SVOĐENJE SAOSEĆANJA PREMA STRADALNICIMA NA MASOVNU KULTURU ESTRADE NEPOBEDIVI BORCI SA KOŠARA NE PRIPADAJU ESTRADI

Nema tog veselja koje otkriva sve dubine ljudske duše kao tragedija. Možda ćemo jednog dana otkriti, da li je reč o nepoznavanju naroda kojem pripadaju ili o medijskoj matrici, koju su poštovali voditelji svih medijskih kuća (državnih i privatnih).
Svi su bili iznenađeni pokazanom solidarnošću prema stradalnicima. Kao papagaji, ponavljali su rečenicu da narod više nije otuđen. Nesuvislost zaključaka uvaženih voditelja raspršio je mladi Francuz Anri Gujon. Nije se složio sa voditeljem. Nije bio iznenađen. Narodni duh i solidarnost otkrio je na Kosovu i Metohiji.
Anri Gujon je ogolio medijsku matricu i skrnavljenje duše narodne, zarad dnevne politike i očuvanja vlasti. Ona se ponavlja sa uverenjem da sto puta ponovljena laž postaje istina. No ne može sve u tablice, ne može se sve proračunati. Kosovo i Metohija su tabu tema. Kada se samo spomene u zadatoj tišini zazvoni jače i ogoli sto puta ponovljenu laž.
Aktivnosti Anrija Gujona su verovatno otkrili na društvenim mrežama. Na tim istim društvenim mrežama su se mogle videti i aktivnosti boraca sa Košara. Ali pošto su Košare simbol nepobedive srpske vojske, obavijene su potpunom tišinom. Na stogodišnjicu Velikog rata unuci i praunuci obilaze rasuta zapuštena srpska groblja. Na humkama svojim pretcima ostavljaju grumen zemlje, donet iz otadžbine za koju su poginuli i pale sveće za pokoj duše.
Pogrom koji nas je zadesio je opomena, znak da će jednog dana unuci i praunuci boraca sa Košara stići na karaulu Košare i sahraniti one koji su ostali tamo i danas čuvaju granicu. A da će baš tako biti potvrđuju borci, koji će pričati svojoj deci, pa tako redom. Tako je i do mladog Francuza Anri Gujona stigla priča njegovog dede, koji je u kataklizmi Velikog rata upoznao stradanje jednog naroda i učinio sve što je do njega da se to stradnje ne zaboravi. I nije!
Stradanja nam otvaraju oči. Ćutanje o borcima sa Košara je saučesništvo u zaboravu, a zaborav je drugo ubistvo. Niko ih ne pominje da su na društvenim mrežama i borci sa Košara koji se opet bore za otadžbinu, ali ovog puta sa stihijom.
Dušan (El Komadante) neće da razgovara, jer ne rade oni to da bi se slikali. O njemu smo već dovoljno pisali, kaže. Ima među dobrovoljcima mnogo njegovih drugova, koji su zaslužniji od njega. Posredovao je u kontaktu sa njegovim saborcem sa Košara.
VLADIMIR COLE BLAGOJEVIĆ – DOBROVOLJAC SA KOŠARA – MEĐU PRVIM DOBROVOLJCIMA
Za nekoliko sati pauze koju je imao, nismo uspeli da upriličimo razgovor. No ipak smo uspeli da prekinemo tišinu i podsetimo da su borci sa Košara opet bili u prvim porbenim redovima. Vladimir Cole Dimitrijević rođen je 1976. godine – dobrovoljac u borbi sa vodenom stihijom Kosovu i Metohiji je izgubio nogu. On se, kako sam kaže, ne oseća invalidom, ali najbolje je da čujemo njega.
* Dušan je insistirao da razgovaram samo sa Vama. Kaže da nije on jedini dobrovoljac sa Košara pa da se samo o njemu piše. Smatra da ste Vi zaslužniji da govorite u ime svih koji su opet dobrovoljci. Na Kosovu i Metohiji ste izgubili nogu, a odazvali ste se pozivima za pomoć, premda vam niko ne bi mogao zameriti i da to niste učinili. Šta vas motiviše da ste u prvim redovima kad treba pomoći, svesni da će vas zaboraviti čim opasnost prođe?
– Da zajedno smo bili u 125. motorizovanoj ali nismo se tamo lično upoznali, jer smo bili raštrkani duž linije odbrane. Te, sada već daleke 1999. javio sam se kao dobrovoljac. Pre odlaska na Kosovo radio sam na hramu Vaslilija Ostroškog na Bežaniskoj Kosi. Hteo sam pošto poto da pomognem svom narodu, da pružim koliko toliko svoj doprinos. Ranjen sam u maju pre 15 godina. Ranio me u Dečanima (selo Rznic) 11. maja 1999. u 13:30, hrvatski plaćenik, koji je ratovao na šiptarskoj strani. Zadobio sam više povreda; frakturu lobanje, povredu desnog oka i uva, ostao bez desne noge (potkolena amputacija).
Ima nešto srpsko u nama, kako svi mi govorimo. Rađamo se valjda sa tim zavetom da branimo našu dedovinu. Tako je bilo i sada. Nosim protezu ali ne doživljavam sebe kao invalida. Još uvek sam spreman i sposoban da pružim svoj maksimum kada treba. Zakletvu sam položio, a ona se ne gazi zato što neće pisati o meni.
* Vi ste radioamater pod čijom komandom ste bili?
– Radioamaterizam mi je hobi i od prvog dana sam se priključio kolegama radioamaterima, grupi od specijalnog značaja GCZ (Gradski centar obaveštavanja). Prenosili smo sve informacije. Od 2007. godine kada je donet Zakon o vanrednim situacijama, mi pripadamo Ministarstvu odbrane.
Prilika je da pohvalim i da se zahvalim firmi “Porra” i njihovom čoveku Danijelu Sunjika, sa kojim sam bio svo vreme. Četvrtak sam naprimer proveo na potezu Barajevo, Resnik, Rakovica. Tog dana sam sačekao kolegu Vladimira Lalovića YT5TEA, koji je došao iz Kragujevca. Svo vreme smo bili zajedno, nismo se razdvajali. Zajedno smo otišli i u Obrenovac, gde smo ostali do ponedeljka ujutru. Više neprospavanih noći su nas tako iscrple da nismo ni osećali telo. Nekako nije bilo ni osećanja umora od ne spavanja, pa nam ništa nije bilo teško.
*Kako ste se uklopili u timovima u kojima ste se našli?
Bez problema, jer imam iskustva u ovakvim akcijama. Uvek sam spreman da pomognem bez razmišljanja. Među dobrovoljcima je uvek dobra atmosfera. Želim da pomenem moje divne drugare kojima je radioamaterizam hobi. Oni su se odmah javili i krenuli u akciju. Pripadaju onima kojima je zavet za odbranu dedovine svetinja. Pred tom svetinjom se zaboravljaju kafići i provod, niti se gubi vreme na slikanje kad dođu novinari.
*Pored radioamaterizma jeste li učestvovali u spašavanju ljudi i izgradnji bedema?
– Bio sam i na izgradnji bedema, ali više u timovima za spašavanje ljudskih života. Većina nas je vozila privatne automobile. Gazili smo vodu i do pola metra, bili smo mokri i smrznuti. Od svog novca sam dva puta kupio gorivo, a niko nije ni ponudio da mi to nadoknadi. Ne znam, ali mislim da nisam bio jedini. Nije mi žao. Srećan sam što sam mogao da pomognem.
Nije bilo lako gledati nemoćnu decu, žene i starce. U Obrenovcu me je žena sa malim detetom preklinjala da je odvezem u Beograd. Izvukao sam nju i još oko 20 ljudi. Mogu reći da sam ih gotovo bukvalno tovario u kola i prevozio na drugu stranu. To se događalo baš u petak sve dok Obrenovac nije do mosta na Kolubari bio pod vodom. Sve teškoće se zaborave tada. To je za mene bilo, neću reći veliko zadovoljstvo, nego mi je bilo toplo i milo oko srca što sam mogao da pomognem. To je za mene humanost.
Moram da pohvalim i Gorsku sluzbu i Vojsku sa kojima smo odlično sarađivali i mislim da smo svi zajedno odradili veliki posao.
* Kako je Vaša porodica reagovala na odluku da opet krente u dobrovoljce. Supruga i sin su sigurno bili zabrinuti.
Kada sam krenuo u rat nisam bio oženjen. Ali ovoga puta su me i supruga i sin, koji nije još napunio 7 godina, ubeđivali da ne idem. Naravno da su bili zabrinuti i to ne samo supruga i sin nego i ostala familija.
Govorili su mi da sam dosta učinio za svoju zemlju ostavivši nogu na Kosovu i Metohiji 1999. godine. Pokušavali su da me ubede tvrdeći da je sada došao red da drugi idu. Pokušavali su, premda su znali da ja ne mogu da sedim kad strada naš narod i naša zemlja. Znali su da neću pokaziti zakletvu koju sam dao. Zakleo sam se da ću braniti svoju domovinu i u ratu i u miru.
Nije mi bilo lako jer mi je supruga trudna i znao sam da se jako brine. Povremeno smo se čuli. Mogla je i preko interneta da sluša radioamatersku vezu. Stalno je pitala da li sam dobro i da li sam u vodi, a ja sam je tešio. Suze su mi krenule kada je moj sin Pavle umesto igračke tražio da mu donese tatu.
Većina nas dobrovoljaca, ostavila je svoje porodice koje su brinule zbog nas. Ali ko bi branio zemlju? Braneći otadžbinu, branimo svoju porodicu i svoj prag. Zato ćemo je uvek braniti, u ratu i u miru.
*Da li imate osećaj zadovoljstva što se veliki broj mladih organizovao u odbrani otadžbine. Verovatno niste imali prilike da čujete, ali bih volela da čujem vaše mišljenje o mladim maturantima iz Kosjerića koji su pokrenuli inicijativu da sredstva za proslavu mature prikupe i pošalju kao pomoć stradalima u poplavi.
– Svaka čast svim ljudima koji su se javili dobrovoljno da pomognu ugroženom stanovništvu i svima koji su prikupljali humanitarnu pomoć. Obaveštavao sam se preko naše radioamaterske veze da se skuplja pomoć i transportuje dalje.
Posebno bih istakao konvoj koji je organizao moj prijatelj i drug po hobiju YU2KBS iz Raške Boban Kurundžić. Sa ekipom je odradio veliki posao. Bilo je dosta ljudi na terenu. Navešću neke od njih YU2EBI Boban Mladenovac, YT1PRM Milan Pirot. Mog brata od ujaka sreo sam u potopljenom Obrenovcu. Igoru Maksimoviću, Bati Počuči sve pohvale. Hvala još jednom svim ljudima dobre volje koji su pomagali.
* Malo ljudi zna za mlade beograđane koji su kao dobrovoljci branili zemlju tokom NATO agresije. I danas ste pritekli u pomoć narodu ugroženom poplavama. Vaše poštovanje zakletve je tabu tema za medije. Beograd je poznatiji po aktivnostima raznih nevladinih organizacija poput Fonda za humanitarno pravo, Žena u crnom i njima sličnim, kojih u odbrani od poplava nije bilo. Da li vređa ta tišina oko Vas?
– Rođen u Tesliću 1976. u bivšoj Bosni i Hercegovini. U Beograd sam došao sa nepunih 6 meseci i odrastao u Beogradu. Ne znam šta da kažem povodom patriotizma. Patrioti ispunjavaju svoju zakletvu i ne traže da se o njima piše. Više vređa pažnja koja se posvećuje nekakvim nevladinim organizacijama koje ruže i državu i narod, a institucije vlasti to dopuštaju.
Vlast je zaboravila, gotovo se odrekla, ratnih vojnih invalida, policajaca, porodica palih boraca – rečju svih koji su branili državu i narod. Za nas nema stanova, za proterane takođe nema stanova. Prioritet u rešavanju stambenih problema imaju Romi čak i slučajevima kada su porodice palih boraca ili ratnih vojnih invalida u težoj ekonomskoj situaciji.
Vređa nas što vlasti odbijaju da proglase Vidovdan DANOM VETERANA, a zalažu se za GEJ PARADU, suprotno našoj tradiciji i običajima. Mi smo uvek tu uprkos takvom odnosu. Oni se mogu zalagati za GEJ PARADE ali neće vaspitavati našu decu. Ona će znati šta znači zakletva – braniće dražavu, narod i tradiciju, a neće mrzeti nikoga.
*U medijima se često vode rasprave o dve Srbije “nebeske” i “zemaljske”. Vi ste samo još jedan zbog kojeg sam sve bliže uverenju da je Vaša snaga u zakletvi koja objedinjuje obe Srbije. Samosvesni, utemeljeni na tradicionalnim vrednostima, bez straha i kolebanja u ratu i u miru ispunjavate zakletvu. Da li Vas zakletva štiti od pretnji, nasilja pa i od prirodne kataklizme?
– Imam svoj razum i svoj stav hvala Bogu. Razmišljam svojom glavom i ne treba neko drugi da mi soli pamet šta ću da radim. Nisam se plašio ratišta ni tokom raspada bivše SFRJ. I tada sam koristio sam svaku priliku da obiđem svoju rodbinu u BiH koja i dan danas tamo živi. Plašim se jedino Boga, ali mi je Bog pre 15. godina pokazao da ne treba ni Njega da se plašim. Nije me uplašila poplava, jer za svoje godine sam se svega i svačega nagledao. Naravno da je u nekim trenutcima bilo teško, ali snaga je u pobedi teškoća, a ne u strahu od njih. Ne grešite, patriote se i prepoznaju po tome što poštuju datu reč, a zakletva je svetinja. Zato smo tu i uvek ćemo biti tu.
*Šta biste nam rekli za kraj ovog razgovora?
– Od vlasti nikakva priznanja neće dobiti radioamateri koji su na terenu bili bez smena. Neće ih dobiti ni ljudi iz Gorske službe, vojske, policije. Priznanja će dobiti oni koji su se slikali ispred kamera. Kao što je već bivalo, opet će biti, kao što se već činilo opet će se činiti – na nas će zaboraviti.
I treba tako da bude jer mi odužujemo dug časti dedovima svojim. Ja nemam kome da se dokazujem do svom sinu – da sam dobar otac. Sinu treba da pokažem šta vredi čast i poštenje. Želim da raste bez straha učeći kako se brani dedovina na primeru ratnog vojnog invalida, a ne na primeru onoga koji je obuzet strahom ostao u kafiću i uz kafu mirno gledao kako narod strada. Naučiće da nema sreće ni mira za crnoberzijance koji unesrećeni narod pljačkaju prodajući mu mleko i vodu po znatno višim cenama.Neće se moj sin postideti pred radiomaterima koji me znaju. Nisam zabrinut ako od njih sazna kakav sam borac, drug, koliko sam istrajan.
Radujem se što sam ovom prilikom bolje upoznao ljude sa kojima komuniciram preko radiomaterskih uređaja. Svojim radom, steakao sam dve licence u radiomaterskom hobiju. Jedna je (E72VB – Evropa 72 Valjevo Beograd, CEPT Republike Srpske, YU1NVA – Ipsilon Uzice jedinica Nis Valjevo Avala).
Među radioamaterima sam od 1990. a zvanično u Srbiji imam licencu od 2003 godine, kada sam položio klasu radioamatera. Moji drugovi radioamateri i ja nismo izbegavali da pružimo pomoć, nismo bežali u mišije rupe, nismo izlazili po kaficima nego smo bili na terenu i predano radeći prućili svoj maksimum.
Na kraju, želim da se još jednom zahvalim svim mojim drugarima koji su 24 sata bili na terenu o čemu svedoči preko 27000 poruka koje smo preneli vojsci Srbije. Mogli su da nas slušaju ljudi iz celog sveta preko interneta. Ponovo smo pokazali da smo vredni i korisni svojoj otadžbini kao i 1999. godine. Tada ni amerikanci nisu uspeli da nam iskljuce mreže. Takođe želim da se zahvalim MUP-u, Gorskoj sluzbi, Crvenom krstu.
Žao mi je jedino što se o radioamaterima ne govori malo više. Mnogi ljudi nisu zanali ni da postojimi, a kada su čuli šta radimo i videli kako radimo bilo su oduševljeni. U kordinaciji sa Gorskom sluzbom i vojskom dosta života je spašeno ns ugroženim područjima.
Hvala još jednom svima koji su bili sa nama. Naš život su učinili vrednijim i oni koje smo spasli i oni koji sa kojima smo činili tim.

Info-služba NIKAD GRANICA, 24.05.2014
Razgovor vodila Vukica Stevanović
СВОЂЕЊЕ САОСЕЋАЊА ПРЕМА СТРАДАЛНИЦИМА НА МАСОВНУ КУЛТУРУ ЕСТРАДЕ НЕПОБЕДИВИ БОРЦИ СА КОШАРА НЕ ПРИПАДАЈУ ЕСТРАДИ

Нема тог весеља које открива све дубине људске душе као трагедија. Можда ћемо једног дана открити, да ли је реч о непознавању народа којем припадају или о медијској матрици, коју су поштовали водитељи свих медијских кућа (државних и приватних).
Сви су били изненађени показаном солидарношћу према страдалницима. Као папагаји, понављали су реченицу да народ више није отуђен. Несувислост закључака уважених водитеља распршио је млади Француз Анри Гујон. Није се сложио са водитељем. Није био изненађен. Народни дух и солидарност открио је на Косову и Метохији.
Анри Гујон је оголио медијску матрицу и скрнављење душе народне, зарад дневне политике и очувања власти. Она се понавља са уверењем да сто пута поновљена лаж постаје истина. Но не може све у таблице, не може се све прорачунати. Косово и Метохија су табу тема. Када се само спомене у задатој тишини зазвони јаче и оголи сто пута поновљену лаж.
Активности Анрија Гујона су вероватно открили на друштвеним мрежама. На тим истим друштвеним мрежама су се могле видети и активности бораца са Кошара. Али пошто су Кошаре симбол непобедиве српске војске, обавијене су потпуном тишином. На стогодишњицу Великог рата унуци и праунуци обилазе расута запуштена српска гробља. На хумкама својим претцима остављају грумен земље, донет из отаџбине за коју су погинули и пале свеће за покој душе.
Погром који нас је задесио је опомена, знак да ће једног дана унуци и праунуци бораца са Кошара стићи на караулу Кошаре и сахранити оне који су остали тамо и данас чувају границу. А да ће баш тако бити потврђују борци, који ће причати својој деци, па тако редом. Тако је и до младог Француза Анри Гујона стигла прича његовог деде, који је у катаклизми Великог рата упознао страдање једног народа и учинио све што је до њега да се то страдње не заборави. И није!
Страдања нам отварају очи. Ћутање о борцима са Кошара је саучесништво у забораву, а заборав је друго убиство. Нико их не помиње да су на друштвеним мрежама и борци са Кошара који се опет боре за отаџбину, али овог пута са стихијом.
Душан (Ел Комаданте) неће да разговара, јер не раде они то да би се сликали. О њему смо већ довољно писали, каже. Има међу добровољцима много његових другова, који су заслужнији од њега. Посредовао је у контакту са његовим саборцем са Кошара.
ВЛАДИМИР ЦОЛЕ БЛАГОЈЕВИЋ – ДОБРОВОЉАЦ СА КОШАРА – МЕЂУ ПРВИМ ДОБРОВОЉЦИМА
За неколико сати паузе коју је имао, нисмо успели да уприличимо разговор. Но ипак смо успели да прекинемо тишину и подсетимо да су борци са Кошара опет били у првим порбеним редовима. Владимир Цоле Димитријевић рођен је 1976. године – добровољац у борби са воденом стихијом Косову и Метохији је изгубио ногу. Он се, како сам каже, не осећа инвалидом, али најбоље је да чујемо њега.
* Душан је инсистирао да разговарам само са Вама. Каже да није он једини добровољац са Кошара па да се само о њему пише. Сматра да сте Ви заслужнији да говорите у име свих који су опет добровољци. На Косову и Метохији сте изгубили ногу, а одазвали сте се позивима за помоћ, премда вам нико не би могао замерити и да то нисте учинили. Шта вас мотивише да сте у првим редовима кад треба помоћи, свесни да ће вас заборавити чим опасност прође?
– Да заједно смо били у 125. моторизованој али нисмо се тамо лично упознали, јер смо били раштркани дуж линије одбране. Те, сада већ далеке 1999. јавио сам се као добровољац. Пре одласка на Косово радио сам на храму Васлилија Острошког на Бежаниској Коси. Хтео сам пошто пото да помогнем свом народу, да пружим колико толико свој допринос. Рањен сам у мају пре 15 година. Ранио ме у Дечанима (село Рзниц) 11. маја 1999. у 13:30, хрватски плаћеник, који је ратовао на шиптарској страни. Задобио сам више повреда; фрактуру лобање, повреду десног ока и ува, остао без десне ноге (потколена ампутација).
Има нешто српско у нама, како сви ми говоримо. Рађамо се ваљда са тим заветом да бранимо нашу дедовину. Тако је било и сада. Носим протезу али не доживљавам себе као инвалида. Још увек сам спреман и способан да пружим свој максимум када треба. Заклетву сам положио, а она се не гази зато што неће писати о мени.
* Ви сте радиоаматер под чијом командом сте били?
– Радиоаматеризам ми је хоби и од првог дана сам се прикључио колегама радиоаматерима, групи од специјалног значаја ГЦЗ (Градски центар обавештавања). Преносили смо све информације. Од 2007. године када је донет Закон о ванредним ситуацијама, ми припадамо Министарству одбране.
Прилика је да похвалим и да се захвалим фирми “Porra” и њиховом човеку Данијелу Суњика, са којим сам био сво време. Четвртак сам например провео на потезу Барајево, Ресник, Раковица. Тог дана сам сачекао колегу Владимира Лаловића YТ5ТЕА, који је дошао из Крагујевца. Сво време смо били заједно, нисмо се раздвајали. Заједно смо отишли и у Обреновац, где смо остали до понедељка ујутру. Више непроспаваних ноћи су нас тако исцрпле да нисмо ни осећали тело. Некако није било ни осећања умора од не спавања, па нам ништа није било тешко.
*Како сте се уклопили у тимовима у којима сте се нашли?
Без проблема, јер имам искуства у оваквим акцијама. Увек сам спреман да помогнем без размишљања. Међу добровољцима је увек добра атмосфера. Желим да поменем моје дивне другаре којима је радиоаматеризам хоби. Они су се одмах јавили и кренули у акцију. Припадају онима којима је завет за одбрану дедовине светиња. Пред том светињом се заборављају кафићи и провод, нити се губи време на сликање кад дођу новинари.
*Поред радиоаматеризма јесте ли учествовали у спашавању људи и изградњи бедема?
– Био сам и на изградњи бедема, али више у тимовима за спашавање људских живота. Већина нас је возила приватне аутомобиле. Газили смо воду и до пола метра, били смо мокри и смрзнути. Од свог новца сам два пута купио гориво, а нико није ни понудио да ми то надокнади. Не знам, али мислим да нисам био једини. Није ми жао. Срећан сам што сам могао да помогнем.
Није било лако гледати немоћну децу, жене и старце. У Обреновцу ме је жена са малим дететом преклињала да је одвезем у Београд. Извукао сам њу и још око 20 људи. Могу рећи да сам их готово буквално товарио у кола и превозио на другу страну. То се догађало баш у петак све док Обреновац није до моста на Колубари био под водом. Све тешкоће се забораве тада. То је за мене било, нећу рећи велико задовољство, него ми је било топло и мило око срца што сам могао да помогнем. То је за мене хуманост.
Морам да похвалим и Горску слузбу и Војску са којима смо одлично сарађивали и мислим да смо сви заједно одрадили велики посао.
* Како је Ваша породица реаговала на одлуку да опет кренте у добровољце. Супруга и син су сигурно били забринути.
Када сам кренуо у рат нисам био ожењен. Али овога пута су ме и супруга и син, који није још напунио 7 година, убеђивали да не идем. Наравно да су били забринути и то не само супруга и син него и остала фамилија.
Говорили су ми да сам доста учинио за своју земљу оставивши ногу на Косову и Метохији 1999. године. Покушавали су да ме убеде тврдећи да је сада дошао ред да други иду. Покушавали су, премда су знали да ја не могу да седим кад страда наш народ и наша земља. Знали су да нећу показити заклетву коју сам дао. Заклео сам се да ћу бранити своју домовину и у рату и у миру.
Није ми било лако јер ми је супруга трудна и знао сам да се јако брине. Повремено смо се чули. Могла је и преко интернета да слуша радиоаматерску везу. Стално је питала да ли сам добро и да ли сам у води, а ја сам је тешио. Сузе су ми кренуле када је мој син Павле уместо играчке тражио да му донесе тату.
Већина нас добровољаца, оставила је своје породице које су бринуле због нас. Али ко би бранио земљу? Бранећи отаџбину, бранимо своју породицу и свој праг. Зато ћемо је увек бранити, у рату и у миру.
*Да ли имате осећај задовољства што се велики број младих организовао у одбрани отаџбине. Вероватно нисте имали прилике да чујете, али бих волела да чујем ваше мишљење о младим матурантима из Косјерића који су покренули иницијативу да средства за прославу матуре прикупе и пошаљу као помоћ страдалима у поплави.
– Свака част свим људима који су се јавили добровољно да помогну угроженом становништву и свима који су прикупљали хуманитарну помоћ. Обавештавао сам се преко наше радиоаматерске везе да се скупља помоћ и транспортује даље.
Посебно бих истакао конвој који је организао мој пријатељ и друг по хобију YУ2КБС из Рашке Бобан Курунџић. Са екипом је одрадио велики посао. Било је доста људи на терену. Навешћу неке од њих YУ2ЕБИ Бобан Младеновац, YТ1ПРМ Милан Пирот. Мог брата од ујака срео сам у потопљеном Обреновцу. Игору Максимовићу, Бати Почучи све похвале. Хвала још једном свим људима добре воље који су помагали.
* Мало људи зна за младе београђане који су као добровољци бранили земљу током НАТО агресије. И данас сте притекли у помоћ народу угроженом поплавама. Ваше поштовање заклетве је табу тема за медије. Београд је познатији по активностима разних невладиних организација попут Фонда за хуманитарно право, Жена у црном и њима сличним, којих у одбрани од поплава није било. Да ли вређа та тишина око Вас?
– Рођен у Теслићу 1976. у бившој Босни и Херцеговини. У Београд сам дошао са непуних 6 месеци и одрастао у Београду. Не знам шта да кажем поводом патриотизма. Патриоти испуњавају своју заклетву и не траже да се о њима пише. Више вређа пажња која се посвећује некаквим невладиним организацијама које руже и државу и народ, а институције власти то допуштају.
Власт је заборавила, готово се одрекла, ратних војних инвалида, полицајаца, породица палих бораца – речју свих који су бранили државу и народ. За нас нема станова, за протеране такође нема станова. Приоритет у решавању стамбених проблема имају Роми чак и случајевима када су породице палих бораца или ратних војних инвалида у тежој економској ситуацији.
Вређа нас што власти одбијају да прогласе Видовдан ДАНОМ ВЕТЕРАНА, а залажу се за ГЕЈ ПАРАДУ, супротно нашој традицији и обичајима. Ми смо увек ту упркос таквом односу. Они се могу залагати за ГЕЈ ПАРАДЕ али неће васпитавати нашу децу. Она ће знати шта значи заклетва – браниће дражаву, народ и традицију, а неће мрзети никога.
*У медијима се често воде расправе о две Србије “небеске” и “земаљске”. Ви сте само још један због којег сам све ближе уверењу да је Ваша снага у заклетви која обједињује обе Србије. Самосвесни, утемељени на традиционалним вредностима, без страха и колебања у рату и у миру испуњавате заклетву. Да ли Вас заклетва штити од претњи, насиља па и од природне катаклизме?
– Имам свој разум и свој став хвала Богу. Размишљам својом главом и не треба неко други да ми соли памет шта ћу да радим. Нисам се плашио ратишта ни током распада бивше СФРЈ. И тада сам користио сам сваку прилику да обиђем своју родбину у БиХ која и дан данас тамо живи. Плашим се једино Бога, али ми је Бог пре 15. година показао да не треба ни Њега да се плашим. Није ме уплашила поплава, јер за своје године сам се свега и свачега нагледао. Наравно да је у неким тренутцима било тешко, али снага је у победи тешкоћа, а не у страху од њих. Не грешите, патриоте се и препознају по томе што поштују дату реч, а заклетва је светиња. Зато смо ту и увек ћемо бити ту.
*Шта бисте нам рекли за крај овог разговора?
– Од власти никаква признања неће добити радиоаматери који су на терену били без смена. Неће их добити ни људи из Горске службе, војске, полиције. Признања ће добити они који су се сликали испред камера. Као што је већ бивало, опет ће бити, као што се већ чинило опет ће се чинити – на нас ће заборавити.
И треба тако да буде јер ми одужујемо дуг части дедовима својим. Ја немам коме да се доказујем до свом сину – да сам добар отац. Сину треба да покажем шта вреди част и поштење. Желим да расте без страха учећи како се брани дедовина на примеру ратног војног инвалида, а не на примеру онога који је обузет страхом остао у кафићу и уз кафу мирно гледао како народ страда. Научиће да нема среће ни мира за црноберзијанце који унесрећени народ пљачкају продајући му млеко и воду по знатно вишим ценама.Неће се мој син постидети пред радиоматерима који ме знају. Нисам забринут ако од њих сазна какав сам борац, друг, колико сам истрајан.
Радујем се што сам овом приликом боље упознао људе са којима комуницирам преко радиоматерских уређаја. Својим радом, стеакао сам две лиценце у радиоматерском хобију. Једна је (Е72ВБ – Европа 72 Ваљево Београд, ЦЕПТ Републике Српске, YУ1НВА – Ипсилон Узице јединица Нис Ваљево Авала).
Међу радиоаматерима сам од 1990. а званично у Србији имам лиценцу од 2003 године, када сам положио класу радиоаматера. Моји другови радиоаматери и ја нисмо избегавали да пружимо помоћ, нисмо бежали у мишије рупе, нисмо излазили по кафицима него смо били на терену и предано радећи прућили свој максимум.
На крају, желим да се још једном захвалим свим мојим другарима који су 24 сата били на терену о чему сведочи преко 27000 порука које смо пренели војсци Србије. Могли су да нас слушају људи из целог света преко интернета. Поново смо показали да смо вредни и корисни својој отаџбини као и 1999. године. Тада ни американци нису успели да нам искљуце мреже. Такође желим да се захвалим МУП-у, Горској слузби, Црвеном крсту.
Жао ми је једино што се о радиоаматерима не говори мало више. Многи људи нису занали ни да постојими, а када су чули шта радимо и видели како радимо било су одушевљени. У кординацији са Горском слузбом и војском доста живота је спашено нс угроженим подручјима.
Хвала још једном свима који су били са нама. Наш живот су учинили вреднијим и они које смо спасли и они који са којима смо чинили тим.

Инфо-служба НИКАД ГРАНИЦА, 24.05.2014
Разговор водила Вукица Стевановић