Представљамо вам песника симпатичну Марију Илић са њеним песмама

           УТОЧИШТЕ

Тражим себи ластино гнездо

да преживим ову јесен.

Врапци су се већ населили

и сва гнезда су заузета.

Ветар ми рече да погледам
по старим кућама,
по празним двориштима,
под пустим стрехама…

Плашим се туђих огњишта 

и непознатих домова,

старих шума и мрачних лугова.
Како заноћити тамо

где нема више никог,

где птице не певају,
где кроз црепове кише добују

своју тужну песму?
Ветре, остани са мном да
заједно преживимо ову јесен,
растаћемо се на пролеће,
а можда се никад и не растанемо,
ни тебе ни мене више нигде нико не чека…

  ПОЉСКО ЦВЕЋЕ

Мирише пољско цвеће сад кад му време није,
кад јесење руже царују и зима се спрема,
ветар се у крошњама липа крије
од студи, од киша и олуја, а тебе нема…

Нема те, ко зна сад где си, у чијем се срцу кријеш,
у чију част старо црвено вино пијеш,
почуј, јесен пева, сети ли те та арија
да негде постоји једна  Марија…

Мирише пољско цвеће и душе лептирова
око светиљке лебде док киша упорно лије,
месец ми шаље пољубац и прегршт нових снова,
у тим сновима тебе одавно било није…

  ПОТРАЖИ МЕ НА СТАРОМ МЕСТУ

Потражи ме на старом месту, по Ливадама
у сумрак шетам понекад сама.
Под липама у парку где вену кестенови
још видим у мокрој трави стопа твојих траг.
Не, никад ми нико као ти, није био тако драг…

Потражи ме на старом граду
где шуми река своју вечиту песму
и јабланови причају са облацима…
У врбацима где ноћивају ветрови
и гаврани самотњаци
наћићеш неког ко ме зна…

У јесен понекад сањам да си се вратио из свог света,
сретан и као некад леп и млад прелазиш мој праг
и поново у нашој кући сунце пева и срећа цвета…
Не, никад ми нико није био као ти, тако драг…

Аутор Марија Илић