PREDSTAVLJAMO VAM SIMPATIČNU KNJIŽEVNICU DRAGANU LISIĆ IZ MATICE SRBIJE SA NJEZINIM INTELEKTUALNIM RADOVIMA
Biografija
Dragana Lisić rođena je 19.10.1998. u Novom Sadu gde je završila osnovne i master studije Srpske književnosti i jezika na Filozofskom fakultetu. U februaru 2022. objavila je zbirku “Tragovima…” u izdanju Brankovog kola, za koju je u septembru dobila nagradu “Stražilovo”. U periodu 2017-2020. bila je organizator Novosadskog festivala knjige Nofek gde je organizovala brojne književne aktivnosti i programe. Autor je Youtube serijala Putevima književnosti, koji popularizuje književnost među mladima prikazujući pritom lepote Srbije i regiona. Dobitnica je nagrade “Vojislav Despotov” Poeziju je objavljivala u Omladinskom listu Dnevnika, časopisu Noema, Studentskom književnom listu Vesna, kao i zborniku “Dimenzija pjesme” Udruženja za kulturu Nova svjetlost.
Биографска
Из збирке „Траговима…“ (Бранково коло, 2022)
Мене је мајка умало родила
У комбију на пола пута до породилишта
Док је возио стриц
Јер је био трезнији од тате
И једини код куће
„Је л’ мушко?“ питала је комшиница
„Мушко с грешком!“ рекао је тата
Ех тата, да знаш да си био видовит
Од женствености и данас имам
Само ту грешку – женску пишу
Није се освртало на октобарску кишу
Пило се три дана у моје име
Иако га тад још нико није знао
Па четврти није било шта да се једе
Ал кад је бал нек је бал, бег није циција
„Зваће се Драгана
По мојој баби Драгици“
Одлучи тата, а мама обори поглед
„Нек бар буде драга и мила“
Прозбори, ал није ни снила
Да ћу да радим искључиво оно
Што ми је срцу драго
Да ћу бити дрска и прека
Умети стати и остати
И побеђивати и немило и недраго
Нису имали за Памперс
„Пери пелене у леденој води са бунара
Или је греј на смедервцу, снашо
Кад си се јебала било ти је слатко
А после јебања залуд кајања”
Ал шта зна баба с језиком змије
Има кајања, има бола, има и депресије
„Хтела сам да те узмем
И да скочим у онај бунар
Да скратим муке и себи и теби
Јер не пада ивер далеко од кладе
А пара се на пару лепи
И тебе чека чемер и јад
За друге је мир, срећа и склад“
Беше и мајка видовита
Ал’ ја за судбину не марим
Дајем сваки атом снаге
Да будем срећна кад остарим
„Она је прва од нас која има факултет
Она је једина која може да обиђе свет“
„Нас двојица сами с тобом
А ти плачеш, мучи те тиба,
Мало чаја, па мало млека,
Опет чаја, млека па пива
И кад се укакиш – кô нова
А била си лепа ко анђео, Дадо“
Мој je стриц знао лек за све
И умео да препозна лепоту
Пекао ми помфрит и водио ме на пецање
Штета, само четрдесет година оста у животу
Тетке су ме пољубиле у образ
Па зато сад имам рупице
Кажу деформитет неког мишића на лицу
Ал’ наука прича којешта, то је
Да сахраним сузу у ту јамицу
Зато немој да лажеш себе
Да можеш да ми ломиш срце,
мамиш сузе и скидаш круну
Ја носим у тим плавим очима
Терет последњег изданка лозе
У њима сви моји преци труну
И сви они са мном свету пркосе
И штагод когод каже, ја оца чујем
„Ти си ћерко татин син,
Када издаш прву књигу
Из рукописа
Када издаш први књигу
Пашће много суза
Што твојих, што туђих
На сваку ће похвалу
Срце да ти затрза
И заиграће душа
Сваком сузом која падне
Знаћеш да си живео
И да сада има неког смисла
Ал болеће свака рука што се стисла
Што не уме комплимент да дадне
И што само сујету слуша
Проклињаћеш малодушност
Завист и јадна бића без кичме
Која води слепа послушност
Мислићеш да је лакше било Бранку
Његошу, Змају или Лази
Да њих није имао ко да гази
Пожелећеш да уђеш у странку
Да се од сад и твоје име
Свуда великим словом пише
Да говориш све више и више
Да се доказујеш и правдаш
Као да неко за то има слуха
Видећеш да је немогуће
Променити светину
Која не види даље од куће
Видећеш колико је слаба реч
А јаке везе и све оно безвезе
Што нам кроји и прекраја стварност
Али ако и после тога
Душа настави да пева
Бићеш свој лични Орфеј
Који је презрео Еуридику
И критику и придику
А живео за лиру
У миру