одлучила да једно време ћути и ником ниш¬¬¬та не говори, док не смисли нешто паметно, али дани су брзо пролазили а она није успела да нађе било какво решење. Чинило јој се да време никад није брже текло, а она није знала шта да ради.
На крају је одлучила да каже Саши шта јој се десило. Кад је то чуо он се правио невешт. Говорио је да у то не верује, да она та¬ко нешто само измишља, како би га приморала да је ожени, и на крају јој је сасвим хладно саветовао да је најпаметније да абортира. То и ништа више. Није чак ни понудио да плати гинеколога и да бу¬де уз њу у тим теш¬ким часовима.
Живећи тако у тешком очајању и стању из којег није видела излаз, закључила је да ће бити најбоље да оде код сво¬је Бабе која је живела на селу, да јој све искрено исприча и замоли за савет. Учинила је то, и ако се тако може рећи, срећа јој се осмех¬нула. Стара баба Стана, која је и под старе дане била енергична и отресита, али и врло разумна жена, схватила је њену несрећу и пружила по¬моћ и утеху, рекла је:
– Дете драго, грдно си погрешила. Свој живот си упро¬пас¬ти¬ла, али ти си моја најдража унука и док је мене живе, немој се бри¬нути. Средићемо све како треба.
Марија је мислила да и Баба намерава да је одведе негде да абор¬тира, али Баба није хтела за тако нешто ни да чује.
– Слушај дете – казала је баба Стана, и наставила – поба¬цити, то је најједноставније, иако је то болно, и жена много ризикује, али ако ћеш мене слушати, тако нешто не долази у обзир, то је против божије воље и то би био велики грех. Боље би било да те није снаш¬ла та мука, али кад већ ниси мислила, сад је тако како је.То је наша жен¬ска судбина. Лепо је бити девојка, али то кратко траје, а ми жене смо осуђене да патимо.
Помири се са судбином и роди то дете, јер сваки побачај је неопростив грех, а оно што је најважније, треба да знаш, да жена после по¬бачаја може остати нероткиња, и да много не мудрујемо, ако хоћеш да послу¬шаш мој савет, дођи и живи код мене.
Слушај шта ти кажем, смири се, седи и полажи испите да за¬вр¬шиш тај твој факултет. То ти је сада нај¬важ¬¬¬¬није, јер са завр¬шеним факултетом негде ћеш се запослити, бићеш свој човек и нећеш зави¬сити ни од чије милости.
Што се тиче тога твог Саше који те је у то све увалио, мо¬рам ти казат’ да он није никакав ни човек ни мушкарац, и немој више да имаш било каква посла са њим, па макар он дубио на глави, не ве¬руј му ништа. Ако ти којим случајем приђе, једно¬ставно га отерај од себе, а после ћемо видети шта ћемо радит’.
***
Пошто није имала другог избора Марија је по¬слушала Бабу, прешла да станује код ње, а Баба је отишла њеним родитељима, казала им све отворено, како ствари стоје, и да ће она прихватити Марију да живи код ње док носи трудноћу и док не роди, и да ће се пронаћи неко решење за касније.
Маријина Mајка је кад је чула Бабине речи, горко је плакала, а Oтац био бесан као да је полудио. У јед¬ном трену је рекао:
– Боже, шта сам ја доживео, да ми се кћер про¬¬курва, да од¬храним курву! Затим се обратио жени и наставио – за све си крива ти и твоје попуштање! Кад ја кажем да она сама без нас не може да иде на море и да се с бог зна с ким куца и вуца, ти кажеш, пусти је, нека се дете проведе, нека ужива док је млада. Такво је време. Све иду, па нека иде и она, да не буде изнимка. И кажеш, паметна је она, чуваће се. Е сад видиш како је паметна и како се чувала, не кажу ба¬дава стари људи да је „лакше сачувати врећу бува него младу девојку од напасти.“
***
Било како било, Марија је остала да живи код Бабе, пос¬лу¬шала је њен савет, загрејала столицу, мар¬љиво учила и за два ме¬¬¬¬¬¬сеца положила три преостала испита на факултету.
Била је задовољна, а Баба јој je једном приликом успут рекла, да жена када је трудна треба да је увек добро расположена, не сме да ради тешке послове и мора избегавати велику буку и галаму, јер дете које носи у себи, све чује и осећа све што погађа жену и квари јој рас-положење, дете све осети, и то касније утиче на његово понашање и здравље. Добро је – настави Баба – и кад трудна жена увек помало тихо певуши, јер то казује да је сретна и душевно мир¬на, и повољно делује на дете које носи.
Како је време пролазило, њен трбух је постепено растао, та¬ко да више није могла крити трудноћу. Због тога је све мање изла¬зила из куће и престала да одлази на факултет, иако је имала пот¬ребу да тамо одлази због спремања дипломског испита. Мар¬љи¬во је прикупила све што јој је било потребно за тај испит. Учила је и спре¬мала се, али је одлучила да поменути испит полаже после по¬рода.
Њена Баба је била врло паметна жена, храбрила је и саве¬товала да што пре заврши факултет. Често је знала да каже:
– Учи дете моје, да то завршиш, да будеш свој човек, да не зависиш ни од кога. Ти си паметна и способна и све ће бити добро.
Бабина изрека „све ће бити добро“ са којом је она увек завршавала сваки разговор, деловала је охра¬брујуће на Марију, и то је пример како некад једна па¬метна и добро смишљена реченица може човеку дати снагу и вратити оптимизам. Није узалуд један стари мудрац давно рекао да се у свакој изговореној речи крије велика снага, и да увек морамо добро пазити шта и како говоримо.
Време је брзо пролазило и тренутак када се могао очекивати пород брзо се приближавао. Баба је строго водила рачуна да Мари¬ја редовно иде на лекарске прегледа и потребна испитивања, а ле¬кар¬ски налази су показивали да је све у реду. На ултразвуку је утвр¬ђено да ће родити близанце, мушкарца и девојчицу. Сазнање да ће једно дете бити мушко, чинило јој је ипак посебну радост.
Што се тиче Саше, од њега ни трага ни гласа. Уопште се ни¬је интересовао за њу и њено стање.
Иако о томе никад није говорила, јер није имала ни прилике, она је ипак због његове равнодушности ду¬боко у својој души патила, јер, било како било, она је њега ипак волела. Тај млади човек са којим се упустила у интимне односе, верујући да је стварно воли, својим понашањем тешко је разочарао Марију, па ипак она није би¬ла равнодушна према њему. Желела га је, не само због детета које носи у себи, већ и зато што јој се он дубоко увукао у душу и тешка јој је била и свака помисао да је са њим за увек све завршено, да он више никад неће бити поред ње, а још теже јој је падала на памет мисао да ће живот који је пред њом провести усамљена или са неким дру¬гим ко зна каквим човеком, јер ко једном доживи праву љубав тај не може лако тако нешто да поново доживи. Може човек поново про¬наћи неку пријатну особу, и да се заљуби у њу, али то никад не може бити замена за ону љубав чији смо жар пре тога осетили и добро се зна да, што народ каже, „прва љубав заборава нема“.
И због тога су Маријини дани били неизмерно тужни, а ноћи су често биле помешане са сузама. Покушавала је да га заборави, да не мисли на њега, али бадава, никако га није могла истерати из своје главе. Зато су њене ноћи биле кошмарне и пуне очајања.
И како све дође у своје време, тако је дошло и време да се породи. Чим је добила прве трудове Баба је отрчала и замолила комшиницу да је својим колима одвезе до болнице, у чијем саставу је било и поро¬дилиште.
Пород је протекао глатко и без проблема, иако је Марија ро¬д¬и¬ла близанце. Након порода добро се осе¬ћала а њене бебе нису имале, колико је она знала, никаквих проблема, али трећег дана на¬кон порода медицинска сестра јој је дала две пилуле, након чега је почела осећати неку клонулост и слабост. Осећала је умор и неку чудну поспаност.
Да ствар буде сложенија, одједном су, са об¬разложењем да се ради о превентиви против грипа, забрањене све посете, тако ни Баба није могла доћи да је посети, да бар њој каже како се осећа. Прес¬тали су јој доносити децу на подој са некаквим мутним и њој не¬јас¬ним образложењем. О чему се заправо радило она није могла да схвати. Онда јој је сестра рекла да је дош¬ло до неке инфекције и да су деца у опасност. То је Марију јако забринуло, а ноћ која је била пред њом испуњена бригом и немиром. Покушавала је да заспе али једноставно није могла, јер јој је немир обузео душу и није дао да за¬¬с¬пи. Као да је нешто ружно предосећала.
Следећег дана који минут пре визите ушла је сестра и дала јој неку инјекцију. Питала је шта је то? Сестра је одговорила да је то све у оквиру редовне процедуре, да не бри¬не и да ће све бити у реду.
Другог дана у јутро поново је дошла визита, читаво јато ле¬кара на челу са при-маријусом, и сестара које су их пратиле, и на сва¬ки њи¬хов миг без поговора извршавале оно што им је било на¬ређено. Детаљно су је прег¬ле¬давали неколико минута, а затим се шаптом нешто дого¬ва¬рали. Учинило јој се да је ту било и неких сту¬дената и практиканата, и ту су им, користећи њено тело, нешто об¬јаш¬њавали.
Није схватала о чему се ради, али се осећала врло неу¬годно када је онако разголићена лежала пред непознатим људима. Мало је недостајало да врисне и почне плакати. На срећу, некако је из¬држала, заплакала је тек када су напустили собу у којој је она ле¬жала.
Затим је дошло оно најгоре. На врло непримерен начин су јој саопштили да је њен синчић у међувремену умро.
– Ћеркицу смо вам спасили али дечак је, на жалост, умро.
То и ништа више. И још су јој рекли да она треба да буде сретна и задовољна што јој и девојчица није отишла у неповрат.
Била је очајна. Није знала шта да ради. Од неке муке сва се тресла. Онда је опет дошла она иста сестра и поново јој дала инјекцију, након чега је клонула и заспала.

***
Од тренутка када му је Марија рекла да је зачела, и када су се након поменутог разговора растали, Саша, колико знамо, није имао прилику да се са њом поново састане и разговара. Живео је са помешаним осе¬ћањима. У његовој глави је владао кошмар. Марија му је недостајала и узалудно је очекивао да ће му се она јавити мо¬бил¬ним, али никаквог позива није било. Није знао шта ће она учи¬ни¬ти? Био је у недоумици. Осећао је грижу савести, али никако није могао да одлучи да преузме одговорност и да јој понуди брак.
Сећао се угодних и пријатних дана кад су заједно лежали на песку и миловали се у сенци приморског растиња. Чинило му се као да чује свирку зрикаваца, осећа дах мора и мирис четинара. Помислио је како милује њене лепе груди и нежно додирује напупеле брадавице.
У једном трену сетио се и једне своје младалачке авантуре са једном лепом женом средњих година која га је учила љубавним вештинама, и увек казивала како жени неизмерно прија кад је мушкарац нежан и зна да је лепо милује и мази. Сетио се успут како је, док је ње¬го¬ве руке намештала на своје груди, често говорила да су „брадавице кључићи од блаженке“. При том се благо насмешио, а онда му је у глави настао кошмар. Осећао се као наркоман јер му се у мислима све помешало.
Покушао да на то све не мисли и да потражи утеху код неке друге девојке. Имао је прилике. Неке су му се саме нудиле, али није ишло, није могао ни замислити блиску везу са неком другом женом, јер је за њега, Марија ипак била нешто посебно. Он је њу на неки начин волео, и није могао замислити живот без ње.
Међутим и поред тога што је био емотивно везан за Марију, он никако није могао да донесе исправну одлуку, да призна очин¬ство и да се са њом венча. Није могао да себе замисли као оже¬ње¬ног човека ограниченог брачним обавезама и чињеницом да за њега више неће бити слободног момачког живота.
Лутао је ноћу по разним локалима и местима, где се састају младићи његовог узраста. Дружио се са неким усамљеницима слич¬ним њему. Чак је почео да се опија, и у једном часу за мало није про¬¬¬¬бао дрогу.
У породици су приметили да се његово понашање про¬ме¬нило, да у њему постоји неки немир, да слабо једе и да је телесно ос¬лабио, да у целини нешто са њим није у реду.
Гледајући шта се дешава са њеним сином Сашина мајка је била у великој бризи, и једном приликом рекла мужу да покуша да са њим разговара.
Убрзо је дошло до разговора у току којег је Саша отворено казао оцу да се нашао пред проблемом који га мучи и да не види начин како да га реши.
Кад је чуо шта све мучи Сашу отац га је отворено упитао:
– Да ли ти ту девојку заиста волиш? Ако је стварно волиш и ако осећаш да не можеш без ње, све се може врло лако и брзо ре¬шити. Ожени се са њом и проблем ће бити решен, поготово кад кажеш да си јој направио дете.
Саша је једно време ћутао док је отац стрпљиво чекао од¬говор, да би на крају рекао:
– Па, ја њу заиста волим, али сад не знам како да јој приђем, како да са њом разговарам, кад она више не жели да ме види.
– Ајде, немој бити будала – одговори отац – ако ти пристајеш да се са њом ожениш, и она ће пристати, и те како ће пристати, јер сигурно она према теби није рав¬нодушна, а и куд ће сама са де¬те¬том? Да те бар мало не воли не би дозволила да јој направиш дете.
– Не знам. Нисам паметан – одговори Саша, а отац нас¬тави:
– Препусти мени, ја ћу све средити. Само пре добро о свему размисли, и немој да брљаш, јер брак је озбиљна ствар, а на путу је и дете.
Саша је ћутао, јер није знао шта да каже, а отац је осетио пот¬¬ребу да му помогне и ствар узме у своје руке.

***
Следећег дана у собу у којој је лежала Марија у пратњи ме¬дицинске сестре ушао је један отмен, лепо одевен старији човек. Сестра му је показала кревет на којем је она лежала.
Човек је изгледао пријатан. У руци је носио цвеће. Пришао јој је и учтиво упитао:
– Јесте ли ви Марија?
– Јесам. Шта желите?
Човек јоj је пружио цвеће и наставио:
– Извините ме, немојте криво схватити. Ја сам Сашин отац. Чуо сам да сте родили двојке, дечака и девојчицу?
Гледала је у њега немо. Била је невероватно збу¬њена и изненађена. Није знала шта да каже.
Посматрали су се тако ћутке једно време а затим је упитала:
– Где је Саша? Због чега он није дошао?
Човек је одговорио:
– Не брините. Све ће, мислим, бити у реду. Саша једва чека да дође, да вас види, ако му ви то дозволите. Не брините, све ћемо средити. Сада је главно да се ви опоравите и напустите болницу.
Гледала је зачуђено у тог човека, и ништа јој није било јасно.
Човек је једно време стајао поред њеног кревета и после из¬весног оклевања рекао:
– Ја желим да вас упитам, да ли дозвољавате да вас Саша посети. Ја сам његов отац и знам да се он недолично понео према вама, али он жели да вас посети и да са вама разговара.
Слушајући његове речи, за мало што није рекла да би во¬лела да Саша дође и да је посети, али се у једном трену сетила Бабиног савета и одговорила:
Не знам шта да кажем. Морам размислити. Нека то остане за касније.
***
Мало касније дошла је Баба да је посети, и Марија јој је све испричала. Казала је да је долазио Сашин отац и показала цвеће које јој је донео. Баба је пажљиво слушала шта јој Марија прича и на крају јој рекла да су то добре вести, и да ће, можда, све испасти добро, само да не буде лакомислена да на брзину донесе неку од¬луку, па ће зато бити најбоље да се она из породилишта врати нај¬пре у њену кућу, и ту буде са дететом, а њој , то јест баби пре-пу¬сти да разговара са Сашиним оцем.
Марија је послушала бабу Стану и тако поступила. После извесног времена Сашин отац је дошао у посету и разговарао са Бабом, која је слушајући речи тог човека стекла уверење да је он честит човек и да су му намере искрене и поштене. У том смислу је допустила Марији да прими Сашу. Тако је Марија пристала да јој Саша дође у посету, да се измире, и да се договоре о свему у вези венчања, ако он жели да са њом ступи у брак, а ако не мисли да је венча и узме за жену, онда уопште нема смисла да долази, и нека је остави на миру, јер он у вези детета нема никаква права, пошто се понео не¬долично и оставио је на цедилу кад јој је било најгоре.

***
После пар дана Марију је посетио Саша. Донео јој бом¬боњеру и заиста леп букет црвених ружа. Када је ушао у собу у којој је она лежала, једно време је стајао и гледао у њу без речи, јер се збу¬¬¬нио и једноставно није знао ни како да почне ни шта да каже. Затим је онако збуњен рекао:
– Ево, ја дошао! Како си?
Марији се тај његов наступ учинио смешан (у поверењу: мушкарци заиста понекад у женским очима изгледају јако глупави.). Гледала га је са једва при¬метним осмехом и рекла:
– Ајде, шта си се укипио. Дођи ближе!
Пришао је њеном кревету, ставио бомбоњеру на ноћни ор¬марић, дао јој у руку букет са ружама, а затим се примакао да је по¬љуби. Није га одбила али је рав¬нодушно примила његов пољу¬бац и показала му руком где да седне на кревет.
Сео је и ћутао. Није знао како да почне разговор. Смишљао је како да крене и шта да каже, али није ишло.
Тако је текло извесно време, а онда је Марија прекинула ти¬шину и почела:
– Саша, немој да ћутиш. Реци нешто. Реци шта си одлучио да знам на чему сам.
Саша је једно време и даље ћутао а затим је као кривац не¬сигурним гласом почео:
– Признајем да се нисам према теби понео како треба, али сам о свему дуго размишљао, и на крају зак¬ључио да не могу без тебе, и да не дужим, дошао сам да ти предложим да се венчамо и да те водим мојој кући.
У међувремену кад је медицинска сестра донела девојчицу на подој, Саша је упитао где је друго дете?
У том трену Марија је почела да плаче и тихо изговорила да су јој рекли да је друго дете изгубљено.
Кад је то чуо Саша је био ван себе. Одмах је устао, отрчао у лекарску собу да пита шта је било са дететом, али ваљаног одго¬вора није добио. Сви су као неки аутомати одговарали да они ништа не знају, већ да сутра пита Шефа оделења.
Сутрадан су му рекли да је Шеф оделења на путу. Отишао је на некакв симпозијум, и да ће се вратити за око десет дана.
Када се Шеф вратио, Саши је речено да дете не може видети, јер јер су његови посмртни остаци, пошто нису преузети на време, спаљени у болничком крема¬торијуму.

***
Након што је Марија изашла из болнице и мало се опо¬равила, на брзину је обављено венчање. Уствари склопљен је грађански брак, а црквеног венчања и много тога лепог и свечаног, како је Марија у сновима као девојка замишљала, није било, једноставно зато што она за тако нешто није била спремна. У релативно кратком времену много тога се нагомилало у њеној глави и чинило је и душевно и телесно уморном, неспособном за сусрет и разговор са другим људима. Жарко је желела да једно време буде сама, да се сре¬¬ди и смири своју душу.
После венчања живот је кренуо нормалним уо¬бичајеним током. Девојчици су дали име Милица, а у вези мушког детета које је умрло у болници, Марији није било све јасно. Знала је да су јој рекли да је дете умрло, али његове посмртне остатке није нико видео, и она у мис-лима није могла да се са тим помири. Често је мислила на то изгубљено дете, и у њеној глави су се ројиле чудне мисли, неко осећање, нека нада као да оно и даље негде живи и да ће се једног дана изненада појавити.
Та своја размишљања држала је дубоко у својој глави, и то јој није дало да се потпуно среди и смири, и због тога је у дубини своје душе била несретна, али ни¬када о томе није разговарала са Сашом, јер јој се чинило да би за њега такав разговор могао бити бесмислен и да је он не би могао схватити.
Има у животу нешто што нам некад неда да своју душу сас¬вим отворимо и кажемо све што нам се у глави мота, чак и кад је у питању особа са којим би требало да будемо у најближој вези, ис¬крени и блиски, и кажемо све што нас мучи. А што дуже држимо неку немирну мисао у глави, то она све више расте и њено дејство добија већу снагу, да би на крају изазвала нешто што би се могло назвати емоциона експлозија.
Слично се дешавало и са Сашом којему такође није било све јасно у вези са изгубљеним дететом. При том му је било по¬себ¬но тешко што је његов отац желео да има унука, и ту своју жељу от¬ворено изражавао.
Никад није ни покушао да о свему разговара са Маријом, можда и због тога што се осећао као кривац зато што није у критичним тренутцима био уз њу. Осећао је грижу савести помиш¬љајући да је он крив и за из¬губљено дете, јер да је, кад је требало био поред ње, све би можда било другачије.

***
После порода када се опоравила, Марија је уз бригу о де¬те¬ту прихватила књигу, спремила се за дип¬ломски и ускоро га по¬ло¬жила.
Ту јој је од велике помоћи био Сашин отац, који је, кад је требало, чувао и хранио дете и помагао увек кад је требало, за разлику од Сашине мајке која се према Марији држала прилично хладно.
Док је Сашина мајка била ћутљива и сама себи довољна особа, његов отац био је пријатан и пажљив човек, и Марија је више пута са њим разговарала о различитим темама па и о сумњи да је њено дете украдено.
И Сашин отац је на неки начин сумњао у то шта се уствари десило са Маријиним дететом. И њему многе ствари нису биле јасне, али никад није поверовао у могућност да је дете украдено. Једном приликом је о томе дуже разговарао са Маријом која је изразила сумњу да је њен син украден. При том је нaрочито ис¬тицала чињеницу да нико од породице није видео леш, на шта је Сашин отац одговорио, да сва тек рођена деца личе једно на друго, и да се у том случају, по изгледу леша никад не може било шта ис¬правно закључити. Могли су му по¬казати леш било којег детета, и уверити га да је његово. И друго, крађу детета из болничке уста¬но¬ве не може никако извршити један човек, јер да би се тако нешто ост¬варило, ту треба читава организација у којој мора учествовати ви¬¬ше људи. Пре свега требају постојати посредници који уго¬варају посао са онима којима је потребно украдено дете, а у самој болници мора бити ангажовано више осо¬ба у таквом послу. Мора постојати и нека документација о рођењу, току болести и смртном исходу. Ту су ле¬кари, сестре, помоћно особље. Увек неко може нешто да при¬мети, што значи да мора бити јака и добро организована група љу¬ди спремних на све, да би се крађа детета остварила, а мала је ве¬ро-ватноћа да тако нешто може да постоји, а да се кад тад не от¬крије.
***
После положеног дипломског испита, Марија је настојала да се запосли. Конкурисала је на више места, али, иако је у току студија имала добре оцене, нигде није била примљена. Позивали су је на разговоре, али све је било узалуд. Ипак после годину дана уза¬лудног нас-тојањa да се запосли, у једном трену кад је већ из¬губила сваку наду, срећа јој се осмехнула. У једној фирми била је прим¬љена на пробни рад од шест месеци. У току рада је стекла утисак да су шефови са њом задовољни и надала се сталном за¬послењу. Неколико дана пре истека пробног рока изненада је позвана на разговор код пер¬соналца, у току којег јој је он поред осталог рекао:
– Обавештен сам да је ваш шеф задовољан са вашим радом. Предложио је да вас примимо у стални радни однос, и то се може остварити само уз један услов, односно ако сте сигурни да више не¬ћете рађати децу.
Кад је то чула Марија се запрепастила. Није знала шта да ка¬же, али се убрзо снашла и након пар тренутака рекла:
– Не разумем због чега постављате такав услов, али сигурно немам намеру да рађам. Доста проблема имам и са једним дететом.
Персоналац је затим наста¬¬вио:
– Добро је кад сте тако одлучили. Засноваћемо са вама стал¬ни радни однос, али вам морам нешто објаснити. Ми као и свака друга фирма морамо мислити на профит, а тога нема ако све ис¬правно не функ¬ционише, а да би све ишло како треба, свако мора без прекида обављати свој посао. Замислите сада ситуацију, ми вас примимо у стални радни однос, рачунамо на ваше учешће у раду, а ви једног дана кажете, гравидна сам, морам на боловање које ће дуже времена потрајати. При том ваше радно место остаје уп¬раж¬њено, а ми морамо тражити неког ко ће вас заменити, и ту настају комп¬ликације, разумете, то онда рађа проблеме. Неки нам при¬¬¬гова¬рају да то што радимо није хумано, али нико неће да раз¬мишља о томе, шта да ми радимо кад нека жена оде на поро¬диљско боло¬вање…
Ипак после тог разговора Марија је била прим¬љена у стал¬ни радни однос, и живот је кренуо својим монотоним током. Сле¬дило је како то већ иде, све на брзину. Поред рада у фирми обав¬љала је и све кућне послове. Кувала је, прала, спремала кућу, во¬ди¬ла рачуна о детету и свему другом што пада на терет једне до¬ма¬ћице.
Рано устајање, одлазак на посао, саобраћајне гуж¬ве, рад у предузећу, повратак у стан, набављање на¬мирница, а кад стигне кући, припрема хране, брига о детету, прање веша, спремање у ста¬ну и ко зна шта још. Толико посла да човек нема времена да на би¬ло шта друго мисли, али Марија је ипак повремено мислила на сво¬је изгубљено дете, и зато је често била тужна. Једина сретна окол¬ност је била што су Сашини родитељи преузели на се бригу око чу¬вања девојчице док је она била на послу.
Саша јој је колико је могао помагао. Набављао је неке на¬мирнице, водио дете у обданиште и лекару, када је то било пот¬ребно. Хтео је да јој помогне код при¬пре¬мања хране и да пере по¬суђе, али му она то није доз¬волила.
***
Марија је у међувремену поново зачела и сви су желели и надали се да ће дете бити мушко, али судбина је тако хтела, да се по¬ново роди девојчица – мала Љи¬љана.
Касније је на изричито Сашино настојање Марија поново за¬чела. Преглед ултразвуком је на општу радост показао да ће дете бити мушко, али десило се нешто што нико није очекивао. У току по¬рођаја дошло је до компликација и дете је рођено мртво. Марија у том погледу баш није имала среће.
Било је проблема и у фирми где је радила. Кад су при¬ме¬тили да је трудна, очекивала је да ће добити отказ, али пошто се у протеклом времену у фирми доказала као вредна особа и добар познаваоц своје струке, на крају су одлучили да је задрже.
Након порода и свега што је то пратило, лекар јој је са¬ве¬товао да добро пази и да у бу-дуће избегава труд¬ноћу, јер би тиме могла озбиљно угрозити свој живот.

***
Када је у питању брак и заједница између муш¬карца и жене, увек морамо имати у виду две фазе. Прва, када се они упознавају и настоје приближити једно другоме. У том раздобљу свог живота сва¬ки партнер при¬крива своје мане и настоји да се прикаже у што бо¬љем светлу. Младићи су према својим девојкама ус¬лужни и паж¬љиви, а девојке, иако су некад јогунасте и тврдоглаве, настоје да се прикажу што је могуће прив¬лачније, и чине све да у погледу уред-ности и понашања оставе што бољи утисак.
И све то траје до оног часа када дође до склапања брака, након чега долази до опуштања, па полако, корак по корак неке на¬ше не баш повољне особине полако излазе на површину и долазе до изражаја, и како вре¬ме пролази, све се више сусрећемо са питањем, да ли је особа са којом смо одлучили да поделимо живот она права? Колико су наше нарави подударне и колико се међу¬соб¬но разумемо? И тада прилично често увиђамо да није све баш она¬ко како смо у почетку замишљали, и црв сумње и непо¬верења по¬¬чиње да ради, да нас полако грицка и тако нас чини неза¬довољним и мање или више разочараним.
Слично се десило и са Маријом. За време док су се као мла¬дић и девојка забављали, Саша је изгледао духовит и волео да о све¬¬му занимљиво прича, а Марија га је са одушевљењем слу¬шала. Дивила се његовом зна¬њу и способности да за сваки проблем брзо нађе прави одговор, тим више што је он њој вешто пов¬лађивао и онда када она није била у праву.
Међутим, након ступања у брак Саша је постепено постао ћут¬¬љив човек кога много тога није интересовало. Није био одбојан и груб. Често је знао и да јој помогне код кућних послова, али је увео обичај да после ручка, док она спрема кухињу и пере суђе обавезно легне на кауч и чита новине, све док га не ухвати сан, а онда би тако лежао на каучу покривен новинама које би му испале из руку, а када би се пробудио, било би то око пет сати по подне, обично би рекао како би му сад пријала једна кафа.
Марија је знала шта он очекује и да јој ништа не каже. При¬премила би кафу коју би заједно обично ћутке попили. Хтела је не¬кад да са њим разговара, да га нешто упита, да са њим расправља, али је његов одговор по правилу био да је тренутно нешто умо¬ран и да то остави за сутра, и тако је на сличан начин све ишло у недоглед.
Много проблема, много тога што би требало да се каже и да се разговара, али спремности за било какав опширнији разговор никада није било, и Марија је све више осећала да је избрала пог¬реш¬ног партнера поред кога се, иако формално у браку, осећа усам¬¬љена.
Међутим, Сашин отац је био сушта противречност своме сину. Тај човек је волео разговор и знао да лепо и занимљиво прича. И он се поред своје жене која је била ћутљива и врло често лоше расположена, осећао усам¬љен и био му је потребан неко са ким би могао лепо раз¬говарати. И тако су се Марија и Сашин отац зближили. Она је њему увек, када би дошао у њихове просторије, скувала кафу и лепо га послужила, а он је често за уз¬врат учинио нешто за њену децу. Чувао их кад је тре¬бало, облачио и на разне начине забављао, што га је чинило задовољним, јер је као деда волео своје унуке.
Увек када би дошао, било је бар мало времена за разговор. Стари деда је причао а Марија га је пажљиво слушала. Стрoго је водила рачуна да му у току разговора не упада у реч и увек га је пустила да до краја исприча оно што је замислио.
Поред осталог деда је излагао и неке своје теорије о међу¬људским односима и комуникацији међу људима, највероватније зато што је и он лично имао таквих проблема. Истицао је да неки људи проведу цели живот у заједници а да се при том никад потпуно не упознају. Насупрот томе они често између себе саграде неку пре¬г¬¬¬раду, неки „психички зид“ који им не дозвољава да се истински зближе, да се потпуно отворе једно према другом, да буду до крај¬ности искрени, да се осете као једно биће, а то је оно што сваку везу између мушкарца и жене чини трајном и нераскидивом, али то ипак ретко кад успева. Тако се дешава да један пар годинама живи заједно, дели добро и зло, а ипак свако за себе живи неким својим посебним скри¬веним животом, држећи у глави нешто само своје, и не може поднети да му се у то неко меша.
Говорио је и о томе да велики број људи и жена нису уопште способни за прави разговор, јер нису у стању да потпуно отворе ду¬шу и једно другом у целости искажу своја осећања и тако, иако често добар део живота проведу заједно, у духовном смислу остану странци, јер се цела комуникација и сав разговор своди само на дневне бриге, проблеме и послове. Говори се о јелу, ра¬ду, новцу, школи, болести и свему другом што прати жи¬вот сваког дана, али се ретко или скоро никако не нађе времена за разговор и измену мисли и осе¬ћања и ономе што је дубоко у нама, и тек кад нам неко од сродника умре, и када његова књига буде заувек затворена, де¬шава се да осетимо да је било много тога о чему смо могли и требали разговарати, а што смо за увек про¬пустили.
Просто је несхватљиво колико би људи били сретнији и успешнији и колико би се неспоразума могло избећи када би знали наћи бар мало времена за искрен и смирен разговор, без обзира да ли се ради о мужу и жени или су у питању родитељи и деца или људи уопште.
Људи могу имати и противречна мишљења, и не морају се у свему слагати, али могу о свему толерантно и мирно разговарати. Ако им се ставови по одређеном питању подударају, све је у реду, али ако се не слажу, не морају се свађати. Иначе је нормално да поједини људи имају различита мишљења, и наопако би било када би сви људи исто мислили.
Тако је причао стари деда, то јест Сашин отац док га је Ма¬ри¬¬ја пажљиво слушала и повремено раз¬мишљала о томе шта се зап¬ра¬во крије иза његове приче. Да ли је то само говор старога човека који на тај начин покушава да искаже своје богато животно искуство, или је то његово лично јадање у вези односа са његовом женом или начин на који он њу, Марију, жели индиректно упутити којим путем треба ићи да би се као личност потпуније разумела са Сашом?
Но, било како било, дедина прича је у сваком слу¬чају за Ма¬ри¬ју била занимљива, јер је и она као личност осећала потребу за разговором, чак и онда када је одређен разговор више личио на мо¬но¬лог него на двосмеран равноправан разговор који у ствари и јесте оно што се може назвати правим разговором.
Но, било како било, Марију није могло ништа одвратити од једне мисли која јој је непрестално била у глави. Она је непрекидно мислила на своје изгубљено дете, живела је, рекло би се у некој, неразумној нади да њено дете ипак негде постоји и да ће једног дана имати прилику да га види, иако је и она сама сматрала, да су таква размишљања несхватљива, било је нешто у њеној гла¬ви, нека виша сила, нешто као предосећање да ће се то ипак једног дана остварити. Сама себе је убеђивала да је такво размишљање чис¬та варка, али је у њој пос¬тојало нешто јаче од њеног ра¬зума и њене воље, и то јаче није јој дозвољавало да једном престане мис¬лити на тај трагични губитак и да се једном душевно смири. Међутим, није ишло, није могла да се одупре тим при¬силним мис¬лима, и она и даље није имала мира, и даље је саму себе мучила, и даље је патила.
***
Што се тиче живота са Сашом у Маријином бићу су се ме¬шала чудна осећања. Њихов живот је гледано са стране изгледао прилично складан. Саша је према њој био пажљив, бринуо се за породицу, никуд није ишао без ње, али у Маријиној души је постојао црв. Она никако није могла да заборави оне тренутке када му је ка¬зала да је трудна, како се он недолично према њој понео.
Никад га није одбила од себе али траума коју је носила у својој души није јој дозволила да се опусти и да осети задовољство у од¬носу са својим мужем. Подавала му се чисто механички као неки робот лишена сваког осе¬ћања. Све то је чинила као неку обавезу и дуж¬ност на коју по њеном схватању жена треба да пристане да би за¬до¬¬¬¬вољила и сачувала Сашу поред себе. Добро је знала да су сви муш¬карци кварљива роба, и да ће он уколико га она одбије, лако наћи неку другу која ће га утешити. Хте¬ла је да сачува брак и по¬родицу, не зато што је она поред Саше била сретна, већ првен¬стве¬но због деце. И чинила је то као неки роб без гунђања и приговора.
У почетку је мислила да је то само привремено стање и да ће, како време пролази, и то да се среди и да ће се њено стање нормализовати, да ће се ипак у једном часу у њој пробудити жена која ће у блискости са својим мужем осетити уживање и радост, али време је про¬лазило а тако нешто се није остварило а Марија је зато у дубини свога бића била неизмерно тужна.
Заиста је тешко схватити како некад трауме које нам се десе у животу остављају у нашем бићу неиз¬брисив траг који нам не доз¬вољава да остваримо ис¬тинску срећу чак и кад ми то жарко жели¬мо, да по сва¬ку цену из¬бри¬шемо непријатне догађаје из прошлости који нам трују душу и не дозвољавају да делимо радост са онима који су нам најближи…..
Али, шта је ту је. Некако се мора живети и своје понашање прилагођавати стварности у којој живиш.
И Саша је приметио њену равнодушност. Сметало му је, али никад није са њом о томе отворено раз¬говарао, иако га је њено понашање чинило несретним, јер у сваком нормалном мушкарцу постоји потреба да осети да и жена у додиру са њим осећа задо¬вољство. Уствари сваком мушкарцу поред жеље за телесном насладом живи и потреба да се докаже као успешан мужјак који је способан да жену задовољи и учини срет¬ном, па ако осети да је жена поред њега равнодушна, почиње сумњати у себе и настојати да се докаже као успешан мужјак на другој страни. Но, било како било, Саша, колико се зна, никад није долазио у такво искушење.

***
Зли језици кажу да две младе жене кад се састану врло често оговарају своје мужеве. Слично је било са Маријом и њеном притељицом Иреном. Њих две су се упо¬¬з¬¬нале у фирми, па и поред то¬га што доста времена проведу заједно на радном месту, и ту има¬ју прилику за разговор, оне повремено долазе једна другој у посету, обично кад је муж на путу или кад није код куће. Марија је већ одав¬но испричала Ирени све што нам је познато о Саши, а Ирена јој је више пута знала рећи:
– Разумем те потпуно и знам да ти он иде на жив¬це. Некад си га волела а сад ти је досадан, и то је нор¬мално, јер се у браку муж и жена временом засите, и тада нестаје чежње и привлачности, па све постаје до¬садно, али ти си ипак у неку руку сретна, јер он те¬би хоће да помогне, а мој баш ништа. Чим дође кући одмах се извали у фотељу или легне на кауч. И само гледа где ће шта по¬јест’. Стално једе, стално нешто мљацка, он ни на шта друго не мисли, него на храну, секс и футбал. Кад се наједе одмах на кауч. Тамо се извали, укључи телевизор и гледа неку утакмицу.
Удебљо се преко сваке мере. Трбух му је од¬вратан, ја мис¬лим да нема ништа одбојније од великог трбуха, било да се ради о жени или мушкарцу, а он се развалио, и кад легне на кауч, кад га погледам, потсећа ме на нилског коња.
А можеш замислити кад ми такав тежак и тронтав дође у кревет и тако то…..

– И буде ли ишта…….? – знатижељно упита Марија.
– Ма, јок. Шта има да да буде? Цели дан лоче пиво и на крају ништа. Тотални промашај. Ништа, ама баш ништа, и на крају заспе, а кад спава ужасно хрче, хрче ко трактор…….
Слушајући Ирену, Марија није ништа рекла, већ се бла¬го на¬смешила и у себи помислила:
– Да је теби мој Саша који ме не оставља на миру баш ни један дан, брзо би ти све у кревету досадило.
Затим је Ирени рекла да је њена прича не чуди, јер је поз¬на¬то да су у том смислу сви мушкарци ужасно напасни и себични и са¬мо мисле да њима буде лепо, а за жену много не брину, али, ето, она има срећу да је њен Саша врло пажљив и нежан, и да та његова неж¬ност за њу много значи.
Говорећи то одједном се у мислима вратила у своје дево¬јачко време када се забављала са Сашом и сетила како је он њу миловао и мазио, све док је није успео придобити за своје намере. Сетила је како јој је нежно миловао груди и љубио свуда по телу. Нежно прстима додиривао њене напупеле брадавице, лискао их језиком, љубио и мазно гово¬рио како изгледају као ру¬жини пу¬пољци који тек што нису процветали. Док је тако раз¬ми¬шљала у једном трену јој се учинило као да се поново вратила у то време, и као да јој је нека струја пролетила кроз тело, сва се најежила од неке чудне сласти, коју је за тренутак осетила тако интензивно да је једва успела да се савлада да не пусти неки не¬контролисани глас из себе.
Ирена је приметила да се са Маријом нешто чудно догађа, па јој је мало повишеним тоном рекла:
Еј ти, шта је то са тобом, ти као да ниси овде при¬сутна?
Марија, је за трен дошла себи, и одговорила, како јој се нешто у глави смутило, осетила неки, бол, али на срећу, сада је све у реду, нормално, без проблема.
И тако се завршио део разговора у којем су Марија и Ирена оговарале своје мужеве, а затим су прешли на другу тему, кухињу и женске послове.
– Мене највише смори то несретно кување – рече Марија и настави – уствари мени није тешко да кувам, али често немам идеје шта, на пример, одређеног дана да припремим, и кад упитам Сашу он неће о том да разговара, већ ми каже, кувај шта хоћеш, само немој мене да питаш!
– Знаш – настави Ирена, ту много грешиш, јер ја сам једном чула од једне старије жене да је најбољи начин да отераш мужа од себе, ако га сваког дана питаш шта ћеш кувати, и када дође мало касније кући, да га питаш где је био? Жена која тако ради, може се сигурно надати да ће јој муж једног лепог дана дићи сидро и потражити утеху на другој страни. Има ствари који мушкарци не подносе, знаш!
Не смеш да га оптерећујеш непотребним ства¬рима и не чини ништа што би код њега могло изазвати осећај губитка слободе, јер мушкарци су као ждребад. Кад осете да су везани, да их жена контролише, да им је ускраћена слобода, они хрле да је поново придобију. Женска мудрост се састоји у томе да испољиш рав¬но¬душност, као да ти није стало до њега, и баш те брига куда он иде, јер тада се у њему буди осећај да те може изгубити, па онда он постаје љубоморан и стално дежура код куће. Знаш, односи у браку су велика игра, вееелиикааа игра, кад ти кажем…
– Па ја га питам са жељом да му угодим, да начиним ручак или вечеру онако како он воли. Зато га питам.
– Грешиш, дебело грешиш. Ништа га не питај, већ спреми шта ти падне на памет, а ако приметиш да му неко јело не прија, не¬мој то више припремати. Ако ти нешто волиш, а њему не одго¬вара, нико ти не смета да припремиш себи оно што волиш, а за ње¬га посебно шта знаш да му прија.
Е, онда би требала да кувам сарму сваки дан, и да ми цела ку¬ћа базди на купус…
И тако се са мало хумора заврши цела прича.

***
У међувремену Сашин отац је изненада умро и није доживeо срећу да види унука који би био наставак породичне лозе.
Суочен са постојећим политичким и економским стањем у земљи пре око годину дана пао је у тешку депресију, али пошто је спадао у ону врсту људи који немају обичај да се жале и својим проблемима оп¬те¬рећују друге, своју муку и тешко разочарање но¬сио је дубоко у својој души, и то га је докусурило, јер човек да би се осло¬бодио негативних мисли треба да их на неки начин искаже, да их избаци из своје главе, да се рас¬терети. То му дође нешто слично као сигур¬носни вентил у парном котлу који у критичном тренутку испусти вишак паре и тако спречи експлозију. Нажалост, Сашин отац није био у стању да пронађе начин за душевно рас¬терећење и десило се шта се десило.
Његов неочекивани одлазак највише је погодио Марију, јер после њега у кући није било никог са ким би сe могла бар мало ис¬причати, а истине ради, треба рећи није више било ни брижног деде који се са великом пажњом, кад је требало, старао о деци.
Саша је био у великој жалости због губитка свога оца, и пос¬тао још ћутљивији, а Марија се у таквој си¬туацији осећала све ви¬¬¬ше усамљеном, јер је Сашина ма¬ма била неко чудно мрзовољно биће, довољна сама себи и, која је, што би народ рекао „до подне мрзела саму себе а после подне цео свет“.
Старија кћер Милица већ се задевојчила и поред школе има¬ла своје друштво, а млађа, Љиљана је ишла у основну школу. И њих две, уосталом као и већина друге де¬¬це обраћали су се ро¬дитељима углавном кад им је неш¬то требало, док су слободно вре¬ме најрађе про¬во¬ди¬ле са својим вршњацима
Године су пролазиле уобичајеним током испуњене свако¬дневним животним бригама.
У земљи је дошло до политичког превирања које је убрзо прерасло у ратне сукобе. На дневном реду су биле разне несташице да би на крају дошло до стра¬ховите инфлације. Како су преживели то тешко време сами нису знали и сами су се себи чудили. Једина свет¬ла тачка у тој мутној ситуацији је чињеница да су зах¬ваљујући ин¬флацији успели да откупе стан по врло пово¬љним условима.
После је дошло до политичких промена које су обе¬¬ћавале велику наду и очекивање да ће будућност до¬¬¬нети бољи живот и ве¬ће зараде, али како је време про¬лазило економска ситуација се по¬горшавала и живот је постајао све тежи и тежи.
На ред је дошла и приватизација која у већини фирми запосленима није донела никакво добро, већ још ниже плате и бројне отказе.Тако је и Сашина фирма, која је раније добро пос-ловала, на¬кон приватизације отишла у пропаст. Запослени месе¬цима нису при¬мали никакве плате, а морало се од нечег живети, и сви су у породици сада жи¬ве¬ли само од Маријине плате, јер је она имала срећу да се запосли у државној установи, где није било отказа и где су плате још биле редовне.
Немогућа економска ситуација у којој се Саша на¬шао била је узрок погоршања његовог здравственог ста¬ња. Одједном је почео осећати неку чудну главобољу и вртоглавицу. Кад је отишао лекару, установљено је да има знатно повишен притисак. То сазнање де¬ло¬¬¬вало је на њега крајње неповољно, и његово стање се још више погоршало.
Покушао је да оствари инвалидску пензију, и да себи оси¬гура било какав редовни месечни доходак, али није ишло јер није имао довољно новаца да подмаже лекарску Комисију.
Након што је Маријина Баба умрла, остала је праз¬¬¬¬на кућа на селу, велика башта и воћњак, о коме се дуго времена мало водило рачуна. Онда су се одједном сетили да би било добро да у башти га¬¬¬је поврће, и то их је спасило у данима највеће кризе. Саша је пов¬ремено у фирми узимао слободне дане (није их било тешко добити, јер ионако нико ништа није радио), и ишао у село да обрађује зем¬љу.Тако су имали свој кромпир, купус, лук, боранију и други зеле¬ниш, и нису морали куповати на пијаци, где је све било превише скупо.
Стари људи кажу да свако зло има и своје добро. Тако је рад у башти и боравак у природи повољно ути¬цао на Сашино здрав¬ствено стање. После рада у башти боље је спавао и био мање нер¬возан, што је за Марију значило знатно олакшање.
Међутим, материјалне бриге нису престајале. Ми¬лица је би¬ла пред матуром, па је требало мислити и на издатке за прославу матуре и планирану ђачку екс¬курзију у иностранство. Био је то зна¬чајан издатак, и Ма¬рија је једном приликом рекла:
– Знам да ће јој бити тешко ако не иде, али кад немамо новца, не мора ићи, и готова ствар! Шта ћемо јести ако њој дамо толики новац за екскурзију?
Саша се није сложио са Маријом и рекао да кад ос¬тала деца иду, ни она не треба да буде изнимка, и после неколико дана про¬дао кола, па је са тим новцем подмирен трошак за екскурзију и ма¬турско вече, а оно што је преостало остављено је у кућни буџет за плаћање заосталих рачуна за струју, воду и друге комуналије.
После извесног времена Саша је рекао Марији:
– Шта ће нам викендица, кад имамо Бабину кућу у селу. Тако је отишла и викендица. Продали су је при¬лично јефтино, јер није би¬ло купца који би платио колико је заиста вредела.
Новац од викендице су прoменили у евре, ста¬ви¬ли у банку, и после сваког месеца помало тро¬шили, и тако на једвите јаде сас¬тављали крај са крајем.
Време је некако пролазило, а животни услови су би¬ли све тежи и тежи, и то је био један од разлога што је Саша имао све више здравствених проблема.
Дошло је време да се не може без лекара, али и време када онај који нема новаца нема много наде да ће му званична медицина помоћи, јер се већина лекара острвила, па кад види болесног чо¬века, не мисли како ће га излечити већ само како да му извуче но¬вац. Кад одеш у поликлинику код специјалисте, тамо су увек велике гужве и дуготрајно чекање. Уствари све је намештено тако, да немаш другог избора, већ да идеш у неку приватну амбуланту, где ради исти лекар као и у поли¬клиници, и где се све обави брзо али мораш масно платити, али и ту немаш никакве користи, осим што ти каже да си болестан, а то си знао и сам, да не идеш лекару.
Ипак Саша је одлучио да једног дана посети свог лекара опште праксе који је био добар и савестан човек. Отишао је у ам¬буланту, али га лекар није могао примити, јер преглед није био заказан, и вратио се кући нео¬бављена посла.
Пошто му је речено да се заказивање обавља телефоном (како да закажу они који немају телефона?) Саша је назвао некакав Кол-центар. Телефон је звонио, али нико није дизао слушалицу. Ипак након трећег покушаја добио је везу. Јавио се пријатан женски глас који му је саопштио да ће лекар бити слободан тек следеће недеље и предложио време прегледа, што је Саша, немајући другог избора, прихватио.
Коначно, након неколико дана Саша је успео да посети свога лекара. Био је то један сасвим пристојан чо¬¬век средњих година. Ле¬по га је примио, саслушао до краја, измерио крвни присак и на крају дао упуство за специјалисту. Све је било врло коректно и у нај¬бољем реду.
Сутрадан је Саша отишао у Поликлинику на преглед код спе¬цијалисте, али опет није био примљен. И ту је било потребно зака¬зивање прегледа. Надлежна сес¬¬тра му је дала један папирић са бројем телефона и рекла да је сада листа попуњена, и да се јави првог дана следећег месеца на назначени телефонски број, и тако закаже преглед.
Требало чекати двадесет дана, али дошао је и тај дан. Саша назвао поменути телефонски број. Телефон је звонио, али није било никог да дигне слушалицу. Скоро цели један сат Саша је покушавао да добије везу. Увек се јављао сигнал који је давао знак да је веза слободна, али нико није дизао слушалицу. Након од¬ређеног вре¬мена, видно изнервиран, одлучио је да више узалуд не окреће број¬чаник на телефону, већ да поново оде у Поликлинику, што је сле¬дећег дана и учинио.
Обратио се надлежној сестри која му је рекла да је он тре¬бао преглед заказати телефоном, таква је, каже, процедура, и она ту ништа не може. Мораће да чека следећи месец, јер је листа по¬пуњена.
Видно изнервиран Саша се обраћа „Правнику за заштиту права пацијената“. Примила га је једна жена средњих година, која је, након што га је пажљиво саслушала, телефоном назвала оде¬лење на којем је Саша требао бити прегледан. Након разговора, љу¬баз¬но му је рекла да иде назад тамо, и да се јави Шефу оделења, и са њим разговара.
Када се тамо појавио, Саша је рекао сестри да му је Правница за заштиту права пацијената рекла да потражи Шефа оделења и да са њим разговара, сестра је рекла да је Шеф заузет, али нема проблема, јер ће она сада њега убацити у списак, па да на преглед дође следећег дана.
Такав поступак је Саши изгледао чудан, али пошто није хтео да прави проблеме, примио је речено к знању, и сутра дошао на преглед.
Заказан је био за 9 сати али је на преглед који је трајао непуна два минута, стигао тек у 11 часова. Над¬лежни лекар је само бацио поглед на упут и рекао да треба обавити преглед ултра¬зву¬ком, што је значило да мора поново заказивати преглед код лекара опште праксе, ићи код дотичног лекара, и са упутницом поново ићи на заказивање прегледа ултразвуком, затим чекати најмање месец дана на тај преглед, па онда заказати преглед код специјалисте и тако даље и тако даље…
Суочен са насталим проблемом Саша је одлучио да на ултразвучни преглед иде приватно. Упитао је Специјалисту да ли он може да му препоручи некога приватника за ултразвук. Тек што је то изговорио, спе¬цијалиста отвори фијоку и узе посетницу. Тури му у руке и рече да истог дана у одређено време дође код њега на преглед.
И шта се десило? Преглед је обављен истог дана, и то експресно, опет за само два минута. Када је изишао из ординације и пришао секретарици да му да налаз, речено му је да преглед кошта 3000 динара. Није му баш било право, али је платио, узео налаз и дошао кући као посран голуб, олакшан за 3000 динара, што у реалном смислу и нису велике паре, али је то износ од 10% ње¬гове, за постојећу скупоћу, мршаве пензије.
Никакве, ама баш никакве користи од поменуте процедуре није било, није добио ни лека ни упута шта даље да ради, већ само савет да дође на ултразвук након шест месеци.
Онако озлојеђен рече Марији:
– Сад ми је јасно зашто су онолике гужве у По¬ликлиници. То су организоване гужве, смишљене са ци¬љем да се пацијенти на ин¬ди¬ректан начин присиле да траже помоћ у приватним амбулантама у којима раде исти ле¬кари који ординирају и у Поликлиници. То је нешто јако прљаво, али то је наша стварност.
Затим је наставио:
– Након овога личног искуства сада ти заиста ве¬рујем, кад ти мислиш да је наше дете украдено. Поква¬реност у друштву је узела толико маха да људи у гра¬бежу за новцем заиста немају никаквих обзира, да су на све спремни, и кажем ти, да си ти била у праву.
– Нисам ја била у праву само по питању нашег укра¬деног детета, и у много других случајева ја сам била у праву, само ти то никад ниси хтео да признаш, јер сте ви сви мушкарци пуни себе. Мислите да сте ви па¬метнији, а жене су за вас само глупаче које треба да раде у фирми, да кувају, перу и спремају када се врате кући, и на крају да иду са вама у кревет, да глуме како им је онако уморним јако лепо, и да вам још рађају и подижу децу.
– Ајде, бога ти Марија, немој сад да ми набрајаш као неки поп, ја ти кажем оно што мислим да је истина, а ти сад нашла да ми причаш причу, а сама видиш како сам уморан и лоше расположен.
– Кажеш да си уморан и лоше расположен, па ајде да те ја сада позовем у кревет, да видим какво би било то твоје распо¬ло¬жење. Знам сигурно да не би био ни уморан ни лоше расположен, а и твоја болест би се при¬лично средила.
– Да ли се шалиш или озбиљно мислиш?
– Наравно да се шалим. Видиш да спремам сто да поставим ручак. Сад ће деца из школе. Само што нису дошли.
– Значи, опет се завитлаваш са мном?
– Не завитлавам се, али знаш да су ту деца…..
– Е, па кад смо отворили ту тему, да ти испричам један виц. Можда ће те мало насмејати.
– Причај, ако није дуг. Само брзо. Пожури.
– Ево укратко: Био један један релативно млади брачни пар, па наумили тако нешто да раде, а у стану мали синчић. И шта ће, не могу пред њим. Онда се тата сети и каже малом да оде на терасу да мало погледа шта се дешава вани на улици?
Син оде на терасу и ћути, а тата да провери да ли је син заиста на тераси, гласно га упита, шта се дешава напољу, на су¬седним терасама?
Син укратко одговори:
– Ништа се не дешава. Само је мали Ђокица на тераси, и његови раде оно исто што и ви!
– Виц је добар, иако није нешто нарочито духовит, али Саша – настави Марија – ти си изгледа стално опседнут са сексом, ти стално мислиш на то. Пoкушај наћи неки други садржај у животу. Ето на пример, телевизија, погледај неки леп филм и тако то….
– Телевизију? Да гледам телевизију? Па шта има тамо? Да слушам неке мудросере како се олакшавају, или оне безвезне криминалне филмове, где ни један кадар не може проћи без неког убиства, где се стално пуца, убија, а што се тиче секса, па цела телевизија је уствари један велики општедруштвени секс. Погледај само ону страну серију у којој човек њушкајући као пас, на основу мириса утврђује да ли је жена невина, или како оне даме у мини¬ћима и прекрштеним ногама из¬лажу своја батаке. Е, баш у вези тога имам једну причу.

Ево је:
Гледао човек телевизију, кад тамо на екрану нека рецимо „дама“ у минићу села у фотељу, прекрстила ноге, изложила батаке, па прича ли прича. А минић кратак, па се голи батаци добро виде, а чово то гледа и слади се као мачак на џигерицу. И све би било у реду да то није видела његова жена, и одмах искључила теле¬визор. Видећи шта му жена уради, човек повиче:
– Ама жено шта ми то радиш, пусти ме да гледам телевизију!
А жена му одговори:
– Знам ја шта ти гледаш. Е да знаш, док јер мене живе, ти то нећеш гледати!
Човек устане, укључи телевизор, а жена га поново угаси. И тако то ишло два три пута, док се жена није сетила како да реши проблем. Узела неке новине и селотејп, прекрила доњи део екрана и рекла:
– Е сад гледај ову горњу половину колико хоћеш!
И тако се прича завршила.

***
Тешко болесна стара жена лежала је у кревету без наде у опоравак и размишљала о свом протеклом животу, о свему и лепом и ружном што јој се у прош¬лости догодило. У једном трену сетила се једног свога великог греха. Сетила се да је пре много година била саучесник у крађи детета. Радила је у пор¬одилишту као болничарка, и тада се то десило.
Осећала је грижу савести, па иако је целог живота била ате¬ист и никад није ишла у цркву, одједном је одлучила да се исповеди.
Замолила је рођаку да јој позове надлежног свеш¬теника, али он кад је видео да није уписана у књигу вер¬ника, и није плаћала парохиал (црквену чланарину), није хтео тек тако да дође, већ је тражио да му плати 200 евра за долазак и исповед. Пошто жена није имала новца да то плати, млади поп није хтео да дође, и она се није могла исповедити. Осећала је тежину свога греха као неку теш¬ку мору, па је и даље је имала жељу и пот¬ребу да се ис¬поведи пред свештеником.
Видећи каква је ситуација, њена рођака одлучи да колима оде у село код једног старог доброћудног попе, и замоли, да га она довезе колима до жене која је желела да се исповеди.
Замишљено, учињено, и тако је поменута рођака једног дана посетила тог пријатнога човека.
Кад је дошла код њега, поп је позове у кућу која је била одмах поред цркве, угости слатком, ракијом и кафом, па након што су мало отсели у угодној хладовини поред његове куће, седне у кола, и жена га довезе до грешнице да је исповеди. Пре исповеди, свештеник јој након краће молитве рече да мирно и полако исприча све што мисли да је у животу грешила, а да то до тада није ником на исповеди казала.
Рекао јој је да зна, да оно што каже на исповеди, чује Бог, и да мора говорити само истину, јер ако на ис¬поведи каже нешто што није истинито, то ће бити велики грех.
Она му је искрено рекла да није била верник и да у цркву никада није ишла, али ето, сада је дошао час да се покаје и да се исповеди и пред Богом призна све своје грехе, на шта јој је поп одговорио, да је добро учинила што је пришла исповеди, и да никад није касно, ако човек жели да покаје и обрати Господу. Још јој је рекао да је према црквеним прописима све оно што човек каже на исповеди тајна, коју зна само Свевишњи и он зна, и да он то не сме ником другом казати.
У току исповеди признала је да је учествовала у крађи једног детета, тако што је по наређењу лекара који јој је био шеф, дотичној жени дала инјекцију са среством које изазива поспаност, и да је у одређено време, кад јој је било наређено узела дете из болничке собе, изнела из зграде и предала непознатом човеку који је дете ставио у комби и некуд отишао.
Кад је то чуо поп је упитао, да ли она била свесна шта ради, и да ли је знала да је то крађа а свака крађа је грех, јер тако каже осма завест Божија, и да је то изузетно велики грех јер се ради о крађи детета.
Одговорила је да је у тренутку извршења греха била збу¬њена, да једно¬ставно није мислила, и да је тако поступила зато што се бојала да не изгуби посао. У случају да не послуша наређење лекара који јој је био шеф, и који је у то време био све и свја, човек који је та¬да у поро¬дилишту ведрио и облачио, и ако би се неко њему заме¬рио, није му било, опстанка у болници.
Старога попа је тај случај заинтересовао, и он је у даљем разговору током исповеди настојао да од ње извуче што више по¬датака на основу којих би се могло закључити куда је украдено дете однесено?
Врло вешто је успео да из ње извуче неколико чи¬њеница на основу којих је могла кренути потрага за украденим дететом.
На крају кад је исповед била завршена, поп који је био врло паметан човек, се замисли и рече да би најбо¬ље било да она или неко њен, у кога има поверења, потражи жену којој је дете украдено и каже где се сада дете налази.
Затим јој је дао благослов и саветовао да у будуће добро пази да не чини греха, и тако су се на леп начин растали. Пре него што је кренуо, питала је попа колико треба, да плати? Одговорио је да се исповед не нап¬лаћује, и да њему никакав новац не треба, али ако жели, може да пошаље неки прилог за цркву, што није оба¬везно. Међутим она је по жени која је возила попа назад његовој кући послала одређен прилог према својим мо¬гућностима.
Тиме је све око исповеди било завршено. При¬јатељица је затим одвезла попа натраг у село његовој кући, а онда се вратила код ње и у току разговора рекла како је тај стари попа лепо примио и угос¬тио, и да је он један изузетно добар и племенит човек, који се увек радује кад га неко посети, јер од како му је жена умрла, живи сам и тешко подноси самоћу, па зато воли кад му неко дође у кућу.
***
После исповеди некадашња болничарка, име јој је било Драгица, осе¬тила је велико душевно олакшање, и то јој је помогло да њено здра¬в¬ствено стање крене на боље, да се опорави и устане из кревета, што нам ка¬зује колико је исповед благотворна и колико чиста савест може утицати на наше здравље и распо¬ло¬жење.
И заиста има много примера када неко сам од се¬бе пожели да се исповеди, после искрене исповеди осе¬¬ти неку радост и лако¬ћу која на покајничку душу де¬лује као чаробни лек и често доведе до оздрављења, за разлику од присилне исповеди која се некад смртно бо-лесним појединцима безобзирно намеће.1
Ипак сестра Драгица дуго се снебивала да пос¬луша свеш¬теников савет и да потражи Марију – жену којој је дете украдено и да јој саопшти шта је знала. После дужег оклевања једног дана је коначно смогла сна¬ге да то учини.
И тако је изненада у Маријиној кући зазвонио те¬лефон. Када је подигла слушалицу, чула је њој непознат једва чујан женски гл¬а¬с који јој је сапштио нешто чему се није никад ни у сну надала. Јавила јој се она болничарка што је учествовала у крађи де¬тета, и замо¬лила да дође код ње на важан разговор.
Марија је још истог дана отишла да је посети. У току раз¬говора болничарка јој је рекла све што је знала о украденом де¬тету.
Уствари Марија је сазнала оно у што је одавно сумњала. Саз¬¬нала да њено дете није умрло, већ да је украдено. Стара болничарка није знала и није могла да јој каже где се дете, ако је живо, налази, и то је сада Марију бацило у још већу муку. Знала је да је њено украдено дете можда живо, али није знала где се налази и како и на који начин почне потрагу за њим.
Одлучила је да Саши ништа и томе не говори, да га с обзи¬ром на његово нарушено здравље не узне¬мирава, али је данима и ноћима о свему размишљала, а није знала ни пута ни начина како да дозна где се налази њено дете.
И како се то у животу понекад догађа, игром слу¬чаја једног лепог дана упознала је старог попа који је исповедио болничарку. Поменути поп је био врло промишљен човек, и он је иако je био врло стар, на основу неких ситних и први поглед неважних чињеница пред-поставио где живи породица у којој се налази њено украдено дете.
То је уистину био корак ближе али далеко од потпуног реше¬ња, јер немамо ништа од тога ако знамо место у коме дете живи, а не знамо у којој породици се у поменутом месту налази.
Ипак то је Марији дало наду да настави трагање, дало јој је нову снагу и помогло да превазиђе разо¬чарање и малодушност. И она је наставила да трага.
Отишла је у градић у коме се према поповој предпоставци могао налазити њен син. Неколико дана безуспешно је шетала ули¬цама у нади да ће, ако га срет¬не, на неки начин препознати, али у почетку није имала среће. Након што је неколико дана провела у по-менутом градићу, и шетајући улицама живела у нади да ће у јед¬ном трену угледати и препознати свог сина, ништа се од тога није остварило. Била је уморна и очајна и све наде су је напустиле, а онда се десило чудо. У аутобус је, којим се враћала у место у којем је становала, одједном ушао један младић и врло учтиво запитао да ли је слободно да седне на празно седиште поред ње. Одговорила је да је седиште слободно и понудила да седне.
У тренутку када је младић дошао и питао да ли је седиште слободно, није га честито ни погледала, јер је била лоше распо¬ложена, сама себи тешка, и није јој би¬ло ни до чега.
Након извесног времена аутобус је кренуо, вожња је текла нормално, и Марија је у једном часу утонула у лаган сан, којега је у једном трену прекинуло нагло ко¬чење аутобуса. У том часу њена ташна која јој је стајала на крилу, пала је на патос, и младић који је седео поред ње брзо се сагнуо, дохватио је, додао јој и рекао:
– Госпођо изволите вашу ташну.
Захвалила му је и боље га погледала. Младићево лице чинило јој се познато. Лице тог младића а и глас на неког је пот¬сећао. Покушала је да се сети на кога је он својим изгледом пот¬сећа, и у једном тренутку јој се учини да поменути младић личи на Сашу. Почела је да га кра¬домице посматра, и што га је више гледала, све је више долазила да уверења да поменути младић изгледом лица и гласом јако личи на Сашу.
Долазећи до таквог сазнања све је више осећала узбуђење. Гледајући га, помишљала је да би то могао бити њен син. Пожелела је да га упита како се презива и где станује, али није нашла начина како да то учини. Хтела је да га отворено упита како се зове и где живи, али једноставно није ишло, устручавала се, и није могла да се присили да тако нешто учини. Но, ипак на срећу, из¬ненада се десило не¬што сасвим неочекивано. Када су излазили из аутобуса, неки чо¬век из гомиле назвао је младића по имену, и она је то чула. Застала је и прис-лушкивала њихов даљи разговор и чула још неке поје¬диности на основу којих је појачано њено уверење да би поменути младић могао бити њен син. Одлучила је да настави трагање.
Сада је знала његово име и где се налази кућа у којој живи. Чврсто је одлучила да оде у ту кућу али тек следећег дана док се мало одмори, мало размисли и духовно припреми за тај корак.

***
Међутим, не зна се због чега није ишла тамо да одмах тражи да јој врате њено дете, већ је измислила неки разлог, да кaо бајаги нешто пита, и ушла у кућу само да види свога украденог сина који је у то време већ био одрастао млaдић спреман за женидбу.
И шта је урадила?
Ништа. Видела је свога сина у тој кући. Чак је са њим и раз¬говарала. Имала је прилику да га препозна, добро осмотри и уста¬нови да и по неким кретњама и по¬на¬¬¬шањем јако личи на Сашу, а затим се вра¬тила својој кући. Била је стопроцентно уверена да је поменути младић њен син, али држећи се правила да ни у каквом послу не треба пренаглити нити на брзину доносити важне одлуке, своме мужу није о томе ништа говорила, само је размишљала шта да уради?
Пре свега одлучила је да буде смирена и да добро размисли шта ће и како ће радити. Знала је да са пов¬ратком детета, које је сад одрастао младић, неће би¬ти јед¬ноставно ни лако, и да ће ту бити мно¬¬го разних пр¬е¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬прека.
Грозничаво је размишљала о свему, закључила да то дете ни¬је расло поред ње и да је она, иако му је права и био¬лошка мајка, сада за њега потпуно страна особа. Он је емотивно везан за лажну мајку, и када би се суочио са сазнањем да је његова права мајка друга особа, сигурно би доживео велику непријатност, разо¬чарење и ко зна шта би још могло да се деси.
Постојала је ту и материјална страна. Богаташка породица у којој је младић одрастао и у којој сада живи, у том смислу може му много више пружити него његови прави родитељи.
Његов лажни отац је недавно умро. Остала је само лажна мајка која је стара и већ прилично болесна жена за коју се може предпос¬тави¬ти да неће дуго живети, а он је њихов јединац, у прав¬ном пог¬леду законити син са пра¬вом да у датом тренутку наследи сву имовину у поро¬дици.
Рачунала је да, ако она није имала ту срећу да дели судбину са тим дететом од његовог рођења до данашњих дана, да ужива у радости његовог постојања и одрастања, не чини ништа што би могло да поремети његов садашњи живот, јер она је његова мајка и у њој поред свега горкога постоји осећање љубави према том младићу, жеља да му живот буде бољи и угоднији, а биће времена, ако Бог да, да се све размрси и доведе у ред на прави начин, када за тако нешто дође време.
Сматрала је да је најбоље да сада тој жени која јој је украла дете, а која је већ једном ногом у гробу, не прави проблеме покретањем поступка у вези крађе детета, али да јој сасвим отворено, у четири ока саоп¬шти, да она зна сигурно да тај младић није њен биолошки син. Само то, и ништа ви¬ше, јер је знала да од тог часа жена која јој је украла дете у својој свести неће имати мира, и да ће до краја свог живота живети у страху од могућности да тај младић сазна исти¬ну о своме животу.
Но, и поред изложеног размишљања одлучила је да оде попу, да га пита за савет. Био је то онај исти поп за кога смо већ рекли да је некад, већ прилично давно исповедио жену која је признала да је учествовала у крађи детета. Поменути поп је био пензионер и врло стар човек, али је имао изузетно добро пам¬ћење, и уз помоћ књиге, у којој је неким својим тајним писмом, које нико други осим њега, није могао прочитати, водио бе¬лешке, врло брзо схватио да је пред њим жена којој је де¬¬те украдено. Мало се за¬мислио и рекао:
– Све се може средити и ја ћу ти помоћи колико могнем, али немој журити. Сачекај мало да жалост прође и да се ситуација смири. И жена га је послушала. Коначно је одлучила да мало при¬чека.
***
Све што је у вези крађе детета чуо, стари попа је забележио у један свој посебан тефтер, рачунајући да то треба да буде запи¬сано, да се не заборави, јер, ко зна шта се мо¬же десити у будућ¬ности, можда ће то све једног дана затребати. И заиста је дошао дан када је то затребало, и било је корисно што је записао, јер сада, после толико протеклих година, ко би се свега могао сетити. Сретна околност је била и што је попа још увек, иако јако стар, био жив, и у дубокој старости у глави бистар човек, а појединцима који су га питали, како да у старости има тако бистру главу, увек одг¬о¬варао, да је целог свога живота редовно постио, никад није пушио, и у сваком пићу био умерен.

***
Изненада једног дана баш док је Марија при¬пре¬мала пала¬чинке са пекмезом од шљива, у кућу стиже Ми¬лица у друштву са једним младићем из Београда. Угле¬¬давши Милицу Марија се обрадова и рече:
– Ево, као да сам знала да ћеш ти доћи. При¬премила сам палачинке са пекмезом, оне што их баш ти волиш. Опери руке и седи да пробаш.
– Мама нисам сама. Ту је и један младић, студент који ме је довезао са својим колима. Нешто се забавио око кола. Идем га позвати да уђе.
– Па зови га свакако. Нема смисла да бар мало не сврати.
Милица је спустила своју путну торбу у ходник, за час отр¬чала на улицу да би се након неколико тренутака појавила са мла¬дићем пред Маријом и рекла:
– Игоре, ево ово је моја мама Марија.
Кад је видела Игора, Марија се запрепастила. Мало је недостајало да од узбуђења не падне у несвест. Срце јој је почело да лупа као лудо, а у глави је осетила неки притисак. Узбуђење је било велико, јер то је био онај младић којег је пре неколико месеци препознала као сво¬га украденог сина.
Био је то прави шок. Једноставно није знала шта да каже. Остала је без речи. Ипак, успела је да остане присебна, за трен¬утак је савладала узбуђење и рекла:
– Баш лепо што сте дошли. Управо сам спремила палачинке које Милица воли. Надам се да ће се и вама допасти.
Затим им је показала сто у дневном боравку и понудила да седну.
Милица није дозволила да их мама служи, већ је сама оти¬ш¬ла у кухињу, донела палачинке за Игора и себе, а Марија је за трен отишла у купатило да водом охлади лице и попије мало воде, јер је узбуђење било велико, и требало је времена да се мало смири.
Кад се вратила, рекла им је:
– Децо ја идем мало у двориште да нешто видим, а ви се служите како желите.
***
Кад је младић сео у кола и отишао, Марија је одмах почела да испитује Милицу. Питала је ко је тај младић, од куда га познаје, какав је њен однос са њим, и све друго што јој је пало на памет. Поред осталог питала је и да ли се она, можда, са тим младићем за¬бавља, на што јој је Милица одговорила да јој је он само колега са фа¬¬култета и ништа више, и да јој није ни на крај памети да се у тако неш¬то сада упушта.
Кад је то чула, Марија је одахнула, осетила је као да јој је тежак камен пао са срца, али се ипак није могла ослободити сумње да постоји могућност да се они неким случајем превише приближе, и од тога је страховала. Није могла да се сети, да нађе погодан начин да јој каже да је тај младић њен, то јест Миличин рођени брат бли¬занац, Грчевито је о свему размишљала али није могла ништа па¬метно да смисли и била је у великој бризи.
Често је размишљала шта да ради? Да ли да и Саши каже све што је сазнала о њиховом украденом сину? Дуго се колебала јер није знала како би он могао на то све реаговати, и шта све може из тога произићи? Често је сама себи постављала питање, због чега је све на овом свету тако компликовано и замршено и како се из свега тога извући? Молила је Бога да јој помогне и да је упути на прави пут, да поступи тако како ће за све бити најбоље, да се већ једном реши та мучна ситуација.
И није требала дуго чекати. Премда га није много инте¬ресовала политика, Саша је редовно куповао дневне новине. Радио је то из навике. Обично би погледао спор¬т¬ску страну и ставио их на страну.
Једног дана се десило да је Марија узела новине да их мало погледа. Листала их је без везе, јер у њима није било ништа што би њу интересовало. Пуким слу¬ча¬јем погледала је страницу на којој су биле објављене читуље, и угледала нешто што није могла да верује својим очима. Међу преминулим је видела и фото¬графију жене која јој је украла дете.
Тако је сазнала да је поменута жена умрла, и да је дошао час да се све разреши и разјасни. Никад се Ма¬ри¬ја није радовала ничијој смрти, па није могла да се ра¬дује ни смрти поменуте жене, али и поред тога она је истовремено доживела и велико узбуђење, и радост и бригу, јер је осетила да је дошао час да своме сину каже истину о његовом пореклу. Није знала како ће он реа¬говати кад сазна да му је она права биолошка мајка, ни како ће реаговати Саша кад све сазна, ни како ће се ствари у у целини у будућности догађати. Иако је жарко желела да се све што пре разреши и расплете, опет је код ње превладао разум, и одлучила је да ништа не ради на брзину, већ опрезно и полако, да све прође без велике буке и прејаких узбуђења, држећи се старих народних пословица које кажу да „тиха вода рони брег“ и „јутро је паметније од ноћи“.
Након дужег размишљања сетила се старог попа и потра¬жила, да га упита за савет. Он јој опет рече да још мало сачека, да прође жалост и да се све смири и обави оставинска расправа, па да онда поново дође код њега.
Тако је и било. После око шест месеци Марија је поново потражила попа који јој рече:
– Ја сам свештеник, слуга божији и ја код сваког свог поступка морам мислити да помогнем људима. Зато желим да ти кажем да имаш у виду да ће тај човек, односно твој рођени син, када сазна да му жена која је умрла није била права мајка, доживети шок и велико узнемирење. Да би се то избегло и да све прође са најмање комликација, ти најпре своме сину напиши јед¬но анонимно писмо у којем ћеш му саопштити да жена која је умрла није била његова права мајка, већ једна друга жена која је жива и која жели да га види, па ако хоће нека дође на одређено место ради разговора, али пре него поша¬љеш писмо, пронађи некако његов кућни те¬лефонски број, назови га, али немој казати ко си ти, него му само реци да ће убрзо примити једно писмо, чији ће га садржај узбудити, али да ће он на крају доживети ра¬достан тренутак. Када то кажеш, спусти слу¬шалицу и ником ништа даље не говори, и ништа не причај.

***
Када је примио анонимно писмо које му је послала Марија, Игор је најпре помислио да је то нека подвала или неслана шала, није му придао никакву важност, згужвао га и бацио у смеће.
Међутим, ипак је црв сумње радио. У једном часу почео је размишљати о садржају поменутог писма. По¬ста¬вио је себи питање:
– Шта, ако је оно што је написано у писму истина?
И одједном се у њему пробудила жарка жеља да што пре све разјасни. Међутим, проблем је био у том што није знао ни како да почне ни од куда да крене.
Страшно га је мучило сазнање да жена која је умр¬ла и коју је он сматрао својом мајком, стварно није била његова мајка, да је његова права биолошка мајка још увек жива и да се налази, можда, негде ту у близини.
Ужасан немир је морио његово биће, јер није имао никакве могућности да сазна истину. Почео је да пати од несанице, а кад би заспао, сањао је чудне снове. Ноћи су му постале тешке и кошмарне. Док је ноћу будан лежао у кревету, у глави су му се ројиле свакојаке мисли. Сетио се да је пре неколико година у новинама било више прилога о крађи деце из породилишта. У почетку се чинило да ће у вези са тим бити велика хајка, али све се брзо слегло и још брже заборављено, као да је неки моћни џин ставио своју огромну руку на поменуту тему. Сетио се и да је у неким новинама читао како је на фран¬цуско – швајцарској граници полиција запленила камион пун фетуса.2 Било је говора да су поменути фетуси по-реклом из Мађарске и Србије. И то се све брзо слегло и утишало. Да ли је ту на делу нека моћна мафија или су таква писања само „новинарске патке“, измиш¬љене сен¬зације, штампане са циљем да се подигне тираж? Ко би га знао? У овом мутном времену, све је могуће. Људи се не презају ничег само да дођу до новца.

***
Лутајући градом са тешким мислима у глави једног данa прeд вече Игор је срео свог пријатеља Милана, поз¬вао га да мало седне са њим у најближу гостионицу да се испричају.
Нашли су згодно место у башти једног ресторана. Све је заиста изгледало као некој бајци. Покрај баште је весело жуборио мали поточић а цели простор је био у хладу зеленила жалосних врби, чије су висећe гране као жива зелена завјеса чиниле ово место врло пријатним и угодним.
Одавно се Игор и Милан нису видели и сада је била при¬лика да се лепо испричају. Игор је осећао пот¬ребу да сретне неког ко би га могао разумети, да изложи свој проблем, или боље речено да се изјада. Хтео је нешто да каже, а није знао како да почне. Же¬лео је да прича о проблему крађе беба, али уопштено, тако да не каже Ми¬¬лану да се тај проблем тиче лично њега.
Милан је имао друге проблеме. Радио је у фирми која је у међувремену приватизована, и од тада је пошло све наопачке. Најпре су неки добили отказе а они који су остали, једно време нису редовно примали плату, да би за¬тим плате потпуно изостале. Преко годину дана није примио од фирме ни динара, и није било друге већ да покуша с неким послом на бувљаку. Тамо је продавао патике и папуче које је куповао од Кинеза и неку робу коју је доносио из Мађарске. Једно време некако је ишло, али из дана у дан, како је време пролазило беспарица је била све већа, па се и од тог посла ни¬је могло живети.
Иначе, Mилан је по природи увек био велики не¬задовољник. Никад му није ништа ваљало и увек је нешто критиковао, и често је био контрадикторан. За време комунизма није био задовољан, а сад прича како се у то време знао ред и како се лепо живело, на шта му је Игор одговорио, да то није истина, и да му се то само чини, јер кад човек једно време проведе у систему у којем се лоше живи, па дође промена и наступи други систем у којем се живи још лошије, људи мисле да је предходни систем био добар, хвале се како је тада било добро и причају како се некад лепо живело. Од лошег увек има горе и све је релативно, а многе ствари за које мислимо да смо у праву обична су варка.
Милан је имао и неке своје теорије као што је она о пре¬ломним историским тренутцима, кад је цео светски систем у кризи, кад завлада неимаштина и неред, а лоповлук и непош¬тење узме маха. То су времена која предходе великм ломовима и великим историјским прео-кретима.
Као пример наводи случај у Римском царству кад је зав¬ладао лоповлуки и неморал. Тада се појавило хриш¬¬¬ћанство помоћу којег је држава зауздала народ и завела ред. У том смислу често је спомињао св. Апос¬тола Павла и његову посланицу Солуњанима у којој каже:
„Најбоље бити овако као ја (то јест живети без жене – додао Б.М.), а кад већ не можете и курвате се и успаљујете, онда нека сваки муж има своју жену, и свака жена свога мужа, е да курвања не би било“
Тиме је озакоњено једноженство, и то је женама одговарало, јер су тако биле сигурне да их мужеви јед¬ног дана неће напусти. Зато су баш жене биле те које су одушевљено прихватиле хриш¬ћанство..
Затим би наставио:
И сада је дошло на рeд преломно историјско време, јер се у свету намножило много бирократије и не¬радника. Превише је разних лоповских безвезних за¬нимања од којих никакве користи нема. Многи људи доб¬ро живе а да ништа корисно не раде, а они стварни радници који заиста нешто производе су на просјачком шта¬пу, и тако више не може да иде.
Узмимо само школски систем. Ја сам у првом раз¬реду у основној школи имао само таблицу за писање и један буквар, а сада прваци морају да носе на леђима читав товар књига, и то је само зато да би се неким људима омогућила зарада. Ту су они који пишу те књиге, па оне силне комисије које их прегледају и одобравају, па штампарије, па књижаре и бог те знао ко још…

Сетимо се још ђака-пешака, сеоске деце која су приморана да у свако доба године планинским стазама пешаче до школе, и никога није брига да ли је киша или снег, да ли ће се дете прехладити, или на путу срести вука, медведа или какву другу зверку, и шта се тада може догодити? Замисли какав је мозак могао написати закон према којем је родитељ уз претњу казном присиљен да своје малолетно дете упише у школу ако му кућа није удаљена од школе више од пет километара, што значи да је дете присиљено да сваког дана пешачи тамо и натраг пуних 10 километара. У супротном следи позив од судије за прекршаје и плаћање казне, и нико не пита сељака да ли има новца да плати казну.
А тај исти мудри чово који је написао и одобрио та¬кав закон, своме детету у граду не дозвољава да пе¬шачи 200, 300 или 500 метара до школе, већ га вози аутомобилом да се његово чедо не би уморило.
А шта се онда дешава? Људи напуштају села и силазе у градове, и тако се прави нова сиротиња. Ето то је и један од одговора због чега људи напуштају села и беже у градове.
У тренутку када је Милан за трен прекинуо своју причу, узео у руку криглу са пивом и примакао устима, Игор, као да је једва чекао, настави:
– Е баш Милане, ти не знаш за меру. Ја сам са тобом сео да мало разговарамо о нашим проблемима, а ти мени држиш читаво предавање и развукао неку твоју теорију о, ђацима пешацима и другим проблемима, а знаш да то мене ни најмање не инте¬ресује.
– Па јасно ми је да те не интересује – настави Милан – јер ти у животу ниси никада пешачио. Тебе је твој отац возио колима у школу, па не знаш шта је патња. А да си само један дан имао прилику да пешачиш десет километара, другачије би ти сада говорио.
– Значи, ти си – упаде Игор – да деца из села уопште не иду у школу и да остану неписмена? Да ли је то решење?
– Ја не мислим да деца која станују у кућама разбацаним по планини не треба да иду у школу, од¬говори Милан – али треба тражити неко хуманије и погодније решење, да се деца не муче и не излажу опасностима. Таква решења се траже и остварују у другим земљама, па што се не би тако радило и код нас. Чак у далекој Монголији, где људи живе у јуртама – шаторима од коже, деца не пешаче, већ у јурти постоји телевизор и сунчана ћелија која производи струју, па дете не мора да ломи ноге пеша¬чењем, већ преко телевизора у својој кући слуша наста¬ву. То сам лично видео преко телевизије, и мислим да је то у реду.
И опет кажем да је целокупни садашњи школски сис¬тем код нас почев од основне школе па до уни¬¬верзитета уствари један добро смишљен инкви¬зиторски систем, чија је сврха да децу и омладину оптерети са мноштвом непотребних ствари, да их натера да уче и бу¬бају многе ствари које им никад у животу неће бити потребне, а од којих нико никакве користи нема, све са циљем да се великом броју про¬фесора и разних других чиновника обезбеде добро плаћена радна места. Ом¬ладина у свом нај¬леп¬шем животним добу често узалудно троши време бубајући разне ствари које им нису пот¬ребне и од тога свега у реалном животу никакве користи немају.
Па ни славни Никола Тесла није на леђима носио ону торбетину пуну којекаквих књижурина, него само таб¬¬¬лицу за писање и буквар као и ја, па види докле је до¬гурао и шта је постигао.

Затим начини малу паузу, дохвати чашу са пивом да покваси грло и настави:
– Систем на Универзитету је у суштини један добро разрађен феудални систем који под видом сло¬боде универзитета омогућује појединцима да раде како хоће и шта хоће и ником не полажу рачуна, и да државним новцем који се скупља од пореских оба¬везника рас¬полажу по својој вољи и себи набијају плате.
Колико имамо само разних титула, доктората, ма¬ги¬стара, мастера и т. д., а да од тога народ и држава ни¬какве користи нема
– Нема народ и држава – упаде Игор – али имају они лично. Одбрани чово неки безвезни докторат, окити се титулом, и то му преставља визу за радно место, где се мало или ништа не ради, а добра плата и привилегије омогућују живот на великој нози. Колико је само разних доктора и докторчића који ништа корисно и паметно у току целог свог живота нису урадили, а тај докторат им је једини „научни рад“ који су остварили у животу
– А што се тиче лекара и њихове такозване Хипо¬кратове заклетве настави Милан – па то је у практичном жи¬воту чиста сме¬јурија. Нећу рећи да нема честитих и поштених поје¬динаца, али ве¬ћина њих се определила за лекарску струку само зато што им она гарантује добру зараду.
Када су питању лекари, ја скидам капу само добрим и са¬вес¬ним хирурзима. То је стварно те¬жaк, напоран и одговоран посао, али само када је у пи¬тању савестан и одговоран човек, који има осећаја пре¬ма болеснику и жели да му помогне. А замисли ону врсту лекара који пацијента посматра као месар теле, гледа са¬мо да болесном човеку узме новац. Познати су и такви случајеви да је болесник био мртав, а лекар је од род¬бине узимао новац, тобож, да се заузме да га спаси.
Знам и случај једног хирурга који је био ноторни ал¬ко¬холичар и није могао ништа да ради док се добро не налоче, јер су му се у нормалном стању, то јест кад у се¬би није имао алкохола, руке тресле и није могао да ба¬рата са ножем.
И реци ми где је ту Хипократова заклетва? Какве везе има тај човек са Хипократом?
И онда је Милан баш као да је питао Игора пре¬шао на другу тему и наставио свој монолог.
– Свима је познато да су у породилиштима мајка¬ма крали децу. То си, ваљда, чуо. И новине су о том опширно писале. Писале су једно време, а онда је све легло. Ућутало се као да ништа није било. Зашто? Ко стоји иза тога? Коме је у интересу да се, такви проблеми не реше и такав криминал не расветли? Ајде реци, ко је тај ко спречава истраге и онемугућује да се оне про¬веду енергично и до краја. Сигурно је да то није неки ма¬ли човек без икакве моћи и утицаја, већ они који све имају у својим рукама и дрмају са државом као мајмун са тарабом.
Ваљда ти је познато да у болници у сваком оделењу постоји примаријус. То је главни лекар који држи све под својом командом. Па ајде, реци ми, да ли је могуће ук¬ра¬с¬ти дете из породилишта а да то примаријус не зна? Па какав је онда то човек и каква је његова улога, и ко њега на такву дужност бира и поставља? На основу как¬вих критерија се бира примаријус у некој болници? Па то мора бити специјалиста, искусан лекар, човек са много уг¬леда и врлина.
И сад, гле чуда, тај угледни лекар ради личне мате¬ријалне ко¬ри¬сти украде мајци тек рођено дете. А знаш шта значи крађа детета? Па то је највећи могући злочин, раван убиству из корис¬тољубља, ако не још и горе. Значи, у питању је лова, новац, и када је у питању новац ту падају све препреке, и човекољубље и морал и Хипо¬кратова заклета, све ту пада и нема ту никаквих обзира. Циљ је само да се дође до лако стеченог новца, а колико ће патити ојађена мајка, каква ће бити судбина укра¬деног детета, на то нико не мисли. Важно је само да је лова у џепу.
И како се може то дете осећати ако којим случајем као одрастао човек сазна да људи које сматра својим родитељима то нису и да негде другде постоје или су постојали његови прави родитељи. Какав лом се у души тог човека може десити?
У тренутку када је то Милан изговорио, у Игору као да се нешто преломило и више није могао слушати његову причу. Нагло га је прекинуо речима:
– Е, баш Милане ти претера са том твојом причом. Нећу рећи да је наше друштво идеално поштено и да нема појединих лоповлука, али ти ниси ничим задо¬вољан, теби нико не ваља и за тебе су сви људи лопови, а мислим да ниси у праву када тако говориш, и можда би било боље да ти мало испиташ себе и своје поступке. Да ли си се икада запитао какав си ти човек и због чега се у теби накупило толико незадовољство?
Милан мало изненађен неочекиваним Игоровим ре¬¬чима, ућута, мало се замисли и након краће паузе нас¬тави:
– Ја сам Игоре искрен човек и увек говорим оно што мислим. Знам да то првенствено за мене није доб¬ро, јер људима је увек слађа лепа лаж од горке истине, али шта ја могу кад сам такав. Ја знам да људи, па и ти лично, волите кад вам се прича онако како вам годи. Кад се све приказује лепшим него што је у стварности, али ја једноставно тако не могу, а ако се теби моја прича не допада, пог¬ледај мало на Интернету што је све записано и дато у јавност о „крађи беба“, па ћеш видети да ли сам ја у праву или не.
И још нешто. У друштву у којем царује општа поквареност и безобзирност према животу и судбини малога човека, у друштву у којем је све непоштено и покварено, илузорно је очекивати да лекари буду пош¬тени, јер према ономе што раде крупније зверке они су ипак само ситна риба.
И тако је у не баш превише љубазном тону овај пут завршен Игоров и Миланов разговор.

***
После разговора са Миланом Игор је био јако нерасположен. Све му се у глави помешало. Толико је био безвољан да није могао ни да вечера, већ је отишао право у кревет. Дуго је лежао али није могао да заспи. Онда се одједном сетио Милановог савета, устао, отво¬рио комјутер и почео да претражује по Интернету. Када је укуцао „дете.крађа“, отворио му се сајт са великим бројем наслова.
Око два сата је тражио и пронашао доста по¬да¬така о поменутој теми, али како је већ био уморан, све је то прегледао површно и одлучио да потрагу настави прег¬ледањем старих новина.

Сетио се, да је човек за кога је мислио да је његов отац редовно читао „Вечерње новости“, и да их је након читања пажљиво слагао број по број, паковао у неке картонске кутије и носио на таван, одлучио јe да мало пролиста поменуте старе новине. Није му било тешко да пронађе оно што је тражио, јер је стари на свакој кутији лепо написао шта се у истој налази. Случај је хтео да баш у првој кутији коју је отворио пронађе опширан фељтон са насловом „Отмице из колевке“ аутора М. Р., објављен у „Ве¬¬¬чер¬њим ново¬стима“ у времену од 1. до 14. августа 2002. године.
Пошто би излагање целога фељтона заузело много простора, а не би било ни сврсисходно, овде ћемо изнети неколико појединости (одломака) које су за Игора биле по-себно инте¬ре¬сантне:
Тако је на првој страници поменутог фељтона поред осталог запа¬зио и следеће:
„…. када је др В……. М……… у ГAK „Народни фронт“ за 100 марака, прасе и литар ракије једној жени дао туђе дете са отпусном листом коју је лично потписао и у коју је унео лажне податке о порођају, стању и полу детета.“
Када је дошао до шестог наставка запазио је наслов “ТРАЖЕ ЧЕТВРТО ДЕТЕ“ иза којег је следио поднаслов: „Љиљана и Јовица В……. имају троје здраве деце, али се не мире с тим да им је тек рођени син пре 11 година преминуо, јер за то нема никакве доку¬мен-тације,…………“
Породиља о којој се ради (Љ…..) поред осталог је рекла:
„Родила је мушко дете које је заплакало, а потом јој је речено да дете мора неко време да буде у инку¬батору. Међутим, убрзо је др К….. рекао да „не брине, још је млада, и да јој је дете умрло“….
У даљем наставку новинског текста дословно пише: – После неколико дана дошли смо себи (мисли се на родитеље – додао Б. М) и затражили обдукциони налаз, али нам је саопштено да аутопсија није завр¬шена. Били смо упорни да би на крају добили тај докуменат са потписом др Ђ….. К….. На извештају, међутим, нема ниједног печата.“
Једанаести наставак фељтона почиње са нас¬ловом УЗРОК СМРТИ НЕ ПОМИЊАТИ и под¬насловом: Лекарски налази о узроцима смрти ново¬рођенчади уг¬лавном непрецизни и непотпуни. У истрагу за својим нап¬расно умрлим бебама кренули….из Бео¬града….из Панчева и …. из Зрењанина ( имена особа намерно изоставио Б.М.).
У поменутом прилогу може се поред осталог про¬читати и следеће:
„И К……Ж…….сада настањена у Зрењанину, кренула је у истрагу за својим наводно умрлим сином, који је рођен 6. маја 1979. године у Сокобањи, а после три дана напрасно умро у нишком породилишту.“
……………………………………………………………………………………
„А док она (К. Ж. – додао Б.М.) покушава да докаже за многе недоказиво, њена кћерка А… је на Правном факултету успешно одбранила семинарски рад на тему „Крађа деце из породилишта“! За свој рад је користила управо новинске чланке о овој теми, али и кри¬вичну пријаву своје мајке К……..“
Једанаести наставак фељтона почиње са нас¬ловом „НАШЛИ СВОЈУ КЋЕР“ и поднасловом: „Ми смо трагали и нашли дете које нам је украдено по ро¬ђе¬њу…..“ (поднаслов је намерно скраћен – Б. М.)
Ова прича се протеже на три наставка (12, 13 и 14…

POZIVNICA

Украдена срећа

Традиционални међународни годишњи конкурс за песничко признање и награду “ЗЛАТНО ПЕРО” 2014

Godišnji međunarodni IV tradicionalni takmičarski folklorni festival “FOLKLOR BALKANA” Ljubljana 30. avgusta 2014. u Ljubljani

Stručnjaci Vas Informišu - 5 znakova da vam neko prisluškuje telefon