ПРЕДСКАЗАЊА И ЗНАМЕЊЕ

ЧУДНА ОПОМЕНА СТИГЛА ЈЕ ИЗ БОСНЕ УОЧИ НАТО БОМБАРДОВАЊА А И САДА ЈЕ НАМЕРНИЦИ МОГУ ВИДЕТИ У ЦРКВИ ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ У ДУБЉУ
ПОРУКА ОПОМЕНЕ СРБИМА У БУКОВОМ ПАЊУ НА КОМЕ У АКРОСТИХУ ПИШЕ РАТ И САТ ЛАТИНИЦОМ

Потписница ових редова трагом информације да се у Дубљу у цркви Вазнесења Господњег налази комад дрвета донет из Босне уочи НАТО бомбардовања , са исписаном поруком Србима још 2000. год година обрела се у Дубљу у Мачви да се распита о његовом пореклу и да фотографишето предсказање и знамен.
Тада сам од свештеника Уроша Живковића сазнала да за пањ ретко ко зна и за поруку исписану у том комаду буковине, зато што је похрањена у спомен – костурници , далеко од очију јавности, у крипти смештеној испод храма , тачније испод улаза у храм . Да ли случајно тек тај део пања , налази се заједно са освештаним костима ратника из Првог светског рата, као и са пронађеним личним стварима , муницијом, еполетама итд. Дубље, осим што је познато по својој бањи, тј. по топлој лековитој води (чак 56 степени) познато је и по чувеном Боју на Дубљу 26.7.1815. год .и по биткама српске и аустроугарске војске из Првог светског рата 1912-1918. год. Али, вратимо се чудном замену изузетно ретком и врло речитом знаку упозорења. Приликом мог одласка у Дубље, очекивала сам да ћу видети нешто слично предходном пању о којем сам писала , крст у буковини и понеки лик. Међутим , била сам запањена , када сам у дрвету угледала исписану реч ” RAT ” . О тој чудној четвртини или шестини пања , понешто је испричао свештеник и старешина цркве Урош Живковић. Рекао је да се не зна много јер је пањ ту доспео уочи бомбардовања . Дрва су купљена од препродавца у Босни , која су опет доспела неким чудом преко Павловића моста у Богатић и према свим проценама купио их је Владимир – Влада Јовић звани Пућа , велики познавалац птица, за кога кажу да му по команди и голуб зна да слети на длан. Дакле, дрва је купио од препродавца из Босне и када је дошао до обележеног дрвета, поклонио га је угледном господину Петру Јакшићу , такође из Богатића, а он га је поклонио цркви Дубљанској . Дрво је било старо око 40 до 50 година , што у тренутку док ово читате 15 година после значи да је старо више од шест деценија и вероватно памти и предходни рат. Можда је то опомена, али свештеник Урош Живковић мисли да је то Божја рука написала као упозорење. Загонетка овог записа у дрвету је следећа: одозго надоле ишчитава се попут акростиха крупним словима латинице исписана реч RAT , која се пресликава као преко индига у други део буковине . Да ли је ово опомена која је кренула из Босне (сећамо се где и када је започео рат) а завршила у Србији своје путешествије и то баш уочи рата у јединој преосталој нетакнутој територији . Да ли је треба схватити као озбиљно упозорење јер се ипак порука открила човечијем оку . Није било суђено да тај знамен изгори у ватри , већ да се прочита и можда избегне написано . Да ли је то можда претња од оних чије је писмо – латиница? Тумачења ове енигме могла би бити разнолика и бројна. Одгонетнути шта значи реч рат исписана у буковини, за коју се готово са сигурношћу може рећи да није написана људском руком и је нерукотворена није тешко . Та претећа и опака реч, крвава реч све говори . Како сам прва писала још 2000.год о овом упозорењу , текст сам објавила у више листова . Али већ коју годину после осим горе наведеног, покушала сам још једном да одгонетнем и дешифрујем ту претећу поруку . И све више сам била убеђенија да рећи “рат” и “сат “исписане попут акростиха великим латиничним словима, могу да говоре да истиче време најтраженијем хашком бегунцу – Генералу Ратку Младићу . Рат су почетна слова имена генерала Младића , док сат означава да је почело одбројавање . Поруке Виших сила нису случајне и увек имају дубљи смисао . Порука тада Ратку Младићу истовремено је порука целокупном српском народу од западног света и оних чије је писмо – латиница!

Још једном за оне који не знају где се налази Дубље , подсећамо да је у српској историји ово мачванско село о је познато по Боју на Дубљу 26. јула . 1815. године , у коме је устаничка војска под вођством Милоша Обреновића поразила много бројније Турке и заробила Марашли Али – пашу .

Текст је објављен 2000 . године у више листова, а део текста и у Политици 30. маја 2006 . год.

&nbsp…

Opširnije

Песме о Косову Подсећање на 17. март 2004. године и погром Срба са Косова

ОД ИЗВОРНИКА ДО ОТРОВНИКА

Подсећање на 15. јун 1389. год,
на дан 17. март 2004.год.

Звонар нема руку… А умрети на својој земљи у
инат Отровнику, преноћити под ведрим небом,
на изворишту и мучилишту,
док те питају исукане сабље :
Како си остао жив ? Не спали те зар,
не прогута вир. Корење ти из ногу проклијало,
походе те нестали у пламену,
лош предзнак колевке и попевке !

Копилуше, уклетиње, вампируше,
очи које ватру распирују…
Све се боље чују безгласна звона,
одјек им јаук, сравњен са земљом.
Каменоване монахиње измолише,
да Небо испружи длан земљи,
да њима коракну манастири свети,
а отети. Шапатом, полушапатом,
безгласјем, гледамо им “кучку” међу очима.
Одемо ли, Косово поста мрцилиште,
орловима и соколима. Звонар нема руку…
Чвориште и сиротиште, клања се Изворнику,
посматрајући незапамћену
мртву у прикрајку мајку.

Звонар нема уже… А жариште пошта јаловиште,
језик им оштрији од сабље. А мајка је једна,
а бабица што, земљо Косовко.
Уротили се, каменовање невиних сваки дан.
Пришуњају се, манастири им ватришта, не виде
света коначишта.
Сајџије одбројавају судњи дан.

А ми смо Самосуди, осматрачнице,
пупчаник живорођене,
оживотворене молитве прве и последње,
тако ми свих светих.
Грачанице- мученице, Високи Дечани,
звезданим прахом овенчани,
ко ветар фијукну бич, молитву под земљом,
изговара запаљени манастир код Србице- Девич…
-О, Богородице Љевишка, јаука никад вишка,
Свети Арханглели код Призрена, имена
незаборављена… Свети Ђорђе Призренски…

Звонар нема руку. Одсекоше му до лаката,
сабље њихових погледа.
Изјаловили се хиљаду рукописа…
Ако ти је тело беживотно,
твоја душа Косовко је жива,
неописиви страх стиже душмане,
док ослушкују твој лепет крила… Косово селиште,
због тамничара, ожењени и неожењени сад.
посташе лековита трава.
Скровиште им земља, крвљу заливана,
пуна казивања, од костију, надимања.
Прети… Прети да постане Небеско Звоно…

КРИЛАТО КОСОВО МОЈE

Кад стигнеш до врха загледаш се у вечност,
крилато огњиште моје,
затечен беспућем, не чујем,
ни свадбена, ни посмртна звона,
сабље им из очију вире,
питају шта чекам!?

Иде ли ето, погледам, никако да га угледам.
Севнуше мастила. Оста без крила огњиште.
Потпис , моје сиротиште .
Одмакли од плуга и орања,
још ако нам звезда утекне,
једина луча, остаће Косово, једина куца,
из које изниће леска ил смрча.
Питање неизговорено, гледам.

Иде ли ето, погледам,
да зорама пресецамо пупчане врпце,
полушапатом изговарам , не видим сунце.
Сабље им у очима!
Мед једе а жуч изговара,
жуч једе,медом проговара,
првом речи нису медоносне,
а ни другом нису спасоносне.

Наилазим на ћутање . Брзоход . Раскршћа.
Дланом заклањам очи
од сунца окрећем се и гледам…
Иде ли , ето, погледам. Косово крилато моје.
Дал ће ми слетети врана на раме,
да каже дал су живи и зоре ове!?

Ето, погледам, а никако да угледам,
Мртве синове своје..

КОСОВО НА БАРИКАДИ

Израсте ми биљка Лазаркиња, чуваркућа, божур, рукосади,
мој драги, гороцвет из стења, заноћио ту на барикади.
И пристижу међаши сторуки, да корење поваде из земље,
а не знају лозинку славуја, крилате ми песме омеђене.

Са враниним пером да ли пишем, није срце бодљикава жица ,
да се чује крила лепетање, митарење птица ругалица.
Косово је наше житно поље, нек туђину буде пустопоље.
Косово је наше завештање, ми садили, зар да тудин жање.

Брдо од стења је на путу и док ми сенка на земљу пада,
голоруки крај ватре поноћне,заночимо код последњих барикада.
Еј, Косово моје безвремено , чудотворна набујала реко,
Ивањско цвеће мог огњишта, расков траво, живота колевко.

Чак и да си иловача само, самородно моје уточиште,
анђео над анђелима ти си, песмопоја дивних izvoriste.
Хоће да ми забране да ходам, светиње и манастире пале,
стопала би радо ми одсекли и да су нам повијене главе.

Косово је ружа многоцветна , један цвет увене а други процвета,
као врбе поткреsане гране, бујају тек кас су поткреsaне,
еј, Косово гусле јаворове, с колена на колено пренете,
ридају ти затегнуте жице, авет хоће да љуља колевке

Ми знамо одакле смо дошли и остављали путем крајпуташе ,
на Косову кости су предака, еј, Косово огњиште си наше ,
Еј, гусларко песмо свих гуслара, у крило ћу положити гусле,
гудалом ћу прећи преко струне, Косово ће опет да Васкрсне!
КОСОВО ЈЕ ЛАЗАРЕВО ЗАВЕШТАЊЕ

Косово је наше завештање, ми сејали, зар да туђин жање,
чује се ветрова даворијање, кумрије и кукувије оплакивање.
Завет Лазара и и земље вечне, у праскозорје и подмесечје,
Царске Двери завичају зову, врата иконостаса на Косову.

Отварају се тестаменти, ореоли над главама светих,
еј, Косово, од јасике грано, трепетљиком будиш, Видовданом.
Није човек него изванљудник, ко земљу своју прода, туђу љуби,
с колена на колено пренећу, гавранови огњиште прелећу.

Еј, Косово птицо ластавице, надлећу ти небо кукавице,
док отварам та прелепа врата, Царских Двери, свете Грачанице.
Узмем стручак траве Видовчице, ноћ уочи Свеtог Видовдана,
тад сањају несуђенице, изгинуле веренике давног Косовдана.

Али увек има изданака, чак и тамо где је чемерика,
над огњиштем још висе вериге, ко јасика трептим, трепетљика.
Живот као воденичко коло завичају, црњушо, Косово,
на бабине донећу ти сунце, Царске Двери, тамјанике пуче.

Ко босиљак, гороцвет и божур, чуваркућа, смиље, Lазаркиња,
ниче песма о крвавом боју, ко лековит грм из манастирских рушевина.
Очију ми, кунем се на верност, не случајно баш у Светог Вида,
у завеsтаnu Лазареву жељу, у завичај, што душу покiда.

Еј, Косово наше завештање, отвори нам своје Царске Dвери,
нек долети јато соколова, ту где су векови се срели.
Ја не руsим кукувије гнездо, ако певам о сунчаном колу,
пшеница ми порасла до неба, за Видовдан бићу на Косову.

Да растргне те чопор би курјака , о Косову певала ми мајка,
Косово је наше завештање и рађање а и умирање,
ко гуслара гусле јаворове и његове очи што не виде,
на Косову манастире пале, нек злотвору очи обневиде.

НА ОВОМ МЕСТУ ЋЕ СЕ УВЕК ЗАСТАТИ

( Пред спомеником изгинулим полицајцима у Прешеву,

припадницима Жандармерије, који је подигнут залагањем генерала
полиције др. Братислава Дикића )

На овом месту ће се увек застати,
урлик до неба, чује се сад,
изнад ће летети, соколи, косови,
супростављајући се маглуштинама.

Овде су шиптарски терористи,
покушали да заведу терор и страх,
мучили и зверски убили,
двадесет полицајаца.

Њихова бесмртност ће надвисити,
надолазеће векове,
а овај спомен на непомен,
оснажиће сећање на њих сад.

Њих су мучили и зверски убили,
очи им вадили орловским канџама,
тај змијарник што се довлачи,
иза Проклетијских ланаца.

Овде не салутирају само богаљи,
док јављају се јасновиења,
рушили су нам светилишта,
непоражена истина је остала.

Оста овде да стражаре,
рано откинути пупољци
и мртви, бесмртни непогажени,
чувари Србије ко кондори.

Залуд се труде тамничари,
залуд носе маске лик им се зна,
Жандармерија још је снажнија,
овде на светом месту застала,

Да се поклони сенима умрлих,
што лете небеским пространствима ,
што засијаће и биће путоказ
звездарница Православља, вековна.

Слава им !

ЗЕМЉО СВЕТА, ЖИЛИШТЕ ВЕКОВА

Дечијих пелена на сушилу нема, зацрнело се небо изнад тебе сад
и спрема се нека олуја чудна, Косово шкољко са пуно бисера.
И ковање усијаног гвожђа , из даљине допире звук тај,
усијанм мачевима, праскозорје твоје, пробадају да поклекнеш,
да ти затру траг ….

Еј, Косово сунчево светлоносје, некошене ливаде хоће да покосе,
бакљо вечне љубави неугасиве,
грумен земље си из ког расту босиљак и смиље.
Косово, трепериш као лист на ветру, хоће да те покидају да будеш безлисно,
да ти срце ишчупају и манастире спале,
ко да никад овде ни живели нисмо….

Дал ћеш икад опет прогледати, сад кад очи на живо ти ваде
и у очне дупље стаклене ти ставе, у будућност да погледаш њима.
Да ко слепцу са белим штапом, нареде ти да погледаш сунце
а ти слепо без манастира светих, голом руком чупају ти срце.

У песми си увек непокорно, непоражено без грбаче и јарма,
у стихове вечне преточено, недовршена песмо, недопевана.
Треперим, због тебе косово, неугасиво ко Вечерњача звезда,
без дечијих пелена и дечијег плаћа, зар остаћеш само гусларева песма?!

Да поклекнем док туђин те гази, то не може да прихвати ум,
уместо дечијих пелена, над тобом Света Земљо , зар да се барјак вијори црн?!

Да те загрлим, а ја руку немам. исекли ми руке до рамена,
да погледам те, а ја виа немам, земљо света, векова жилиште,
мој Свевиду и моје огњиште….

Без тебе сам богаљ у чамцу без весла, без тебе сам никад запевана песма,
који ником не може да стегне руку, јер немам шаку,
одсекли ми је са груменом земље,
зар од тебе осташе само крајпуташи и безрук те грлим са хиљаде руку,
житородно Косово, свитац је у мраку .

Славица Јовановић

Белешка о аутору

Славица Јовановић рођена у Шапцу 15.9.1969 . године , новинар и
књижевник .Аутор седам објављених књига :Алилуја” . “Албатрос ” , ” И
уби дрво човека” , “Небом лете Церски саморасти” , “Косовски црни
косови” , “Подсмевач ” , ” Златовез муња” У рукопису још пет књига.
Добитник више књижевних награда и признања .Добитник специјалног
признања Академије” Иво Андрић” – Београд за 2007. год. 2008 .год. и
2014…

Opširnije

КОЈУ ЈЕ КЕРАМИЧАР ЗАВРШИО ШКОЛУ? - КЕРАМИЧКУ! ПАРОДИЈА НА ПИСАЊЕ КУРИРА САТИРИЧНА ПРИЧА

Шта сте запели коју је средњу школу завршио Гашић ? Наравно,

сваког кога ишколује улица да је завршио вишу узалудну и краде Богу
дане .. А могућности су бројне . Он се ишколовао тако што је постао
курвин син ! Оног тренутка кад је почео да се бави политиком , а
политика је курва. А да би усавршио овај најстарији занат , стекао је
уличну животну школу. Ту можеш да будеш и жиголо и просјак и обијач
и лопов и бескућник и стопер и курвин син и чистач улица , али он се
одлучио да буде црвени фењерџија и референт за продају магле. Дакле
курвин син. Ништа бољи није ни Тома Гробар који је диплому стекао у
недељу , нити Стефановић – плагијатор ! Ко зна колико јој потписивача
палцем и остављача отиска палца у картонима криминалаца има ова
лоповска и издајничка дружина курвиних синова , макроа Србије! И у
чије јастуче за мастило забадају кажипрсте . Можда се ишколовао код
саобраћајног знака : Кажипрст у кажипрст ! А можда је Кобре водио код
Змије по змијске кошуљице ?!

Новинари Курира су необавештени . Гашићеву диплому средње школе
логиком су тражили у школама. Док су они млатили празну сламу
Керамичар је пунио сламарицу! У питању је грешка! Требало је да
прегледају картоне казнено поправних установа. Можда је правио
“смедеревце ” у Падинској Скели !!! Е, то му је онда виша поправна !

Подводачи подводе Србију и баве се таксирањем , зато наивни новинари
не истражујте превише ! Проблематични Гашић Министар Одбране подводи
Србију с Курца на Курац ( Себастијан) ! А не би умео да одбрани ни
пиле од кобца . Једино је стручан у разоружавању Војске и како се
тврди наоружавању Шиптара … Зли језици ….

Велике су могућности…. Коју је завршио Керамичар школу? Ко да
питају која река тече испод Савског моста ?
После слања Кобри на педер- бала , можда је то куромерско-
курозебничка , а добила име по једном месту код Роваца у Дуван-
Црногорици .

Можда је био музикалан па свирао на клавиру , можда је завршио за
џепароша, лева рука десни џеп, можда је кртица, доушник Трулог и
Дивљег Запада .
Човек има диплому животне школе ишколовала га је улица и постао је
уличар …. А да је у Скупштини Куплерај – то би се знало , ипак је то
Јавна Кућа и тамо не раде уличарке , већ елитне проститутке ….
Доказао је да је историја учитељица живота и бежао је са часова , а
бежао је са часова да би данас седео у скупштинској клупи , а иако
није није даље одмакао од буквара сад сад неком држи буквицу…
Завршио школу на врелом алсвалту – песничењем , зеленашењем ,
утеривањем дугова …..
Не замерите човеку није лако у земљи педера бити гологузан . А он је
баш вртигузан у окружењу америчких Кобри, Тачијевих змијских кошуљица
, сарадника НАТО бомбардера који су убијали србску децу !
Имао је кеца из владања , али то је у политици кец из рукава !
Ишколовао га је Раднички да вам показе радничка класа како се пљачка
државна каса !
Свирач на улици, продавац цвећа, продавац магле , ако је пореклом
Црногорац они су занатлије најстаријих заната , калфе за обијање
киоска и диловање хероина Шарић – Папаја и кртице и папагаји , гуслари
и дуванско племе … Лезилебовићи, џабалебароши, тапкароши Они
музикалнији завршили су курс свирања на клавиру или Курцу
(Себастијану) , за стриптизера на педер – балу ! За трансвестита ! Што
се још куну у Тита и краду испод жита !. За жигола! То је та школа!
Можда је у питању средња издајничка , ту се постаје од човека пи.ка !
Мечкар што вода мечку Божану и учи је да се рукује са људима, посебно
са Божовићима новим Брозовићима !!!
Керамичар је заправо завршио школу за илузионисту и мађионичара, од 44
милиона евра које дугује држави нигде ни трага. Гашић је мускантни
орашчић , користи га Запад против пролива и надимања и грчева у
стомаку , мало га изрендају уз додатак Кобри ….

Уме да саучествује у вашем болу , завршио је црногорско- гусларско-
нарикачку школу!

А како рече Жика Павловић или се претпоставља да је тако рекао
:Познајем Керамичара лично, овај НАТО доушник је самном докторирао на
w…

Opširnije
Opširnije

Да се Вук Драшковић што хитније испоручи Хагу и тако испуни писмо -тестамент Војводе Новице Ранђеловића !

 

ПОДСЕЋАЊА : ВОЈВОДА НОВИЦА РАНЂЕЛОВИЋ У ОТВОРЕНОМ ПИСМУ ПОЗВАО ВУКА
ДРАШКОВИЋА ДА СЕ ПРЕДАЈУ ХАГУ А УБРЗО ПОТОМ ПОД ЧУДНИМ ОКОЛНОСТИМА
УМРО! ИЗВОРИ ТВРДЕ ДА ЈЕ ОТРОВАН ! “ВУЧЕ АЈМО У ХАГ”
У ” Србским новинама ОГЛЕДАЛО” 01.12. 2004. године објављено је
отворено писмо сарадника “Огледала” Новице Ранђеловића, где он позива
Вука Драшковића да се предају Хагу, под насловом ” ВУЧЕ АЈМО У ХАГ” .
Убрзо потом, аутор текста господин Ранђеловић је под чудним
околностима умро! Потписница овог текста је била новинар “Србских
новина Огледало” и од више поузданих извора дошла до информације да
је Новица Ранђеловић највероватније од чланова СПО отрован, да не би
против Вука Драшковића, сведочио у Хагу, а кога због одређених ”
заслуга” и сарадње са њима а против интереса Срба, штити Запад!
“Српске новине огледало” су по други пут објавиле ово писмо у броју
77 среда 05.јул 2006.године на страни 24 и 25 . Међутим , у јавности
се знало за то писмо, али ретко ко је знао да је Ранђеловић под
мистериозним околностима одмах после објављивања писма напречац умро!
То писмо су преузели многобројни листови. Ко стоји иза смрти Новице
Ранђеловића? На ово питање није тешко дати одговор. Али се нико није
усудио да пита , јер је Драшковић у свим службама и структурама имао
своју корумпирану мафију , која је радила за стране обавештајне центре
Да ли је Новица Ранђеловић уклоњен као опасан сведок по Вука
Драшковића ?! Који је Драшковићу био камен око врата. Вук Драшковић
се удварао Хагу, прогонећи све српске хероје и за испоруку Срба Хагу
један је од најодговорнијих. Нико их није прогонио и тражио колико Вук
Драшковић , чијим су залагањем многи Срби завршили у Хагу , а многе
су вратили у лименим сандуцима. Зато да им се и он не придружи и
испуни ово тестамент – писмо Новице Ранђеловица ?! Вука Драшковића што
пре послати у Хаг ! Јер ако је неком тамо место, онда он тамо треба да
остане доживотно! И да одговора за сарадњу са многим криминалцима, са
страним службама, за подвођење и силовање Српкиња, за пљачкање
Србских кућа ! Драшковића иначе финансира нарко- мафија и црногорска
и шиптарска , а један од његовог обезбеђења био је познати нарко-
дилер !

ОТВОРЕНО ПИСМО

Војвода Новица Ранђеловић у отвореном писму позива Вука Драшковића

ВУЧЕ, АЈМО У ХАГ !

• Командант Србског комитског покрета који је заједно са Вуковим
ратницима војевао по Хрватској, позива Вука Драшковића, врховног
команданта Српске гарде да се заједно, добровољно предају хашком
трибуналу и докажу да нису криви по командној одговорности.

Господине Драшковићу, обраћам ти се са муком, болом и тешком мучнином
у стомаку, изазваном твојим недоследним изјавама и поступцима, који не
могу да нађу границе са којима би се граничиле. Да ли се граниче са
незрелошћу, са малоумношћу, са издајством, или, пак, са слугењарством
неком одређеном газди, или, можда, са удворништвом до чланкова, не
могу одредити.

Вуче Драшковићу, сећам се 1991. године, када си, користећи туђе новце,
кренуо да формираш Српску гарду. Сећам се Белога, ти си га заборавио,
сећам се Гишке и Госпића, и на њега си пљунуо. Њих си само величао и
уважавао док си користио њихова средства и док су ти били од користи.
Сећам се твојих говора на њиховим гробовима, сећам се како си својим
говорима палио и дражио српску младеж, да су српске границе свуда тамо
где су србски гробови, где су српске цркве и црквишта… свуда тамо
где је са усташког ножа капала србска крв, ту су српске границе…

Млади Срби – добровољци, гутали су сваку твоју реч, која им је грејала
срца и палила крв да крену у одбрану српске нејачи, србских домова,
србских цркава преко Дрине. То, са њихове стране, било је уреду. Они
су били патриоте, отаxбинољупци, а ти, ти си био профитер, и то
двоструки ратни профитер – материјални и политички, а посебно што си
био ратни хушкач – по мерилима које сада ти прокламујеш.

Када си својим демагошким говорима запалио – пробудио љубав српске
младежи према нацији и отаxбини, решио си да то и уновчиш, да формираш
своју партијску војску, Српску гарду.

Ко је дао идеју за оснивање српске гарде?

У рану вечер 4.6.1991. године, ти си свој план изложио Белом и Гишки.
Они су то са одушевљењем прихватили. Прихватили су да то и
финансирају. Нећу да улазим, нити, пак, да износим из којих су извора
та средства. Ти се, Вуче, њих двојице само по средствима финансија
сада сећаш. Данас бивши припадници Српске гарде, одлазећи на њихове
гробове, проклињу дан када су упознали тебе и Дану.
Њих двојица и цела Србска гарда служили су СПО-у, теби и Даници, као
алиби, јер је гарда својатана, упркос пацифизму који сте ви
проповедали.

Ти си спремио гарду за преузимање власти, како ти то рече: “власти
која се ваља по улици”. У том циљу си хтео и на скупштинском заседању
2.7.91. године да прогураш предлог о оснивању Српске војске, која ће у
“једном даху да порази усташе”. Када ти предлог није прошао, твоја
Србска гарда постала је паравојна формација, прва у Србији. Ти си и
даље стајао и својатао гарду као партијску војску и око 1. септембра
1991. године је шаљеш у Хрватску, тачније на фронт код Госпића, под
командом Божовића-Гишке.

На сав глас си се, Вуче, гардом поносио, поносио си се њиховим
борбама, погибијом Гишке и раније Белога. Формирао си паравојне
формације, слао их на фронт, а са друге стране, позивао на сав глас на
дезертерство из регуларне војске. Средства која су пристизала за гарду
си задржавао, не дајући их онима којима су била намењена.
Ко је Вуков командант Ли

Господине Вуче Драшковићу, позната је твоја заборавност, па бих те
зато подсетио да се сетиш како беше име право – Командант Ли, односно,
ко то беше Командант Ли у Србској гарди, задужен за пребацивање и
упућивање бораца у Славонију? Данас је тај командант највећи поборник
растурања државне војске, државне тајне полиције, а некада је и сам
био припадник и једне и друге, а за време командовања у Србској гарди
био је уредник, а сада је у партијском гласилу СПО-а (србска реч). Да
те подсетим, његово име и тада и сада је Богољуб Пејчић. Значи,
командни трио у Србској гарди је био – Врховни командант и идеолог Вук
Дкрашковић, Комесар – кадровик Даница Драшковић, Организациони
командант Ли – Богољуб Пејчић. Данас сте сво троје велики противници
војске и тајне полиције.

Ваш је циљ напад на све што је србско, да би себе оправдали, а тебе
спасли Хага и командне одговорности.

Када је Гишка погинуо у Госпићу, ти си покушао његову јуначку смрт да
умањиш и припишеш је као убиство, организовано од стране војске – још
тада си почео да рушиш ауторитет војске. Када је убијен Бели,
4.8.1991. године, ти и Даница сте побегли на море, у Будву, и тамо
остали око месец дана.

Обећао си да ћеш 9. октобра организовати демонстрације уколико се не
открије убица Белога, то си обећао на митингу у Крагујевцу 15.9.1991.
године. То обећање ниси одржао. Ниси одмах ни вратио БМВ БГ-10-16,
који ти је Бели позајмио, него тек после четири месеца, и то тек када
сте га слупали и направили штету од 15.000 ДЕМ.

Зашто си, Вуче, одустао од потраге за убицом Белога?

После Гишке, за команданта је постављен Лаиновић, човек који је осам
пута био на ратишту и пар пута је рањаван. Засметао је теби и Дани
зато што је одбио твој и њен захтев да довлачи оружје у Београд и
покушај да Српску гарду одвоји од странке која је требала да за неког
“деветог” заврши прљав посао, па, ако успе, било би: “То је наша
војска”, а ако не, “Ми са гардом немамо никакве везе”, тако си говорио
ти.

Страначка војска – паравојна формација

Зашто су, по речима посланика Марковића, сви спискови гарде –
гардиста, уништени?

Твоја паравојна формација је у то време имала на ратишту око 850
бораца и сви су примали наређења од Лаиновића и твог Штаба.

Баш због твог захтева да гарда довлачи оружје у Србију, пуковник
Шпановић (частан србски официр) је и замрзнуо одлазак на фронт твоје
паравојне формације.

Штаб гарде, на челу са тобом и Даном, хтео је партијску војску са
туђом децом на фронту, у грађанском рату и крвопролићу.

Ти си, Вуче Драшковићу, са својом паравојском, званом Србска гарда,
започео 3. септембра грађански рат у Хрватској, са усташама и
ЗНГ-овцима. Зато и тебе, као врховног команданта Српске гарде, качи
командна одговорност, а још више што је твоја гарда садејствовала са
војском (ЈНА).

На Светога Саву 1992. године, гарда је регистрована као удружење и
уселила се у Теразије бр. 3.

Ти , Вуче, и функционери СПО-а, више не идете ни на један гроб својих
гардиста. Зашто?

Да је Србска гарда страначка војска, цитираћу привременог команданта
Ђорђа Божовића: “Видите, Србска гарда је војна организација, чији
састав понајвише чине чланови СПО, Ројалистичког блока и Демократске
странке… Тренутно нас има око 60.000, а спремних да сваког часа
ступе у борбу има 7.000 бораца… Ти људи су прошли најтежу обуку.
Обука се врши на неколико пунктова, а воде је најспособнији
инструктори… Гарда се ствара по узору на француске легионаре,
америчке ренxере и јеврејски Мосад… Од наоружања поседујемо све
врсте пешадијског наоружања и 40 минобацача марке “Стинxер”. Тренутно
у иностранству чека једна већа испорука оружја, па ћемо се потрудити
да и то стигне на права места.”

Закључујем, Вуче, наређивао си команданту Лаиновићу да довлачи оружје
са ратишта у Србију, у иностранству си имао лагере наоружања, које је
требало да стигне на права места. Зашто ти је требало то наоружање у
Србији? Од кога ти је то наоружање на лагерима у иностранству? Ко је
то финансирао?

Закључујем, припремао си се за грађански рат, увозио си оружје, по
принципу Шпегеља, значи концепција заједничка за покретање грађанског
рата и разбијање државе, а са тим иде и крвопролиће, убиства, разарања
и ратни злочини… Где је ту командна одговорност, где је ту
одговорност за припремање и подстрекивање грађанског рата?

Претио си у Новом Пазару: “Ко понесе турски барјак овом србском
земљом, остаће и без барјака и без руке.” Говорио си да ће само име
“Србска гарда” психолошки натерати Хрвате на капитулацију… Која је
то, Вуче, одговорност?

Где погибоше часни србски борци, припадници Српске гарде, Небојша
Симић, Степан Шаманић, Раде Ловрић, Зоран Трбојевић… Док је оружје
певало своју песму смрти, коју је делимично и твој штаб компоновао,
дотле су ти сви били добри. Док си се њиховом храброшћу китио и на
рачун њихове крви профитирао, били су ти добри. Патриоте, борци,
хероји, хваљени, а сада?

Када ти је неко рекао (вероватно онај, или они који су ти и давали оно
оружје на лагерима по иностранству) – одричи се свега што је србско,
па и Српске гарде – ти си то учинио и почео си да пљујеш на све
србско, почев од СПЦ, па до србских генерала. Све на суд инквизиције,
сви, сви, сви … а ти?

И ти! Ти си, Вуче, стално био дволичан. Говорио си да се мора
прекинути са ратом, јер ће бити крви до колена, а са друге стране,
формирао си Српску гарду и слао је на фронт.

Туђе паре и наша крв

Твоја паравојна формација је финансирана из иностранства, међутим,
постављам ти отворено питање: Да ли су, и у коликој мери, средства
стизала до бораца којима су и била намењена? Само једна помоћ из
Швајцарске, и то прва, од 20.000 швајцарских франака. Затим друга, од
30.000 франака у лековима. А трећа по вредности, највећа, где заврши
она? О томе сведоче Јовица Михаиловић, Горан Бјелић и Драган
Теофановић.

Твоја ратнохушкачка демагогија привукла је и људе из иностранства,
конкретно Србина Xерија Спасића из Канаде, који славно погибе у
Ласлову.

Гинули су борци Српске гарде часно, за српство и себе, а ти, ти си
профитирао. То значи да си ратни профитер, ратни хушкач, оснивач
паравојне формације, изазивач националне мржње и нетрпељивости,
подстрекивач и потпирач грађанског сукоба на просторима бивше
Југославије.

Ти си одговоран за ратне злочине на просторима Хрватске, које су
починили припадници Српске гарде. Командант гарде Звонко Осмајлић је
уцењен на 270.000 ДЕМ од стране Туђманове владе.

По тзв. командној одговорности, ти си, као оснивач, идеолог и врховни
командант, одговоран, и као такав, сада, да би спасио себе од те
одговорности, шаљеш друге (неодговорне) у Хаг. То је, Вуче, мизерно и
кукавички. Одувек си био кукавица и лицемер.

Посебно си одговоран за смрт бораца, чланова Српске гарде. Одговоран
си за безброј рањених бораца и велики број инвалида. Бринеш ли сада о
њима, да ли их обилазиш ти и “комесар кадровик” Даница Драшковић?

Не, свих њих сте се одрекли! Сада се њих стидите, а завели сте их и
послали на кланицу! То је кривично дело! То је издаја!

Одвео си их, својим обманама, својим борбено-хушкачким говорима, на
бојиште, у рат, за који сада трубиш да је био бесмислен.

Ондашњи режим је тврдио да Србија није у рату. Ти си тврдио да то није
тачно. У праву си био, ти си Србију уводио у рат, својом приватном
партијском војском.

Твоје страначно гласило “Србска реч”, или, тачније речено “Антисрбска
реч”, било је пуно националних усклика, борбених поклича, позива на
обрачун са другим народима у бившој СФРЈ.

Ти си, Вуче, тада био “Србин”, велики Србин. Сада си министар спољних
послова државне заједнице. Неко је давно рекао: “Свако време има своје
идиоте и сваки идиот има своје време.” Твоје време најзад је дошло.
Можеш сада свим Србима да ј… мајку, како ти газде кажу. Можеш да
пљунеш на све и свакога, пљунуо си на своје команданте, пљунуо си на
своју војску, пљунуо си и на себе, на своју посвету од срца написану
на свом роману, који поклони генералу Павковићу “националном јунаку за
успешну одбрану српства…”. Тако онда написа. А сада?

Сви, сви, сви у ХАГ

Вуче, теби је место, пре свих, пред свим судовима овога народа, па
онда и тзв. међународним трибуналом у Хагу. Ти, који, као “велики
Србин” добро мислиш и желиш Србима, не дозволи да Србија буде твој
талац. Иди тамо и објасни тим србским инквизиторима да српске патриоте
не би прешле Дрину, да није било твојих ратнохушкачких говора, твог
убеђивања да је српство у опасности од повампиреног усташтва, од нових
Јасеноваца, Пребиловца, Голубњаче…, и тиме скини љагу са србског
имена. Нека “свет” схвати да је Вук крив, а не његови команданти, који
више нису живи. Зашто? Били би они данас добри сведоци против тебе,
јер су од тебе примали директна наређења.

Ти си их, из само теби познатих разлога, повео у рат против Хрвата и муслимана.

Генерали то нису, њих је у рат отерала службена обавеза, њих је у тај
крвави посао послала врховна команда, а позвали су их терористи,
сецесионисти и непријатељи српства, који су хтели насилно отимање
србских територија, насилно протеривање Срба са својих огњишта,
одвајање од своје вере, своје цркве и својих црквишта.

Генерале је на посао одбране отерала власт у којој си био ти и твоја
странка – покрет.

Они су командовали државним оружаним снагама, а ти паравојним. Они из
народног рачуна и за државни интерес, а ти из личног рачуна и за
страначки интерес.

Па, где је ту и чија одговорност? Да ли је ти видиш? Видиш је, Вуче,
али не смеш да је видиш, газда ти је то забранио, и да не би погрешио,
написао ти је: “генерали су криви и морају у Хаг… Генерали у Хаг,
сви, сви, сви … повлачимо тужбу против НАТО, одмах, одмах, одмах…”

Ја сам, Вуче, 16…

Opširnije