НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ ГОДИНЕ УДРУЖЕЊА СРПСКИХ КЊИЖЕВНИКА СЛОВЕНИЈЕ И ЊИХОВИХ ПРИЈАТЕЉА - NAJLEPŠE PESME GODINE UDRUŽENJA SRPSKIH KNJIŽEVNIKA SLOVENIJE I NJIHOVIH PRIJATELJA

SAMO TVOJA Kroz autobusko staklo smenjuju se šume, livade,putevi što u prazno vode.Ja idem ka tebi,zamišljenau glavni grad, Beograd.Srce jako lupa u grudimato ni sad ne prestaje.Zadnji susret, tugu nagoveštavaćutim i upijam svaku ti crtu lica.Govoriš da sam nezrela, sanjalicanisam s…

Opširnije
Opširnije

ЛЕПЕ ПЕСМЕ ПЕСНИКА УДРУЖЕЊА СРПСКИХ КЊИЖЕВНИКА И ЊИХОВИХ ПРИЈАТЕЉА

ЖЕНА ЧЕКА СРЕЋУКад једном мину године жара,Заноса, љубави и среће,Кад не будеш још сасвим стараСхватићеш да си само стијен свијеће.Кад будеш имала временаИ будеш у прошлост загледана,Пригњечена треретом бремена,Дозивањем врцавих дана,Осмјехнута, с нешто горчине,С погледом који још каткад сине,Наћи ћеш ме негдје у души. Тад тихо, за нас запјевушиО жени која још срећу чекаОд туђег, а не свог човјека!Жажина, 11. јула 2000.Аутор Песник-Ђуро Маричић         ПЕСМА БЕЗ РЕЧИПишем ти песму, а нема речи.Нема,на папиру, ништа не пишем.Пишем у срцу, а слажем у души.Биће то књига, кад је напишем.У мојој песми, само стоји твоје име.И свако слова, има свој стих.У мојој души, празнине нема.Јер где год кренем, тамо си ти.Како ми само, ова песма о теби.Поносно звучи, а срце пара.И сваког трена, кад сам без тебе.Нека самоћа, телом ми хара.Мангупче моје, кад те заволех.Тада нисам могао, за ово знати.Да си ми зашла, у сваку пору.Да би ти могао, срце своје дати.Очи те твоје, тиркизне боје.Опиле су ме, к’о неко жестоко пиће.Твоје су руке, увек на мени нежне.У свако доба и кад зора свиће.Немој ми више, никада мила.Немој ми никада, више рећи не.Остани тако, желим да те волим.Нећу да сањам, због тебе сне.Београд.20.01.2013.г.Аутор песник:Раде Пантелић     ГРЕШНИ СМО НОЋАС БИЛИДАЛА СИ ГРЕХ И ЈА ГА УЗЕКАД ГРЕШАН САМ И ЈАСТРАСТИ СУ СЕ ИЗМЕШАЛЕИ МОЈА ПРЕДЈЕ КОД ТЕБЕ СВАКОД МЕНЕ НЕМА ЧЕМЕРА НИ МЕДАЗНОЈ СА ЧЕЛА ПОЛАКО СЕ СЛИВАА ТИ СЕ ЊИШЕШ ИЗНАД МЕНЕ… И ТВОЈЕ ТЕЛО САДА УЖИВАКАО НА ТАЛАСЕ ТИ САД ПЛОВИШИ ПОТАПАШ ТЕЛО МОЈЕДАЈЕМ ТИ ДЕО ШТО ПРИПАДА МЕНИИ САДА КАЖЕШ ДА ЈЕ ТВОЈЕКАО БРОДИЦА ПО МЕНИ ПЛОВИШПА БУРА СНАЖНА СЕ ДИЖЕПРЕВРНУ БРОД САДА НА ДОЛЕА ТАЛАСИ МОЈИ ЈЕ САДА ПОКЛОПИШЕСАДА СЕ ТЕЛО МОЈЕ ЊИШЕА ГРУДИ ПУЦАЈУ ЈЕДРАРУКЕ КЛИЗЕ ПО ТЕБИИ ТРАЖЕ ТВОЈА БЕДРАСАДА МИ ТЕЛО КО ЗВЕР ЖИВАСТЕЖЕ И ГРИЗЕ ТЕБЕОСЕЋАШ ЛИ БОЛ СТРАСНУНЕОСТАВЉАМ НИШТА ЗА СЕБЕДАЈЕМ СЕ САВ И ДЕО СЕБЕИ ЗАДЊУ КАП ИЗ ВЕНЕСВА КРВ СЛИВА СЕ КА ТЕБИБУЈИЦА САДА КРЕНЕКО САДА МИСЛИ НА ГРЕХЕ НАШЕМИСЛИЋУ О ЊИМА СУТРАСАДА СЕ ЈОШ МОЖЕ ДАТИДОК НЕДОДЈУ РАНА ЈУТРАСТРАСТИ СЕ ГАСЕ И ПРОДЈЕ БУРАТАЛАСА И БРОДИЦЕ НЕМА САДАНЕБО И ПУЧИНА САДА СЕ СПОЈИШЕА ЗОРА РУДИ ЕВО МЛАДААутор песник из баната Петар Ћирић     МОЈ САНДОК СПАВАШ ОЧИ ТЕ МОЈЕ ПАЗЕА РУКЕ ПОЛАКО МИЛУЈУ И МАЗЕПРСТИ ТИ ЧЕШЉАЈУ КОСЕИ ОСМЕХ У ТВОЈ САН ДОНОСЕРУКА ТИ МИЛУЈЕ ВРАТПА ТРАЖИ СЛОВА ДВАЛАНЧИЋ ОД СУВОГА ЗЛАТА… ГДЕ СМО ТИ И ЈАУ ЊЕДРА РУКА СЕ СПУШТАПА НАДЈЕ ЈАБУКЕ ЧВРСТЕОСЕЋАМ КАКО КУЦА СРЦЕЗАЛЕПИО ЈА САМ ПРСТЕОНО САД КУЦА ЗА МЕНЕПА ЖАР ОСЕТИМ ВРЕОСТАВИМ И ДРУГУ РУКУПРЕТРНО ЈА САМ ЦЕОРУКА МИ КЛИЗИ ДОЛЕПА ОВДЕ НЕМА КРАЈАПРСТ МИ ВРЕЛИ ГОРУСТИГАО ЈА ДО РАЈАУСНЕ МЕ САДА ПЕКУУ ЊЕДРА СТАВЉАМ ИХ ЈАТВОЈА МЕ РУКА ЗАГРЛИЕ БИЋЕШ МОЈА СВАА ПРСТИ ИГРАЈУ ИГРУКО СА ЖИЦАМА НА ГИТАРИОВО ЈЕ КАО ИЗ СНОВАА СРЦЕ СВЕ ВИШЕ ЖАРИРУКЕ ТЕ ЧВРСТО ДРЖЕКО КЛЕШТА СТЕЖУ СТРУКСРЦЕ ПРЕСТА ДА БИЈЕНАСТАДЕ ПРАВИ МУКОСЕТИМ НЕЧИЈУ РУКУНА ГЛАВУ МОЈУ ВРЕЛУСАЊАМ ЈА ИСТИ САН ЕВО ГОДИНУ ЦЕЛУА ЖЕНА МИ КАЖЕ УСТАЈЗНОЈ ТИ СА ЧЕЛА ЛИЈЕСАЊАО РУЖНЕ СНОВЕЗА ТЕБЕ ТА ПРИЧА НИЈЕ …ахахахахаАутор песник из баната Петар Ћирић     НЕ ПОСТОЈИ МЕСЕЦНе постоји Месец,који не може да опере твоје сновеНе постоји црно бели филм,… ако твоји сновисањају филм у бојиИ не постојиш Ти, који не можешсве оно што хоћешА хоћешда живиш могућеу немогућем времену и просторуЗато буди јачи од јачеги сањај,живот обојен јавомИграј се Месечивим нитимаи трагај за истиномкоју скриваш у себиНе брини, многи би били твоје друго Ти,али Небо има простордовољно велик за све нас који личимо само себи.Аутор песникиња -Дијана Ухерек Стевановић     КАДАКада тренутак свећу упали,суза је угасити неће…не плачи.Не страхуј од нарицања умусане ,родиље гараве моје…не узнемиравај се завијањем мог паметног коврџавог Бојтара…. Не чуди се њисци из штала доратима,вранцима ,и липицанерима мојим…Умиће им светлост свеће моје копита,ал касати самном у заносу неће.Ужелеће се они мене ,нећу ја заборавити те сапи ,сапи к'о сунце топле,сапи … од трептаја среће к'о роса мокре…зајапурени пулини верни,коврџави ,сјајни, неће из моје торбесланине режањ по режањ јести….Утишаће се циганске виолине за само трен у сокацима …неће подврискивати свати…јер гарава окићена златом кукуруза ,сунцокрета ,жита и бундева ,скида бели вео …највећег свог љубавника у вечност да испрати.Аутор песник: Мика Владисављевић     ПУСТИЊСКИ САН *Пустињска тишина, свуда око мене.А врела јара, неда ми до даха.Чујем само како, шушти ситни песак.Али даље идем, свом циљу без страха.*Знам, до циља стижем, трновитом стазом.После овог песка, које ме изгоре.Жеђ ме савладала, а уста ми сува.Свуд фатаморгана, видим само море.*Бродим кроз пустињу, савладавам дине.До тог мора што видим, никад нећу стићи.Знам да ће та вода, у трену нестати.Кад ветар олујни, крене песак дићи.*У очају своме, када дође вече.Видим зеленило и осећам крај.У сред овог песка, који ме измучи.Као да сам стиго, на небо у рај.*Воде,воде воде, једва сам јецао.Видео сам локву, испод палме листа.Била је то вода, она мокра права.Али није била, беспрекорно чиста.*Пио сам ту воду,да повратим душу.Од умора брзо, ухвати ме сан.Песак ми је била, та постеља мека.А палма балдахин, да одспавам сан.*На крају тог краја, ти си моја била.Дошла си у сан, док сам чврсто спио.Палма се љуљала, од пустињског ветра.Па сам место тебе, палмин лист мазио.*Тропске ноћи хладне, а и роса пала.Све је орошено, као после кише.И оаза сретна, даровима Бога.Па пустинско растиње, још лепше мирише.*Што ми се догоди, да овај сан сањам.Што ме то мучило, те ноћи без воде.Што је била пуста, та фатаморгана.И чим се пробудих, у неповрат оде.*Твоја плава коса, лист палме је била.Твојим покретима, била си оаза.Срећан сам што неста, ова ноћна мора.А само ми ти, оста моја маза. Београд,04.02.2013.г.Аутор песник:Раде Пантелић     НЕДЕЉА ЉУБАВИБеше то у једној балканској крчми на друмуПре но што Загреб по стоти пут постаде ЕуропаУкрстише ми се возови у залуталом умуРушећи устаљени ред вожње окошталог менталног склопа.Ти млада, ја млад и луд а једно другом кроткиОгледала око нас, твој лик око мене свудаПијан од тебе потражио сам спас у вотки… Ал спаса ниоткуда, И последњи дамар ватра ми љубавна прожеДва изгубљена странца приљубљена у средишту чудаПа завапих заустави време Боже.Али време, по старој навици текло, на катедрали испуњавало уруА ја све радио да нам се умноже очарани дани и сатиВодио те да реазгледамо тисућлетну културуШто би рекла наша браћа Хрвати.Бејах тад несвакидашње пажљив и финЈа чије су ноћи биле сирови пир а сви дани губавиНе беше фебруар тад ни католички светац ВалентинА ми у сред Загреба прослависмо недељу љубави. Аутор песник – Марковић Рајица   СРПСКО ЈЕДИНСТВОПРАВОСЛАВЧЕ, НАШ ЈУНАЧЕ, ЗА ПРАВДУ СЕ БОРИ,ТАД ЋЕ ЦЕЛА ОТАЏБИНА, ЗНАТИ ДА ТЕ ВОЛИ.ТИ ГРАНИЦЕ СВОЈЕ ЧУВАЈ, ЗЕМЉУ У ЦЕЛИНИ,ЗА ЗАСЛУЖНЕ ВЕЛИКАНЕ, ПОНОС ОТАЏБИНИ.ДОСТОЈАНСТВО, ТРАДИЦИЈА, НАЦИЈЕ И ВЕРУ,ДА ПОНОСНО СРБИ ЖИВЕ, У ГРАДУ И СЕЛУ.ЦЕНИТ’ ТРЕБА СВЕ ПОШТЕНЕ, ЉУДЕ ДРУГИХ ВЕРА,ДА НАМ БУДЕ ОТАЏБИНА, ЧВРШЋА НЕГО СТЕНА.НЕК’ ПОНОСНИ ПРАВОСЛАВЦИ БУДУ ЉУДИ ПРАВИ,ДА СЕ ВЕЧНО КРСНА СЛАВА У КУЋАМА СЛАВИ.ДА БОГАТСТВО ПОКОЛЕЊА, НИКАД СЕ НЕ МЕЊА,ТРАДИЦИЈУ ПРАВОСЛАВЉА, ДА НЕ ХВАТА СЕНА.КАД УСТРЕБА, ЗА СЛОБОДУ, ДА СЕ И КРВ ДАЈЕ,ПРАВИ СРБИН НИКАД НЕЋЕ, ЗА ТО ДА СЕ КАЈЕ.ОТАЏБИНА, ЗЕМЉА СРБА, ДАВНО НИЈЕ НОВА,ЈЕР ТЕМЕЉИ ВЕЋ САДРЖЕ, КОСТИ ВИТЕЗОВА.РАЗУМ ПРАВИ ДА ПРЕВЛАДА, ЗА БУДУЋА ПОКОЛЕЊА,ВЕРА, ЉУБАВ, ДОСТОЈАНСТВО, УЗ СРПСКА ПОШТЕЊА.Аутор песник Саша Гајић   ЋИРИЛИЦАЋирилице, пјесмо заноситаЧија ли си – кад те неко пита,Кажи гласно – поносна и чеднаДа у свијету ти си само једна.Ти си пчела из меденог саћаПравославна створише те браћа,Методије и Ћирило светиПа ти слава у небеса лети.Ти олтаре и иконе красишЗвијездо сјајна, која се не гасиш,Свијетли роду кроз вјекове , звијездоПравославље ту је твоје гнијездо.Још када си била као дијетеУчио те да преводи Гете,И још многи великани свијетаТи си ружа која стално цвијета.Душа твоја мирише на смиљеЛице твоје лијепо к´о  босиље,Па ти мирис досеже високоЋирилице , стасита дјевојко.Песма освојила награду “ЦИРИЛО И МЕТОДИЈЕ” 2012…

Opširnije

LEPE PESME PESNIKA UDRUŽENJA SRPSKIH KNJIŽEVNIKA SLOVENIJE I NJIHOVIH PRIJATELJA

ЛЕПЕ ПЕСМЕ ПЕСНИКА УДРУЖЕЊА СРПСКИХ КЊИЖЕВНИКА СЛОВЕНИЈЕ И ЊИХОВИХ ПРИЈАТЕЉА САЊАЛА СИСањала си у срцубез бола,на јаcтуку моммила моја,гола…….. Осмех те мојмиришљаву криодок сам у твомоку био.На твојој путико лептир жутишто кишу слутидраг ти био. Ти ниси била голаанђела моја.Ниси ти била,већ љубав моја,мила моја.Autor pesnik: Љubenko Звиздић   SANJALA SISanjala si u srcubez bola,na jastuku mommila moja,gola…….. Osmeh te mojmirišljavu kriodok sam u tvomoku bio.Na tvojoj putiko leptir žutišto kišu slutidrag ti bio.Ti nisi bila golaanđela moja.Nisi ti bila,već ljubav moja,mila moja.Autor…

Opširnije

ЛЕПЕ ПЕСМЕ ПЕСНИКА УСКС И ЊИХОВИХ ПРИЈАТЕЉА

НА   ГРАНИЦИНа граници ума и сјајана граници сунца и рајаи за јуна и за маја,на граници блештавог хоризонтана граници мира и фронтаи код Јерусалима и код Хелеспонта,на граници мртвог и живогна граници ни правог  ни кривогнеба жарног, неба сивог,на граници краја каљавог пукана граници се крпе и нога и руканаднели се лудило и мукана граници један рат се водина граници паћеник ходина Дунаву, бистрој водина граници, од границе близуна граници чекајући хипер- кризу. Свет је позван на експертизуна граници и правда и злобана граници и нада и глобахлеб и јогурт тражена роба…на граници у бегу завршисмона граници страх продужисмовреме и судбину не оптужисмо!Аутор песник – Михаило Савић  – Аустрија   ПРОФЕСИОНАЛАЦЈа у душу не верујемОдсутна јеСвојим треном царујемЧитам јеИ када завршавам и када поново почињемЗаувек одан отаџбини остајем!Из тог живота излаза немаПрихватамПроверена је наређења темаОптужба и позив на одговорност, чему?Да будем кловн генерација надолазећој?Не! Хвала вам на свемуГомило практиканата у служби важећој…Изволите, водите меНе бојим се на ваша злодела слали сте меНе кајем сеКлица неправде туђе је семеИскопано да се употреби против менеДа вас заштитим господо драгаУзалудКаљуга историје постаје сагаЗа трудНаградиће вас својски из Ден ХагаХоће ли вас по томе памтити?Пожелели бисте да вам и салутирам?Под плашт истине умотану лаж сакритиСвака вам част, честитам…Страдаћу на крају храбро и поносноКако пркосном приличиЦвилећете и ви ускоро, несносноСмејте се циничкиПокусаћу прошлост и мрсно и посноПомиловаће ме мајчино цвеће росноУ аманет ми осташе и моје ранеПеку меЦрв времена ме изједа, полако, на тенанеЖале меКажу, песме су моје одавно испеванеИпак, чекај!Не јецај!Био ли безгрешног друштва талацДужност сам своју држави одужиоБио сам професионалац!Аутор песник – Михаило Савић  – Аустрија   ОПКОЉЕНА  ПТИЦАВјеро наша, птицо опкољена,Смогни снаге и рашири крила,И птићи ће с тобом полетјетиЛетом твојим што си нас учила.Сад у трену кад ти гуше крике,Кликни гордо, реци да те има,Спери љагу , биједу и неправду,Не могу те сатрти лажима.Сад кад вијенце плету ти од трњаИ зтазама пелине ти саде,Узвиси се, птицо неумрла,Моћи својом сруши барикаде.Кидај ланце, каме и окове-Птићи ће ти у одбрану стати,Доста нам је ћутања и мрака,Грло твоје мора пропјевати.Растјерај нам таму и облаке,Ено Сунце кроз облаке вири,Крчи коров, вриједна препелице,Крчи коров нек´  се цвијеће шири.Твоју пјесму сви смо научилиИ молитву молити се Богу,Пјевај вјеро, птицо неумрла,Пјевај вјеро, ништа нам не могу…УСКС – аутор песникиња Зорка  Чордашевић   НЕЗНАНКАНије знана, није његовананит ´ је осм ´јех  брзо измамиланије луду залудила главупусте мисли гордо поломила.Дал ´ се сјета у се´  удубилапа су очи у празно зурилел´јепе очи , крупне дјевојачкечар и зебњу у срце сјуриле.Сједи даље, на корак од менечита штиво корисно и течнони не слути посматрач да жудиовај призор да потраје вјечно.Она пушта косе низа плећапа их веже у смеђе чворовене зна душа камо да треперипорив срља у њене дворове.Огањ пламти не гаси га никоа напољу пада сумрак тмурнитек устаде лијепа незнанканасрнуше осјећаји бурни.Оста уздах само јадном меникоји прати ход јој низ плочникеодјекују кораци жестокивраћаће се  у снене ходнике.Заносник се у сну препустиопред јавом му још заборав танкасве што желим, нек´ остане наданаићи ће лијепа незнанка.Аутор песник – Михаило Савић  – Аустрија   СУСРЕТСРЕТОХ ЈЕ,  НА ЊОЈ МИ ПОГЛЕД СТАДЕ,У МЕНИ СЕ ЖИВОТНЕ, ПРОБУДИШЕ НАДЕ.ДУГА КОСА ПАЛА ЈОЈ ДО ПАСА,БЕШЕ ЗГОДНА И ЛЕПОГА СТАСА.ВЕТРИЋ ЈОЈ ЈЕ КОСЕ, НЕЖНО МИЛОВАО,ЗА ЛЕПОТУ ТАКВУ, ЈА НИСАМ НИ ЗНАО.СОЧНЕ УСНЕ, А БИСЕРНИ ЗУБИ,БИЋЕ СРЕЋАН, КОГА ОНА ЉУБИ.ОБЛИК ЛИЦА ПЛАВЕ ОЧИ ЖАРЕ,ВИТКОГ СТАСА И ПРЕКРАСНЕ ГЛАВЕ.ДУГЕ НОГЕ, А БОГАТА ЊЕДРА,БУЈНЕ ГРУДИ, ЛЕПЕ ГРАЂЕ БЕДРА.ЛЕПО ВРЕМЕ, А ПРОЛАЗЕ ЉУДИ,ЗАСТАЈКУЈУ, ДОК СЕ ЖЕЉА БУДИ.ВЕТРИЋ ТАКО ХЛАДИ ЗГОДНО ТЕЛО,БУЈНЕ ГРУДИ И ЛИЦЕ ВЕСЕЛО.ДОК МИЛУЈЕ, ЊЕНО ЗГОДНО ТЕЛО,ОЧИ ЖАРЕ, УЗ ЛИЦЕ ВЕСЕЛО.СТАЗИЦОМ ЈЕ ГАЗИЛА ПО ТРАВИ,ПРАТИШЕ ЈЕ ИЗНАД ОБЛАК ПЛАВИ.ВЕТРИЋ ЉУЉА ХАЉИНИЦУ ЊЕНУ,ЊЕНОГ ЛИКА НОСИМ УСПОМЕНУ.ИЗГЛЕДАШЕ КАО ГОРСКА ВИЛА,СВАКОМ МОМКУ МОЖЕ БИИТИ МИЛА.USKS – aутор песник: Саша Гајић   НЕ ДАМ НИШТА ШТО ЈЕ МОЈЕНе дам језик рода могаЗа богатство цијелог свијета,Не дам вјеру прадједоваШто је мрзе, што им смета.Не дам химну Светог СавеОд свега је више волим,Не дан свето јеванђељеГдје се кајем, гдје се молим.Не дам моју Крсну славуЧуваћу је ко зјеницу,Ни икону КрститељаНе дам Бадњак ни чесницу.Не дам Врачар , звијезду сјајнуРод ми води кроз вијекове,Ћирилицу не дам ВукаНе дам гусле Филипове.Ни анђела Бијелог не дамПод крила ми род склонио,Не дам Призрен ни ДечанеГдје је Лазар вино пио.Не дам земљу метохијскуШто је туђин својом зове,Не дам Божур ни КосовоНе дам круне Душанове.Не дам, не дам Свету ГоруНи њезине свијетле лавре,Не дам ништа што је мојеНе дам моје Православље.УСКС – аутор песникиња Зорка  Чордашевић     МОЈ РОЂАЧЕ СА ПРЉАЧЕУ напуштеном воћњаку гачу вранеПлодне њиве неоранеНигје жуте мисираче.Мој рођаче са Прљаче!Накривљене ћуте древне воденицеНема пјесме водарицеНе лупају ни пратљаче.Мој рођаче са Прљаче!Испод моста луња ничије мачеА ријека Укрина процвјеталаДа задиви посматраче.Мој рођаче са Прљаче!Сеоска школа зјапи празнаК´о највећа божја казнаЈош понеко у њој ђаче.Мој рођаче са Прљаче!На нашем огњишту старе кућеУ мирису проје врућеСамо мајка чека, плаче…Мој рођаче са Прљаче! (Награђена пјесма на Прљачи 2012) Аутор песник – Радоје Регојевић – Швајцарска   СРПСКИ  ЈЕЗИКТО ЈЕ ЈЕЗИК ОД ПРЕДАКА,УВЕРЕЊА ТО СУ ЈАКА.ЊИМ’ ГОВОРИ И МОЈ ДЕДА,ПРЕКРИЛА ГА КОСА СЕДА.ЊИМ’ ГОВОРИ МОЈА БАКА,ТРАДИЦИЈА СРБА ЈАКА.ЊИМ’ ГОВОРЕ, ТАТА, МАМА,НЕГУЈТЕ ГА И ВИ С НАМА.ТИ ГОВОРИ КАКО ПИШЕШ,ЈЕР КАД ПИШЕШ, ЛАКШЕ ДИШЕШ.А ПИСАТИ ТИ ИЗВОЛИ,БАШ КАКО СЕ И ГОВОРИ.СРПСКИ ЈЕЗИК ЦЕНУ ИМА,ДОПАДА СЕ СВИМ СРБИМА.УСКС – аутор песник: Саша Гајић     18. ГОДИНА ПОСЛИЈEЗором се понос пробудио сјетанНа столу осамнаест каранфилаПостаде и наш брак пунољетанСа осмјехом љубим те мила.Ах! Тај октобар- идила јесењаНије се крила суза радосницаВјетар је носио мирис кестењаИ умилно мазио наша лица.Успомене драге и данас јездеНа дивном трону ономад засијашеДвије кћери – свјетлуцаве звијездеПлод и богатство љубави наше.Признајем , није баш увијек идеално билоАл´  само се лијепи откоси пластеОд којих се чврсто гнијездо свилоУ брачној постељи славуја и ласте.( 07.10.2012…

Opširnije