Песме о Косову Подсећање на 17. март 2004. године и погром Срба са Косова

ОД ИЗВОРНИКА ДО ОТРОВНИКА

Подсећање на 15. јун 1389. год,
на дан 17. март 2004.год.

Звонар нема руку… А умрети на својој земљи у
инат Отровнику, преноћити под ведрим небом,
на изворишту и мучилишту,
док те питају исукане сабље :
Како си остао жив ? Не спали те зар,
не прогута вир. Корење ти из ногу проклијало,
походе те нестали у пламену,
лош предзнак колевке и попевке !

Копилуше, уклетиње, вампируше,
очи које ватру распирују…
Све се боље чују безгласна звона,
одјек им јаук, сравњен са земљом.
Каменоване монахиње измолише,
да Небо испружи длан земљи,
да њима коракну манастири свети,
а отети. Шапатом, полушапатом,
безгласјем, гледамо им “кучку” међу очима.
Одемо ли, Косово поста мрцилиште,
орловима и соколима. Звонар нема руку…
Чвориште и сиротиште, клања се Изворнику,
посматрајући незапамћену
мртву у прикрајку мајку.

Звонар нема уже… А жариште пошта јаловиште,
језик им оштрији од сабље. А мајка је једна,
а бабица што, земљо Косовко.
Уротили се, каменовање невиних сваки дан.
Пришуњају се, манастири им ватришта, не виде
света коначишта.
Сајџије одбројавају судњи дан.

А ми смо Самосуди, осматрачнице,
пупчаник живорођене,
оживотворене молитве прве и последње,
тако ми свих светих.
Грачанице- мученице, Високи Дечани,
звезданим прахом овенчани,
ко ветар фијукну бич, молитву под земљом,
изговара запаљени манастир код Србице- Девич…
-О, Богородице Љевишка, јаука никад вишка,
Свети Арханглели код Призрена, имена
незаборављена… Свети Ђорђе Призренски…

Звонар нема руку. Одсекоше му до лаката,
сабље њихових погледа.
Изјаловили се хиљаду рукописа…
Ако ти је тело беживотно,
твоја душа Косовко је жива,
неописиви страх стиже душмане,
док ослушкују твој лепет крила… Косово селиште,
због тамничара, ожењени и неожењени сад.
посташе лековита трава.
Скровиште им земља, крвљу заливана,
пуна казивања, од костију, надимања.
Прети… Прети да постане Небеско Звоно…

КРИЛАТО КОСОВО МОЈE

Кад стигнеш до врха загледаш се у вечност,
крилато огњиште моје,
затечен беспућем, не чујем,
ни свадбена, ни посмртна звона,
сабље им из очију вире,
питају шта чекам!?

Иде ли ето, погледам, никако да га угледам.
Севнуше мастила. Оста без крила огњиште.
Потпис , моје сиротиште .
Одмакли од плуга и орања,
још ако нам звезда утекне,
једина луча, остаће Косово, једина куца,
из које изниће леска ил смрча.
Питање неизговорено, гледам.

Иде ли ето, погледам,
да зорама пресецамо пупчане врпце,
полушапатом изговарам , не видим сунце.
Сабље им у очима!
Мед једе а жуч изговара,
жуч једе,медом проговара,
првом речи нису медоносне,
а ни другом нису спасоносне.

Наилазим на ћутање . Брзоход . Раскршћа.
Дланом заклањам очи
од сунца окрећем се и гледам…
Иде ли , ето, погледам. Косово крилато моје.
Дал ће ми слетети врана на раме,
да каже дал су живи и зоре ове!?

Ето, погледам, а никако да угледам,
Мртве синове своје..

КОСОВО НА БАРИКАДИ

Израсте ми биљка Лазаркиња, чуваркућа, божур, рукосади,
мој драги, гороцвет из стења, заноћио ту на барикади.
И пристижу међаши сторуки, да корење поваде из земље,
а не знају лозинку славуја, крилате ми песме омеђене.

Са враниним пером да ли пишем, није срце бодљикава жица ,
да се чује крила лепетање, митарење птица ругалица.
Косово је наше житно поље, нек туђину буде пустопоље.
Косово је наше завештање, ми садили, зар да тудин жање.

Брдо од стења је на путу и док ми сенка на земљу пада,
голоруки крај ватре поноћне,заночимо код последњих барикада.
Еј, Косово моје безвремено , чудотворна набујала реко,
Ивањско цвеће мог огњишта, расков траво, живота колевко.

Чак и да си иловача само, самородно моје уточиште,
анђео над анђелима ти си, песмопоја дивних izvoriste.
Хоће да ми забране да ходам, светиње и манастире пале,
стопала би радо ми одсекли и да су нам повијене главе.

Косово је ружа многоцветна , један цвет увене а други процвета,
као врбе поткреsане гране, бујају тек кас су поткреsaне,
еј, Косово гусле јаворове, с колена на колено пренете,
ридају ти затегнуте жице, авет хоће да љуља колевке

Ми знамо одакле смо дошли и остављали путем крајпуташе ,
на Косову кости су предака, еј, Косово огњиште си наше ,
Еј, гусларко песмо свих гуслара, у крило ћу положити гусле,
гудалом ћу прећи преко струне, Косово ће опет да Васкрсне!
КОСОВО ЈЕ ЛАЗАРЕВО ЗАВЕШТАЊЕ

Косово је наше завештање, ми сејали, зар да туђин жање,
чује се ветрова даворијање, кумрије и кукувије оплакивање.
Завет Лазара и и земље вечне, у праскозорје и подмесечје,
Царске Двери завичају зову, врата иконостаса на Косову.

Отварају се тестаменти, ореоли над главама светих,
еј, Косово, од јасике грано, трепетљиком будиш, Видовданом.
Није човек него изванљудник, ко земљу своју прода, туђу љуби,
с колена на колено пренећу, гавранови огњиште прелећу.

Еј, Косово птицо ластавице, надлећу ти небо кукавице,
док отварам та прелепа врата, Царских Двери, свете Грачанице.
Узмем стручак траве Видовчице, ноћ уочи Свеtог Видовдана,
тад сањају несуђенице, изгинуле веренике давног Косовдана.

Али увек има изданака, чак и тамо где је чемерика,
над огњиштем још висе вериге, ко јасика трептим, трепетљика.
Живот као воденичко коло завичају, црњушо, Косово,
на бабине донећу ти сунце, Царске Двери, тамјанике пуче.

Ко босиљак, гороцвет и божур, чуваркућа, смиље, Lазаркиња,
ниче песма о крвавом боју, ко лековит грм из манастирских рушевина.
Очију ми, кунем се на верност, не случајно баш у Светог Вида,
у завеsтаnu Лазареву жељу, у завичај, што душу покiда.

Еј, Косово наше завештање, отвори нам своје Царске Dвери,
нек долети јато соколова, ту где су векови се срели.
Ја не руsим кукувије гнездо, ако певам о сунчаном колу,
пшеница ми порасла до неба, за Видовдан бићу на Косову.

Да растргне те чопор би курјака , о Косову певала ми мајка,
Косово је наше завештање и рађање а и умирање,
ко гуслара гусле јаворове и његове очи што не виде,
на Косову манастире пале, нек злотвору очи обневиде.

НА ОВОМ МЕСТУ ЋЕ СЕ УВЕК ЗАСТАТИ

( Пред спомеником изгинулим полицајцима у Прешеву,

припадницима Жандармерије, који је подигнут залагањем генерала
полиције др. Братислава Дикића )

На овом месту ће се увек застати,
урлик до неба, чује се сад,
изнад ће летети, соколи, косови,
супростављајући се маглуштинама.

Овде су шиптарски терористи,
покушали да заведу терор и страх,
мучили и зверски убили,
двадесет полицајаца.

Њихова бесмртност ће надвисити,
надолазеће векове,
а овај спомен на непомен,
оснажиће сећање на њих сад.

Њих су мучили и зверски убили,
очи им вадили орловским канџама,
тај змијарник што се довлачи,
иза Проклетијских ланаца.

Овде не салутирају само богаљи,
док јављају се јасновиења,
рушили су нам светилишта,
непоражена истина је остала.

Оста овде да стражаре,
рано откинути пупољци
и мртви, бесмртни непогажени,
чувари Србије ко кондори.

Залуд се труде тамничари,
залуд носе маске лик им се зна,
Жандармерија још је снажнија,
овде на светом месту застала,

Да се поклони сенима умрлих,
што лете небеским пространствима ,
што засијаће и биће путоказ
звездарница Православља, вековна.

Слава им !

ЗЕМЉО СВЕТА, ЖИЛИШТЕ ВЕКОВА

Дечијих пелена на сушилу нема, зацрнело се небо изнад тебе сад
и спрема се нека олуја чудна, Косово шкољко са пуно бисера.
И ковање усијаног гвожђа , из даљине допире звук тај,
усијанм мачевима, праскозорје твоје, пробадају да поклекнеш,
да ти затру траг ….

Еј, Косово сунчево светлоносје, некошене ливаде хоће да покосе,
бакљо вечне љубави неугасиве,
грумен земље си из ког расту босиљак и смиље.
Косово, трепериш као лист на ветру, хоће да те покидају да будеш безлисно,
да ти срце ишчупају и манастире спале,
ко да никад овде ни живели нисмо….

Дал ћеш икад опет прогледати, сад кад очи на живо ти ваде
и у очне дупље стаклене ти ставе, у будућност да погледаш њима.
Да ко слепцу са белим штапом, нареде ти да погледаш сунце
а ти слепо без манастира светих, голом руком чупају ти срце.

У песми си увек непокорно, непоражено без грбаче и јарма,
у стихове вечне преточено, недовршена песмо, недопевана.
Треперим, због тебе косово, неугасиво ко Вечерњача звезда,
без дечијих пелена и дечијег плаћа, зар остаћеш само гусларева песма?!

Да поклекнем док туђин те гази, то не може да прихвати ум,
уместо дечијих пелена, над тобом Света Земљо , зар да се барјак вијори црн?!

Да те загрлим, а ја руку немам. исекли ми руке до рамена,
да погледам те, а ја виа немам, земљо света, векова жилиште,
мој Свевиду и моје огњиште….

Без тебе сам богаљ у чамцу без весла, без тебе сам никад запевана песма,
који ником не може да стегне руку, јер немам шаку,
одсекли ми је са груменом земље,
зар од тебе осташе само крајпуташи и безрук те грлим са хиљаде руку,
житородно Косово, свитац је у мраку .

Славица Јовановић

Белешка о аутору

Славица Јовановић рођена у Шапцу 15.9.1969 . године , новинар и
књижевник .Аутор седам објављених књига :Алилуја” . “Албатрос ” , ” И
уби дрво човека” , “Небом лете Церски саморасти” , “Косовски црни
косови” , “Подсмевач ” , ” Златовез муња” У рукопису још пет књига.
Добитник више књижевних награда и признања .Добитник специјалног
признања Академије” Иво Андрић” – Београд за 2007. год. 2008 .год. и
2014. за објављене књиге .Живи у Мачванском Прњавору .