Milionče za partnere

S’obzirom da se nije dogodio dugo najavljivani smak sveta, moramo odmah,  koliko  još danas početi sa pomirom, jer nam propast možda tek sledi. Više puta do sada, sličnim rečenicama pomirenja pozivao sam Savez srpskih društava Slovenije, a i predstavnike bivšeg Ministarstva Vera…

Opširnije

ŽIVOTNA SREDINA I ZAGAĐENJA

Pripremili: Branko Gajić, univ.dipl.ing i dr.med. Miloš GajićJoš od nastanka živih bića i njihovih evolucijskih promena na zemljanom planetu došao je i naš rođak pračovek, a kasnije i čovek.Čovek koji je kao najsavremenija živa populacija neprestano težio promenama, lakšim…

Opširnije

И смех, и заборав!

Припремио: проф. Миленко ВакањацКомунисти су били паметнији. Имали су величанствен програм. Нацрт потпуно новог света, у коме ће сви да нађу своје место. Њихови противници, нису имали никакав велики сан, него само неколицину моралних начела, већ употребљених и досадних којима су покушали закрпити поцепане панталоне увреженог реда. Никакво чудо није да су ти ентузијасти, људи величанственог програма, победили млакоње и опрезне, и веома брзо почели остваривати свој сан; праведну идилу за све… Мирек је фалсификовао историју управо тако као комунистичка партија, као све политичке странке, као сви народи, као човек. Људи вичу како желе обликовати бољу будућност, међутим то није истина. Будућност је искључиво равнодушна празнина која никога не интересује, међутим прошлост нас, пуна живота и њен образ, изазивају, опиру нам се, хоће нас ранити. Људи би хтели постати господари будућности, само зато да би мењали прошлост. Ратују за улазак у лабораторије у којима би могли ретуширати фотографије и поново писати биографије и историју.”(Милан Кундера-Књига смеха и заборава) када сам ових дана прочитао књигу господина Милослава Самарџића Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, са уводном студијом капетана Југословенске војске у Отаџбини и Војводе Триглавског господина Уроша Шуштерича, Сарадња партизана са окупатором (Sodelovanje partizanov z okupatorjem), у преводу господина Матеја Лесковара и у издању издавачке куће Игнис из Љубљане, био сам, искрено говорећи, и прилично збуњен, и неповерљив. Постављa се питање: због чега? Мада не волим и нисам претерано склон истицању личног искуства унутар ширих историјских и политичких кретања, због једноставног разлога. Из схватљивих разлога, појединцу је (обично) онемогућен увид у целину историјских кретања, као и сагледавања њених законитости. Када говорим о појединцу, не мислим толико на појединца који сматра да је његово искуство значајно због учествовања у историјским дешавањима (рецимо рату!), колико на историчаре, једном речју људе од струке који сматрају да њихово виђење и интерпретација историјских дешавања стварају увид у суштину саме историје. Бићу искрен, и покушаћу одговорити на споменуто питање, кроз лично искуство човека који је као и многи његови савременици прошао кроз све фазе образовног система карактеристичног за период после завршетка Другог светског рата. У том образовном систему, не интересује ме, толико настава природних наука, колико онај део наставе који је био посвећен историји, њеној интерпретацији и закључцима. Ова чињеница важи поготово за период између два светска рата, а посебно за онај део који се односи на дешавања у време Другог светског рата. Значајна карактеристика образовног система створеног у Југославији, после Другог светског рата, ипак је била превасходно, идеолошка индоктринација, а не толико образовање младих 2 генерација којима би био пружен један целовит поглед на историјска дешавања и кретања без идеолошких оптерећења, и као последица тих идеолошких решења, нуђен је један заиста ”кохерентан и целовит поглед” у коме нису постајали никакви, порази или пукотине. Све шта се дешавало за време Другог светског рата, интерпретирано је искључиво као ”логична, чак гвоздена, историјска нужност и једина истина”, унутар које нису допуштене никакве сумње или спорења. Створена је својеврсна ”историјска догма” из које је нормално произашао и послератни политички поредак. Исто тако, ”и кохерентан, и целовит, и историјски нужан….и једини могућ”. Намерно не употребљавам, у овом контексту, терминологију ”марксистичке историјске интерпретације”, коју је рецимо применио у свом делу Gescichte und Klassenbewustsein (Историја и класна свест-1923) мађарски филозоф Ђерђ Лукач (Guergj Lukacs), или рецимо мађарско-немачки социолог Karl Manheim (Карл Манхајм) у свом делу Ideologie and Utopie ( Идеологија и утопија-1929), пошто сматрам да су филозофски принципи које развијају, како Лукач, тако и Манхајм, једноставно непримењиви на више мање ”ортодоксни марксизам” (дијаматске провиниенције), према којем је уобличена ”историјска наука” у послератној Југославији. И ту би прекинуо, моје лично искуство, са ”историјским сазнањима и истинама” према којима су саздани, и сазнања и погледи, вечине послератних генерација и поновио: како сам био и збуњен и неповерљив, већ и према самом наслову књиге Сарадња партизана са Немцима, са усташама и Албанцима и Сарадња партизана са окупатором. Анализирајући, ту своју збуњеност и неповерљивост, дошао сам до закључка да је идеолошко-историјска индоктринација проведена кроз некадашњи образовни систем заиста била, успешна и делотворна. Озбиљно сумњам да је могућно унутар историјске науке, не говорим о средњешколској разини тумаћења и схватања историје, поставити аксиоматска правила, било какве идеолошке провиниенције која би, као рецимо у математици, омогућавала доношење закључака или формирање судова. Историју једноставно није могуће засновати на аксиомима, поготово када су ти ”аксиоми” идеолошки обојени или ”скројени” према мери победника. ”Историјска истина” послератне Југославије, која се пре свега односила на Други светски рат, може се ”поједноставити” према следечем шаблону. Победник Другог светског рата на тлу Југославије је, ван сваке (историјске) сумње, НОВ под ”мудрим руководством” маршала Јосипа Броза-Тита, свака друга ”интерпретација” Другог светског рата била је историјски неприхватљива и штетна. Зна се да су поготово припадници ЈВуО (четници) били сарадници окупатора, исто као припадници НДХ (усташе), ако при томе занемаримо мање формације стварних сарадника окупатора (љотићеваца, словеначке Беле гарде, муслиманске СС формације Ханџар дивизија, или албанске Бали Комбетар). Занимљиво је, у тако постављеној идеолошко-историјској догми и фалзификату, упорно и по сваку цену, изједначавање припадника ЈвуО под руководством ђенерала Драгољуба Михаиловића са припадницима НДХ творевине, усташама, што ни у формално, а још мање политичком контексту, није тачно. Могућност стварања НДХ, националсоцијалистичке и фашистичке марионетске државе, дата је тек после распада Краљевине Југославије. За разлику од ЈвуО, која мада у ратом скученим приликама, представља континуитет државе, Краљевине Југославије. Оног истог континуитета који је употребљен од стране победничке НОВ и маршала Јосипа Броза-Тита, за стварање: најпре ДФЈ, па ФНРЈ, и на крају СФРЈ. Треба при томе напоменути, нигде нисам наишао на податак, да челне политичаре Уједињеног Краљевства (United Kingdom), као што је био Винстон Черчил (Wинстон Цхурцхилл) уопште није претерано интересовало, обзиром на њихово сопствено државно уређење-монархију: да ли ће, после завршетка Другог светског рата, облик државног уређења Југославије, бити настављен као монархија или нешто друго. Питање поновног успостављања монархије, препуштено је ”вољи народа”, према уобличеној послератној политичкој фразеологији, чиме је питање послератног државног уређења, макнуто са дневног реда, ”чврстим обећањима” поготово маршала Јосипа Броза-Тита и његових истомишљеника, ”како ће се строго поштовати вољу народа”. Како је ”изузетно” решено политичко питање ”воље народа”, можемо прочитати у књизи др. Војислава Коштунице и др.Косте Чавошког- Страначки плурализам или монизам. Друштвени покрети и политички систем у Југославији 1944-1949 (Београд 1983). Која, истини за вољу, и није нека студија или анализа политичких прилика после 1944.године у Југославији, него је уствари искључиво прецизно дата, не исувише софистицирана ”методологија”, уништавања грађанских политичких странака, од стране Комунистичке партије Југославије.Али вратимо се књизи господина Милослава Самарџића и Уроша Шуштерича. Једна од кључних ”премиса”, међуратне и послератне историје, историје саћињене према упутствима КПЈ, била је ”евидентна колаборација” ЈвуО са силама Осовине, пре свега Немачке и Италије. И из тога изведен ”логички закључак”, која је (то) била ”једина и права” војна снага, и зна се, победничка снага, на крају Другог светског рата. Монопол победника је чврсто и неприкосновено верификован кроз булументу државних историчара, почевши са делима др. Владимира Дедијера и осталих. У споменутој идеолошко-историјској ”иконографији” посебан је акценат стављан на појам ”колаборације” који је пре свега резервисан искључиво за припаднике ЈВуО, и од те тезе није се, у круговима званичних историчара, одступало све до данашњих дана. Чак су према деловању неких других, војних или полувојних формација на тлу Југославије, у време Другог светског рата, били исти историчари, много обазривији и налазили су чак и доста (неочекиваног!) оправдања. Другу кључну премису послератне, идеологизоване историографије чини однос савезничких снага према ЈвуО и НОВ. Чињеница је да су, пре свега Енглези, одржавали, и код ђенерала Драгољуба Михаиловића команданта ЈВуО и министра одбране и код Врховног штаба НОВ, своје војне мисије. Без идеологизације тог питања, барем једно време, енглеска је влада, вероватно претресала, без много романтичарског заноса, извештаје и једне и друге војне мисије. Пошто су извештаји били слати у Лондон преко Каира, где је на ”обради” тих извештаја радила група експерата Југославенске секције у СОЕ (Специал Оператион Еxецутиве) у којој је једно од значајних места заузимао Џемс Клугман (Јамес Клугманн), инфилтрирани припадник Комунистичке партије Енглеске и агент КГБ-а, као и веза са чувеном четворком КГБ обавештајаца из Кембриђа (Цамбридге): Доналдом Дуартом МцЛеаном (Доналд Дуарт МекЛин), Ким Пхилбyјем (Ким Филби), Гуy Бургессом (Гај Берџис) и Антхонy Блунтом (Ентони Блант). На основу Клугманових извештаја донета је процена и одлука Винстона Черчила, председника енглеске ратне владе, да НОВ у Југославији ”много више” ратне штете наноси немачким снагама, од ЈВуО ђенерала Михаиловића, резултирала је одлуком да се обустави сарадња са ЈВуО и да се према томе снагама ЈВуОобуставе и испоруке војне помоћи. Што је било вероватно судбоносно, како за војну, тако и за даљну политичку судбину ЈвуО, мада је енглеска влада, барем званично, цело време рата, подржавала тако краља Петра II. Карађорђевића, како и владу Краљевине Југославије у егзилу.Поставља се наравно питање/хипотеза: како је могуће да се енглеска влада и са њом енглеска политика, дословце преко ноћи, окренула НОВ и Јосипу Брозу-Титу као ”провереном 4 савезнику”, а напустила ЈВуО, као малтене безначајну војну формацију која нема неког значајног утицаја на ратна збивања у Југославији? Поготово, ако знамо, какав је био суштински став Винстона Черчила према Совјетском Савезу, и комунизму као идеологији, са којима је дефинитивно раскрстио, истичући своју гласовиту теорију ”гвоздене завесе” која се према његовом виђењу, спустила изнад Европе и идеолошки ју поделила за дуги низ година. Значи, Џемсу Клугману и сарадницима у Каиру, гледајући са професионално-обавештајног аспекта успела је скоро савршена обмана, са дугорочним последицима за послератну Југославију и политички систем који је дошао на власт. Да није било тог великог фалсификата, оружане борбе у Југославији, тешко је поверовати да би НОВ представљала једину, како војну, тако и идеолошку алтернативу којој су се без двојбе после рата приклонили савезници. Рат који су водиле савезничке обавештајне службе са, поготово немачким обавештајним службама, колико је било у том истом периоду сарадње или ривалитета, између савезничких обавештајних служби и совјетске обавештање службе, тешко је процењивати из више разлога. Узмимо само као пример већ споменуту обавештајну четворку из Кембриђа и Клугмана.Енглези су тек дуго иза завршетка Другог светског рата, на своје велико изненађење открили деловање обавештајне четворке из Кембриђа, тиме да су им кључни људи Берџис и Мек Лин, доста несметано побегли у Совјетски Савез, где им се нешто касније придружио и Ким Филби, а за загонетним Ентони Блантом, трагало се и нагађало дуги низ година. Све је то доста тешко или немогуће приписати способности политичара који су у време Другог светског рата доносили судбоносне одлуке. Навешћу још један, нешто свежији пример, енглеског ”историјског виђења” ратних прилика у Југославији. Доста је познато да се телевизијске станице, као што су Хистори (Хисторy) и Виасат Хистори (Виасат Хисторy), интензивно баве историјом Другог светског рата, и да у настајању низа њихових емисија сарађују и екипе врхунских стручњака са подручја као што су: историја, обавештајно подручје, војно подручје, итд, итд. Емисије су урађене, пошто су у међувремену скинуте обавезне забране кориштења архивске грађе из међуратног периода, са доста нових сазнања и открића. Августа ове године, на Виасат Хистори, дошла је на ред и Југославија, емисију сам гледао сасвим неприпремљен, тако да нисам успео забележити ауторе споменуте емисије, што међутим неби било тешко проверити у архиви споменуте тв куће. Уосталом, аутори емисије су ”енглески коректно” репродуковали постојање две војне формације које су деловале на подручју Југославије, ЈВуО и НОВ. Са већ познатом констатацијом да су се Енглези приклонили НОВ, ”због војне пасивности ЈВуО и сарадње са окупатором”. Као новитет истакнут је веома важан удео енглеских специјалаца у организовању диверзантских акција у Југославији, необавештени гледалац могао је стећи утисак да уствари кључну улогу у борби са окупатором, нису одиграли ни ЈВуО, ни НОВ, него вештина специјално обучених енглеских специјалаца. Без обзира да се послератна југославенска историографија (свих националних провиненција) здушно бавила изградњом ”историјски кохерентне слике” војне победе НОВ, ипак су се у тој малтене идиличној слици, јављале и опасне пукотине да не кажем, пропусти, који су барем на први поглед претили да би се могли претворити у озбиљну ревизију, већ познатих и утврђених ”историјских чињеница”. Тако је почетком осамдесетих година, прошлог века изашла књига хрватског историчара/публициста Вјекослава Ценчића Енигма Копинић (1983), и убрзо иза ње, три године касније, као одговор на исту, аутора Миленка Додера Копинић без енигме (1986). Вјекославу Ценчићу учинило се или је био у то просто уверен, како је могуће, из доста проблематичне ”револуционарне” биографије Јосипа (Јоже) Копинића; од генерала у Шпанском грађанском рату, до цело време совјетског обавештајца, и директора пуљског Уљаника, извући холивудску причу у којој ће се преплитати, блистави лик ”револуционера преданог светској револуцији”, обдареног свим могућим способностима, па све до смиреног, мало ”заборавног” шармера, нешто налик на Шон Конерија и његовог Бонда, наравно у совјетском издању. Шалу на страну. Оно што је интересантно, у контексту ”револуционарног деловања” Јоже Копинића, је његов обавештајни рад у Загребу у време Другог светског рата. Ценчић је посебно истакао Копинићеву вештину камуфлирања радиостанице са које је цело време рата, слао извештаје у Москву. Споменута Копинићева радиостаница била је веза Врховног штаба НОВ са Москвом. Познавајући технолошку и обавештајну супериорност немачких обавештајних служби, и у Загребу, Додер је радикално и аргументовано оспорио, како Ценчићеве небулозе препричане кроз ”револуционарно искуство” Јоже Копинића, тако и саму ”кохерентност” послератне партијске историографије. Очито је да су немачке обавештајне службе, цело време рада Копинићеве радиостанице у Загребу, знале како за њену локацију, тако и за садржину порука Врховног штаба НОВ. Нормално то баца једно сасвим друго светло на ”ратну епопеју” НОВ, а отвара читав низ незгодних историјских питања на која упозоравају у својој књизи господин Самарџић и учесник ЈВуО господин Шуштерич. На први поглед изгледало је да ће Копинићева прича, поготово хрватским комунистима послужити као алиби за расчишћавање унутарпартијских фракцијских сукоба у КПХ која су се дешавала пред сам почетак Другог светског рата, али Копинићу у тој причи/конструкту ипак није била додељена главна улога, цео сценариј је подешен у циљу рехабилитације истакнутог члана хрватске КП Андрије Хебранга, који је наводно под доста неразјашњеним околностима, после Другог светског рата, у београдском затвору, извршио самоубиство. Споменимо да је у том унутарпартијском сукобу хрватских комуниста, Копинић оптужио врх КПХ за сарадњу са Гестапом, и то наравно пренео надлежним у Москву. Што је барем привремено, доста уздрмало Брозову позицију, у Коминтерни. Дозволићу себи, на основу неких, аргументованих, сада не више хипотеза, датих у књизи Сарадња партизана са окупатором, изнети и нека своја запажања. Добро, на почетку свог текста Сарадња партизана са Немцима, Усташама и Албанцима, каже господин Самарџић: ”У рату, и у љубави, све је дозвољено! То прастаро, ненаписано правило важило је и у Другом светском рату, за све уплетене стране, знаћи и партизане и четнике. Конкретизовало се у складу са насловом овог дела, под условом, да ”сарадњу” разумемо у најширем смислу те речи.Што значи, како су и једни и други сарађивали, са свим формацијама на тлу окупиране Југославије…” Мада, обновљена сентенца” рата и љубави”, на први поглед звући доста тривијално, ипак погађа суштину догађања. И то много више од свих написаних томова историјских књига, идеологизоване историје војног дешавања на тлу окупиране Југославије. У тој и таквој историји, скоро немогуће звучи синтагма ”сарадње партизана са окупатором”, и то је барем по мени, један од највећих и најгорих проблема који се јавља у тој, назваћу ју, постидеолошкој фази историје. Та, постидеолошка фаза историје на тлу некадашње Југославије, требала би тек створити услове за неоптерећена, пред било каквим, идеолошким претњама и забранама, историјска истраживања. То би могло послужити и као путоказ данашњим политичарима, знајући да је добар део њиховог историјског памћења да о искуству и не говорим, оптерећен, било погрешним или проблематичним историјским сазнањима која само репродукују неке нове заблуде и тражења решења у погрешном правцу. Само као пример, споменуо би, ставове актуелног хрватског председника Иве Јосиповића и словеначког европосланика и посебног извештача ЕУ за Србију, господина Јелка Кацина, о рехабилитацији ђенерала Драгољуба Михаиловића команданта ЈВуО. Сврставање ђенерала Михаиловића, у исти ранг са злочиначком екипом НДХ, не само да је историјски и политички нетачно и некоректно, него је свесно или несвесно настављање и понављање ”историјских достигнућа” идеологизованих партијских историчара. Дијалог, који би требао уследити међу данашњим политичарима, поготово ако говоримо о решавању српског националног питања које унаточ свим обећањима и настојањима, барем засада још увек иде у смеру једностраног сагледавања ратне и послератне историје на Балкану, у којима је српском народу унапред резервисано место, губитника. Тешко је или немогуће избећи, у свему томе, место српски ”савезника и пријатеља”, за време Другог светског рата. Или, ако хочете, наших данашњих ”инструктора”: шта све би требала Србија урадити да би могла бити примљена у ЕУ. Споменута се прича Србији нуди као нешто, без икакве историјске рефлексије, памћења или релације. Посебну улогу у тој историјској анамнези, брез преседана, игра Енглеска која се још увек жели препоручивати као ”пријатељ и савезник који разуме Србију”. Сасвим кратко и јасно, Енглеска никада није била, ни ”српски пријатељ”, још мање ”савезник”, мада је формално све изгледало управо тако. Резултати, тог ”савезништва” и ”пријатељства” били су и још увек су поразни за Србију. За Енглеску, као велику, уствари највећу светску империјалну велесилу до почетка Другог светског рата, Србија односно Краљевина Југославија, била је само један од многих стратешких пунктова у Европи које било потребно, у сврси остваривања сопствених империјалних циљева, контролисати. Све су остале интерпретације енглеског ”савезништва” и ”пријатељства” смешне, и не могу да издрже озбиљну проверу. Друго је питање, колико таква интерпретација одговара, оним српским политичким елитама која су, и пре сам Други светски рат, и за време рата, упорно протурале идеју енглеског ”савезништва” као једине политичке опције и сврставања Краљевине Југославије и у њој Србије.Формирање енглеског категоричког става и погледа на Србију, треба превасходно сагледати, у светлу обимног дела енглеског историчара Едварда Гибона (Edward Gibbon 1737-1794) The History of the Decline and Fall of Roman Empire (Историја пада и пропадања Римског империја). Зашто одвлачим дело Едварда Гибона, као основ категоричког става Енглеске, према Србији, мада у самом делу скоро се и не помиње Србија, него Источни део Римског империја, односно Византија? Из доста једноставног разлога пошто је Србија у својој историјској прошлости била саставни део тог ”Византијског комвелта”, како у његовим блиставим тренуцима моћи, тако у ситуацији у којој се нашла после пада Византијске империје. Наравно да се подразумева да је средњевековна српска држава била под великим:културним, религиозним, правним и не на крају династичким утицајем Византије. Мада сам Гибон признаје, како се није упуштао у све детаље пропасти Византије, његова је главна замерка Византији, ”да је просто у неком историјском тренутку почела испољавати симптоме онемоћалости, шта је узроковало њену пропаст”.Карактеристично је да ратни председник енглеске владе Винстон Черчил у својој Аутобиографији спомиње: ” како је велик утисак, тако у стилу, како и садржају, на њега је оставио Гибон!”. Не тврдим да је историјско дело Едварда Гибона, било једина историјска Библија, енглеске политичке елите, поготово њеног  онзервативног дела. Међутим, врло је вероватно да се под утицајем идеја Едварда Гибона, формирало доста политичких личности и ставова, поготово у 19…

Opširnije

Kardinal

Verovatno je van svake sumnje činjenica da jedini slovenački kardinal u Vatikanu dr. Franc Rode (r.1934 godine) predstavlja ličnost od posebnog značaja, kako za Vatikan i njegovu hierarhiju, tako i za slovenačku državu, bez obzira na boju političke elite koja (trenutno) vodi slovena…

Opširnije

Madamina, il catalogo e questo!*

    Pripremio: prof. Milenko Vakanjac     Kada bi me, ovih dana, netko upitao na što me potsećaju posete evropskog izveštača za Srbiju gospodina Jelka Kacina Beogradu, najpre bi pomislio na čuvenu operu Volfganga Amadeusa Mocarta Don Đovani (Don Giovani) i to na čuvenu ariju Madamina, il catalogo e questo…

Opširnije