Представљамо вам песника из Русије, уметника и кантаутора Ерјомина Николаја Викторовича
Родина Много ль, мало ли по свету пройдено, Ждёт усталого Вечный Причал. Мы уйдём, но останется Родина, Как поётся, «начало начл»… Кумачовая, иль златоглавая, Во хмелю, или в строгом посте – Я люблю тебя, вечно неправая На жестоком Голгофском кресте. Помяни меня, Родина милая. Уходящего в Вечный покой. И за мрачной, холодной могилою Мне не нужно Отчизны другой… О, святая моя, непутёвая. Во снегах заплутавшая Русь… Сквозь врата преисподней свинцовые Звонкой песней к тебе я прорвусь. | Домовина Колико год корака у живот да стаје, Вечно Пристаниште на уморног чека. Ми ћемо отићи, а она остаје – Наша Домовина, „почетак почетка“… Била ти пурпурна, златоглава, сива, Била у пијанству, или строгом посту – Ја волим баш тебе, што си, вечно крива, Разапета на Голготском крсту. Домовино мила, понекад помени И мене, свог скромног, умирућег слугу. Иза гроба тамног, препуног студени, Ја нећу тражити Отаџбину другу. О, моја света, о, лакомислена Русијо моја, изгубљено-снежна… И кроз врата ада, вечно затворена, До тебе ће стићи моја песма нежна. |
Я русский Я русский, но моей России нет, Вернее там стоит моя Россия, Где ночь навек попрал нетварный Свет, И ликовствуют Ангелы святые. Я русский… По– славянски– кое-как, Но свято верю в высшую реальность, Где не господствуют товарный знак И паспорт без графы «национальность». Я русский, что от русского отвык, Угрюмый червь в ряду Господних тварей, Но узнаю родной державный лик В портретах православных Государей. Я русский, да!И что мне до иных, Дорвавшихся до власти тихой сапой. Моя Россия там, где сонм святых, И дедушки, и бабушки, и папа. Вода времён сотрёт подлунный след, На смену нам придут другие люди. Я русский, и моей России нет… Но сердцем, духом верую, что будет. 2003 | Рус сам Рус сам, али моје Русије овде нема, Јер она се успела онамо вазнети Где таму покри Светлост нерукотворена, И где ликују Анђели свети. Рус сам… По словенски, некако, Али верујем у вишу реалност, Ону, где није све под робном марком, Где у пасошу не пише националност. Мада сам се од руског одвикао, Рус сам, Јадни црв сред Господњих створења. Али у царским портретима знам Да препознам државна знамења. Рус сам! И немам ништа са онима Што се докопаше власти испод жита. Моја је Русија с мојим праоцима, Где свете прати анђелска свита. Времена ће воду луна да испије, Неки други људи нас ће заменити. Рус сам, и нема моје Русије… А душом и срцем знам да ће је бити. 2003. |
Что нам, русским делить? Что нам, русским делить? Всё давно и без нас поделили… Протестант и католик едва ли счастливее нас. На заблудшей планете народы о Боге забыли, А у нас, в Свято – Троицком храме – молитвенный час. Телевизор суёт нам поп –звёзд и холёные рожи, Морщит лоб коммунист, и в экстазе вопит демократ… А псаломщик читает, читает: «Помилуй мя. Боже…» И у лика Христа покаянные свечи горят. На безбожной планете господствует хам беззаконный, И над Русью моей окровавленный меч занесён. Но сподоби, Господь, перед смертью, под русской иконой Со знаменьем креста прошептать : «Слава Богу за всё!» Памяти Рубцова … звезда моих полей. Н. Рубцов Лицемерного века улыбка свинцова, Но дрожит, не сгорая, в Господних руках Полевая звезда над могилой Рубцова, Золотая, как рожь на российских полях. И помянет Россия тихонько нежно, И раздастся за баней заливистый лай… Я при встрече с тобою скажу неизбежной: «Здравствуй, друг, меня тоже зовут Николай. Нынче баба без мужа, без мужа и поле – Ты меня бы посёк за такую строку, Только, знаешь, скажу тебе искренно, Коля, Пред тобою мы все в неоплатном долгу». И ещё я скажу Николаю Рубцову То, что живы на непокорённой Руси Материнская ласка, и слово отцово, И короткая просьба: «Иисусе, спаси!» Что всё так же по осени крик журавлиный Заставляет застыть, оторвавшись от дел, То, что юноша, рифмам и струнам повинный Допоёт то, что ты написать не успел, Что восстали из небыли Божии церкви – Благолепнее, славнее, выше, белей… Что, по слову Рубцова, вовек не померкнет Полевая Звезда над могилой твоей. | Шта да делимо ми, Руси? Шта да делимо ми, Руси? Све су и без нас давно поделили… И протестанти, и Католици тешко да су срећнији од нас. На овој заблуделој планети људи су на Бога заборавили, А код нас, у храму Свете Тројице, молитвени је час. Телевизор нам намеће поп-звезде неговане коже, Комунисте се мрште, у екстази вапију демократе… А псалмопојац чита и чита: „Помилуј ме, Боже…“ И крај Христовог лика покајне свеће пламте. На обезбоженој планети господаре којекакве сподобе, И над мојом се Русијом окрвављени мач уздиже. Али пре смртног часа, под руском иконом, удостој ме, Господе, Да се осеним крстом и прошапћем: „Слава Богу за све!“ У спомен на Рубцова … звезда мојих поља. Н. Рубцов Лицемерни век има осмех од олова, А дрхтаву звезду још рука Господња Држи, вечно сјајну, над гробом Рубцова, И златну, као раж са топлих руских поља. Русија ће дати помен, биће тих и нежан. И лавеж ће, издалека, с песмом укорак. Наш ће сусрет бити сусрет неизбежан, И рећи ћу: “Здраво, друже, твој сам имењак. Данас су жене и без мужа, и без поља – Ти би рекао: „Такви су стихови ружни!“ Али, знаш, да ти искрено кажем, Коља, Сви ћемо ми теби бити вечито дужни.“ И још ћу рећи, нека зна Рубцов Николај Да је у непокореној Русији још жива Очева реч, и топли мајчин загрљај, И, за спас душе, Исусу кратка молитва. Да је ждралова крик опет, у ову јесен, Дотакао душе, а очи небу дигао. Да ће младић, струнама и римом занесен, Допевати оно што што ти ниси стигао. Да су Божије цркве устале из ништавила, И већа су, и лепша, гнезда златних купола. Да се, по речи Рубцова, није угасила Над његовим гробом звезда руских поља. 2009. |
Святой благоверный князь Александр Невский Пока жива моя Россия, Не зарастет дорога к Лавре. Глаза твои небесно-сини, Великий княже Александре! Не серебра, не славы ради Под крестной ношей плечи стерты. Сказал: «Не в силе Бог, а в правде!», И сокрушил врагов когорты. А нынче – не тевтонцы даже, Сам дьявол рыщет по округе. Учи нас, княже, души наши Смиренно полагать за други. Покой небесный дарит схима, А голос твой чрез поколенья: «Мне жизнь – Христа святое имя, А смерть за Русь – приобретенье!» | Свети благоверни кнез Александар Невски Све дотле, док је Русије моје, Неће зарасти стазе до Лавре. Очи су твоје небеске боје, Велики кнеже Александре! Ни ради сребра, ни славе ради Терет је крста рамена сатро. „Бог није у сили, већ у правди!“, Рекао си, и кохорте затро. А данас нас кохорте не плаше, Сам ђаво овде налази слуге. Учи нас, кнеже, да душе наше Смирено полажемо за друге. Небески покој дарују схиме, Твој глас одјекује кроз покољења: „Мени је живот – Христа свето име, А смрт за Русију – час мога спасења!“ |
Старая Ладога Дождь прекратился, и вспыхнула радуга – Символ завета Творца с человечеством. Древняя вотчина, Старая Ладога! Сердце твоею историей лечится. Грозных варягов пристанище славное, Предощущеиие Божией Троицы – Здесь, омываемый водами плавными, Вещий Олег под курганом покоится. Русской державы начало великое, Память столетий в стояньях молитвенных, Небо, звучащее птичьими кликами, Тропы лесные в кореньях и рытвинах. Спой же мне, Ладога, песню приветную! И расплачусь у причала высокого Я, уезжая, разменной монетою На возвращение с водами Волхова. | Стара Ладога Киша је престала. Дуга небом шара – Печат Бога Творца с људима занавек. Дедовино моја, ти, Ладого Стара, Историја твоја мом срцу је лек! Грозних Варјага пристаниште славно Божије је Тројице обећање тврдо – Ту, омеђен мирним водама, одавно Олег, кнез кијевски, почива под брдом. Ту земље велике заметну се клица, Сећање векова кроз молитву, бдење, Небо се пролама у крицима птица, Разроване стазе обрасле корењем. Певај ми, Ладого, песму пристаништа! На час ћу, кад кренем, на обали стати Да у Волхов-реку убацим ситниша Као залог да ћу једном да се вратим. |
Святитель Николай Чудотворец Архангелов друже, предивный монаше, Убогих питатель, одежда нагих! Моли Христа Бога о худости нашей, Владычество Духа в сердцах утвердив. Средь бурного мира соделав теченье К немеркнущей славе меж Ангельских Сил, Ты прежде кончины стяжал воскресенье, Любовью уязвлен, врага уязвил. Ты вместе с Небесной Царицей Державной Сугубую силу у Бога обрел, И скорым ходатаем люд православный Усердно хранишь от напастей и зол. Николае чудный! В Небесных селеньях Твой храм осеняет десница Христа. Направь наши ноги стезею спасенья, К хвалению Бога отверзи уста! | Свети Николај Чудотворац Архангелов друже, предивни монаше, Хранитељу гладних и одеждо нагих! Моли Христа Бога за све јаде наше, Утврди нам срца Светим Духом благим. Сред буре световне, управив течење Међ’ Силе Анђелске, ка слави бесмртној, Ти си још пре смрти стек'о вскрсење Сам љубављу рањен, врага рани смртно. Заједно с Небеском Царицом Преславном Од Бога си стек'о милости највеће, Брзи си заступник сваком православном, Усрдно га штитиш од зла и несреће. Николаје дивни! У царству Небеском Твој храм осењује Христова десница. Усмери нас, грешне, стазом спаса, тесном, И хвалом Господу осени нам лица! |
Памяти деда Николаю Михайловичу Ерёмину Ничем по жизни не особенный, Простой комроты РККА, Мой дед погиб в бою под Жлобином, Идеже брань была крепка. Не дожил он до Дня Победного, Сложивши голову за Русь. Могила деда мненеведома, Но я всегда о нем молюсь. Молюсь словами немудреными: «Господь! Во свете упокой Николу-воина, Еремина В краях с молочною рекой!» Война не кончилась с победою, Доныне стонет отчий край. Пусть так, но имя носит дедово Другой Ерёмин Николай. | Успомени на деду Николају Михајловичу Јерјомину Ничим се посебним није издвајао, Командир чете радника, сељака, Мој деда у боју под Жлобином је пао Где и псовка беше као борба јака. Није доживео до Победног дана, За Русију паде, метак га покоси. Његова је хумка остала незнана, За њега молитве Господу узносим. Молитва је моја проста, невелика: „Господе, упокој са Светима Николу Јерјомина, војника-ратника, Негде где сваког изобиља има!“ Рат се није завршио победом, До данас стење мој родни крај. Али се поноси именом и дедом Други Јерјомин Николај. |
Преводилац je Милена Алексић
Николай Ерёмин
Россия
+7-981-823-25-67 (WhatsApp, Wiber)
E-mail: [email protected]
Биографиjа
Ерjoмин Николај Викторович.
Руски песник, уметник, кантаутор.
Рођен 13. маја 1967. године у селу Сурское, Уљановска област.
Аутор 6 књига поезије и 18 албума ауторских песама.
Члан Савеза писаца Русије.
Живи у Всеволожску, Лењинградска област.