Представљамо вам књижевницу из Америке Бојану Радовановић са њеним причама

Бојана Радовановић рођена  у Београду, 27. јула 1980. године.  Дипломирала је на Филолошком  факултету у Београду, на Катедри за српски језик и књижевност. Радила као Наставник српског језика и књижевности у Барајеву.  

Прве објављене песме на српском и енглеском језику:  ,,Зоро рана”, Бели плашт” и песма ,Боље да си за чергом кренуо”, која је добила посебне похвале жирија на Конкурсу српске библиотеке у Лондону,2015.

На истоименом конкурсу 2020. године  песма:  „Иду ли нам гости” је првонаграђена и објаљена.

Живи у Америци са супругом и сином и ради као васпитач и Тутор српског језика.

 Панда

Мајка јој је говорила да је много скуп. – За те паре можемо да купимо јакну и чизме за зиму. – 

А била је јесен те 1990, и на четвртом спрату Института за мајку и дете било је много уплашених  мајки са много слатке деце. У земљи је започело неко тешко време, а у тим собама, ходницима и срцима ширио се страх од непознатог, новог и чинило се тежег од надолазећег времена, сапутника за цео живот.

Нема тих ратника,јунака, који не би пали пред храброшћу родитеља,њиховом спремношћу и снагом.  Узимале су шприцеве и игле у руке, те мајке, и вежбале како,под којим углом, правилно убризгавати инсулин, бодући болничке јастуке.Ех, како је болна и племенита судбина тих јастука била.  Када би се осетиле спремне јастуке су замењивала њихова деца.

Срећа те су деца брзо преузимала одговорност. Бојао се не бојао боце, друге ти нема него с њом.  У дечијој глави храброст  хитро превазиђе страх. Важан си јер сам можеш нешто тако страшно.  А и како дете да дозволи да се те дивне, нежне и савршено мирне мамине руке, после беспрекорно одрађене процедуре, још дуго, дуго, дуго тресу.

У тој збуњености мноштвом информација и навикавању на бол боцкања, њу је из мале радње у приземњу Института, непрестано гледао он. Мекана, црно бела њушкица,светлуцавог погледа,желела је да се нађе у загрљају те девојчице,  док је и она бојажљиво при сваком проласку крај излога проверавала да ли је још чека.

Чинило се да ће се на гледању све завршити, али дечије су жеље искрене,јаке и чисте, а када су такве лако постају стварност, само што касније, као одрасли људи, забораве на то једноставно правило, па им се отежале, ослабљене и упрљане, жеље све теже остварују.

Дође деда у посету девојчици и она се расшапута. Срамота је од мајке било да на глас изговори. Поведе деду за руку до мале радње и први пут загрли свог панду.  Проходао је болничким ходником, а данас је прешао тридесету, па ето понешто и исприча о тој десетогодишњој девојчици. 

Дедино срце, меко ко та плишана играчка, мудро је знало да се чизме и јакна брзо прерасту, а успомене никада.

                                                     Представа

Био је јулски дан опаљен сунцем и идејом мог брата да у дворишту нашег ујака одиграмо представу.

Све је пажљиво припремано. Мала сцена у тракторској шупи, ћебад на месту завеса и клупе,једна иза друге за публику.Костими су већ чекали да их навучемо. Дедино одело и ципеле, као и вуна нашивена на чарапу, коју је на главу навукао мој брат и наравно маестрално одиграо своју улогу засмејавајући задовољну публику. 

Ната, наша старија сестра од ујака одговорно је говорила текст наратора, што јој је веома пристајало. А међу костимима нашле су се и две мараме и котарице за скеч Сељанке, који је био додељен нашој млађој сестри од ујака, Мари и мени. Требало је у дуету одрецитовати песмицу о Млекари, чији је аутор био, погађате, наш брат.

Кад имаш старијег брата, чије идеје теби никада не би на ум пале, нема ти друге него да се играш по његовим правилима. А  те су игре управо биле најлепше, јер су правила измишљана и по потреби мењана. Сећам се како га широко отворених очију слушамо како се игра Радгби. Нисмо знали да изговоримо нити смо ишта разумели, али смо се ваљали по трави грчевито стежући лопту које смо се једва дочепали, а у исто време не знајући шта ћемо с њом.

А имао је он и свој патент  Блесиметар. Чудна је то справа била. Висак који је изнад паметних глава мировао, а изнад ових других окретао се, брже или спорије, мерећи тако степен блесавости. Изнад главе мог брата ни да мрдне, а изнад моје…Полу отворених уста зурила би у тај торнадо изнад моје главе мислећи  –  ауууу ала сам блесава  -.

Него да се вратим на Марину и моју прву велику улогу. Изађосмо нас две пред публику. Та нам је тракторска шупа била ко Народно позориште. И тако повезане марамама, носећи котарице у рукама  и напамет научени текст, и данас се сећам првог стиха: „У млекари слава живи”,  почесмо да се гуркамо:  „Ајде почни ти.“

                             „Нећу, ајде ти.“

                             „ Ма нећу!“

                             „Почни!“

Гуркање пређе у ћушкање и побисмо се Мара и ја пре првог стиха. Заори се смех,завеса паде, а мене ништа није болело, само стид. Еј, покварила сам представу свог брата, првонаграђеног рецитатора, који је одлично писао и имао најкреативније идеје. Ма знам ја сада да смо ми биле звезде,али тада…

                                                             Наслеђени смех   

Толико се препричавало да не могу да тврдим сећам ли се догађаја или приче о њему. Најдражи ми је и најживњи у сећању неодољив смех, који ево остављам потомцима.

Заврнуо деда рукаве до лаката да сади купус. Повукао врсте, у десну руку кочић, левом узима један по један, па редом забада и загрће. Већ поодмакла врста поче изненада да се смањује.  Кад истера ту прву врсту, деда се усправи,обриса  зној прелазећи подлактицом преко чела и окрете се. У очима му видиш не верује. Од дедине врсте остала су два, три струка пред којима је стајао наш омиљени,размажени зец, добро наједен, умирио се па усправио уши осећајући надолазеће вибрације.  Поче деда да псује, а Бели у бег.  Зацрврнрло се лице деди,сва му крв јурнула у главу,  па у том бесу одвеза Жућу. Жућа, велики и трапав појури Белог, па држ тамо, држ овамо изломи и изгази и оно другог поврћа што беше лепо зазеленело.  Деда онда појури за Жућом, ал’ Жуле се заиграо. Подбочио се деда на сред баште па не зна куд ће.

Бес, трку и псовке прекинуо је онај неодољив смех из дворишта. Синови,снајe и унуци, пресавијени од смеха, задржавали су стомаке својим рукама. И тај се смех увек лако враћао, призван реченицом: „ Је ли деда/ ћале како си оно беше садио купус?“ Како тада, тако и данас ,кад је деда већ дуго у некој небеској башти, заори се тај здрав, неодољив смех,који ево остављам и потомцима.

                                                              Обелели дани

Буде тако с’ пролећа два, три дана кад све обели. Распукну се цветови на све стране. Па лепо не знаш шта је лепше: трешња, шљива, кајсија, ил’ можда багрем. Цео се воћњак одене белином, разнежен тек благо лила, пурпурним обрисима. А мириси…  Eто тако сигурно мирише душа, она мека, искрена и нежна, а лековита за сваку рану.

Тако се бели багрем крај пута кад прилазиш мојој кући, или кад одлазиш, свеједно. Кад под благим ветром заигра багремов цвет, милина ти је да мало застанеш и да се за дуго време опијеш.  Ноћу постаје  чаробан, кад  због свежине огрнеш лаган џемпер или загрљај, а бели ситни цветови  се нанижу к’о бисери под  месечином, и мирисом те омађијају. Па ту слику, иако не би хтео, мораш да понесеш у срцу, јер у кофер не стаје, кад кренеш том улицом негде, ваљда  у свет.

А то што се у дворишту бели, и воћњаку ,кад замирише, на претке, до белих пчела,које сигурно беху тако стамене, привржене, своје на своме, а нежне и од душе, к’о цвеало воће. На детињство,мајчине беле ,нежне руке, на све беле успомене,кад замирише, тих два, три дана с’ пролећа, мало би ко остао равнодушан, па и да није у том дворишту проходао, пропричао и прве кајсије и ране  шљиве из тог воћа пробао. 

А под јабуком , у дворишту, љуљашка са дрвеним седалом, вренгијом привезана за дрво.  Па се заљуљаш да гране дотакнеш, па гледаш у те разбуктале цветове утапајући се у мирисе, и све мислиш небо је то, такав је сигурно рај. Па јест’. Бело, диво, мирисно, са својима, није ли то рај? Завичај свакако јесте.

И што ми је више белих у коси, све више ми је до тих обелелих дана.

                                                                   Љубав

Над обалом плавог дијаманта, на самом врху сребрне планине пресијавао се обливен сунцем, дворац  кристални. Пред њим упрегнути једнорози и кочија од слонове кости. Чак и путеви око тог дворца беху меки, сви у облацима, прошарани мирисима  нежних  боја.  Девојчица у белој хаљини, од залеђеног млека и стакленим ципелицама, скакутала је по пенушавом дворишту,разиграна, љуљала се на љуљашци јаком љубављу привезаном за небо и певала.                                                                                                                                                                                    Тамо су настале све бајке света,све успаванке. Искреност дечијег ока ,нежност мајчинских руку. Тамо је настала брижност рађајући безбрижност из исконске љубави.

Жар се у срцу разбукта не зна се тачно када и зашто. Дворац се запали, једнорози утекоше,облаци заруменеше, а мириси посташе необично јаки. Млечна хаљина се истопи и потече,девојка потрча, ципеле се разбише. Низ образе сребрне планине сливаше се расцветале,разбуктале руже црвене и у том ружином пламену јечао је гласан смех.              Тамо су настале све страсти. Тамо су почеле све праве и све погрешне одлуке, истинске,неразумне, пламене, вечне и пролазне.

Бог посла кишу,велики пламен затиња на обали плавог дијаманта. Око огњишта и иконе , мудра,одмерена, једноставна,сави се жена. Под новом одећом задоби нове облине, из дланова јој исијава јачина која крепи и лечи. Кожа јој нежна,мирисна, коса јој дуга отмена, ход јој сигуран и грациозан. Зрело јој око гледа строго, а нежно.                                                                       Тамо су настали сви ослонци и склоништа. Сви савети, утехе и радости. Дом је настао тамо, где сва лица без маски за истим столом седе да се снагом надоје, одморе,огреју и окрепе.

Старица у хаљини од пепељастог памука дуге, седе уплетене косе,на троношцу седи у подножју сребрне планине, огрнута неким шалом од вуне да загреје сад већ крхко тело, лице јој се разборано насмејало док усне, помало модре, живо зборе.   А душу јој греју тршаве главице што упиру погледе у њу,слушајући њену причу, па се заплачу ил’ закикикоћу.                 Тамо су настала сва сећања бурна и тиха, луда и мудра, да ли погрешна ил’ правa, али у свакој мудрој бори брижно чувана.

Комад модрог мермера на врху сребрне планине,крај сребрних слова ружа црвена. И та се слика утиснута  опет насмеје сваком пламену, који јој души се разгори.                                                 Тамо су настале све самоће, а онда и заборав и подсећања.