Lepe pesme članova Udruženja srpskih književnika Slovenije i njihovih prijatelja

29 Aprila, 2015 by Redakcija in Dopisništva Poezija Savez Srpske Dijaspore Slovenije

ИСПОД СТАРОГ МОСТА

Испод старог моста сам шћућурен стојиш
док ти се низ нос кишне клижу капи
низ капљице брзе тренутке бројиш
срце ће је твоје у маси препознати…

Пролазе колоне,много чудног света
са осмехом на лицу сваког чекаш,пратиш
и нервозно гужваш дршку неког цвета
пазећи да њега случајно не сквасиш.

Испод старог моста више ниси један
збуњено се вртиш,од погледа кријеш
до тебе је стао клинац други један
ако њу ти чека, ал ћеш да га бијеш!

Но, убрзо стиже девојчица друга
дечаку до тебе нешто тихо збори
загрљене,сретне дочека их киша
са којом уз тебе, само Мост тај стоји.

Испод старог моста још шћућурен стојиш
чувајућ од кише дршку оног цвета
једна,две,три-нове капље бројиш
клижу се низ сузе,малени поета!

Ауторица књижевница и песникиња: Виолета Божовић

ОТАЏБИНА

Овде сам где живот купију на рате
у безнађе крчме на кантару беде,
чекајући анђеле да им наду врате,
обешеним цестама о небеске греде.

Дишем овај катран зарђалих груди
црно испод нокта завештавам сину,
судбину нам кроје хуље и нељуди,
вечни пламен срама лиже отаџбину.
Не верујем више ни Богу, ни оцу
не тиче се мене умирање птица,
док ми се над главом ко уже на коцу
немилосно њише џелатова жица.

Ој, Србијо мајко, хтео бих ти рећи:
Опраштам ти лажи, сузе скамењене!
Кад с обале реку сам не могу прећи
нека барем река пређе преко мене.

Не верујем да ће ходочашће доћи,
у тишину којом време ране боји,
страх ме да сачекам, а бојим се поћи
према свету у ком – сутра не постоји.

Чувам дане да их вечерају вуци,
док безнађе света очњацима дробе,
овде где и живот умире у руци
ја две смрти живим и љубим их обе.

Аутор песник: Љутомир- Љутко – Рундић
Лозница

ПЛАВЕ ОЧИ ТВОЈЕ

У очима твојим видех себе.
Плаво небо,
плаво море.
Плаво твоје око.
Летим као птица,
и бродим као морнар.
Пишем на једном облаку,
твоје име.
Тражим те у таласима,
плавога мора.
Крадем од сунца зраке,
да их подарим теби.
Узимам оз облака,
кап кише која још није пала.
Желим да ти овлажим усне.
Желим да ти залијем,
корен твоје лепоте.
Желим да ми,
још брже и лепше цветаш.
И да ти цветови буду плави,
као плаветнило твога ока.
Уздишем,
и примичем се још више.
Да видим негде у прикрајку,
да ли сам сам поред тебе.
Из твога плавог ока,
измами једну плаву сузу.
Коју сам попио својим пољупцем.
Осетих тада још више,
део тебе.
Осетих покрете твојих руку.
Мирис твоје коже,
стиже до моје душе.
Стигох до жеље,
која се скривала у теби.
Засијала је васиона цела.
Таласи плавог мора,
носили су љубав нашу.
Ми смо тада срећно,
досегли до звезда.

Београд,16.07.2013.г.
Аутор песник: Раде Пантелић

НОВА ДАМА

МАГНЕТНА ГРАЂА ЛЕПОТЕ СНОВА,
У НАШОЈ УЛИЦИ ДАМА ЈЕ НОВА.

ПРЕ МЕСЕЦ ДАНА ОНА ЈЕ СТИГЛА,
УЛИЧНЕ МОМКЕ НА НОГЕ ДИГЛА.

ЛЕПОТА ПРАВА ДИВНОГА ГЛАСА,
К'О НАЦРТАНА, ВИТКОГ СТАСА.

ОЧИ ЈОЈ КРАСЕ И УСНЕ ОД МЕДА,
А БУЈНЕ ГРУДИ, ЖЕЉНЕ ПОГЛЕДА.

БОЖАНСКИ ОСМЕХ, РУМЕНО ЛИЦЕ,
ОБРВЕ ЦРНЕ УЗ ДУГЕ ТРЕПАВИЦЕ.

ДОК ДУГА КОСА ПРЕКРИВА ПЛЕЋА,
А ОЧИ КРУПНЕ ПОНОС ЈОЈ ВЕЋА.

КАДА СЕ КРЕЋЕ ЗАДЊИЦОМ ТРЕСЕ,
БОКОВИ ПРАВЕ ГЛЕДАЊЕМ УДЕСЕ.

НОГАМА ВИТКИМ УЛИЦОМ КРЕЋЕ,
КО ЛИ ЈЕ ЉУБИ, ПРЕПУН ЈЕ СРЕЋЕ.

ЖИВЕТИ СА ЊОМ УЗ ГЛАС ЛЕПОТЕ,
БЕЗБРИЖНО ДУГО, ЧАК И ДО СТОТЕ.

УСКС – аутор песник: Саша Гајић

С У С Р Е Т

СРЕТОХ ЈЕ И НА ЊОЈ ПОГЛЕД МИ СТАДЕ,
У МЕНИ СЕ ЖИВОТНЕ ПРОБУДИШЕ НАДЕ.

ДУГА КОСА ПАЛА ЈОЈ ДО ПАСА,
БЕШЕ ЗГОДНА И ЛЕПОГА СТАСА.

ВЕТРИЋ ЈОЈ ЈЕ КОСЕ МИЛОВАО,
ЗА ЛЕПОТУ ТАКВУ НИСАМ ЗНАО.

СОЧНЕ УСНЕ, А БИСЕРНИ ЗУБИ,
БИЋЕ СРЕЋАН, КОГА ОНА ЉУБИ.

ОБЛИК ЛИЦА ПЛАВЕ ОЧИ ЖАРЕ,
ВИТКОГ СТАСА И ПРЕКРАСНЕ ГЛАВЕ.

ДУГЕ НОГЕ, А БОГАТА ЊЕДРА,
БУЈНЕ ГРУДИ, ЛЕПЕ ГРАЂЕ БЕДРА.

ЛЕПО ВРЕМЕ, А ПРОЛАЗЕ ЉУДИ,
ЗАСТАЈКУЈУ ДОК СЕ ЖЕЉА БУДИ.

ВЕТРИЋ ТАКО ХЛАДИ ЗГОДНО ТЕЛО,
БУЈНЕ ГРУДИ И ЛИЦЕ ВЕСЕЛО.

МИЛУЈЕ ЈОЈ ЊЕНУ ЗГОДНУ ГРАЂУ,
ЈА НЕВИЂАХ ОД ТЕ ДАМЕ СЛАЂУ.

СТАЗИЦОМ ЈЕ ГАЗИЛА ПО ТРАВИ,
ПРАТИШЕ ЈЕ ИЗНАД ОБЛАК ПЛАВИ.

ВЕТРИЋ ЉУЉА ХАЉИНИЦУ ЊЕНУ,
ЊЕНОГ ЛИКА НОСИМ УСПОМЕНУ.

ИЗГЛЕДАШЕ КАО ГОРСКА ВИЛА,
СВАКОМ МОМКУ МОЖЕ БИИТИ МИЛА.

УСКС – аутор песник: Саша Гајић

ГРОБНИЦА ПЛАВА

Златна Лира 2011

О, синови храбри, пуни идеала
што сте некад били и борит´ се знали,
за слободу свете своје Отаџбине –
премладе животе за свој род сте дали.

Плашили се нисте ни буре, ни зиме
лимунови жути гдје су процвјетали
у истој сте браћо гробници остали,
а она се зове баш Гробница Плава.

Ту из ваших тијела никнуше корали
опомињу зборе, с њима шуме вали.
„Путниче, застани ми смо овдје пали

запали нам свијећу док се Сунце злати,
за слободу вама животе смо дали
немојте нас никад забораву дати“.

ЗОРКА ЧОРДАШЕВИЋ – НЕМАЧКА –

ШТО ТЕ НЕМА

Похвала Ниш 2013.

Не чујем ти дуго кораке у мраку,
ни капије шкрипу да отвараш руком.
Гдје си да ме штитиш крху и нејаку
на огњишту нашем што стварасмо с муком.

Не видим те више на старом бунару
одавно те нема, није нам се дало,
некад нам је гнијездо срећом одисало,
а сад само ћуте слике на дувару.

О, гдје си сада у ове ноћи црне!
У самоћи дугој што се с тугом сплела,
да се јавиш вриском који лампе трне
и који је некад разгонио сијела.

Прикради се дођи, изненада бани.
Онако к´о некад – кршан горостасан
подвикни из гласа – оштро громогласан
и на прагу куће к´о заштитник стани.

О, гдје си сада, слободо и снаго!
Да одбраниш шуме, воћњаке и њиве,
гдје откосе густе некада си слаг´о
и садио трешње, јабуке и шљиве.

О, гдје си сада , уснули Славују!
Прерано си заспо, не чујем ти поја.
Огласи се пјесмом, да те опет чују
они што разносе капље нашег зноја.

О, гдје си сада, моја звијездо сјајна!
Што живота мога водиља си била,
док је мирним током протицала Мајна,
путања се твоја крадом угасила.

Бар у снове дођи и реци ми како.
Лавовски се борим с гладним курјацима,
пружи сламку спаса, јер није ми лако
да очувам гнијездо нашим унуцима.

ЗОРКА ЧОРДАШЕВИЋ – ЊЕМАЧКА –

НОСИМ ТЕ У СРЦУ

У дубини мога срца
твоје име записано
и никада, вјеруј никад
неће бити избрисано.

Ту те чувам к´о светињу
и надам се срећном дану,
да ћеш опет да ми дођеш,
да ме љубиш раздрагану.

Твоје очи склонила сам
у коморе преткоморе,
крвотоком протичу ми,
с њима будна чекам зоре.

И љепоту твога лица
у своје сам срце скрила,
остали ми уздисаји –
а некад сам срећна била.

У дубини мога срца
ја те чувам к´о анђела,
а можда би боље било
да те никад нисам срела.

ЗОРКА ЧОРДАШЕВИЋ – ЊЕМАЧКА-

Пјесме пријатеља

У ПРОЛЕЋЕ КАД ЗАМИРИШУ ТРАВЕ

О Боже, како миришу траве у пролеће
у јуну, кад огреје у Србији
кад зазелени, расцвета, разбокори
кад опије, омами лепота.

Кад руменим осмехом
замаме девојке наше
и с очима чежње, уснама сна,
позову лепоту дана.

Кад речи потеку попут песме
док стојимо насмејани
међ´ шљивицима и јабукама
у вајатима.

Кад наздравимо
и прекрстимо с три прста
и замислимо и зажелимо љубав и срећу
и себи и другима.

О Боже, како потече радост у нама
у трену овом
нас Срба
кад траве замиришу у пролеће.

НЕЂО ЋИЋО СТОЈАНОВИЋ – Београд –

ЗЕЈТИНЛИК

Зејтинлик
покој, тишина неоскрнављена,
чича док прича на лицу му сена.

Крстови,
силних ратника српских,
небеска битка опет добијена.

Тела,
француска, енглеска, талијанска,
руска и тела далеких туђинаца.

Војници,
леже у строју сви мирно пред Богом,
пали за правду с вером у Христа.

ИГОР СТАНКОВИЋ- Нови Сад –

ВАЛЦЕР МЕЂУ ЗВИЈЕЗДАМА

Награда Мркоњић Град 2015.

Нису звијезде прозрачни кликери
који се просипају анђелу
дјечаку из џепова.
То су стопе свих заљубљених
који у жару љубави своје
додирују небо
и додиром остављају траг
који пламти.

Није Млијечни пут звјездана
прашина
нарендана на ренде маме
оног дјечака.
То је стаза којом
заљубљени плешу
овај валцер
кад се у пламу љубави
одгурну од Земље.

И Сатурнов прстен је
пируета заљубљене жене
која је у највећој свечаности
плесала за своју љубав.
Горе изнад нас је музеј
свих љубави
и одликовања оног који
стварно је љубав.

Чекаћу те вечерас
на подијуму Ориона.
на одсјају Белтегеза
лако ћеш уочити
и сјај мојих очију.

Чекам те да плешемо
и плесом
стварамо нове звијезде.

ЈЕЛЕНА ПЕТРОВИЋ – Подгорица –

Плашим се да пишем

Плашим се да пишем,
јер не разумем маштовите људе
који маштом
желе да покажу оно што им је на срцу.

Да изговоре ,
а ћуте,
јер ћутањем се лакше брани
оно што је давно речено.

А оно што је давно речено,
однесе мрачни ветар сумње.

Ветар сумње и капи кише ,
неизговорених речи
што чекају да буду написане.

страх је писати ,
писати je и живот,
и сва чар која са њиме долази .

У рајском животном кутку
страх је једино писати
а све остало је смисао животне бесмислице.

Прашина

Дуго размишљам
прашина
све је прекрила,
и давно нестале трагове
и твоју некада огромну љубав
а сада маглу.

Ћутање ми даје снагу
да не видим слепило ,
прашина
све прекри
и ничег више за мене нема.

Певањем олакшавам изгубљену душу
прашина
за моје се срце лепи
жигоше пепео моје љубави
заувек затвара моје јадно срце.

Прашина
се шири целим мојим телом
моје лице бледи,
сцена светли
а завеса пада.

Прашина
на старом пешчанику
песак у њему
показују да је време стало
спустио се вечни мрак.

И после нас остаће само прашина.

Марко Мирковић

НЕКО МЕ ЧЕКА

Хоћу да вриштим, а немам с киме,
људски је понор дубоко море.
Трепери душа сред бурне плиме,
дрво живота оста без коре!
Коме то птица злослутна пева?
Безуха глава хук речи слуша.
Муња над водом дрхти и сева,
моја се река увира гнуша!
Ја палим свећу за нову зору,
и с врата скидам црно камење.
Шта више треба божанском створу,
сем искре, ватре, за отрежњење?
Корачам небом, неко ме чека,
ја сав уплакан, он луд од смеха!