Predstavljamo vam pesnika simpatičnu Biljanu Minić sa njenim pesmama

Biografija

Zovem se Biljana Minić. Da bih ispunila želju roditeljima i postala „gospođa s fiksnim radnim vremenom“, studirala računovodstvo i finansije u Novom Sadu. I – nisam postala gospođa već obična devojka koju reči jure i traže da budu zapisane.

Objavila sam zbirku poezije „Srećan sam ko malo dete“.

Uskoro iz štampe izlazi moj prvi roman pod nazivom „Mislila sam da je svet jabuka“.

Dobila sam nagradu na međunarodnom književnom konkursu Antonio Mario Romanello za pesmu „Nemoj da se bojiš“.

Nagradu na konkursu Slobodna tema 2020. za pesmu „Ne možeš prevariti ljude“.

Objavljivala sam pesme u zbirkama poezije „Mladi dolaze“ (Udruženje književnika Srbije), „Umno“ (Književna zajednica Jugoslavije), „Ulaznica“ (Gradska biblioteka Zrenjanin), „Ravnicom raspevano“ (Kulturni centar Zrenjanin).

Neke pesme su prevedene na bengalski, engleski i italijanski jezik.

Volim jutra, plazma tortu i iznad svega – dobre ljude.

Oduševljen tobom

Evo sad ću ti reći pred svima

ovde, napokon, i pred milim Bogom

ono što odavno o meni znaju

ja sam, nekako, oduševljen tobom.

Uzmem da pišem prozu i pesme

okružen knjigama i svojom sobom,

tu srce glupo priznati sve sme

oduševljen sam, oduševljen tobom.

Klizim ka kiši, idem ka vetru,

ali te svuda NOSAM sa sobom,

ponekad i psi za mnom laju

koliko sam, eto, oduševljen tobom.

Stavljam ruke u džepove šuplje

da bi te tako zaboraviti mogo,

ali izgledam sve gluplje i gluplje

što sam toliko oduševljen tobom.

Kud da se vratim, gde da se denem?

Sâm sam sada pred životnom probom.

Da li će išta biti od mene,

ili ću živeti oduševljen tobom?

Ne možeš prevariti ljude

Tačno se zna ko je ko,

ono što jeste i što će da bude.

U svakome leži njegovo SVO,

teško da možeš prevariti ljude.

U drugima vidiš ono što radiš,

fazonima zoveš nečiju bedu.

Da li ćeš posle da se vadiš

da „nisi znao“ kad budeš na redu?

„Tako“ si uzeo nečije tuđe

političare gledaš, pa nisi kriv.

Pogaziš svakog ko proba da uđe

i da ti kaže – to si ti živ.

Zato se praviš da ne postojiš,

drugima trpaš ono što jesi.

Da li se samo plašiš i bojiš

svega što može da ti se desi?

Sa polovinom svojom klimaš sebi,

ismevaš one što dobro te znaju.

Kad nestane njega, imaš li gde bi?

Jesi li bliži padu ili raju?

Čamac je svet, veslo je tvoje

da odlučiš jesi li leptir il crv?

Gledaš li u one što se gnoje

ili ćeš deci proprati krv?

Tačno ćeš znati kada to bude

doći će postupci da ti sude,

padaće ti na pamet misli lude

ali ćeš ćutati da prevariš ljude.

Stavićeš masku nek iznutra lije

baš te briga, neka se stide.

Pravićeš se da ništa bilo nije,

jer nema drugih koji će da vide.

Dobro je ipak što zna svako

da ima ljudi nije im lako,

al često traže i zašto i kako…

Hvala ti Bože što ti sa mnom TAKO.

Šetači

Ustanem noću, bdijem na straži

za sve one što mokri se bude,

što traže istinu umesto laži

tamo gde greškom očekuju ljude.

Savesti spirači tad grabe snove

dok danju šetaju po mojoj duši,

za spiranje svaki trenutak love

dok mi ko zrikavci zvižde u uši.

Lebde nad zemljom ko dusi pali

i plove mirno u svoju luku

baš zato što su se olakšali

češući savest o moju muku.

Nikad im dosta pražnjenja kletog,

istresu mi sve što sobom vuku

dok tako bezbrižni putuju svetom

oni što treba da pruže ruku.

Sve moje rane, njima su teške

teže no meni, prirodno – zna se,

neće da gledaju kako idem peške

„mimo svog naroda“ mimo mase.

Pozovu tako da savest speru

kad se uprpe što mnogi me vole,

pa se sve više i više deru

kako ih moji postupci bole.

I eto zbog toga ne spavam često

što me toliko guraju dole

oni što imali su svoje mesto

i što su trebali da me vole.

Ustanem tako, bdijem na straži

gledam u zvezde, putujem peške,

tražim istinu umesto laži

očekujem ljude nalazim greške.

Autor  Biljana Minić