JUNACI NA DELU

Tajna akcija srpskih aviona G-4 u ratu protiv NATO

Tačno mesec dana posle početka agresije i bombardovanja Jugoslavije 1999. NATO se nalazio pred velikom proslavom 50 godina postojanja i još većim izazovom šta uraditi u ratu protiv Jugoslavije. Da li pojačati bombardovanje i po cenu novih civilnih žrtava i štete, što se sve medijski vraćalo kao bumerang, ili povesti kopnenu ofanzivu pre svega koristeći OVK kao pešadiju?
U Vašingtonu su zvonili bubnjevi i tumačenja da je sve osim totalne pobede zapravo totalan poraz za Zapad. Jer, vazdušni udari nisu slomili kičmu jugoslovenske vojske, moral vojske i naroda bio je visok i svi su bili ujedinjeni u želji za otporom.
Mišljenja zapadnih analitičara da će biti potrebno samo nekoliko dana bombardovanja da Beograd poklekne, nisu se pokazala kao tačna. Jugoslavije nije odigrala onako kako je to NATO očekivao, nije se predala posle nekoliko dana. Na brzinu inscenirani scenario realizovao se sa neverovatnim kontraefektima. NATO je intervenisao da bi, navodno, sprečio humanitarnu tragediju, ali ju je proširio i ubrzao. Intervenisao je da bi sprečio da kriza destabilizuje druge zemlje, a ona se u međuvremenu proširila i na Makedoniju sa neizvesnim posledicama po pitanju statusa Kosmeta. U prvom postmodernom ratu konfuzija bi bila zabavna da nije bila i krvava.
Viktor Černomirdin stigao je 22. aprila 1999. u Beograd u pokušaju pronalaženja rešenja i nekakvog kompromisa da se rat zaustavi. Tog dana jugoslovenska PVO dobila je striktno naređenje da ne dejstvuje upravo zbog avionskog leta ruskog pregovarača i moguće greške. Tu činjenicu NATO je iskoristio i jedan američki lovac-bombarder F-16 leteo je od mađarske granice do Beograda u radarskoj senci civilnog aviona Viktora Černomirdina da bi zatim bacio bombu od skoro tri tone na podzemni objekat Straževicu. Ratno lukavstvo, ili kršenje međunarodnog ratnog prava? Saznavši da ih je američki F-16 iskoristio kao štit u prilazu Beogradu, ruski piloti su u odlasku Černomirdinov avion okrenuli potpuno drugim koridorom, tamo gde nije ni bilo predviđeno, pa se avion odjednom našao iznad položaja jedne pešadijsko-artiljerijske jedinice u Sremu. Sa zemlje je na nepoznati i nenajavljeni avion otvorena urnebesna vatra čak i iz pištolja i pušaka. Srećom nisu ga pogodili, jer je odmah uzeo veliku visinu.
Samo tri dana kasnije piloti na aerodromu Golubovci kod Podgorice izvlačili su karte za supertajnu misiju, bez znanja i odobrenja komande u Beogradu: napad na aerodrom Rinas kraj Tirane.
Na tom aerodromu bila je smeštena američka borbena grupa „Soko” sa 24 helikoptera tipa „apač”, kao i delovi 82. padobranske divizije iz Fort Brega, Severna Karolina. U ranu zoru 26. aprila u akciju je krenulo šest aviona G-4 „super-galeb” jugoslovenskog RV, inače iz sastava akro-grupe „Leteće zvezde”. Nisko leteći na samo tri metra iznad morskih talasa, da bi izbegli radarsku kontrolu, jugoslovenskim avionima trebalo je manje od 20 minuta da stignu do ciljeva u rejonu aerodroma Rinas. Stigli su iz pravca izlazećeg sunca i vizuelno bili teški za otkrivanje.
Prvo je raketama i bombama napadnut logor za obuku terorista OVK kraj aerodroma Rinas, da bi zatim avioni G-4 gađali američke helikoptere na zemlji. Uništeno je devet „apača” dok su još tri bila ozbiljno oštećena.
Italijanska državna televizija javila je istog dana vest o napadu na aerodrom Rinas samo jednom i onda je ta vest skinuta. Ruska agencija Itar-Tas javila je da je aerodrom Rinas kraj Tirane bio zatvoren za saobraćaj 26. aprila i nekoliko dana kasnije, da italijanski ministar unutrašnjih poslova nije odleteo sa tog aerodroma posle završetka posete Tirani i da se prva vest o gubitku jednog američkog „apača na rutinskom letu” poklapa upravo sa 26. aprilom. Albanska delegacija, koja se tog dana vraćala sa sastanka Saveta Evrope u Strazburu nije sletela na aerodrom Rinas već u Valonu.
Na brifingu za novinare u Briselu, jedan od portparola NATO-a, italijanski brigadni vazduhoplovni general Đuzepe Marani tih je dana vrlo pohvalno govorio o jugoslovenskim pilotima na avionima G-4.
Dan posle akcije na Rinas aerodromu, NATO je 27. aprila 1999. u tri navrata žestoko bombardovao aerodrom Golubovci kraj Podgorice posebno gađajući podzemni objekat tog aerodroma Tuzi, gde su se i nalazili avioni G-4 iz akro-grupe „Leteće zvezde”. Objekat je srušen i svi avioni u njemu su uništeni. Jedan od jugoslovenskih pilota tih je dana dobijajući vojno odlikovanje rekao da ga prima za uspeh u tajnoj misiji.
Prošlo je od tada dosta godina, po međunarodnom pravu Jugoslavija je imala puno pravo na odmazdu po onim državama koje su svoju teritoriju, ili vazdušni prostor „iznajmile” za izvršenje agresije na našu zemlju. Ipak, piloti o akciji na aerodrom Rinas ne žele uopšte da pričaju. Xag i sve ono što se dogodilo sa generalima iz Srbije određuju i sva kasnija ponašanja. Dakle, što se tiče pilota i njihovog ponosa, ta se priča nikada nije dogodila. Službeno, ne. Neslužbeno, „Leteće zvezde” odletele su u legendu…

Pripremio: Miroslav LAZANSKI

Napadi na aerodrome u Tuzli i Tirani

Kako je ratno vazduhoplovstvo Jugoslavije iznenadilo NATO snage na Tuzlanskom i Tiranskom aerodromu i nanelo im ozbiljne gubitke.
O napadima naše avijacije 1999 godine u vreme NATO agresije na aerodrome u Tuzli i Tirani NATO nije izustio ni jednu reč. Krije se to, jer kako bi takva sila priznala da su joj neki srpski piloti očitali lekciju iz taktike i veštine letenja nanevši joj pri tom i značajne gubitke. Posebno poražavajuće po NATO zvuči činjenica da su srpski avioni izvodili takve borbene letove dok su im iznad glava bili silni Avaksi i jata tehnički znatno superiornijih NATO aviona.
Agresija na Jugoslaviju je počela 24. marta 1999 i planirano je da se za 7-10 dana Jugoslovenska Vojska uništi do te mere, da Jugoslavija bude prinuđena na potpisivanje bezuslovne kapitulacije, pa da se NATO snage trijumfalno ušetaju u Beograd. U sklopu tog plana predviđeno je da se Tuzlanski aerodrom uglavnom koristio za sletanja teže oštećenih avioni, koji ne mogu da se domognu svojih matičnih baza. Na tom aerodromu su bili stacionirani i helikopteri spasilačkih ekipa koje bi uletale na našu teritoriju i spašavale pilote eventualno oborenih aviona. Pošto se planovi NATO stratega nikako nisu ostvarivali trebalo je povećati intenzitet bombardovanja. Tada se menja strategija i na Tuzlanski aerodrom 08. aprila doleće 8 borbenih aviona koji su trebali da učestvuju u napadu na specijalne ciljeve u SRJ.
Naši obaveštajci su za to saznali i u komadi ratnog vazduhoplovstva je počelo planiranje napada na aerodrom u Tuzli jer se tamo skoncentrisao veliki broj letelica. Na aerodromu se nalazilo 12 borbenih aviona koje je naša PVO oštetila, 8 lovaca bombardera koji su doleteli pre nekoliko dana i 4 spasilačka helikoptera uz još nekoliko pomoćnih i letelica transportne avijacije.
Na aerodromu Ponikve okupljena je kombinovana eskadrila od 6 Orlova 2 MIG-a 21 i jednog Galeba G4. Zadatak je bio da se u niskom letu dođe do Tuzlanskog aerodroma i uništiti što više NATO aviona. U nedelju 18. aprila u 13:30 naši avioni su iznenada na stajanci napali NATO avione jer je u to vreme „zbog kvara“ (sabotaža naših operativaca) bio isključen radar na aerodromu Tuzla.
Iznenađenje je bilo potpuno jer ih ni Avaksi nisu registrovali na vreme pa su naši avioni primećeni tek na 10 Km od Tuzlanskog aerodroma a tada je bilo kasno da NATO avioni uzlete. Četiri NATO aviona u parovima su bila spremna za uzletanje ali su naši pre njihovog poletanja već napali. Bila je to izuzetno rizična akcija i iako je iz naše baze javljeno da su naši avioni primećeni niko od pilota nije želeo da akciju prekine.
Po izjavi majora Gavrilovića koji je leteo na jednom od Orlova, on je ispustio bombe na grupu oštećenih NATO aviona koji su se nalazili na pisti skroz desno, i okrenuo letelicu da bi ponovo napao helikoptere. Za njim su krenula još 3 Orla i ispustila teret svako na već odabrane ciljeve, dok su 2 Orla ostala da preciznije gađaju avione koji su se spremali da polete i 8 lovaca koji su pre neki dan stigli u Tuzlu. Dva MIG-a i Galeb su raketama i mitraljezima dovršavali posao
J-22 Orao – lovac bombarder
Cela akcija je zbog više naleta trajala oko 15 minuta i tada je u povratku ka Ponikvama raketom sa zemlje oboren jedan naš Orao u kome je poginuo potpukovnik Mihajlo V. iz Kragujevca. Ostalih osam aviona se vratilo do aerodroma Ponikve s tim što je Major Željko M. iz Novog Sada zbog oštećenja (ispaljenom raketom sa zemlje) uspeo da svoj MIG prizemlji na 10 km od piste aerodroma Ponikve.
Potvrđeni bilans našeg bombardovanja Tuzlanskog aerodroma je 17 uništenih aviona, i 3 spasilačka helikoptera. Dok neki drugi nezvanični izvori koji su imali mogućnost da vide posledice ovog napada navode da je uništen 21 avion i 3 helikoptera, te da su u lančanim eksplozijama uništena i 2 transportna aviona, kao i značajan deo tehnike. Poseban bes NATO-a izazvala pogibija 11 oficira, pilota i poslužioca vazduhoplova. Ali ono što je još značajnije je, da sve do kraja NATO agresije aerodrom u Tuzli više nije korišćen za borbene letove na Jugoslaviju.

Osveta NATO-a

Već istog dana NATO je napravio neviđenu kampanju bombardovanja aerodroma Ponikve kada je u jednom danu na taj aerodrom sručeno preko 80 projektila. Ceo aerodrom se tresao od detonacija, ali „Top Gan momci“ i pored tako masovnog bombardovanja nisu ozbiljnije oštetili vitalne instalacije aerodroma, pa je on bio u funkciji sve do kraja NATO agresije. Bombardovanje aerodroma Ponikve se periodično ponavljalo jer NATO nikako nije moga da locira gde mi to krijemo naše avione, koji malo malo pa uzlete i remete im planove…
Kao osvetu za Tuzlu tri dana uzastopno NATO avijacija je gađala Užice i njegova okolinu pa i sam centar Užica, kada je sa tri projektila pogođena glavna pošta u centru grada. Mnogima je bilo čudno tako žestoko bombardovanje Užica i njegove okoline a posebno je bilo čudno razaranje pošte jer je to jedina posta koja je pogođena, pored one u Prištini, od početka agresije. Bio je to bes i osveta „Milosrdnog Anđela“ za teške gubitke na Tuzlanskom aerodromu.
Napad na aerodrom kraj Tirane
Posebna „drskost“ i hrabrost naših pilota je napad na Aerodrom u Tirani. Na tom aerodromu je bila stacionirana eskadrila od 12 Apača raketnih helikoptera koji su trebali da budu vazdušna podrška za „Atlantsku brigadu“ koja se spremala da preko prevoja Košare i Gorožup zajedno uz sadejstvo sa NATO snagama izvrši proboj i vojnički zauzme Metohiju a kasnije i Kosovo.
„Atlantsku brigadu“ je sačinjavalo oko 6.000 Šiptara dobrovoljaca iz inostranstva sa Američkim instruktorima. Oni su sa ostalim terorističkim grupama OVK koje su se povukle u Albaniju trebali da izvrše taj kopneni napad, pošto vazdušna kampanja NATO-a nije dala nikakve rezultate. Tako su ukupne snage koje su napadale na granice Kosmeta činile oko 20.000 boraca zajedno sa stranim pretežno američkim instruktorima i specijalcima.
Da bi olakšali našim borcima odbranu na granicama Kosmeta naši piloti su u više navrat izvodili borbena dejstva na tom prostoru. Prvi od tih napada dogodio se 13 aprila kada je 4 naših aviona napalo pripremni kamp Atlantske brigade koji se nalazio blizu mesta Kamenica na severu Albanije. Tom prilikom je oboren jedan Apač a Atlantskoj brigadi su naneti ozbiljni gubici. Napad naše avijacije na snage koje su napadale granice Kosova i Metohije ponovljen je 05. maja kada su 3 Orla i 2 Galeba u kratkim vremenskim razmacima i više navrata napadali već pomenutu Atlantsku brigadu.
Svakako jedan od najspektakularnih napada naša avijacija izvela je 26 aprila kada je napadnuta NATO baza američkih „Apača“ na aerodromu kraj Tirane. Ta operacija je bila posebno riskantna jer je od aerodroma Ponikve do Tirane trebalo leteti skoro sat vremena (54 minuta) a biti neotkriven od strane radara, NATO avijacije i avaksa. Napad je planiran tako da po 2 Galeba G-4S sinhronizovano polete sa aerodroma Ponikve i Golubovci kod Podgorice i neopaženo se privuku NATO bazi duboko u teritoriju Albanije. Akcija je izvedena tako što su u niskom letu kroz planinske klance prvo doletela 2 G-4S sa aerodroma Golubovci a 20 minuta kasnije stigla su još 2 Galeba G-4S sa aerodroma Ponikve. Rezultati ovog napada su bili više nego impresivni jer je uništeno 5 Apača, a sva 4 Galeba su uspela da se neoštećana vrate u svoje baze (koje najčešće nisu bili aerodromi sa kojih su uzleteli). Puni efekat ovog napada se ogledao i u tome što NATO više do kraj agresije na Jugoslaviju nije koristio Apače.
G-4 Super Galeb
Izvoditi letove i borbena dejstva u pograničnom pojasu sa Albanijom bilo je gotovo nezamislivo zbog toga što je NATO avijacija danonoćno bombardovala taj sektor i što je na nebu uvek bilo tehnički superiornijih NATO aviona uz obavezno navođenje od strane Avaksa. Ali i pored svega toga naši piloti su izuzetnom hrabrošću i letačkim umećem kao osice zadavali udarce i NATO-u i Atlantskoj brigadi koja je faktički predstavljala NATO kopnene snage. Ta kopnena ofanziva je uz ogromne gubitke pretrpela težak poraz i nikada nije uspela da se probije na KiM. Naši hrabri branioci granice na Košarama i celom pograničnom sektoru sa Albanijom imali su veliku pomoć naših pilota koji su se veoma hrabro suprotstavljali višestruko nadmoćnijem neprijatelju.
U poplavi svakojakog podaništva i udvoričkog ponašanja, kako od strane naših političara tako i od strane dirigovanih medija, ovaj tekst posvećujem našim hrabrim vazduhoplovcima koji su žrtvujući svoje živote branili ovu zemlju i ovaj narod. Da ove podaničke gnjide ne bi zatamnile i ovaj deo naše svetle bliske istorije, želim da podsetim na hrabrost i dostojanstvo koje ovaj narod ima.

Pripremio: Zvonimir Trajković, politički analitičar

ЈУНАЦИ НА ДЕЛУ

Тајна акција српских авиона Г-4 у рату против НАТО
Тачно месец дана после почетка агресије и бомбардовања Југославије 1999. НАТО се налазио пред великом прославом 50 година постојања и још већим изазовом шта урадити у рату против Југославије. Да ли појачати бомбардовање и по цену нових цивилних жртава и штете, што се све медијски враћало као бумеранг, или повести копнену офанзиву пре свега користећи ОВК као пешадију?
У Вашингтону су звонили бубњеви и тумачења да је све осим тоталне победе заправо тоталан пораз за Запад. Јер, ваздушни удари нису сломили кичму југословенске војске, морал војске и народа био је висок и сви су били уједињени у жељи за отпором.
Мишљења западних аналитичара да ће бити потребно само неколико дана бомбардовања да Београд поклекне, нису се показала као тачна. Југославије није одиграла онако како је то НАТО очекивао, није се предала после неколико дана. На брзину инсценирани сценарио реализовао се са невероватним контраефектима. НАТО је интервенисао да би, наводно, спречио хуманитарну трагедију, али ју је проширио и убрзао. Интервенисао је да би спречио да криза дестабилизује друге земље, а она се у међувремену проширила и на Македонију са неизвесним последицама по питању статуса Космета. У првом постмодерном рату конфузија би била забавна да није била и крвава.
Виктор Черномирдин стигао је 22. априла 1999. у Београд у покушају проналажења решења и некаквог компромиса да се рат заустави. Тог дана југословенска ПВО добила је стриктно наређење да не дејствује управо због авионског лета руског преговарача и могуће грешке. Ту чињеницу НАТО је искористио и један амерички ловац-бомбардер Ф-16 летео је од мађарске границе до Београда у радарској сенци цивилног авиона Виктора Черномирдина да би затим бацио бомбу од скоро три тоне на подземни објекат Стражевицу. Ратно лукавство, или кршење међународног ратног права? Сазнавши да их је амерички Ф-16 искористио као штит у прилазу Београду, руски пилоти су у одласку Черномирдинов авион окренули потпуно другим коридором, тамо где није ни било предвиђено, па се авион одједном нашао изнад положаја једне пешадијско-артиљеријске јединице у Срему. Са земље је на непознати и ненајављени авион отворена урнебесна ватра чак и из пиштоља и пушака. Срећом нису га погодили, јер је одмах узео велику висину.
Само три дана касније пилоти на аеродрому Голубовци код Подгорице извлачили су карте за супертајну мисију, без знања и одобрења команде у Београду: напад на аеродром Ринас крај Тиране.
На том аеродрому била је смештена америчка борбена група „Соко” са 24 хеликоптера типа „апач”, као и делови 82. падобранске дивизије из Форт Брега, Северна Каролина. У рану зору 26. априла у акцију је кренуло шест авиона Г-4 „супер-галеб” југословенског РВ, иначе из састава акро-групе „Летеће звезде”. Ниско летећи на само три метра изнад морских таласа, да би избегли радарску контролу, југословенским авионима требало је мање од 20 минута да стигну до циљева у рејону аеродрома Ринас. Стигли су из правца излазећег сунца и визуелно били тешки за откривање.
Прво је ракетама и бомбама нападнут логор за обуку терориста ОВК крај аеродрома Ринас, да би затим авиони Г-4 гађали америчке хеликоптере на земљи. Уништено је девет „апача” док су још три била озбиљно оштећена.
Италијанска државна телевизија јавила је истог дана вест о нападу на аеродром Ринас само једном и онда је та вест скинута. Руска агенција Итар-Тас јавила је да је аеродром Ринас крај Тиране био затворен за саобраћај 26. априла и неколико дана касније, да италијански министар унутрашњих послова није одлетео са тог аеродрома после завршетка посете Тирани и да се прва вест о губитку једног америчког „апача на рутинском лету” поклапа управо са 26. априлом. Албанска делегација, која се тог дана враћала са састанка Савета Европе у Стразбуру није слетела на аеродром Ринас већ у Валону.
На брифингу за новинаре у Бриселу, један од портпарола НАТО-а, италијански бригадни ваздухопловни генерал Ђузепе Марани тих је дана врло похвално говорио о југословенским пилотима на авионима Г-4.
Дан после акције на Ринас аеродрому, НАТО је 27. априла 1999. у три наврата жестоко бомбардовао аеродром Голубовци крај Подгорице посебно гађајући подземни објекат тог аеродрома Тузи, где су се и налазили авиони Г-4 из акро-групе „Летеће звезде”. Објекат је срушен и сви авиони у њему су уништени. Један од југословенских пилота тих је дана добијајући војно одликовање рекао да га прима за успех у тајној мисији.
Прошло је од тада доста година, по међународном праву Југославија је имала пуно право на одмазду по оним државама које су своју територију, или ваздушни простор „изнајмиле” за извршење агресије на нашу земљу. Ипак, пилоти о акцији на аеродром Ринас не желе уопште да причају. Xаг и све оно што се догодило са генералима из Србије одређују и сва каснија понашања. Дакле, што се тиче пилота и њиховог поноса, та се прича никада није догодила. Службено, не. Неслужбено, „Летеће звезде” одлетеле су у легенду…

Pripremio: Мирослав ЛАЗАНСКИ

Напади на аеродроме у Тузли и Тирани

Како је ратно ваздухопловство Југославије изненадило НАТО снаге на Тузланском и Тиранском аеродрому и нанело им озбиљне губитке.
О нападима наше авијације 1999 године у време НАТО агресије на аеродроме у Тузли и Тирани НАТО није изустио ни једну реч. Крије се то, јер како би таква сила признала да су јој неки српски пилоти очитали лекцију из тактике и вештине летења наневши јој при том и значајне губитке. Посебно поражавајуће по НАТО звучи чињеница да су српски авиони изводили такве борбене летове док су им изнад глава били силни Авакси и јата технички знатно супериорнијих НАТО авиона.
Агресија на Југославију је почела 24. марта 1999 и планирано је да се за 7-10 дана Југословенска Војска уништи до те мере, да Југославија буде принуђена на потписивање безусловне капитулације, па да се НАТО снаге тријумфално ушетају у Београд. У склопу тог плана предвиђено је да се Тузлански аеродром углавном користио за слетања теже оштећених авиони, који не могу да се домогну својих матичних база. На том аеродрому су били стационирани и хеликоптери спасилачких екипа које би улетале на нашу територију и спашавале пилоте евентуално оборених авиона. Пошто се планови НАТО стратега никако нису остваривали требало је повећати интензитет бомбардовања. Тада се мења стратегија и на Тузлански аеродром 08. априла долеће 8 борбених авиона који су требали да учествују у нападу на специјалне циљеве у СРЈ.
Наши обавештајци су за то сазнали и у комади ратног ваздухопловства је почело планирање напада на аеродром у Тузли јер се тамо сконцентрисао велики број летелица. На аеродрому се налазило 12 борбених авиона које је наша ПВО оштетила, 8 ловаца бомбардера који су долетели пре неколико дана и 4 спасилачка хеликоптера уз још неколико помоћних и летелица транспортне авијације.
На аеродрому Поникве окупљена је комбинована ескадрила од 6 Орлова 2 МИГ-а 21 и једног Галеба Г4. Задатак је био да се у ниском лету дође до Тузланског аеродрома и уништити што више НАТО авиона. У недељу 18. априла у 13:30 наши авиони су изненада на стајанци напали НАТО авионе јер је у то време „због квара“ (саботажа наших оперативаца) био искључен радар на аеродрому Тузла.
Изненађење је било потпуно јер их ни Авакси нису регистровали на време па су наши авиони примећени тек на 10 Км од Тузланског аеродрома а тада је било касно да НАТО авиони узлете. Четири НАТО авиона у паровима су била спремна за узлетање али су наши пре њиховог полетања већ напали. Била је то изузетно ризична акција и иако је из наше базе јављено да су наши авиони примећени нико од пилота није желео да акцију прекине.
По изјави мајора Гавриловића који је летео на једном од Орлова, он је испустио бомбе на групу оштећених НАТО авиона који су се налазили на писти скроз десно, и окренуо летелицу да би поново напао хеликоптере. За њим су кренула још 3 Орла и испустила терет свако на већ одабране циљеве, док су 2 Орла остала да прецизније гађају авионе који су се спремали да полете и 8 ловаца који су пре неки дан стигли у Тузлу. Два МИГ-а и Галеб су ракетама и митраљезима довршавали посао
Ј-22 Орао – ловац бомбардер
Цела акција је због више налета трајала око 15 минута и тада је у повратку ка Пониквама ракетом са земље оборен један наш Орао у коме је погинуо потпуковник Михајло В. из Крагујевца. Осталих осам авиона се вратило до аеродрома Поникве с тим што је Мајор Жељко М. из Новог Сада због оштећења (испаљеном ракетом са земље) успео да свој МИГ приземљи на 10 км од писте аеродрома Поникве.
Потврђени биланс нашег бомбардовања Тузланског аеродрома је 17 уништених авиона, и 3 спасилачка хеликоптера. Док неки други незванични извори који су имали могућност да виде последице овог напада наводе да је уништен 21 авион и 3 хеликоптера, те да су у ланчаним експлозијама уништена и 2 транспортна авиона, као и значајан део технике. Посебан бес НАТО-а изазвала погибија 11 официра, пилота и послужиоца ваздухоплова. Али оно што је још значајније је, да све до краја НАТО агресије аеродром у Тузли више није коришћен за борбене летове на Југославију.

Освета НАТО-а

Већ истог дана НАТО је направио невиђену кампању бомбардовања аеродрома Поникве када је у једном дану на тај аеродром сручено преко 80 пројектила. Цео аеродром се тресао од детонација, али „Топ Ган момци“ и поред тако масовног бомбардовања нису озбиљније оштетили виталне инсталације аеродрома, па је он био у функцији све до краја НАТО агресије. Бомбардовање аеродрома Поникве се периодично понављало јер НАТО никако није мога да лоцира где ми то кријемо наше авионе, који мало мало па узлете и ремете им планове…
Као освету за Тузлу три дана узастопно НАТО авијација је гађала Ужице и његова околину па и сам центар Ужица, када је са три пројектила погођена главна пошта у центру града. Многима је било чудно тако жестоко бомбардовање Ужица и његове околине а посебно је било чудно разарање поште јер је то једина поста која је погођена, поред оне у Приштини, од почетка агресије. Био је то бес и освета „Милосрдног Анђела“ за тешке губитке на Тузланском аеродрому.
Напад на аеродром крај Тиране
Посебна „дрскост“ и храброст наших пилота је напад на Аеродром у Тирани. На том аеродрому је била стационирана ескадрила од 12 Апача ракетних хеликоптера који су требали да буду ваздушна подршка за „Атлантску бригаду“ која се спремала да преко превоја Кошаре и Горожуп заједно уз садејство са НАТО снагама изврши пробој и војнички заузме Метохију а касније и Косово.
„Атлантску бригаду“ је сачињавало око 6.000 Шиптара добровољаца из иностранства са Америчким инструкторима. Они су са осталим терористичким групама ОВК које су се повукле у Албанију требали да изврше тај копнени напад, пошто ваздушна кампања НАТО-а није дала никакве резултате. Тако су укупне снаге које су нападале на границе Космета чиниле око 20.000 бораца заједно са страним претежно америчким инструкторима и специјалцима.
Да би олакшали нашим борцима одбрану на границама Космета наши пилоти су у више наврат изводили борбена дејства на том простору. Први од тих напада догодио се 13 априла када је 4 наших авиона напало припремни камп Атлантске бригаде који се налазио близу места Каменица на северу Албаније. Том приликом је оборен један Апач а Атлантској бригади су нанети озбиљни губици. Напад наше авијације на снаге које су нападале границе Косова и Метохије поновљен је 05. маја када су 3 Орла и 2 Галеба у кратким временским размацима и више наврата нападали већ поменуту Атлантску бригаду.
Свакако један од најспектакуларних напада наша авијација извела је 26 априла када је нападнута НАТО база америчких „Апача“ на аеродрому крај Тиране. Та операција је била посебно рискантна јер је од аеродрома Поникве до Тиране требало летети скоро сат времена (54 минута) а бити неоткривен од стране радара, НАТО авијације и авакса. Напад је планиран тако да по 2 Галеба Г-4С синхронизовано полете са аеродрома Поникве и Голубовци код Подгорице и неопажено се привуку НАТО бази дубоко у територију Албаније. Акција је изведена тако што су у ниском лету кроз планинске кланце прво долетела 2 Г-4С са аеродрома Голубовци а 20 минута касније стигла су још 2 Галеба Г-4С са аеродрома Поникве. Резултати овог напада су били више него импресивни јер је уништено 5 Апача, а сва 4 Галеба су успела да се неоштећана врате у своје базе (које најчешће нису били аеродроми са којих су узлетели). Пуни ефекат овог напада се огледао и у томе што НАТО више до крај агресије на Југославију није користио Апаче.
Г-4 Супер Галеб
Изводити летове и борбена дејства у пограничном појасу са Албанијом било је готово незамисливо због тога што је НАТО авијација даноноћно бомбардовала тај сектор и што је на небу увек било технички супериорнијих НАТО авиона уз обавезно навођење од стране Авакса. Али и поред свега тога наши пилоти су изузетном храброшћу и летачким умећем као осице задавали ударце и НАТО-у и Атлантској бригади која је фактички представљала НАТО копнене снаге. Та копнена офанзива је уз огромне губитке претрпела тежак пораз и никада није успела да се пробије на КиМ. Наши храбри браниоци границе на Кошарама и целом пограничном сектору са Албанијом имали су велику помоћ наших пилота који су се веома храбро супротстављали вишеструко надмоћнијем непријатељу.
У поплави свакојаког подаништва и удворичког понашања, како од стране наших политичара тако и од стране диригованих медија, овај текст посвећујем нашим храбрим ваздухопловцима који су жртвујући своје животе бранили ову земљу и овај народ. Да ове поданичке гњиде не би затамниле и овај део наше светле блиске историје, желим да подсетим на храброст и достојанство које овај народ има.

Припремио: Звонимир Трајковић, политички аналитичар