NAJLEPŠE PESME ČLANOVA UDRUŽENJA SRPSKIH KNJIŽEVNIKA SLOVENIJE I NJIHOVIH PRIJATELJA НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ УДРУЖЕЊА СРПСКИХ КЊИЖЕВНИКА СЛОВЕНИЈЕ И ЊИХОВИХ ПРИЈАТЕЉА

Укалупљивање

Већ данима се у глави буне потиснуте мисли
и све се плашим да ће ко пас са ланца да крену,
у огледалу гледам лик дежурне бунтовнице
неко из масе виче „Ма, не слушај ту жену“.

Крв ми из језика лије гризем га ко да је туђи
страх ме рећи ће оно што ми се мота по глави,
казнама разум ми плаше, осјећам издаћу себе
сад нијема слушам лажи док ме истина дави.

Ја не вјерујем у то- разум из мене би да врисне…
Не дам вам ум на прање, не сервирајте ми лажи..
Жицом огради и свјетло угаси да мрак царује
знам то је ваш наум- ал то за мене не важи!

До скора игара и хљеба, а сад у кревет гладан.
Док завјеса се цијепа ти васкрсењу се надаш…
Питаш се откуд у тору а био си послушна овца…
Нису ти рекли страхом- увијек ћеш лакше да владаш.

Кукавица у мени наговара ме да калуп прихватим
ал разум на бунт ме тјера, па властити свијет стварам…
Неуки лажи шире, док истина ми шапће:
„Жено ти можеш све, ако покидаш јарам.“

Песникиња Силвана Лазић Алексић

 

Твоја

Прешла сам километре, године и препреке
да бих пронашла очи што мојим очима сличе,
друге си сањао снове, али одустала нисам
моје је срце знало да смо из исте приче!

Ехо ме твога гласа будио у ноћима врелим
а јутром са осмијехом, писах ти најљепше риме…
Слутила сам те пјесмом и чекала те спремна
сањала… једног дана, моје ћеш шапнути име.

Руке су моје знале, када те загрлим јако
на свијету ништа неће покидат’ нит што нас спаја,
и сада док горим с тобом уздаси говоре моји
живјети не бих знала, без твога загрљаја!

Остани мог неба сунце и живот добићеш вјечни
слијепа за љубави друге, теби ћу пјесме да пишем…
И зато стегни ме јако, и реци да сам твоја
јер једино сам срећна кад ти на грудима дишем!

Песникиња Силвана Лазић Алексић

 

КОШМАРАН  САН

У вечерикадмителоклоне,
одумора и оддневнеболи,
тадпочињесрцедатезове,
самотебехтелобидаволи.

Кадасновинаиђукошмарни,
саместасенемогупомаћи,
догађајипрелећунестварни,
ни у снутенемогудотаћи

Дозивамте, ноглассенечује,
крочитк'тебиногесенемичу,
целогданателомиболује
и потања у нестварнупричу.

У црквићудаупалимсвеће,
свепросјакездушнодариваћу,
нагробнезнанположитицвеће,
свекошмарнесновеотераћу.

Посетићуврачаре, видаре.
некaгасеугљевље, надглавом,
почастићупићем, неимаре,
таквутебе, овенчануславом.

Песник Боривоје Живаљевић

 

РУСКАЈА

У малом граду великога гласа
Лепотом својом мами и зове
украс Сан Рема морских таласа
Рускаја  црква светог Николе.

У сутерену крипта малена
а на средини краљевски трон
пред којим падох на колена
Краља Николе вечни је дом.

Рекоше не могу ту палити свећу
Него пред олтар у којем бдије
Њему за душу мени за срећу
пламен се свеће за Краља вије.

Ја не признајем деобу браће
Црногорци су ми најближи род
једном подела наших нестаће
историја ће њима обрисати под.

Никола, Његош брат Карађорђе
Вук Стефановић и гусле наше
ово невреме мора да прође
гусле све памте и све опеваше.

Вечнајапамјат Краљу честити
нека те чува тај братски храм
којим се обала Азурна кити
и увек блистај као сунчан дан.

Песник Боривоје Живаљевић

 

ЈА САМ САМО СЈЕНА

Данас сам размишљао о својој сјени

испред мене  је моја сјена

груби обрис у коме лелујаво лебдим

да ли сам то ја или само свјетлост

која зрачи и слика тамну мрљу

У празнини кроз моју сјену

вјетрови могу да дувају

не може се додирнути  и осјетити

то је само мој стварни обрис у сјени

и јача свјетлост чини је још тамнијом

У размишљању мисао ми побјеже

нисам је могао стићи и забиљежити

своју сјену и обрисе запамтити

па се питам јесам ли то ја

или само свјетлост што лебди

И док тако размишљам

положај сјене се мијења

као да упорно биљежи ништа

у  обрису на истом мјесту

и тако се врти окреће и помијера

Ја сам само сјена тренутка

који лебди траје и нестаје

Песник Савко Пећић Песа

 

МОЈЕ КРАЉЕВСТВО

Хтједох бити на трен цар

Ил барем неки мали краљ

Ни од кнеза не би презо

Да ме не би неко зезо

И тако круну некако нађох

Од Немањића кажу главе

Дигох  је високо и поносно

Сав усхићен ставих је радосно

Мисли ми се преврћу у глави

Шта ћу сада ако људи помисле

Да сам цар онај с круном прави

Како ће круна да остане на глави

Сабље немам ни буздована

Ни одоре од срме окруњеног цара

Мегдана не дијелих са три јунака

Смијаће се цару принцеза свака

И док тако преврћем у глави мисли

Неке ми жмарци ухватили и притисли

Сјетих се цара Трајана и помислих у души

да ли су то и мени нарасле магреће уши

Песник Савко Пећић Песа

 

ПРЕД БОГОМ СМО ИСТИ

И данас и сјутра

Пред Богом смо исти

Увијек и навијек

Бог мени, Бог теби

С Богом ти, с Богом ја

Божја помоћ теби и мени

Божја нафака твоја и моја

Бог мени даје дарове, теби дарива

Пред Богом се ништа не сакрива

Пред судом Божјим ти

Пред судом Божјим ја

Код Бога је један судија

Бог је један за све људе

Бог нас гледа

Бог нас чује

Дозива и милује

Бог нас подучава

Бог нас и кажњава

Бог нас и дарује

Некога прије, некога касније

Код Бога је љубав број и слово

Код Бога је књига која се чита

Код Бога су поља, код Бога су жита

Књига која се чита

Никуда без Бога, свуда са Богом

Угаси жеђ са Божјом водом

Богу се помоли

Кућу дозови, човјека чувај

Човјека воли

На сваком путу човјеку пружи руку

Подгорица – Песник  Вукић-Гаро Брајковић

 

Mala mudrost

Okreni se svakoj strani sveta.

Sreća daje puno šansi.

Previdiš prvu al’ sačeka peta

Sve je stvar nijansi .

Umiri se u sebi očiju zatvorenih.

Ne misli i ne gledaj.

Drugih čula ka životu otvorenih,

Plimi sveta se predaj.

Ne sanjaj nebom visoko da letiš

Raduje pesma poklonjena.

Srcem radost i na tren da osetiš,

Tuga je za danas uklonjena.

Što je pravda spora u očaj ne padaj

Sreća nije kao kometa.

Smej se,bori i neprekidno nadaj.

Neće da doleti već da ušeta.

Ajo au ti nekad i slomljena krila,

Ima kome možeš kasti

Kad čuješ tiho “razumem mila”

Nova odmah počnu rasti.

Životna staza nikom prava nije.

Treba strpljenja da se čeka

Gorčina iz koga na sve strane lije

nije do sudbine nego do čoveka

Pesnikinja Vesna Zazić

 

Olovko ne ćuti

Bole nepravde,porazi,posečeno

U svakome od nas stalno se komeša.

Bude tu i suza,nade i po koja sreća.

Oluja je u glavi kad se sve pomeša.

Ćutimo jer mnogi razumeli ne bi.

Trpimo jer nas vezuju zakoni kruti.

Svi bi nekuda išli da se vrate sebi.

Zato,bar ti olovko ne ćuti.

Ne ćuti dok naša deca boluju

pa ih sirotinja od svoga leči

da moćnici bezbrižno stoluju

sve muke pretvori u reči.

Ispiši pogrom naših sa Kosova

koje sad sa svetinjama hoće dati.

Pravoslavlja kolevka i države osnova,

Srpstvo može ponovo da u život vrati .

Ispiši sve moje nade i htenja

Velikim slovima po koje dostignuće,

Malim da se tek vide porazi i razočarenja

Pesnički je usud da prolazi kroz bespuće.

Napisala a sama ne znam čemu,

dok se nebom vijaju listovi istrgnuti.

Moram pisati uvek i o svemu.

Molim te,olovko nikad ne zaćuti.

Песникиња Весна Зазић

 

АМФИЛОХИЈУ РАДОВИЋУ

Пола вијека славиш Бога
И Христову цркву градиш
Вјерни слуго рода свога
Народ види то што радиш

Храмове си обновио
Залутале стаду врати
Вјернике си у храм свио
Црну Гору Ти позлати

Ти си чувар наше вјере
Освећујејеш светилишта
Неки желе наше цркве
Да претворе у згаришта

Митрополит кад постаде
Црном Гором сунце сину
Благослов Ти Господ даде
Да се винеш у висину

Уз народ си стално био
Зидао си цркве нове
Православље учврстио
Тргаш ланце и окове

Први си до Светог Саве
Његоша и Василије
Власти се у блату даве
А вас Божја љубав грије

Уз благослов свога Творца
И сам.народ васкрсава
Од духовног учи оца
Како вјера се спасава

Не смије се никад више
Поновити она слика
Кад злотвори ту убише
Сто педесет свештеника

Стрељали су и владику
Крстовима пуне раку
Вод стрељачки одан Титу
Носио је петокраку

Кад Ти дође на Цетиње
Из темеља све се мијења
Заблисташе све светиње
Поникоше из камења

Песник Ратко Поповић

 

ЕПИСКОПУ ЈОАНИКИЈУ

Заштитниче Црне Горе
Из феникса што се рађа
Док говориш на литији
Ријеч Ти је од меда слађа

Ти си чувар српске Спарте
Што поново васкрсава
Сва је Црна Гора за Те
Тебе народ подржава

Не дозволи да Те сломе
Они што су против Крста
Јер Ти служиш роду своме
Што се моли са три прста

Нек се Твоје свијетли лице
Као круна од Николе
Освјештај нам бројанице
Шири вјеру наш соколе

Господ ће Ти да подари
Милост снагу и хтијење
Ти најбоље радиш ствари
И бориш се за спасење

Заслуга је Твоја брате,
Што пресјече змију љуту
Анђели Те с неба прате
И чувају на Твом путу

Раздвоји јој реп од главе
Па јој снага малаксава
А њене се слуге даве
Наша вјера васкрсава

Његошевим путем ходиш
Снаго Марка Миљанова
Правом стазом народ водиш
Ти си божур са Косова

Увјек радиш како треба
Узданицо српског рода
Сишао је Господ с неба
У литији с Тобом хода

С Дурмитора вила кличе
Са неба је сунце грије
Црном Гором љубав ниче
Сви дођите на литије

Песник Ратко Поповић

 

ГОЛО ВРЕМЕ

Дуга је година над дугом
и кад кише плачу
и кад ноћи покров спремају…

У фењеру стида
мати ветрове дозива,
буди се јутро, под плаштом
димне завесе…

То светлост гаси истине,
бледи су прсти
из пепела никли…

Византијско небо у чаури,
док мати последњим трзајем
црвеним млеком бола
крв подоји!

Забелеће прагови,
мирисом нерођених,
дуга су времена
злом покошена…

Голо време, голу истину
у пепелу страхова сахрањује!
Плава је свећа,
над одром угашена…

Песникиња Ракочевић Лидија

 

СРБИЈО

Србијо;
стрпљива си молитвом
пред дверима
Светих отаца

Србијо;
зашто гориш пламеном
покорности

Србијо;
прошлост врати изданцима
да брат брата спозна

Србијо;
млечним путем засади
крв словенску

Србијо;
вапајем бола рушевина си
у клици недозрелој

Србијо;
у теби покољења димом тамјана
заспала

Србијо;
узвишења и понижења
осликана у портретима војсковођа славних

Србијо;
врати слободу погрбљеном народу
неко далеко пали светлост

Песникиња Ракочевић Лидија

 

ДРАГА СРБИЈА

Дом Светог Саве,

дом Свете Анастасије српске –

заштитники и понос Србије.

Драги Словенни,

колико је суза било и још траје,

уништавају вас

због православља у име Бога.

Београд био је нападнут,

они краду Косово и Метохију –

не одустај, драга moja Србија.

Драга Србија, буди жива и здрава,

твој језик је вечан.

Бог те благословио.

Песникиња Кристина Верас Брзин

 

АРАПСKА ЉУБАВ

Ноћ је пуна љубави,
флаута свира песму из 1001 ноћи.
Свака прича ми продужава живот –
ја сам твоја Шехерезада
и ти си мој милостиви султане.

Мирис цветова јасмина
преузима мене и тебе.

Пијани смо од страсти –
искре лете преко неба,
моћ наше љубави је неуништива.

Победа ноћи,
бесмртност на земљи.
Срећа краљице и краља
вечна љубав.

Кристина Верас Брзин

 

ЕХ, КАД БИ МИ ДАЛА…

Ех, кад би ми дала ноћу да те снивам,

како лаким ходом прелазиш ливаде,

у сновима да те чувам и покривам,

док се мјесец, лопов, кроз врбаке краде.

Ех, кад би ми дала ноћу да те гледам,

док ти повјетарац задиркује косу

и док мјесец млади, иза једног бријега,

благу мјесечину по лицу ти просу.

Ех, кад би ми дала ноћу да те чувам,

да те тако снену нико не пробуди,

а кад дође зима и сјеверац дуне

да заштитим тебе од ледене студи.

Ех, кад би ми дала и ноћу и дању

да ти осмијех мамим са усана врелих,

да ти пјесмом кажем и оно што не см'јем,

то што душа иште и што срце жели.

Ех, кад би ми дала….

Књижевник Пајо Бркић

Пелагићево

 

ВРАГОЛИЦА

Ка њој гледам и кад спавам,

кад јесте и није ту,

у сновима обитава

изазива пожуду.

Враголица – ведрог лица,

Лептирица – њежних крила,

плаха срна меког скока

и власница смарагд ока.

Кад прошета и зањише…

ломна струка, вита стаса,

на босиље замирише

па ми жељу заталаса.

Замишљам је топлу, меку,

разиграну као ријеку,

замишљам је њежну, снену,

као плавог мора пјену.

Замирише – ја уздишем,

затрепери – ја полетим,

насмије се – ох, мој Боже,

завукла се испод коже.

Завукла се и у срце,

и у душу, и у мисли,

распалила ватре моје,

загрљени, ми се стисли.

Замишљам је како лети,

како небо дугом боји,

замишљам је и уздишем,

ех, ти моји пусти снови.

Књижевник Пајо Бркић

Пелагићево

 

ЉУБАВ ЈЕ ЛИЈЕПА КАДА СЕ КРАДЕ

Дођи ми, дођи изненада,

к´о рани бехар трешње цвијетне.

Дошуми спретно к´о некад давно,

у мирне топле ноћи љетне.

Потрчи крадом, скриј се од других,

кад село заспи у смирај дана,

а оном нашом стазом тајном,

од других скрита, а нама знана.

Прескочи поток, претрчи луг,

обиђи шуме кроз ливаде,

кораком хитрим, јелену сличан –

љубав је лијепа када се краде.

Небо ћу молит´  да склони звијезде,

Влашићи браћа нека те прате,

Даници сјајној прекрићу лице,

кришом јој шапнут´ да пази на те.

У џеп капута сакрићу Мјесец,

да не би сиј´о скинут му плашт,

липа ће земљи савити гране

и нико неће примјетит´  нас.

Пехари вина нек буду усне,

дрхтава тијела жераве двије,

једно за друго створени ми смо,

љубав је лијепа када се крије.

Дрхтаће тијела, трептаће снага,

а тајна љубав кроз вене тећи,

остави шапат у мојој коси,

нек´ нема краја скривеној срећи.

А када први пијетли се јаве,

крадом се вини кроз ливаде;

Господ је спреман опростит´  гријехе,

љубав је лијепа када се краде.

Песникиња  Зорка Чордашевић

 

ПОГАЗИЛИ СТЕ  НАМ НАШЕ ГОСТОПРИМСТВО

Ми вас са хљебом и сољу дочекивали,

ви нас на Васкрс убијали.

Ми вама широм врата отварали,

ви нас у казамате затварали.

И   сада бисте  да будемо исто –

погазили сте нам наше гостопримство.

Ми вас за нашу софру призивали,

ви  нама  наше Светиње харали.

Ми вас са пуном торбом пратили,

ви нама пакленим бомбама вратили.

Узалуд мислите да смо исто –

погазили сте нам наше гостопримство.

Ми вас  на прочеље сједали,

ви нашу дјецу на ноши убијали.

Ми вама вино из златног кондира точили

ви нашим бебама кисеоник забранили.

Стидите се, нисмо  исто –

погазили сте нам наше гостопримство.

Ви  нама наше небо  запалили

а ми се за спас Богу молили.

„Срби на кољена!“У хиру сте клицали,

а ми пјевали и усправни остали.

И ко то каже да смо исто –

погазили  сте нам наше гостопримство.

Ми гледали кад смо мостове губили,

ал´ скуте  нисмо ником љубили.

Стигле вас наше сузе куд год крочили,

са душом се не растали док вам Срби не опростили.

Ми никада нећемо бити исто –

бомбардовали  сте нам наше гостопримство.

Песникиња  Зорка Чордашевић

 

За – ОТАЏБИНУ –

Моја си мајка и маћеха

моја си златна гривна судбино,

сакрио сам те под пазух Месецу

да ми чуваш памет ову избледелу

што је белим платном прекрила црнину

за својим детињством.

Моја си чемерна столице,

моја и ничија више,

од памтивека, од првог изниклог ризема на коленима,

моја још од када сам те клечећи бранио

па сапет остао као Ат на чистини

а ти ме грлила као своје дете,

грлила моје поцепане панталоне и када сам отишао

запалила си ми трагове у сувој пшеници

да курјаци не нађу ждребе одбегло,

залајала си на кишу да не чују

како табанам калдрму Пећку.

Ниси им дала да се преједу

себе си трулим месом ударала да их намамиш

да их задржиш за дана

само да се ја дохватим мрака

а ти њима јадна остала

гола и боса

сама као међаш,

па ти почупаше сећање,

измузоше поглед

зајахаше ти перје орлово,

отковаше ти цркве

да би своје куће прекрили,

а ти трпила и чекала,

а докле, ни сама не знаш.

Већ си толико пута чекала

и увек дочекала

па ћеш и овај пут.

Ја сам ти јамац

Миладин Дабетић

Пећ – Београд

 

АКО  МЕ ПОЉУБИШ

Ако ме пољубиш

ништа неће бити исто као пре,

разлетеће се шарени лептири по стомаку

запиштаће уши, јаче од вриске деце

у градском парку.

Очи ће се претворити у танку плаву линију

као у неверици.

Срце ће ударати јако,

све јаче

као мали чекић по клавирској жици,

заспаће сове,

море ће на трен стати,

небеске звезде ће ка теби

обалом пене пузити.

Зауставиће сеобе ласте

пчеле ће тражити меда са твојих усана,

да се мекотом почасте.

Ако ме пољубиш

постаће вруће,

као што је било вруће петог новембра

испред твоје куће,

када те први пут пољубих

и дотакох тело.

Ако ме пољубиш

сви моји кликери ће добити црвену боју

заиграће стакла на прозору,

птице ће запевати у хору

а ја ћу морати од орлова

позајмити шаку храбрости и

питати те смело.

Да ли си на овај свет

само због мене дошла

Осетио сам твој долазак

тад је најјаче загрмело.

А ти ми климнула главом и осмехом одговорила,

да је твоје срце само то желело,

пре него што у мом оку мирно легнеш,

ту у мом оку

где је све и почело

Миладин Дабетић

Пећ –  Београд

 

Одговор

Зашто је Србија крива

ако на тромеђи стоји,

па ту су некада давно

основали је преци моји.

Мени остаје само

да традицију њихову наставим,

крстом се са три прста

и своју славу славим.

Да чиним шта други кажу

не желим и не могу,

нећу да изневерим претке

бол да наносим  роду.

Србију носим у срцу

љубав је за њу стална,

проћи ће и ово време

знам, биће и бољих дана.

Нека се не љуте други

што земљу своју волим,

па и они то чине

то могу само да им одговорим.

Песник Младомир Кнежевић

 

Сазнање

Не брините драги пријатељи

што Корона држи нас код куће,

време своје увек учиниће

и ово ће да зове се јуче.

Само храбро уздигнуте главе

и кроз живот корачајмо смело,

природа је своје учинила

а човека ово је недело.

Када схвати, врати се извору

осећања што у души има,

за све људе на целоме свету

планета ће бити приступачна, дивна.

Морало је једном да се деси

да нам памет помери у глави,

живели смо у правој похлепи

у тренутку сви смо то сазнали.

Песник Младомир Кнежевић

 

ЗБОГОМ

На земљи сам само у пролазу
У том уском  ходнику је свако
Нећу падати као у поразу
јер сам Бога у себи дотако.

Још ме сунце са небеса греје
Страха немам од дебелог хлада
Идем Њему, а не знам ни где је
Наћи ћу га још ме држи нада.

Снага ми се у грудима ствара
Ведрим небом указа се дуга
Не заплачите дружино стара
На земљи ми увек беше туга.

Ја не жалим што идем до гроба
Остало је замном људско семе
Много  жалим за лептира оба
не проведох с њима лепше време.

Песник Боривоје Живаљевић

 

Sve je u igri

Šta je tu je –

Sve je u igri

I svi su u igri…

I mi koji hodimo istočno

I oni koji koračaju zapadno

U zemljinoj polulopti

Opet ćemo se obresti

Na zlatnoj obali sresti

Igra koju skriva sfinga

Postaje velika enigma

A ovaj svijet zagonetka

Sa bezbroj opcija i delima

Dok god smo tu nade ima

Песник Војислав Кнежевић

 

Mostovi

Odavnina je svaka rivijera

Imala svoje more

Svoje jezero, svoju rijeku

Imala je svoju obalu

Imala je samu sebe

Imala je i svoje tajne i priče

Kao i tajnu staroga mosta

I svoje parče Neba…

I pitoma i divlja rijeka

Imale su svaka svoje tokove

Jednom je jedan čovjek

Poželio da prođe na

Drugu stranu od obale

Hodajući po vodi

Od tada više nikad ništa

Nije bivalo isto…

Песник Војислав Кнежевић

 

Транс Бојани

Безброј радости

у души се створи,

од сласти

твога пољупца.

Јарошћу да сам

опијен стално,

бура ми око срца.

Када год се

сусрет догоди

заиста љубиш сјајно,

на љубавни

догађај зове

тело ти узаврело, бајно.

Нема тога воћа

ни шампањца,

да ме у лепши

транс зна да баца.

Песник Младомир Кнежевић

 

Neka znadu

Neka znadu, svi iz okoline.

Kad te vidim, da mi sunce sine.

Srce moje, kroz snove te zove.

Jel ne želim, ja ljubavi nove.

Samo javi, kad i gde ćeš doći.

Već je toplo, može i po noći.

Moje želje, šetaju u glavi.

I jorgovan, cvetao je plavi.

Proleće je, polja okitilo.

Lepšeg cveća , do sad nije bilo.

Dosta cveća, svakojakih boja.

Nek svi znadu, da si ljubav moja

Autor pesme Saša Gajić

 

Ona

Bila je Anđeo okoline, i prava lepota cvetnih livada.

Najlepša dama bila je ona, ko pravi biser i moja nada.

Beše baš zgodna, uz puna željnoga ljubavnog žara.

Najveća sreća, i paša za oči Božjega dara.

Rođena beše cvetnoga maja, kao jedina predivna ruža.

Posebno osećajna i nežna, da ljubav ume da pruža.

Dok očima ona svojim, uz lepote zna da blista.

Uz najlepši osmeh lica,  osećajnog srca čista.

Verujte mi da je ona, prava ljubav mog života.

Činjenica uz istinu, što se u mom srcu mota.

Nek uz vreme sunce sija, naša ljubav neka cveta.

Kada imaš pravu ljubav, pošao bi na kraj Sveta.

Kad lebdimo ispod svoda, lepa su nam ta vremena.

Dok me voli bićem celim, ta posebno lepa žena.

Autor pesme Saša Gajić

 

СМЈЕЛИ ЦВЈЕТОВИ

Бранку Миљковићу

Зашто смјели цвјетови вену

Брже од осталих

Јесењин и Бранко

Предјели вјечни

Звјездопутеве открили рано

Патњом душу испунили

Трагачи истине

Стружу кашике сумње

Откључаше капију васељене

Док трава завјет даје

Са птицама улазе у свету земљу

Бол да умине

Песникиња Драгица Драга Грбић, Вишеград

 

О Г Њ И Ш Т Е

Кад се ја напијем стихова

И запјевам до неба се чује

Погледају људи свуд изнова

И питају да л икад болује(м)

Отекле ми успомене од суше

А ја пјевам до неба се чује

Сви зидови самоће се руше

То огњиште у мени болује

Мирише калопер бејтуран и смиље

Са трешње се шире мирисни уздаси

Мјесец крадом доноси обиље

Огњиште се у мени огласи

Опило ме стихова пространство

Носим бреме теже од олова

О вериге окачим изгнанство

Кућо моја огњиште од снова

Песникиња Драгица Драга Грбић, Вишеград

 

ВРИЈЕМЕ ЈЕ

Дани се у путеве претворили

Трагам

За зовом твојим

Скривеним

Под пазухом маслачка

Затвореним длановима

Исписујем поруку

Величине зовиног цвијета

У срце да је

Задјенеш

Праву жељу

Разгориш

У тишини љубави божје

Док трајемо

Док молимо

Одазови се

Вријеме је

Песникиња Драгица Драга Грбић, Вишеград

 

KO SE ZAVEM

Mirno je in tiho,
brenčanje čebele je dogodek
in krčevit nasmešek deluje
kot cvileče zavore.

Sence mirujejo,
tu se govori pridušeno
in pločniki so obnemeli,
ker se nihče ni sprehodil po ulici.

Čas in razdalja nista isto.
Dobrota ni vezana na zunanje oblike;
zvestoba ne na vzgojo,
inteligenca ne na izobrazbo.

Ni mi treba popiti vsega iz kozarca,
da bi ugotovil, kako grenka je vsebina,
niti ukvarjati se z nepomembnimi stvarmi,
ko se zgodi, da ti tujci brišejo rit.

Ko zaprem oči vidim, da bo svet boljši,
boljši in jaz tja nikoli ne bom vstopil,
toda, ko poslušam valove,
nikoli ne ostanem brez odgovora.

Ljubezen je izziv za ponos,
meje in prepreke pa žalitev za ljubezen.
Svet je sajast dimnik, kamor sem se skril
in odgrnem zavese, da skozi okno spustim
Resničnost.

Pesnik Jože Brenčič

 

POBEG

Stopam po poti,

kjer se je izgubilo moje ime

in kjer grmi tišina,

ko v meni na strune zaigra

preplašeni veter.

Spremljajo me skeleti hiš

in potepuški psi.
Na stranskih tirih

so zapuščenivagoni,

popisani z grafiti.

V bifeju z umazanim steklom

streže mlada natakarica,

ljubeznivost dojemakot flirt.

Njeno koketiranje je polno virusov,

ki hočejo okužiti čustva.

Nočem biti pobeg od resničnosti

in tudi ne vrinjen stavek,

ker vem, da brodim po mlakuži,

ko sem v morje zalučal ostanke sanj.

Trčenje soglasnikov na začetku besede

je močnejše od kletvice.

Mravlinčenje v prstih,

srh v trebuhu,

grem do konca stavka,

se spotaknem v klobčič posledic

in ne iščem poti iz svoje zgodbe.

Pesnik Jože Brenčič