Priča o sreći – nastavak

За Драгицу је Душанка била идеалан саговорник и она јој се искрено исповедала очекујући од ње одобравање или савет а пре свега задовољство да има неког ко је спреман да је до краја саслуша. Међутим и Душанки је била потребна Драгица јер је и она имала потребу да јој неко својим присуством одагна мисли које су је често оптерећивале, али она није желела ником да се исповеда, већ једноставно да слушајући туђу причу не мисли на своју стварност.
Драгица јој је причала о својим плановима са др Лукићем. О томе како је он једини мушкарац којег је срела а који није у њој видео само жену. Он прави планове за будућност. Брине се за њу и не тражи никакве противуслуге. Предложио јој је да се преквалификује за меди-цинску техничарку и да пређе на рад код њега. Он сада редовно ради у болници и допунски приватно прима пацијенте. Специјалност му је мала хирургија али се усавршава и у примени естетске хирургије, јер каже, то доноси силан новац. Поред стана има властиту лепо уређену кућу и јаке везе које му свуда отварају врата.
Већ јој је набавио и све потребне књиге за полагање допунских испита и професора који ће јој давати часове из латинског а следеће недеље ће је водити у болницу где ће на пацијентима уз његово присуство вежбати давање ињекција и радити још неке практичне ствари, што сваки медицински техничар треба да зна. Што се тиче испита, каже, то је пука формалност. У комисији су његове колеге и ту не може бити проблема. Уствари она не би морала било шта да учи да би добила диплому, јер све може да се среди, али пошто ће радити код њега, он жели да она зна све што треба да ради. Ето, тако је Драгица отприлике завршила своју причу.

X V

Како је својевремено она баба и предвидела, Душанка је стварно зачела у једном једином односу са Жарком. У том стању она се заиста чудно осећала. У њеној глави било је буре и помешаних осећања. Радост зачећа била је помешана са осећајем кривице. Свог законитог мужа Милоша је сажаљевала истовремено осећају страх да он може сазнати да дете које носи није његово. Настојала је да према њему испољи што већу блискост и пажњу док се истовремено у сржи њеног бића према Милошу развијала одбојност. Његов додир јој је сваким даном постајао неподношљивији. Премда је избегавала и да сретне Жарка, у њој се будио неодољиви нагон да га осети у својој близини и да му се потпуно преда. Желела га је као жедан путник чашу хладне воде, желела га је као никад до тада.
Све је у њеној глави било несређено и кошмарно и претварало се у тешку нервозу коју је она са доста напора настојала да сакрије, али ништа се на овом свету не може сакрити а посебно немир у души који увек на неки начин искаче и исказује се на сто начина, као сметеност, нервозне кретње, поглед или израз лица.
Милош је примећивао да са Душанком нешто није у реду. Приметио је да су јој изостале менструације (чак ни то није знала сакрити) и закључио да би то могао бити знак оног што би за њега значило највећу радост. Било му је чудно због чега она о томе ћути али је чекао да она прва нешто каже.
И заиста десило се то једне ноћи када му је рекла да се осећа уморном и затим додала да јој се чини да је беба на путу.
Њене речи су код Милоша изазвале неописиву радост а и њој се чинило као да јој је пао камен са срца, јер је смогла снаге да му то каже.
Након те ноћи у њеном бићу напетост је мало попустила а Милош је постао према њој још љубазнији и пажљивији.
Живот је тако текао у ишчекивању и чинило се да је све у најбољем реду.
Ипак, једног дана срела је Жарка. Било је то у четвртом месецу трудноће. Имала је утисак да је приметио њен заобљени трбух али је љубазно позвао на кафу и она се одазвала. У невезаном разговору отворено јој је казао да чезне за њом и позвао у свој стан. Пристала је и рекла мирно да је трудна и да је можда он за то крив, на шта је Жарко одмах одговорио:
– Ја тебе одавно желим. Ништа није важно. Ако желиш, разведи се од Милоша и дођи да живимо заједно. Једино што треба да знаш је да ја имам мајку и малог Игора. Онај стан у селу где они сада живе намеравам продати па ћу с тим новцем свој стан заменити за већи у којем ће бити довољно простора за све. Мама је још у снази и биће нам од помоћи. Само да чува децу, добро ће доћи. Једино што од тебе посебно желим је да прихватиш Игора као права мајка.
– Драго ми је да тако мислиш – одговорила је Душанка – али ја иако на тебе стално мислим, немам снаге да оставим Милоша. Мораш знати да он мене воли, а ја иако бих најрадије побегла од њега на крај света, немам снаге да то учиним
– Ти њега сажаљеваш!?
– Можда је то права реч.
– А мене излуђујеш!
– Не говори тако и не квари ове тренутке.
Жарко је последње речи схватио као знак. Рукама је снажно привио себи и страсно пољубио. Сатима су се волели као никада раније.
Када је Душанка изашла из Жарковог стана, лице јој је угодно обасјавало топло јесење сунце. Топлина сунчаног дана и врелина у њеном бићу чинили су је необично сретном. У том трену ни Милош ни сви проблеми у вези с њим нису јој били ни на крај памети. Постојао је само сунчани дан и неописива унутарња срећа због које се осећала лудо радосном. И заиста је невероватно како нам некад после љубави читав свет може изгледати пријатан и леп.
Ишла је улицом опијена не мислећи на стварност све док није срела Силву која се толико изменила да ју је једва препознала. Била је ужасно дебела. Није се знало шта јој је веће, стражњица, трбух или груди. Све је било максимално попуњено. Па ипак цела та маса ужасног Силвиног меса и сала није је чинила непокретном и трапавом. Насупрот, она је била пуна покрета и снаге, што је Душанка најбоље осетила у трену када је на њено раме спустила своји тешку руку на начин како је то само она знала и узвикнула:
– Хеј ти, лепотице, куда идеш, шта сањаш када поред мене пролазиш, па нећеш ни да ме погледаш!?
Душанка се изненађено пренула и као из сна просто не верујући себи, угледала Силву која ју је онако претерано дебела и гломазна подсећала на месарског помоћника, иако је одмах на први поглед схватила да види своју стару пријатељицу из школских клупа и истински јој се обрадовала.
Свратили су у прву посластичарницу на кафу и колаче које је Силва као и раније таманила у огромним количинама.
Затим је Душанка предложила да оду у њен стан и мало поп-ричају. Милош је био на службеном путу па је била прилика да о свему опширно разговарају, без бојазни да ће их неко прекинути или својим присуством ометати. Старо је правило да је увек кад две жене разговарају, сваки мушкарац сувишан.
Ускоро су били у малом али удобном Душанкином стану и разговор је почео. Како се одавно нису виделе, имале су потребу да много тога једна другој кажу.
Силва је прва почела своју исповест. Причала је о времену када се спетљала са Тончијем и напустила Жарка. Отворено је признала да то није учинила због тога што је Тончи био интересантнији као мушкарац већ просто из материјалних разлога.
– Доста ми је било скромног живота и сиротиње – рекла је у једном тренутку подигнутим тоном и додала:
– Тончи ме није привлачио али сам имала осећај да је јака личност, постојан човек који зна шта хоће и поседује упорност да то оствари. Пре свега нудио ми је материјалну сигурност на високом нивоу и на то сам се ухватила. Уопште била сам луда за квалитетнијим животом. Жарко ми је био далеко. Нисам мислила шта ће бити са мојом малим Игором. Тончи је био веома пажљив, велики каваљер. Просто ме слудио. Убеђивао ме да новац представља све и да нема проблема којег уз помоћ новца није могуће решити. И стварно, много лепог и интере-сантног сам са Тончијем доживела. Пропутовали смо целу Европу у време када је обичном човеку било просто немогуће да добије пасош. Ми смо у то време ишли у Италију кад год нам се прохтело. Немогуће је схватити како новац све браве отвара. Били смо међу првима у Трсту, у Риму и Француској, Шпанији. Ма, путовали смо где год смо пожелели, али временом сам ја постајала све мање сретна. Тончи ми и даље пружа све могуће у материјалном али све мање хаје за мене. Можда је смешно што ћу рећи али све чешће мислим на Жарка. Луда сам, признајем, али некада га толико желим да то не могу речима исказати.
Скоро цело време Душанка је слушала Силву мање или више равнодушно, али оног часа када је споменула Жарка у њој се нешто ускомешало. Силва није знала и није јој било ни на крај памети да је оног трена када је изговорила Жарково име и посебно своје осећање везано за њега, дирнула Душанку у најосетљивији живац исказавши се као њена љута супарница.
Ипак и поред свега што јој је Силва казала у вези својих осећаја везаних за Жарка, Душанка је и овога пута успела да сачува своју уздржаност, при чему је знала да Силва онако дебела и расквашена ни у ком случају за њега не може бити пожељна и када се још томе дода начин на који га је оставила, како њега и тако и малог Игора, у њиховом случају не постоји могућност да се икада било шта обнови, тим више што је Жарко једном приликом пред Душанком рекао да је Силва обична курва за коју је новац важнији од свих осећања јер није курва она жена која се без интереса пода ономе кога воли, већ она која своје тело продаје.
Ипак, када је Силва ућутала очекујући неки одговор на своје јадиковање, Душанка је само шкрто изустила:
– Драга моја Силва, мислим да код Жарка немаш више никакве шансе. Једноставно га отпиши. То је све што ти ја могу рећи.
– Јасно ми је – додала је Силва и сузе су јој оросиле лице, што је код Душанке ипак изазвало неки вид сажаљења, па је додала:
– Ајде мани сад сузе, нисмо више деца, немаш разлога за плач. Лепо ти је ишло до сада а ни сада ти није лоше. Жарко те је заиста волео али ти си га одбацила баш као стару ципелу. Тончек је лудео за тобом, угађао ти, водио те по свету. Децу си изродила. Имаш свој дом и мужа који је добар иако га не волиш. Племенит је и не ускраћује ти слободе. А шта би ти радила да си била у мојој кожи? Колико сам само пропатила због Гвида а ни сад нисам без проблема.
И управо кад је изговорила последњу реченицу осетила је као да се ујела за језик, јер да је само још мало наставила, могло јој се омаћи да каже превише и начини неописиву грешку.
Уствари у тренутку непромишљености заборавила на је на стару изреку која гласи: оно што кажеш само једном човеку а посебно жени, није више никаква тајна. То је исто као да си казао целом свету.
У једном трену на час је престао сваки разговор и настала мучна тишина коју је Душанка прекинула речима:
– Па Силва, ти ми ништа не кажеш због чега си допутовала? Колико остајеш овде у нашем лепом граду?
– Дошла сам лекару на контролни преглед али ништа од тога.
– Зашто?
– Е па кад сам баксуз. Лекар се убио. Извршио је самоубиство
када је сазнао да му се жена курва. Чуди ме да за то већ ниси чула? Прича се по целом граду. Полиција је похватала више подводача и око двадесет угледних дама. Све супруге познатих грађана са високим примањима. Спанђале се са неким трговцима из Италије што долазе овамо да купују коње за клање. Све ми је то без везе али никако не могу да разумем што се он због једне такве жене убио? То ми никако није јасно?
– Како ти није јасно – настави Душанка – у питању је друштвени углед и разочарање. Замисли кад неког стварно волиш и верујеш му, уздаш се у њега, а он те изневери на тако гадан начин.
– Па да право кажем – продужи Силва – као да жели мало подвалити Душанки, у сваком човеку или жени постоје два бића: један поштењак и један притајени лопов који стрпљиво чучи и чека своју прилику. Сви смо ми поштени док нам се не укаже прилика да кренемо странпутицом, само неко то зна извести тајно, подмукло, и добро сакрити а неко не зна или просто нема среће.
– Слушај Силва, морам нешто да ти кажем. Ја не знам како је било раније али у ово наше време сувише се намножило оних који теоретишу и стално нешто објашњавају. Зато бих ја прешла на конкретне ствари. Прво ми реци, колико ти овде остајеш, па да се онда о свему договоримо.
– Допутовала сам аутобусом јер ми Тончи више не даје кола пошто сам два пута направила карамбол. Већ сам резервисала собу у хотелу. То је све. Још да кажем да ће Тончи доћи по мене.
– Е, па лепо. Дакле, имаћу прилику да видим и Тончија. Предлажем ти да откажеш резервацију и останеш код мене, пошто је Милош на путу, имаћемо више прилике за разговор а мени ће бити пријатније у твом друштву. Предлажем да сад на брзину нешто поједемо и да онда седнемо у трамвај што вози до мајмуњака. Тако је диван парк. Седећемо поред језера и гледати лабудове. За то место ме вежу дивне успомене а можда и тебе.

Док је трамвај јурио дугом и равном улицом према парку, Душанка и Силва су стајале на крају задњег вагона и гледале кроз прозор. Иза трамваја се котрљала једна стара црвена камиончина, чији возач није држао прописно растојање, па се сваки пут када би трамвај успорио вожњу, чинило као да ће камион у њега треснути. За управљачем је седео возач грубог примитивног лица који је без везе буљио у путнике у трамвају, не водећи превише рачуна о правилима вожње.
Након што је трамвај стигао на одредиште, Душанка и Силва су заједно изишле и кренуле у парк где су селе на слободну клупу поред језера. Душанка је по свом старом обичају одмах отворила ташну, извадила цигарету, припалила је и снажно као са уздахом повукла први дим, а онда се ћутке загледала у мирну језерску воду при чему јој се учинило да се на површини зеленкасте воде као на екрану ређају слике из прошлости.
Силва није пушила, већ је жвакала неке бомбоне али су и њене мисли лутале кроз прошлост.
Било је око три сата после подне, дан сунчан, пријатан, иако је већ наступила јесен. Већ су прошле три године од оног дана када је Душанка на овој клупи седела са Гвидом пред његов одлазак у Италију одакле се према њеном сазнању никада није вратио. Он који никад није волео да седи изван затвореног локала, лично је предложио да оду у парк и изабрао место где ће сести. Тога дана био је необично благ и нежан. Није много говорио. Рекао је само два пута да је много воли и миловао пажљиво њену дугу косу. Када је наишао старац који је продавао балоне за децу, све их је од њега купио, дао јој и рекао: Сада их редом пуштај. Прво замисли нешто лепо што желиш да ти се догоди, па испусти један балон. Она је тако чинила и разнобојни балони су нестајали један по један у азурном плаветнилу неба.
О томе је сада Душанка размишљала и чинило јој се као да је прошлост постала стварност. Уместо глатке површине на језерској води, из њој непознатих разлога, почели су се ширити концентрични кругови. Она се лако пренула и слике из прошлости је нестало. У међувремену је цигарета догорела и Душанка је припалила другу.
Силвине мисли су такође лутале по прошлости. Пожелела је да оде до једне скровите клупе постављене у сени великог дрвећа у дубини парка. На тој клупи је први пут упознала мушкарца. Био је то Гвидо. Није се радило ни о каквој сентименталној вези. Све се десило као прост случај или последица знатижеље. У сваком случају Гвидо је то обавио зналачки, на брзину, баш као мађионичар кад у току сеансе пред зачуђеним гледаоцима из шешира извади белог зеца или голуба.

X V I

Од оног часа када је сазнао да је дете на путу и да ће ускоро постати отац, Милош је био сретан или му се бар чинило да је сретан. Шта је осећао то је само он знао, али изгледа да његова срећа није била потпуна. Постојао је неки црв који га је изнутра гризао, а о чему се заправо радило, ни њему самом није било јасно. Знао је само да га у часовима самоће (човек се може осећати усамљеним и када заправо није сам!), посебно када би се ноћу пробудио и размишљао, док је Душанка поред њега слатко спавала, муче неке чудне мисли. Присећао се покојне Злате и времена када је очекивао да му она подари дете, њене трагичне смрти и много тога другог што му је душу чинило неспокојном и немирном. Постојало је, можда, и нешто треће, нешто што је изван могућности наших поимања, неко неухватљиво мерило према којем осећамо када нешто није у реду. Можда нешто тако ипак постоји?
Није знао да Душанка носи у себи дете које није његово, нити би тако нешто икада могао помислити, али има нешто неразјашњено у људској природи што наука до сада није објаснила, нити ће можда икада моћи да објасни, има нешто као предосећај када се ради о суштинским животним проблемима или збивањима, када не знамо ни шта је, ни о чему се ради, али осећамо да нешто није у реду, уствари када нам се чини да је све у најбољем реду а у човека се усели нешто попут црва и не да му да буде срећан, а права срећа је нешто што мора бити истински целовито и потпуно и да би је у правом смислу доживели она мора прожимати цело наше биће, а код Милоша ипак није све било тако.
Душанка је била према Милошу веома пажљива. Бринула је да не начини ни најмању грешку којом би га повредила или му и у најмањој мери покварила расположење, при чему је истовремено пажљиво мотрила сваки његов гест и понашање, не би ли на време открила бар трунку сумње у његовом држању. Милош напротив, никакву сумњу није исказивао. Искрено верујућу у њену оданост био је према својој жени пажљив колико добар супруг може бити, нарочито када је она у стању трудноће. Настојао је да ни после најнапорнијег дана не уђе у кућу намргођена лица. Обасипао је поклонима и оним ситним малим пажњама на начин како се то исказује само онда када између два бића постоји истинска љубав, па је и поред тога Душанкино проницљиво око повремено откривало да Милошев осмех не исказује увек неокрњену срећу. И заиста ништа човека и његова осећања не може издати као његов осмех. Онај ко није у потпуности срећан у осмеху му нешто недостаје и то се не може сакрити. Зато Душанки није требало много умешности да то примети, након чега се и у њој појачао душевни немир. Страшно ју је мучило шта би то могло бити са Милошем, а највише се бојала могућности да он, можда, није сазнао нешто о њеној невери. Ипак, урођена женска лукавост или промишљеност говорила јој је да не исказује своју знатижељу и да не пренагљује, већ да се понаша равнодушно и развој догађаја препусти времену.
Међутим, у њеној души више није било мира, посебно од када је случајно срела једну Циганку и са њом се неопрезно упустила у разговор. Пошто је приметила да је Душанка у другом стању, Циганка је упитала да ли је удата и када је добила потврдан одговор онако као успут додала: – Добро је што ћеш родити дете свом мужу, јер ће после још више да те воли. Мушкарци су као деца, само треба знати шта воле!
Како се то обично дешава, Душанка је изненада једне ноћи добила јаке трудове. Пошто нису имали телефон, Милош се на брзину обукао и скокнуо до дежурног лекара који је дао налог за хитну помоћ и тако је Душанка хитно пребачена у болницу. Исте ноћи у рану зору је родила кћер. Био је то превремени порођај али је све ишло без проблема изузев што је мајка са дететом морала остати у болници око месец дана док дете није добило потребну тежину.
Милош је препустио Душанки да изабере име и она је према једној својој другарици из основне школе детету дала име Бранка.
Месеци и године су затим брзо пролазили. Дете је расло што кажу као из воде и такорећи се преко ноћи преобразило у одраслу девојчицу. У школи је Бранкица била добар ученик и то је и Душанку и Милоша чинило врло сретним.
У међувремену је Душанка дубоко у себи осећала грижу савести. Да би у својој души оправдала грех, одлучила је да роди још најмање двоје деце којима ће истински отац бити Милош. И жеља јој се испунила. Све је ишло онако како јој је давно она стара баба рекла: Најважније је да родиш прво, а после ће ако будеш желела деца ићи као из школе.
Убрзо након што се родила Бранка, поново је занела и родила кћер Соњу. Затим после неколико година паузе на свет долази и син Саша.
Редовно, сваке године породица је ишла да летује на мору, увек у исто место код Тончија и Силве. Настојали су да све тако испланирају да се са њима заједно нађу Драгица и доктор Лукић који су одавно упловили у брачне воде али нису имали деце због чега је Драгица била врло несрећна.
Били су то лепи дани и године када су они као људи били довољно зрели да знају искористити радости, које онима што се воле зна пружити живот, а још увек толико млади да у таквим радостима могу у пуној мери уживати.
Мирис мора и приморских четинара. Купање у кристално чистој води. Сунце и здрава тела бакарне боје. Топле летње ноћи и тиха свирка зрикаваца. Мириси живота, мириси љубави, бескрајни мириси животне радости. Радост живљења у добу младости и здравља.

*

Силвин син Бојан који је ускоро требао да заврши факултет почео је испољавати наклоност према Душанкиној ћерки Соњи којој је очигледно његова близина пријала.
Није прошло много времена да постане приметно да се они стварно воле. То је навело Душанку да више пажње посвети понашању Бојана који је био изузетно леп и складно грађен момак. Што га је више посматрала, све јој се више чинило да је његов лик и понашање подсећају на неког добро познатог и није требало много времена да примети како Бојан по много чему очигледно подсећа на Гвида. Није потпуно личио на Гвида. Имао је много Силвијиног на себи, али било је и нечег, и то не мало, што је неумољиво указивало на одређену сличност са Гвидом. Осећало се то не само у лику (Гвидова густа црна коса и очи – посебно његов поглед) већ и у гласу, начину говора, гестикулацији и много чему другом.
Све је то побудило у Душанки неку несвесну знатижељу у почетку сличну дечијој наивној радозналости, али како је време пролазило, знатижеља се продубљивала и у једном трену прерасла у отворену сумњу. Тешка сумња као да одједном прободе Душанкино срце.
– Па Силва, та незасита и безобзирна курва. Само је она могла тако нешто да уради!
Посумњала је да је Гвидо Бојанов отац, али како је то могуће? Па зар у време када је Бојан зачет Гвидо није био већ одавно мртав? Нешто није у реду, нешто је ту мутно, размишљала је Душанка и одлучила да разговара са Драгицом.

X V I I

Случај је хтео да баш у то време Тончек предложи излет моторним чамцем до оближњег пустог острва и да тамо остану до ноћи. Дан је био сунчан а море мирно без дашка ветра. Након пола сата вожње искрцали су се у малој ували у чијој близини се налазила дивна пешчана плажа. Део острва је био прекривен боровом шумом која се баш на том месту спуштала до саме морске обале. Ко је желео имао је плажу за сунчање а било је и угодне хладовине за човека који пожели да се склони од сунца.
Омладина је углавном проводила време у води и повремено се сунчала на дивном ситном песку, док су старији потражили место за одмор у хладовини испод борова. Тончек, Силва и Милош су се излежавали на гуменим душецима. Душанка је седела поред њих док није приметила да се Драгица одвојила од друштва и легла на оближњу равну стену погодну за сунчање. Очигледно није била добро расположена јер др Лукић није хтео са друштвом на излет правдајући се обавезом да заврши неки свој стручни рад.
Сад је права прилика, рече у себи Душанка, крену према Драгици и леже поред ње. Драгица је, међутим, утонула у неке своје мисли, изгледала као одсутна и није реаговала на Душанкин долазак, све док је она лагано прстом није почешала по леђима, нашта се Драгица изненада тргла, окренула главу и показујући своје ведро, увек насмејано лице кратко рекла:
– Ах, то си ти. Баш ми је драго што си дошла.
И тако је почео разговор. Драгица је била љута на др Лукића и искористила је прилику да се изјада.Почела је тако да је он ипак чудан човек, иако што се тиче пажње и материјалне стране не може да се потужи.
– Поред њега имам стварно све што зажелим, само ми се чини да немам правог мужа. Уствари немам ни мужа, ни брака онако како ја то желим и замишљам.
Ми живимо без трзавица. Он је стварно толерантан и углађен човек који се зна лепо понашати, али ипак нешто недостаје. Понекад осећам као да између нас постоји неки зид, нека преграда која нам не допушта да се истински зближимо како бих ја то желела.
Покушала сам више пута да са њим о томе разговарам али не иде, не иде никако. Он седне, слуша, све ми одобрава али ја осећам да је он и тада уствари одсутан. Он се понаша као аутомат. Уопште нема емоција. Ја не знам да ли ти мене можеш схватити, али то је страшно, то је немогуће.
Онда још нешто. Он потајно пије и то сам, без мене, без иког, без друштва. Разумеш, немам ништа против тога што пије, али он никада не каже, жено донеси ми пиће, да пије у мом друштву, већ само кад је сам. Седи и полако испија једну за другом и кад, ваљда, осети да је доста, иде да спава. Нема неприлика, потпуно је миран и прибран, као да је у неком трансу и тада као да ме уопште не примећује. Ја тачно осетим када он жели да буде сам и тада једва чека да ја некуд одем. Све то не би било тако страшно да се не догађа сувише често. Просто не могу да издржим, али немам излаза, јер немам шансе да нађем неког ко би га могао заменити у смислу материјалне сугурности коју ми он пружа.
– Слушај лепотице, изненада упаде Душанка, нисам дошла да слушам тај твој монолог, већ да ти нешто деликатно у поверењу кажем.
– Знам да је моја прича сваком досадна – настави Драгица – али није важно. Кажи шта ти је на срцу иако нисам превише знатижељна.
– Казаћу ти, али ми мораш обећати да о томе ником нећеш ни речи проговорити.
– Обећавам – потврди Драгица.
– Онда слушај. Не знам да ли сам у праву или у заблуди, али ми се чини да Тончеков Бојан има много тога што подсећа на Гвида.
– Гвида?
– Да, на Гвида. Његова коса, лице, очи, кретње. Па он је уствари пљунути Гвидо. Како то до сада нико није приметио? Како Тончи не примети да његов син уопште не личи на њега? Све ме уствари ужасно збуњује. Знам да Гвидо одавно није међу живима али сличност је очигледна, а кад је у питању Гвидо па макар био и мртав једноставно нисам паметна.
– Не знам шта да кажем. Свашта се у животу дешава.
– Дешава се, свашта се може десити, посебно када је у питању Силва. Него реци ти мени да ли имаш какву идеју да се провери ко је стварно Бојанов отац?
– Мислиш да би ту нешто могао урадити мој муж? Све је то тако деликатно, али ћу га упитати.
– Молим те упитај га али нека све остане у строгој дискрецији. То треба да знају само три особе, ја, ти и твој муж и нико више.

X V I I I

Након растанка са Драгицом, Душанка је просто горела од нестрпљења. Једва је чекала да прође наступајућа ноћ и осване јутро. Устала је раније него обично, на брзину се обукла и полако извукла из спаваће собе, пазећи да не пробуди Милоша који је слатко спавао сном праведника. Затим је села за сто на тераси, запалила цигарету чиме се донекле мало смирила. Полако је потезала димове и гледала у морско плаветнило. Није било ветра ни таласа. Само је тихи поветарац благо мрешкао површину воде док су два галеба кружила заливом.
Гледајући морску пучину и галебове, Душанка се на трен несвесно ослободила мисли које су је чиниле нервозном и утонула у посебан мир у којем човек не осећа ни време ни простор.
Онда је одједном банула Драгица са својим ведрим, насмејаним лицем и као увек звонким гласом.
– Лепотице, кога ти тако рано чекаш?
– Тебе чекам, кад већ хоћеш да знаш, али се нисам надала да ћеш доћи пре девет.
– Видела сам те из моје собе кад сам повирила кроз прозор. Одмах ми је било јасно због чега ме чекаш, па ћу ти рећи шта ми је муж у вези могућег Бојановог оца рекао. Ако се хоће искључити очинство то је једноставније, али потврђивање очинства практично је немогуће. За искључивање очинства када је у питању Тончек, треба знати којој крвној групи припада он, Силва и Бојан. Међутим, ја сам у међувремену нешто размишљала. Зар није једноставније све то на неки други начин испипати код Силве?
– Па како ћеш је питати? Она ти сигурно неће казати истину и признати ко је стварно Бојана направио? Неће ићи никако. Боље да не покушаваш.
– Хоће! Сигурно ће казати све што зна. Довешћу ја њу у ситуацију да све призна. Видећеш!
X I X

У току наредних десетак дана Драгица је просто вребала тренутак у којем ће салетети Силву и отпочети жељени разговор.
Коначно се указала згодна прилика. Тончек је на кратко отишао на пут а Силва се нешто није осећала добро па је тог поподнева остала код куће. Сазнавши то, Драгица се неприметно удаљила из друштва и са изговором да тражи аспирин, навратила до Силве која је баш у том тренутку да би скратила време, пребирала старе фотографије.
Оног часа када је спазила Драгицу, Силва је на тренутак затворила албум, подигла главу и кратко изустила:
– Кога ја то видим?
– Мене, одговори још краће Драгица.
Затим је Силва понудила да седне и заједно наставе са прегледањем фотографија, што је Драгица из учтивости прихватила, не надајући се да ће јој се ускоро пружити прилика да разреши проблем Бојановог очинства.
Старе фотографије су нека врста конзервисаних успомена. Када их разгледамо, враћамо се у минула времена. Оне нас могу подсећати на прохујале сретне дане а могу бити и сликовити записи тужних догађаја. Било како било, када их разгледамо, хтели или не, ми у себи будимо сећања на времена која су прошла, на дане када смо били веселији и млађи. Зато кад год гледа неку фотографију из млађих дана, у човеку се буди нека сета и носталгија и све то већину нас зна учинити помало тужним.
Тако су Силва и Драгица прелиставале албум и разгледале старе фотографије, без речи, у некој свечаној тишини, све док Драгица није гледајући једну фотографију гласно узвикнула:
– Ко је ово?
– Гвидо!
– Гвидо?
– Јебем ти, што је то био шевац!
– Стварно?
Силва ништа не одговори али потврдно климну главом.
– Штета што је страдао – настави Драгица сажаљивим гласом.
– Ко је страдао? Гвидо?
– На њега сам мислила – настави Драгица.
– Ти си у заблуди као и сви други који мисле да Гвидо није жив. Жив је и те како је жив. Долазио је у Југу неколико пута, само под другим именом. Све ћу ти о њему испричати, само језик за зубе. Никоме ни речи, а посебно Душанки. Ја сам га једном срела и препознала у Б. Провели смо три предивна дана у неком ловишту код Н.С.
– И ноћи?
– Па то се само по себи разуме.
– Ајде, причај ми шта је било са њим? Ништа ми није јасно.
– Све је врло компликовано а уствари врло једноставно. Не знам због чега, то мене не интересује, тражила га је наша полиција преко Интерпола, а он, знаш да је увек био сналажљив. Набавио лажни пасош, сео на брод и правац – Јужна Америка. Тако се нашао у правом амбијенту и обогатио. Знаш ти Гвида? Он је као мачка. Баци га на леђа, он се дочека на ноге.
Међутим да би се осигурао, да би замео траг, он је платио човека који ће проширити глас да је страдао у саобраћајној несрећи. Чак је и у новинама објављен оглас о његовој погибији. Тај човек је онда послао на неколико адреса у Југославији исечке из новина са огласом о његовој смрти. Полиција је, знаш како је било у оно време, отварала писма. Људи лепо прочитали оглас, помислили да је то истина и престали да га траже. Ето видиш, то је био једноставан “штос” али је упалио. Што се тиче Италијана и њихове полиције, баш њих брига за једног Југоша. Имају они пречег посла од читања посмртних огласа.
Тако је своју причу завршила Силва.
– Ма, не интересује мене шта је Гвидо радио по белом свету, већ ти мени кажи где сте ви заједно били и како сте се проводили? Кажи ми све о том лову, ловцима и уопште о амбијенту и наравно о томе како си се мазила са Гвидом, ако то није нека тајна и ако си вољна да мени повериш.
– Знаш као прво морам ти рећи да је у Великој Пољани храна супер. У том смислу све им је ОК, посебно њихова домаћа штрудла. И код нас у С. праве добре штрудле али оне тамо код Н.С. су боље. А можда су ми се учиниле бољим зато што је Гвидо био поред мене? Не знам.
– А ловци?
– Ловци као ловци, посебни Италијани. Ја се не разумем у лов али оно што сам видела, то није лов. Није лов бар у спортском смислу. То је најпростије речено масакр. Ужас!
Имам утисак да Италијани као људи имају неколико лица. Италијан као љубавник и удварач је ненадмашан и невероватно симпатичан, али Италијан као ловац је нешто сасвим друго. Они ту несретну дивљач заиста са уживањем убијају, масовно, без сваке мере. Међутим има и комичних ситуација. Тако у појединим ловиштима гаје дивље патке специјално за лов. Хране их и оне науче на људе и када се појаве ловци оне не беже, већ им саме иду у сусрет. То је све без везе, али странцима који девизама плаћају улов, није битан ловачки доживљај већ пре свега број одстрељене дивљачи.
Међутим, међу људима који долазе у лов по мом мишљењу има разних врста ловаца. Једни лове дивљач, други долазе због жена а трећи због других, можда и врло мутних послова. Разуме се да је ово што ти кажем само моје лично мишљење и све што кажем не мора бити истина иако у свакој сумњи постоји бар зрнце истине.
– А због каквих је послова долазио Гвидо?
– Нисам га питала јер ми је од раније било познато да он не воли такве разговоре, али ваљда већ знаш да Гвида поред свега највише интересује новац.
– И жене?
– Наравно и жене, то је само по себи јасно, али ако је мушкарац без новца, онда нема ни жена.
– А ти си му дошла као наручена?
– Баш тако, али тамо у ловиштима увек има доста жена, морам признати и млађих и лепших од мене.
– Нелојална конкуренција?
– Проститутке!
– Не разумем?
– Не разумеш?
– Нисам светица али мрзим жене које се продају. Праве прости-тутке донекле могу и да разумем, али добро стојеће, понекад чак и удате које имају мужеве и децу и жене које су материјално ситуиране! Оне су ужасне. Оне ми се гаде, али на жалост данас је пуно таквих.
– Шта хоћеш тиме да кажеш?
– Нећу ништа! Шта имам да ти говорим кад ништа не знаш – одговори Силва повишеним гласом.
– Добро. Не разумем, али нема везе. У реду. Него ајде кажи ми како је било са Гвидом?
– Све ћу ти рећи у две реченице. Та три дана смо се лудо волели и Гвидо је био супер. И јеби га, остала сам у другом стању. То је баш све.
– И шта је било даље?
– Шта ће бити. Родила сам.
– Родила?
– Родила сам Бојана. Шта се чудиш?
– А Тончек? Шта он?
– Шта ће? Ништа! Он једноставно не може без мене. Иначе, он је неплодан. Кад је приметио да ми трбух расте почео је да прави проблеме. Онда сам му отворено рекла да желим клинца. Он све зна, само не зна ко је прави отац, нити га то пуно интересује. Нисам му рекла јер Гвида сигурно не би могао сварити. Дозволио би да се спанђам са ђаволом само не са Гвидом, толико га у дубини душе не подноси, иако то површински не испољава. Иначе он веома воли Бојана и поносан је кад други виде како је “његов” син леп. То је заиста све, ако те је баш то интересовало.

X X

Од када је сазнала од Силве да је Гвидо стварни отац Тончековог сина, Драгица је са нестрпљењем чекала прилику да то саопшти Душанки. Очекивала је тај тренутак са неким посебним осећањем у којем се није могло разазнати да ли се ради о склоности обичном трачу или је искра типичне женске злурадости са којом је хтела бар мало напакостити Душанки.
Жељно очекивана прилика убрзо се указала када су се следећег поподнева случајно среле на плажи. Душанка је лежала на гуменом душеку и очигледно се досађивала, али када је видела Драгицу како јој се приближава, осетила је у себи неко узбуђење и у једном трену устала и села на руб душека.
– Добар дан, лепотице – огласи се Драгица.
– Шта има новога – нестрпљиво настави Душанка.
– Па, нешто сам ишчепркала.
– Кажи, молим те, одмах ми кажи.
– Ништа нарочито. Оно што сам и предпостављала.
– Шта?
– Силва ми је мирно и без устезања признала да је Гвидо отац.
– Курва!
– Охлади мало. Није она једина на свету која је то урадила.
– А да ли зна Тончек?
– Зна.