NAJLEPŠE PRIČE ČLANOVA UDRUŽENJA SRPSKIH KNJIŽEVNIKA SLOVENIJE I NJIHOVIH PRIJATELJA

ЈОШ  ЈЕДАН

Како и када се обрео у тунел ни сам није знао. Или је заборав пресудио или је преспавао пут који га је довео. У дебелом мраку скоро ништа није разазнавао. Додирима шака о зид тунела кретао се успорено без спознаје камо иде. Ипак, у себи се храбрио да је на правом путу. „Треба бити упоран“, тешио се. „До излаза се сигурно долази корак по корак“, храбрио се као да је негде некада прочитао упуство о сналажењу у мраку.

За чудо, није се бринуо за ширину тунела већ о тлу по ком је опрезно газио. До њега је допирао звук капљица воде да га охрабри мисао да је вода извор живота и поче да шапуће: „Вода је живот, ја сам жив, вода је живот!“ Додиром длана десне руке осети мокрину, хладно пријатну. Осети воду – живот. Принесе длан уснама, челу, образима и биму као да се тек пробудио. Учини исте покрете и левим дланом па пожеле да се седећи прибере, али му влага подно стопала исече мисао.

Време као да се склонило изван тунела, а са њим и светлост која открива, разголићује. Шкиљио је и крајњим напором  разазнавао обрисе, контуре, не предмета, ствари, већ оног што што му се у мислима осликавало. И што је више упијао мрак снажније је осећао  присност са њим, да је на секунд помислио како је мрак његово исконско склониште.

          -Одакле долазиш?

          Заустави му мисли непознати глас, храпав и промукао.

          -Не зна. До скора сам био испред тамила – одговори не окречући се према извору гласа, па додаде : -А, ти?

          -Ја сам овдашњи.

          -Ја нисам, – рече трудећи се да задржи нрмалну присебност, а кроз главу му проструји идеја да води разговор са неком животињом подземља. – Где си сад? Не видим ни твој одраз у мраку.

           -Ако не можеш да ме видиш или си бегунац или си скренуо. Тречег нема.

Овакав одговор није очекивао па се инстиктивно одбрамбено ослони на зид тунела. Помисли ужурбано да га то неко непознат исчикује, поиграва се са његовим живцима. Крајњим напором, једва свикнут на таму, разазнавао је кунтуру бића пред собом.

            -Где си ти и ко си? – питао је зурећи у црнило не би ли бар мало наслутио саговорника.

            -Пред тобом, на три корака. Ја сам… Ту сам од кад знам за себе.

„Од кад зна за себе“ брујало му је у лобањи. Слободном руком  уштипа се за образ не би ли се пробудио ако ли спава. Али није био сан. Пред њим, као сенка пред сутон, стајала је фигура налик човеку. „Добро је да није животиња“ пројури му мисао док је раширеним зеницама разазнавао појаву по величини његовој.

           -Ја сам из света дана, света светлости, – одговори.

           -Тај свет не постоји, не постоји ни вид. Ово није тунел, како ти замишљаш. Ово је само део наших путева. Из ког хоризонта ти долазиш?

           -Испред мрака. Не знам како и када сам овде доспео. Не знам ни шта су то ваши хоризонти. – Одговори већ помало нервозно и забринуто.

           -Онда си ти бегунац, морам да те пријавим да не би и ја страдао.

           -Стани, стани! – повиши глас . – О чему говориш? И ко си ти да би ти се правдао. Када трезвено размислим мора да си моја ружна машта или сан у сну.

           -Причаш чудно. Дужност сваког од нас са хоризонта ја да водимо рачуна о реду поретка и да бринемо да се он одржава. До сада, бар колико ја знам, нисмо имали много непријатних ситуација. Наше стање је постојано, без тајни, сплетки, свађа, несугласица…

           -Стани! – одговори му одсечно, скоро војнички. – Значи ли то да сам у подземном свету, свету мртвих.

           -Опет причаш као да те спопала паника. Свет умрлих је тамо где те страх одводи. Код нас се не умире. Само непослушне односи зла светлост. Њиховом одласку нико не присуствује да не би и њих зла светлост покупила.

            Капљице воде су мелодично одзвањале уз пријатну свежину струјања ваздуха који је до њих допирао као искушење. Зурећи у обрисе, вероватно човека, опипавао је џепове панталона, кошуље и јакне. Тражио је шибицу, упаљач или било шта слично што може изазвати светлост. Ништа није нашо. Покаја се што је пре неколико година престао са пушењем.

           -Хајдемо са разговором из почетка, – предложи  . – Слушај. Како и зашто сам овде догурао не знам, али све остало је истина. Ја сам човек, видим, чујем, говорим, осећам… За нас људи извор живота су четири енергије – ту застаде да осети утисаг изговорених речи па настави. – Енергија земље, ваздуха, ватре и воде је моје царство и свих на Земљи.

           -Баш знаш да приповедаш заводљиво, слаткоречиво, бомбасто, опојно. Изгледа да са тобом нема шале. Да ниси песник. Вешто се служиш речима и делујеш опасно. Мора да те нека страна сила заврбовала, обрлатила. Можда си и добро плачен? Ипак ћу да те пријавим!

           -Коме? Само смо ти и ја. Ја као ја а ти као сенка. Потребна ти је сила да ме савладаш, а не страх и претња.

           -Довољно је само да додирнем зидове хоризонта и допреће до свих осталих. Додир је наша спона, снага осећања, јединство коме не треба никакво оруђе ни оружје.

           -И шта ће бити? – постави питање озбиљно озбиљан.

           -Ако је твоја искреност искрена постоје специјалне одаје за враћање у нормалу.  И бићеш као нов, новцијат. А ако си онај за кога се престављаш, један од плаченика што се користи отровним речима, е онда ти…

           -Шта онда? – скоро се издра и хтеде да му приђе, да га шчепа за рамена, да га мало продрма и да га дрмусањем уозбиљи, да не изазива страх и панику.

Малопређашње струјање ваздуха се појача, допре му до образа да је осетио мирис излаза. „Тамо је“, помисли,“ крај тунела“.

И још не заврши мисао а већ се нађе у хладним рукама. Осећао је оштрину ужета како се обавија изнад његових шака забачених иза леђа, као и снажни притисак по темену да му глава клону и брада дотаће груди. Падао је у чудно стање немоћи. Мишићи му малаксаваше, очни капци отекоше, сува уста се склопише, а цело тело му се укочи. Страх као да није постојала, само немоћ, безизлазна а груба. „Ако је ово сан у сну“, гушила га је мисао“проћи ће, али ако је црна слутња чека га само мрак“.

Није ни осетио а већ су га довели у пространу одају. Поставили су га потрбушке на неку простирку по грубости слична крпари која је мирисала на морску со. Отежано је дисао. Поприлично свикнут на таму колутао је очима и разазнавао.  Около њега седеле су прилике прекрштених ногу. Учинило му се да их је много. Све саме сенке, бар их је он тако осликавао, окупљени на почетак неког филма или суђења.

Међутим, тако је и било. Ма колико се упињао да не одговори на питања која су до њега безгласно допирала, није било користи. Одговарао је без отварања устију. Откривао је све по реду од времена када се у њуму сећање увукло. Ништа није лагао, нити увеличавао. Све се одвијало без присиле. Помало отежано, као да је имао маску на лицу, али је причао. Упоредо са причом пред њим и њима су пролазиле слике догађаја и ликова о којима је говорио. Причао је о животу као да није његов, смирено и са пуно детаља и интиме. О узрастању, школовању, несташлуцима, неким ситним крађама, момковању, женидби, деци, унуцима, свађама и весељима… А када је требао да осветли како се обрео на њихов хоризонт, за њега тунел, застао је. Напрежући се свом силином сећања врати се мислима нешто уназад, пре ступања у тунел, али опет ништа. Празнина и прекид.

У тој нелагоди осећао је њихово негодовање. Једноставно прекинули су са питањима и  једногласно одлучили да га предају светлости. Пребацили су га у другу одају, тесну као кревет и за њим затворили врата. Унутрашњост је била испуњена још гушћим и оштрим ваздухом, али сада ужетом везан само за десну руку. Хтеде да се ослободи кад се пред њим отвори зид и силна светлост се угура у просторију. Имао је осећај као да се налази у цев под притиском напуњену светлошћу. Притисак се нагло подизао са густиом светлости да се намах уплаши да му очне кугле не буду згњечене. Пожеле да истргне узе са руке. Прасак одјекну у њему да ћу бубњање свог срца док из даљине допираше благ глас.

         -Буди се. 

Добро је видео нежну руку у рукавици како му на лицу придржава маску распиратора.

„Још један је спашен“ одјекивало му је у ушима као ода пролећу.

 

Јовица Ђурић Мајор, из Ниша 

 

ЦРНИ КОЖНИ МАНТИЛ

Живота лежи на кревету и унезверено гледа около. Чека одговарајући моменат да побегне. У соби је топло. Зимско вече. Поглед зауставља на кожном мантилу окаченом на чивилуку. Носи га са собом куд год да крене. Не сећа се одакле му тај велики комад коже, али верује да је то његова амајлија.

Време је да пође, потражи кућу, а онда се заустави и коначно одахне. Човек поред шпорета му смета. Напреже се да га препозна. Кад би овај на тренутак изашао напоље, али он упорно нешто меша у шерпи.

– Господине, ко сте Ви? Ја Вас не познајем!

– Оче, ја сам твој млађи син Миомир, твој мезимац.

 –Ја немам сина!

– Имаш. Имаш још једног у вароши.

– Младићу, дајте ми исправе.

   Миомир се осмехује и креће према полици. Из новчаника вади личну карту.

– Изволи.

Из дворишта се чује лавеж паса. Керуши Белки је дошло друштво. Живота  је био познати ловац, а ту занимацију су од њега наследили и синови. Више не иде у лов. Од кад се разболео не пуштају га нигде самог. Два-три пута им је побегао. Пронашли су га у шуми. И тад је кренуо да тражи кућу, да се врати у детињство, да загрли мајку, али кућа није била тамо где је одлазио, а и мајка је већ одавно на другом свету.

Пажљиво чита податке из личне карте. Чита их већ пети пут, погледа у Миомира, потврдно клима главом.

– У реду је. Ти јеси мој син.

Смирује се и са олакшањем спушта главу на јастук. Можда ноћас неће покушати да бежи.

– Ујаче, реци ми зашто деда Живота увек бежи на ту страну? Да ли вам је заиста тамо некад била кућа? Не сећам се да сте о томе икада причали.

– Кућа нам је одувек била на истом  месту. Моја сестра има објашњење, каже да су преко брда живеле жене са којима је отац у младости био у вези.

– Била је љута на њега, причала ми је да је мучио баку због других жена.

– Сво петоро деце је било привржено мајци, била је блага и брижна, не могу да кажем да је отац био лош према нама, пре бих рекао да је превише волео живот.

– Занима ме његов син Алберт, наш рођак, да ли је причао о њему?

– Да, рекао нам је истину, мада је одувек био затворен и мало говорио. Ко зна шта се збивало у његовој души. Ретки су били тренуци кад је о томе причао, обично кад мало попије. Сигурно да постоје многе сличне животне приче. Није могао ништа да промени. Остала је закопана тајна, а и није тајна, сви смо знали шта се у Немачкој десило. Можда га је то што је био женскарош и спасило.

***

Живота је имао двадесет три године, троје мале деце и животни сан, кад су га немачки војници заробили у Земуну, где је био на одслужењу војног рока, и преко Мађарске депортовали у Немачку.

Број 28 4326 у возу који шкрипи као ђерам, памти… 

Безброј пута понавља имена своје деце и грли их рукама које се не покрећу. У мислима, оивичено брдима, у мраку пролећне ноћи, село спава. 

– Памти, Живота, од данас си број, број међу бројевима, камен бачен међу камење. Памти кућу на брду, прашњави пут што као змија вијуга између њива. Памти дрвеће, шљиве, виноград и сеоско гробље окамењено белим споменицима, памти име оца и мајке, јер ако све препустиш забораву како ћеш умети да се вратиш? Моли се, Живота, сети се кандила из гостинске собе, осети мирис тамјана, обасјај душу вером и тражи пут у безнађу. Пут има два краја. Многи су кренули па се вратили, многи су се изгубили, па су их пронашли.

*

Истог дана са железничке станице из великог немачког града воз креће на север. Голобради војник Ханс понет ратним вихором, нагнут кроз прозор воза, губи из вида своју младу жену Едит и белу марамицу у њеној руци, која ће ускоро постати симбол предаје – бела застава истакнута на крову њихове куће.

*

У малом немачком селу на врелом летњем сунцу двадесетак жеталаца поређаних у низу вештим рукама жање пшеницу. Хлеб је свуда исти, и небо је исто, и крв људска има исти мирис и боју, и љубав гори истим жаром.

На посекотину на Животиној руци из које је цурила крв Едит је спустила белу марамицу. Погледала га је у модро-плаве очи и заборавила да не сме са заробљеником. Љубав постељу сама себи спрема.

*

На железничкој станици у порушеном немачком граду Едит је Животи махала белом марамицом. У наручју је држала дечака по имену Алберт. Имао је две године кад је последњи пут видео свог оца Животу. Имао је две године кад је први пут видео свог оца Ханса. Он се не сећа растанка, ни сусрета, он не зна да у њему тече крв човека који је у његову земљу дошао возом, и био тек број 28 4326.

Живота је отпутовао у црном кожном мантилу који је тих дана добио на поклон од америчких војника, својих ослободилаца. У њему се вратио у своју кућу на брду и никад се од њега није одвајао.

***

На свог ујака Алберта први пут сам интезивно мислила прохладне априлске ноћи 1999. године, у време кад су бомбе одјекивале Београдом, а ја чврсто грлила двоје деце и веровала да ћу се ускоро пробудити из ружног сна.

Књижевница Мила Јовановић

 

DAH SMRTI

Čudni su putevi Gospodnji i volja njegova. Čovek ne može da zna kad će ga sustići problemi i nedaće. Niko od nas ne zna da smo ustvari samo stavljeni na test kad nas nešto loše dočeka, ako ga uspešno položimo, mnoga vrata će nam biti otvorena. Najbitnije od svega je da spoznamo pravu razliku između dobra i zla.

Događaj koji sledi se zbio u jednom Malom Vojvođanskom gradiću početkom dvadeset i prvog veka. Mladić pod imenom Strahinja je otopčeo sa srednjom školom. U njegovom odeljenju su bile sve devojke. Mladićevi roditelji su bili razvedeni i stanovao je sa majkom i dva starija brata. Baba im je nedavno umrla, ona je bila težak psihički bolesnik pa je tada često u porodici vladao nemir i haos. Nakon njezine smrti porodica je odahnula i sve se počelo vraćati u normalu. Majka je bila zaposlena kao medicinska sestra u bolnici a starija braća su se bavili trgovinom.
Strahinja je imao mnogo drugova a najbolji su mu bili Nikola i Vlada.

Nikola je pohađao prvi razred Srednje „Ekonomsko-Trgovačke“ škole a Vlada je godinu dana pre toga maturirao. Mladom Strahinji je bilo drago što je on jedini dečak u razredu i njegovo je društvo često na račun toga pravilo šale. Sa svim devojkama iz odeljenja se sprijateljio ali su mu ponekad išla na živce međusobna ogovaranja tako da se on trudio da bude neutralan i nikome posebno ne trži stranu u prepirkama i ogovaranjima. Najbolja drugarica mu je ubrzo postala jedna plavkosa lepotica pod imenom Slađana, ime joj odgovaraše devojka je bila slađa od meda. Njezine azurno-plave oči, rumeni obraščići i osmeh koji je ostavljao bez daha su krasili prelepo lice. Osim toga Slađana je bila veoma direktna, ponekad oštrog razvezanog jezika ali duše ogromne i čiste poput okeana.

Osvanuo je Četvrti septembar, u školi je počeo veliki odmor, Strahinja je otišao do školskog dvorišta da užina, seo je na veliku klupu i izvadio sendvič iz papirne kese, kojeg je tog jutra napravio. Mladić je bio snažne građe, veoma razvijen i upečatljive pojave, kosa mu je bila kratka kestenjasto-smeđe boje a oči krupne i crne sa pomalo gušćim obrvama, ten mu je takođe bio za koju nijansu tamniji jer mu je Majka vodila poreklom iz Španije.

Tada je klupi prišla crnokosa, visoka i vitka devojka, sela je na nju pa  potom stavi slušalice na uši i uključiše muziku na telefonu. Kosa srednje veličine joj je pokrivala vrat, smešila se, razmišljajući o nečemu ali uprkos tom vedrom osmehu u njezinim očima se mogla primetiti velika tuga, ili se to ’pak našem junaku  činilo. Strahinji se dopala devojka i ne razmišljajući o tome na brzinu je spakvao sendvič pa se obrati devojci pored njega. „Ćao, ja sam Strahinja!“ to je rekao malo glasnije da bi ga ona mogla čuti, u istom momentu za sebe pomisli „Joj budalo jedna! Devojka sela da sluša muziku i iskulira malo a ti moraš da otvoriš ta velika usta.“ Pribojavao se njene moguće reakcije. Devojka ga za tren pogleda zbunjeno i ukloni slušalice uz reči. „Ponovi, nisam te dobro čula.“ Na šta Mladić tiše i ovoga puta pomalo stidljivo ponoviše rečenicu od ranije „Ćao ja sam…Strahinja.“

Crnokosa lutkica potom odgovori kratkom rečenicom „Suzana, drago mi je.“ I pruži mu ruku. On joj zatim nežno stisne ručicu i uz osmeh odvrati. „Celo zadovoljstvo je moje, pa  Suzana, ti si takođe prvi razred zar ne? Koji si smer upisala?“ Strahinjino intersovanje za Suzanu se moglo lako primetiti. Ovo pitanje je nasmejalo devojku „Nisam u prvom razred, ja sam četvrta godina, farmaceut. Šta si ti upisao?“ „Ma, ja sam Prehrambeni tehničar, prva godina. Zvali me drugarice iz razreda da odem do prodavnice sa njima a ja misteriozno njima odgovorim „Moram nešto da obavim, možda stutra.“ A ustvari me samo mrzelo da šetam toliko pa mi bilo bezveze da kažem „Hej mrzi me!““ I tako naš junak počne u nedogled da priča ceo događaj a  Suzana se zabavljala, bilo joj je simpatično kako se dečak sav zbunio pa odužio. Shvatila je da je Strahinja iskren i otvoren mladić i to joj se svidelo „Dešavalo se to i meni…“ Počne ona i tu se razgovor nastavi kroz ceo veliki odmor. Iako su pričali nepunih petnaest minuta, oboje stekoše utisak da se poznaju već dugo vremena. Izgleda da su se dobro uklopili. Često su se sretali u školi, postali su prvo dobri prijatelji, često su provodili vreme zajedno, razmenili su brojeve telefona i stupili u kontak na društvenim mrežama.

Prošlo je nepunih dva meseca od njihovog poznanstva i malo više od jednog od kako su otpočeli vezu. Strahinja je bio srećan kao nikada ranije, pomislio je da mu je tad otpočeo „pravi“ život. Razmišljao je često „Prijateljstvo jeste lepo ali je ipak mnogo lepše da imaš nekoga koga ćeš  voleti i ko će ti tu ljubav uzvratiti, imati osobu u životu sa kojom ćeš moći da deliš sve tajne i provodiš vreme.“ Mladić je bio naivan i sa idealističke tačke posmatrao ljubav i veze. Tada nije shvatao da ljubav nije slatka već gorko-slatka ili da bi ponekad ta gorčina umela biti toliko jaka da se slatko nije ni osećalo. Devojkama iz njegovog odeljenja je ta veza bila čudna i često bi ga savetovale oštrim rečima „Gde si našao to? Čudna je i opasna. Bolje se mani nje, lep si momak imaš mnogo boljih izbora itd.“ Strahinji sve to nije bilo pravo, bio je razočaran u njih „Zar su toliko ohole? Umeju samo da mrze i ogovaraju!“ Pomisli on. Slađana  je je najviše osuđivala „Ti si mi drug i ne bih volela da se upleteš u velike probleme zbog nje. Priča se svuda da ima veze sa lokalnim narko-dilerima. Radi za njih i njeno zaduženje je da vrbuje po srednjim školama. Naša „Hemijska škola“ deli dvorište sa „Tehničkom“ koja je odmah pored. Najviše Dece iz Grada i lokalnih sela dolaze ovde na predavanja. Približi se nekome i „sprijatelji“ pa potom navuče to osobu na opijate. Tinejdžeri su povodljivi pa ih nije teško naterati da probaju.“

Mladić se naročito razočarao u Lepu Slađanu, nije joj protivrečio ali je sve vreme mislio da je čista ljubomora u pitanju. I porodici i starim prijateljima je bilo to sve čudno. Savetovali su ga da vidi u čemu je reč. Možda i jeste ženska zavist ali ko zna, možda ima još nečega u tim pričama. Jedino Vlada je bio srećan zbog njega i delio Strahinjino mišljenje da su to samo glupe glasine. Devetnaestogodišnjem Vladi su svi bili dobri i dragi, brzo je sklapao prijateljstva i bio lakoveran.

Vreme je prolazilo, sumnjičavost se nije rađala u Strahinji. Suzana se lepo ophodila prema njemu i on prema njoj. Viđali su se, izlazili vikendom i stvarali divne zajedničke trenutke. Mogli su da razumeju međusobna osećanja ili su bar tako mislili i ubeđivali sebe. Strahinja je smatrao da imaju nešto što drugi parovi nemaju, Mladić je stvarao iluziju o pretranoj bliskosti. Oni se nisu često svađali, konflikata je bilo ali veoma malo. Ni jedno od njih dvoje nije imalo ljubomorne istupe i bez problema su polagali račune jedno-drugome. Međutim Suzana je lagala ali toliko ubedljivo da Naivni momak  nije mogao da prozre kroz to. Kada bi mu govorila da je otišla do rođaka ili prijateljice, ustvari se nalazila sa dilerima za koje je radila i dobijala nadokandu za novu vrbovanu mušteriju. Što u novcu, što u robi. Koristila je raznorazne droge. Jednom prilikom kad su otišli do parka Suzana je počela ubedljivo „Strahinja hajde da probaš ovo, znaš li kako te to opusti, kao da odnese sve brige rukom, ako popiješ sa pićem to je efekat još bolji.“ „Ne treba meni to, ne brini opušten sam ja i ovako.“ Odgovoriše Mladić „Vidim kako si opušten, često si odsutan a i ponekad se trzaš. Kada te pitam o čemu se radi ti samo negiraš i klimaš glavom kao da je sve u redu. Nešto kriješ? Hajde reci mi o čemu se radi, zar me više ne voliš i neprijatno ti je da mi se poveriš?“
Uporno je nastavila Suzana a Strahinja pomalo iznerviran odgovori „Svako ima svoje probleme. Iskreno ja sam donekle izgubio živce zbog roditelja. Dok su još živeli zajedno često bi se svađali ali je to umelo da prekrdaši svaku meru pa bi počeli da opsuju jedno drugo, psovke su im bile veoma glotne, pa ni najgori klošari se nisu vređali tako. Otac je umeo da digne ruku na majku a ponekad i neki predmet. Baba mi je bila pshijatrijski bolesnik i izbegavala je terapiju pa je postajala sve više i više nepodnošljiva. Sad je sve prošlost ali posledice ostaju, međutim nije to ništa što vreme ne može popraviti.

Izvini, nisam hteo da ti pričam o ovim glupostima“ „Budalo! Kome možeš da se poveriš ako ne meni? Zato ti lepo kažem počni ove „roze“ da uzimaš sa malo piva, neće biti više trzavica i uskoro će proći sve te zajebancije od pre. Vreme samo po sebi ne leči sve rane.“ Ubedljivo će ona, kao da mu nudi nekakav napitak mladosti i večnog života. Po prvi put se iznervirao jako i planuo na devojku „To će te Sranje samo u grob oterati vremenom! Istrgnuo joj je kutijicu iz ruke i tresnuo u obližnju kantu za đubre. Tada je shvatio da su poneke glasine bile i tačne i da ona koristi raznorazne opijate ali ne i da je upletna u ozbiljnije delatnosti od samog korišćenja.

Vreme je prolazilo i godišnje doba se menjalo a sa njime i Suzana. Pre je korstila neuroleptike u kombinaciji sa žestokim pićem, spid itd.

Vrbovala bi srednjoškolce i dovodila dilerima nove mušterije. Sada toga više nije bilo. Proces odvikavanja Mlade Suzane od opijata je bio komplikovan i težak, često bi se iznervirao i menjao raspoloženja ali je ostao istrajan u svome cilju. Zbog toga je skoro svo svoje slobodno vreme trošio na devojku, zdao se mnogo za svoju ljubav. Želeo je da joj pomogne, imali su zajedničke planove za budućnost. Trudio se i maksimalno da mu uspeh u školi ne opadne, u čemu je i uspeo. Ponekad bi svratio kod starih prijatelja na pola sata čisto da ne izgubi kontak sa njima ali su mu se prioriteti mnogo promenili, sad mu je Suzana bila centar svega.

I proleće je nastalo, početak meseca Aprila, i dalje je bilo veoma hladno ali su voćke procvetale i cveće zamirisalo opijajuće. Sa prvim zracima sunca i njegovo raspoloženje se popravi. Strahinja i Suzana više nisu imali problema nikakvih. Samo se hvalio po školi kako je izvukao devojku iz opasnog sveta zavisnosti. Bio je ponosan i osećao olakšanje. Jednom prilikom je pričao sa drugaricom Slađanom „Vidiš Slađo, iščupao sam je iz toga. A ta teorija o „mafiji“ je bila čista budalaština.“ „Jesi li siguran da je sve baš gotovo? Zar ti nije malo sumnjivo, zavsinici se leče na klinikama mesecima. A ti tek tako za par meseci da je izvučeš ja mislim batice da si ti izgubio samo vreme.“ Te se reči Strahinji nisu nimalo dopale ali je prećutao, uprkos njegovom iskrenošću, ponekad bi prećutao nešto što mu se nije dopadalo jer nije voleo da se svađa.

Pre prolećnog raspusta Suzana je javila Strahinji da neće moći da se vide te nedelje. „Idem sa matorcima u Banju. Nemoj da me zaboraviš ni slučajno!“ Glasila je njena poruka. Zbog toga se Strahinja odluči da provede mini raspust sa društvom i  porodicom. Dogovoriše se sa Vladom I Nikolom da izađe do kafića, te večeri se spremio. Lepo obukao, naneo parfer, sredio frizuru i poneo telefon. Strahinja nije voleo preterano da se licka, samo u toj meri da izgleda kulturno. Često je zezao svoga Druga Vladu koji je bio fenser i koristio mnogo preparata pre nego što bi izašao bilo gde. „Hajde Vlado mrcino jedna, spremaš se duže od žena!“ Veče su lepo proveli uz muziku i piće i neobavezan razgovor. Bilo je već  oko pola dva noću, Strahinja je hteo da ide kući a njegovi prijatelji a ostanu još malo. Kada je bilo skoro dva sata on im rekoše „Idem ja drkadžije kući a vi kako ’oćete.“ „Grdiće te devojka pa ti se žuri.“ Reče Vlada glasno smejajući se a Nikola doda „Ma i devojka i mama.“ Te reči nisu pogodile Mladića već im drsko odgovori „Idem kod vaših keva, prvo jedne pa druge, šta ću kad nema ko drugi.“ Okrenu se i pođe. Nije prešao ni celih sto metara a išlo mu se u wc, zato se odluči da mokri iza obližnjeg žbuna.

Nije ni završio nuždu kad ga iznenada ščepali dva visoka mišićava čoveka i gotovo odvukoše prema gradilištu u kojem se gradila zgrada. Pošto je bila noć gradilište beše prazno. Tu su ga više ljudi sa kapuljačama šutirali i psovali uz pretnje. „Šta ti glumiš klinac?! Nekog heroja što izvlači kučke iz nevolje. Sad ćeš ti da najebeš.“ Mladić je ignorisao reči nasilnika i pružio otpor. Uspeo je da ustane i nabio koleno u stomak jednom a drugog je iz sve snage udario čelom po nosu razbivši mu time hrskavicu. Razljućeni zbog toga dva momka ga uhvatiše iza leđa za ruke dok su ga druga dvojica (povređeni) udarali iz sve snage svuda po telu. Iako je bila noć iz obližnje zgrade su se upalila svetla i čulo Vikanje „Zovite policiju, Neki se tuku!“

Čuvši to momci utekoše. Strahinja nije mogao da hoda, jedva je bio pri svesti i ostao je da leži na tom mestu. Posle par minuta je pristigla policijska patrola koja je pozvala sanitetsko vozilo. Mladić je bio povrđen. Dok je bio u bolnci policija ga je ispitala i uzela izjavu od njega. Rekao je celu istinu to jest sve što je znao. Osim visine i odeće ljudi koji su ga pretukli nije mogao ništa drugo da kaže, bila je noć i sve se dogodilo iznenda. Tražili su i broj devojke sa kojom se viđao, međutim nisu uspeli da uspostave vezu. Samo su dobijali obaveštenje o nepostojećem broju. Zbog nedostatka dokaza slučaj je „bačen pod tepih“.

Više nije viđao Lepu Suzanu. Niti je mogao da stupi u kontakt sa njome. Sve veze koje su imali kao da su iščezle i na društvenim mrežama i telefonu. Osećanja koja su ga preplavljivala tada su bili velika tuga i iznenađenost. Odbijao je da prihvati da je bila upetljana u kriminal, hteo je da joj nađe opravdanje ali duboko u sebi je verovatno znao istinu. Vreme je brzo teklo a njegove rane sporo isceljivale. Uspeh u školi mu se pokvario ali je i dalje bio u proseku dobar. Nije mogao nikako da izbaci iz glave Suzanu. Pre nego što je maturirao je čuo od prijateljice da ona sada živi u Novome Sadu, tamo ima muža i sinčića od godinu i po. Lepo i srećno žive. Njemu je to bilo dovoljno, želeo je samo da sazna gde je i šta radi. Osećanja su ostala ali je mogao da se pribere i polako posveti drugim stvarima, samo više nije želeo da sklapa veze makar neko vreme. Želeo je posle mature da pronađe neki dobar posao i pristojno živi u krugu porodice i prijatelja, razmišljao je ima vremena za ostalo. Položio je maturski ispit sa zavidnom ocenom. Predstojeće leto je proveo bez velikih trauma i u blagostanju.

Jedne noći  je usnio čudan san. Nalazio se kod jezerceta u parku u kom je često provodio vreme sa Suzanom. Stajao je tamo sam i gledao u vodu. Iznenada pored njega se stvorila neka osoba, osetio je nečije prisustvo pored njega, naglo se okrenuo i imao šta da vidi bila je to Suzana ali sva uplakana, kosa je beše raščupana a od odeće je imala samo pidžamu i kućne papuče oko nje se primećivala tamna aura. Strahinja se sledio od straha nije mogao da se pomeri. Vreme se naglo pogršalo od toplog letnjeg vremena pređe u hladno zimsko i jače od toga. Hladan vetar je sekao do kostiju i sve okolo počelo da se zamrzava. Naš junak nije mogao da se pomeri ni centimetar. Nesrećna devojka ga je pogledala pravo u oči i počela da mu priča, „ Prošlog meseca sam izgubila sve. Sin i Muž su mi stradali u saobraćojnoj nesreći, si mi nije imao ni dve pune godine. Zašto kurvin sine?!“ osuđivački mu se obrati kao da je on izazvao tragediju. Da tebe nikada nije bilo ništa se od ovoga nebi desilo, ti si kriv za sve! Suzana je osuđivala mladića. Potom naglo počne glasno da se smeje dok su joj oči bile prepune suza. „Želim ti da nikada ne pronađeš svoj mir i sreću! Nikada te niko neće voleti ni prihvatati, nećeš imati decu nikada, žena će ti doživeti nesreću u devetom mesecu trudnoće i izgubićeš nju i nerođeno dete, do tada ću tu uvek biti sa leve strane da posmatram tvoju patnju!“ Nakon izrečenih kletvi je skočila u jezero. Tada se naglo sve smračilo. Strahinja nije mogao da se pomeri ni da vidi bilo šta. Samo mu je u glavi odzvanjala kletva njegove prve ljubavi i osetio nezamislivu hladnoću koja mu je prolazila kroz kičmu. Posle nekog vremena se trgao iz sna i dalje je osećao ogromnu hladnoću koja mu je prolazila kroz telo i kičmu imao je osećaj da se smrzao. Kada se izvukao iz kreveta sedeo je pola sata kod električne peći. Iako napolju nije bilo hladno vreme. Kada je pogledao kalendar na mobilnom video je da je datum 4 septembar, na isti dan pre četiri godine se upoznao sa Suzanom a sada ovaj san. Njemu to sve to bilo jako čudno. Narednog dana je u novinama pročitao za jučerašnju tragediju u gradskom parkiću. Mlada žena se utopila u pitanju je bilo samoubistvo. Neko vreme nakon toga je saznao da je zaista izgubila sina i muža u sabraćajnoj nesreći. Ubrzo se vratila kod roditelja u rodno mestu i za par nedelja počinila samoubistvo i isto vreme kad je Strahinja usnio san. Šeste nedelje posle tog nemilog događaja se pored Mladićeve leve strane tela stvorila Suzanina prilika u vidu izmaglice. Obično je ćutala ali ponekad bi rekla nešto ili se smejala. Baš kao u kletvi koju je uputila.

Strahinja je posetio razne lekare i stručnjake, dobio je terapiju i duho pokušao da se otarasi te „iluzije“ međutim bezuspešno. Nakon šestonedeljnog posta i pričesta u hramu prilika je nestala, ali da li je nestala i kletva to za sada ostaje Enigma.

Književnica   Snežana Kovačević

 

BEĆARUŠA

Davne 1814-te, u ravnom Banatu, živela je porodica Markov. Ćirilo i Milka su imali samo jednu čerku Melaniju. Oboje behu u poznim godinama a Melanija je već imala tridest četiri. Od kako je ostario, Ćirilovo zdravlje je postalo krhko, pa su se ćerka i supruga brinule o njemu. Melanija je bila glava porodice, donosela je odluke šta će se sejati na njivama, isplata radnika i ostalo.
Ona je bila visoka, vitka, crnih očiju i garave, talasaste kose koja joj se se spuštala do kraja leđa, prilikom rada bi kosu vezala u ponđu. Do njezine tridesete godine tražili su je mnogi momci. Ona je svakom pronalazila mane. Bila je lepa, bogata i samouverena, mislila je, udaće se kada hoće i za koga hoće. Izgovor joj je bio da ne može da ostavi roditelje same, mora se neko brinuti o roditeljima i imovini.

Ranijih godina su držali mnogo stoke i živinu a sada više ne. Imali su taman koliko im je bilo potrebno. Dok joj se otac nije razboleo pre pet godina, Melanija je živela u kući sa roditeljima, posle se preselila u kućicu koja se nalazila u dvoršitu koja se sastojala od samo dve prostorije. Tu je ona spavala i boravila kad je htela da se osami.

U produžetku dvorišta dvorišta se nalazla bašta koja je izlazila na drugu ulicu. Baš preko iste bašte su odlazili noću kod Melanije mnogi mladići ali i stariji, oženjeni ljudi. Ona je svake noći primala u svoje odaje drugog gospodna. Milka je znala šta radi njena ćerke, zato ju je svakog dana kritikovala. Nekad ju je molila a česo joj je pretila. Milka je krišom ponavljala ćerki da nečuje Đirilo pa da se uznemiri: ’’Ne valja to što radš! Od Boga je greota a od ljudi sramota. Usto doće neka mlada pa će te raščupati za svog derana. Šta ti znači sa luduješ; bolje se udaj pa se smiri.’’ Dok ju je majka kritikovala, Melanija je ćutala. Svi ti prekori nisu urodili plodom, Melanija je činila po starom. Milka bi se razljutila, pa bi dohvatila štap i tukla bi ćerku. Melanija je i batine prećutala.’’Sramota me da idem ulicom zbog tebe. Nije bilo beštija ni u Ćirinoj ni u mojoj familiji.’’ Tu ni batine nisu pomagale.

Zbog svega toga, Melaniju su izbegavale devojke i žene te nije imala drugraricu. Više ni jedan momak nije poželeo da mu bude supruga pa je nisu prosili. ’’Dobar glas se daleko čuje, a rđav još dalje.’’ Muškarci su maksimalno koristili Melaniju, koristila je i ona njih. Onosili su joj fine parfeme, svilene haljine, skupocen nakit, zlatnike… Melanija ni jednog nije volela niti je sa nekim bila u vezi. Niko od njih nije imao obveze prema njoj; mogao je doći ali i nije morao. Isti ti muškarci su ogovarli Melaniju svojim devojkama ili suprugama ali svaki od njih je tvrdio isto: On sam pripada manjini tog mesta koji nikada nije išao kod ozloglašene devojke.

Zbog toga su sve žene mrzele i prezrale Melaniju, po neka joj je zavidela ali nikako to ne bi priznala. Melanija je bila prelepa, zgodna, imućna, jako vredna i sposobna. Melanija je imala ogromne crne oči, tamne, duge trepavice, tanke obrve, ten zgasitiji od prosečnog, mala usta i madež iznad gornje usne. Ko bi je jednom video, nikada je ne bi zaboravio. Mnoge mlade žene su se plašile nje. Smatrle su da je veštica pa da je svojim činima omađijala muškarce. Bila je sva izvijena kao zmija sa večito polu otkopčanom buzom ispod koje su se naslućivale ogromne dojke.

Pametni ljudi je nisu osuđivale niti mrzeli, sažaljevali su je. U prkos svmu, Melanija je umela da se ponaša. Nije bila drska, niti je psovala ili koristila poroke. Kada je majka vikala na nju ili je neko drugi kritikovao, ona je ćutala. To jest, nije se svađala niti zamerala bilo kome. Bila je jako ćutljiva i dosta čudna. Ipak, uvek sve beše kako je sama htela.

Jedna mlada tetka je htela da se raspita o čemu se radi kako bi pomogla Melaniji. ’’Mela, draga, jako voliš muškarce?’’ Ona odmahne glavom. ’’Ne volim ih, tetka, čak ih ni ne poštujem.’’ Mirno će Melanija. ’’Zašto ih onda primaš u svoj krvet?’’ ’’Zašto? Bude dobro njima ali i meni. Šta je ljudsko telo? Samo šaka ili dve zemlje. Pre ili kasnije, svakako ćemo svi umreti. Pa dok smo živi, bar da živimo i uživamo u životu. Nikoga ne zovem, ne molim, ne tražim, ne volim, ne poštujem… Sami dolaze! Da im je stalo do njihovih žena ili mene, ne bi dolazili. Jako su iskvareni, izopačene duše! Njihove žene imaju sve isto kao i ja. Gade mi se, zato se nikada neću udati.’’ Melanija reče tetki.

Tetka se nije nadala da će sve to čuti. Pokušala je na drugačiji način da Melaniju dozove pameti. ’’Tako je, samo greh je to što činiš. Bog će te osuditi.’’ ’’Tetka, greh je ubiti, opljačkati i osirotiti nekoga, ostavti ljude gladne i žedne, zatim svađati se, vređati i ponižavati , fizički i mentalno povredjivati. Oni me ne vole niti poštuju, vole svoje žene, a to što su isvareni, nisam ja kriva. Nikada nisam pokušala da otmem nečijeg muža niti ću ikada pokušati.’’ Tetka više nije znala šta bi joj rekla. Očito da je Melanija bila jedna od prvih feministkinja na našim prostorima.
Niko nije mogao reći šta se krilo o njenoj glavi. Istine za volju ona beše vredna i odgovrna.

Nadničarima na svojim njivma bi odnosila najbolju hranu i piće. Umela je da spremi po desetak tepsija raznih kolača. Prvo bi uslužila roditelje, pa je zatim častila svoje radnike.

Što se tiče isplate radnika, Melanija je bila široke ruke za razliku od većina tadašnjih renterija, što bi narod rekao „Nije bila pogana k’o ostali.“ Svako ko bi je ušao u kuću nije izašao praznih ruku.
Inače ona je malo govorila, tiho ali graciozno hodala i mnogo radila. Roditelji bi ipak bili srećniji da se samo udala. Duboka je verovala da ne postoji ljubav između muškarca i žene. Smatrala je da postoje samo rđave strasti u uzajamni interest. Htela je da proda dva konja pošto ih je imala previše.

Iako je mnogim meštanima bio potreban konj, nisu želeli da kupe od nje. Prezirali su je uprkos činjenici da im je večito pomogala i pozajmnjivala novac. Za određene stvari kao što su rakija, vino, ili hrana nije ni očekivala povraćaj. Komšnica Slavka je živela u skromnoj kući pored njene sa svojom osmočlanom porodicom. Pošto su bili veoma siromašni Melaniji bi žao, pa im je večito pomagala: odnonosila hranu, garderobu … Jedan od razloga za pomoć bio je poštovanja prema njihovoj porodici jer Slavkin muž i svekar je nikada „posećivali“.

Slavka je bila jedna od retkih iz varoši koja je poštovala Melaniju.

Pomogla je Melaniji oko okopavanja povrća u njenoj bašti i za to ju je Melanija bogato častila.

Njih dve su sedelu u Trpezariji i pričale uz piće. „Hvala Meli dobre si duše.“ „A šta mi to vredi kad sam nesrećna.“ Tiho će Melanija. „Kad si dobra daće i tebi bog.“ Melanija odmahne glavom pa započne novu temu. „Slavo znaš li nekog ko bi kupio dva konja?“ „Poslaću ti ja Bogdana, mog brata od strica. On uzgaja i preprodaje konje. On ti je malo stariji momak, a ti si devojka pa tu može da bude nešto.“ Našali se Slavka. „Uf, to meni ne može da se desi. Ali svakako ti pošalji Bogdana.“ Zatim komšinica sa prepunim torbama pođe kući.“

Zaista već sledećeg dana stigao je Bogdan. Odmah joj pruži ruku pa se predstavi. „Moje poštovanje gospođice Melanija, seja me je poslala kod vas, čujem da prodajete konje?“ „Naravno, uđite Bogdane.“ Uvelega ga je kuću i predstavila roditeljima. Bogdan je bio visok, krupan čovek, svetlo-smeđe kose i zelih očiju, u ranim četrdesetim. On je bio prvi muškarac koji joj se obratio sa poštovanje i kulturno pričao sa njom. Zatim posluži gosta i roditelje pićem. Posle je Bogdanu pokazala konje a on bi veoma zadovoljan njima. Platio je Melaniji koliko je tražila. Ćirilo se umeša „Podaj deranu i onu prikolicu što ne koristiš, to tako džabe, vidim da je deran pošten.“ „Hoću, odmah oče.“ Melanija posluša oca.

Od tog dana otpočela je velika ljubav između Bogdana i Melanije. On joj nije odlazio u „sitne sate“ i kucao noću na prozor. Javno je izlazio sa njom. Melanija je oterala sve ostala muškarce od sebe. Kupila je ogromnog, ljutog psa da sačuva imovinu i sebe. Nazvala ga je zlatko po boji njegovom krzna. Zlatko je orno obavljao svoj posao, pored „udvarača“ pas je oterao i sve komšijske pse i mačke. Tolerisao je isključivo članove porodice i nikome osim Melaniji nije dopuštao da mu se približi, iz toga se može zaključiti da mu umiljatost nije bila jača strana. Devojčin život se potpuno promenio. Bogdanova ljubav ju je oplemenila. Iako više nije razmišljala o drugim muškarcima, prezir meštana je ostao isti. Ko je taj što je ljudima udovoljio? Komšinica Slavka se preselila sa porodicom zbog suprugovog novog posla u velikom gradu. Svekar i svekrva nisu imali nameru da se sele u grad pa ostadoše u staroj kući.

Uprkos činjenici da im je mnogo pomogla, Slavkina svekrva nije trpela Melaniju. Zbog sina i snave pre je ćutala a sada je pokazala pravo lice i večito ogovarala mladu komšinicu i njene roditelje. Melanija je sada konačno bila srećna, pa za ogovaranja marila. Sa Bogdanom je izlazila svuda. Ljubav čini čuda, pa od „bećaruše“ nastade vesela, emotivna i srećna devojka.

Njihova veza je trajala od aprila do novembra meseca, bivalo je sve hladnije. Bogdan je rekao da će doći po Melaniju ali nije dolazio. Ona ga je čekala cele noći i pitala se zašto ne dolazi, šta se desilo. Predhodnih sedam meseci su se viđali svakodnevno. Znala je da on živi u obližnjem selu, ali ne i adresu. Dani su se nizali a on se nije pojavljivao. Melanija je mislila „Ove ljudi bez duše su mu napunila glavu da sam svakakva… Ali… ali ranije ih nije slušao. Koliko je samo zla u njima!“ Navršilo se mesec dana a od Bogdana ni traga ni glasa.

Melanija je bila tužna. „Ostavio me je… To mi je kazna što sam bila pokvarena.“ Istina je bila da Bogdan nije pričao o braku i ženidbi, kao da je tek tada postala toga svesna. „Ovaj je gori od svih! Oni su mi koristili telo a on, on mi je iskoristio dušu.“ Mogla je plakati kao dete. Progutala je svoj ponos, pa pokuca na proz komšinice Drage, slavkine svekrve.

Ona izađe napolje. „Kaži devojko.“ „Košinice, da li znate kako su Slavka i deca?“ „Dobro su svi, ’fala bogu.“ „Jel poznaješ Slavkinu rodbinu?“ Nastavi Melanija. „Ne poznajem. Ko te zanima?“ „Slavkin brat Bogdan..“ Draga je prekine „Tako sam i mislila, samo muškarci te zanimaju. Idi s’ milim bogom i ne dolazi mi na vrata!“ Draga je vikala na Melaniju.

Baš tad je pored njih prolazila baba Smiljka. Ona je imala bar devedeset godina ali uz to i odličan vid i sluh. Čula je o čemu su pričale Draga i Melanija. Pošto je bila veoma čudna i takođe se bavila crnom magijom svi iz varoši su zazirali od nje. Starica beše seda sa nekoliko plameno crvenih vlasi i pogrbljenim leđima. Obratila se Melaniji „Dete ajd’ kod mene!“ Melanija odmah pođe za staricom. Na samoj periferiji varoši nalazila se usamnjena kućica. Baba Smiljka je uvede kuću, ponudi da sedne, iznese bocu rakije i sipa za obe. „Pij, valja se!“ „Uzdravlje!“ Zatim obe iskapiše čašice.

Kad su popile po tri čašice rakije, Smiljka otpočne „Šta te muči dete? Tako mlada, lepa, bogata i zdrava, pa imaš briga. Ja ni jedno od tog’ nemam pa me baš briga. Kaži Smilji devojko.“ Melanija je potom sve ispriča, gotvo se ispovedala babi, koja ju je pažljivo slušala.

Kad je devojka završila Smilja joj reče. „Ovako ćeš raditi. Imaš li u kuću glavu od krmka?“

„Imam sušenu, šta s’tim?“ Radoznalo će Melanija.

„Meteš glavu u velik’ lonac, naliješ vodom, pa na vatru i kuvaš, počni pre ponoći. Koga god da tražiš mora doći ma di da je on. Samo nemoj da ti mati i ćaća znaju! Spremi sve ono što ti je mati odvojila za štafir (miraz). To uradi dok ne padne ponoć i moraš da bu’eš sama.

Kad spremiš svoje stvari, kuvaš glavu i zoveš momka on mora da dođe!“ Tim rečima se njihov razgovor završio.

Melanija ode kući pa se baci na posao, spremila je svoju posteljinu, odeću i nakit. Sve je odnela u kućicu iz dvoršita i spakovala u drvene sanduke. Potom dohvati štof svile savijen u rolni, On se sastojao od dvadesetak metara tkanine krem boje. Od toga se šila odeća. Čim je pao mrak, uzela je svinjsku glavu i pristavila da se kuva, zatim je upalila vatru u šporetu i neprestano ložila. Tačno u jedan sad posle ponoći voda je počela da ključa. Kako je voda vrila, tako se glava kuvala. Nekoliko minuta posle toga se začuo topot konja, zatim i kucanje na vratima. Melanija otvori vrata, Bogdan je zaista stigao. Upregao je one konje što mu je prodala. „Bogdane došao si?!“ Iznenadila se. „Došao sam po tebe, da te vodim kući. Jesi li spremila svoje stvari?“ „Jesam.“ Reče ona i uvede ga unutra. On se odmah bacio na posao. Iznosio je sanduke sa posteljinom i ostalim stvarima i smeštao u prikolicu koju mu je ona poklonila. Melaniju je smestio pored sebe na sedištu. Bogdan beše svečano obučen u crno odelo i belu košulju, imao je lakovane cipele. „Doterao si se.“ Zaključi Melanija.

„Naravno, kad idem po svoju nevestu.“ Poterao je konje putem koji vodi kroz njive.

Ostatak puta je saamo ćutao, beše mrak i veoma hladno. Konji su kasali. Melaniji su par stvari bile čudne. Zašto Bogdan samo ćuti i zašto ne idu putem koji vodi kroz nasljen deo varoši. Stigli su u susedno selo i to pravo na groblje. „Zar me ne vodiš svojoj kući?“ Upita Melanija.

„Vodim te.“ Oterao je zaprgu pravo da jednog otvorenog groba. Melanija se silno uplašila, srce joj je strahovito tuklo. Htela je da pobegne ali nije mogla da se mrdne od straha.

On joj se obratio. „Otvori saduke i dodaj mi jedan po jedan komad tvojih stvari.“ Melaninije ruke su drhtale od straha i hladonoće. Dodavala mu je svoje haljine. Kako ih je uzimao od nje tako bi ih cepao i bacao u grob, pocepao je sve haljine. Potom počne da mu dodaje posteljinu. „Kad ovo smestim onda ću i tebe uvesti u svoju kuću..“ Glas mu beše leden, avetinjski je zvučao. Iako uplašena Melanija nije mogla da se odupre pa je činila sve što bi joj Bogdan rekao. U momentu se trže kao da joj je nešto sevnula ispred očiju i tada se probudi iz „okrutne ekstaze.“ Neprimetno ali veoma brzo se odmakla od njega, pa mu sa zavidne daljine dobaci rolnu svile krem boje.

Kako se rolna odmotavala on ju je tako cepao a Melanija pobeže koliko su je noge nosile.

Bogdan je bio vrlo ljut ali nikako nije mogao da prestane da cepa tkaninu. Melanija je imala sreće zato što je tkanina bila veoma dugačka, trebalo je dosta vremena da se cela iscepa. Pobegla je sa groblja u naseljeni deo sela. Kad je stigla bilo je skoro jutro. Melanija beše umorna, uplašena i promrzla. Pronašla ju je jedna žena, koja je ranom zorom raznosila. Odmah je odvela devojku svojoj kući da se ugreje. Melanija nije mogla da kaže šta joj se dogodilo. Žena joj dade komad vrućeg hleba premazanog maslacem, i toplo mleko.

Melanija je bila zahvalna u toj meri da joj je ruke ljubila. Žena je shavtila da se devojci dogodilo nešto strašno zbog čeka je istraumirana. Kasnije je muž ove dobre seljanke odvezao Melaniju kući, u njenu varoš. Tada se devojka posle mnogo godina ponovo baci majci u postelju. „Majko, oprosti mi! Bog me je kaznio što te nisam slušala. Od sada će sve biti kako ti kažeš.“ Majka uzdahne. „Spavaj kćeri, odmori se. Ko te je to izradio?“ Tada je sve ispričala majci. „Prošlo je! Samo nek si mi ti živa i zdrava.“

Dok je Melanija spavala. Milka je bacila onu svinjsku glavu zajedno sa loncem. Dovela je sveštenika da okadi kuću i ceo posed. Kako se Melanija naglo smirila, tako se smirio i njen pas Zlatko. Oboje su se igrali sa komšijskom decom. Tek na proleće je videla Slavku kada se vratila da poseti sa porodicom svekra i svekrvu, posle je posetila Melaniju. Njih dve su pričalu uz kafu. „ Sigurno nisu čula, stradao je moj siroti brat Bogdan. Jesenas je išao zapregom preko pruge. Konju se zagliva kopita među šine, i voz ih je ubio.“ „Žao mi je Slavka… Jako mi je žao.“ Reče Melanija, koja je dobila novu fobiju. Sada se plašila muškaraca.

Književnica   Snežana Kovačević

 

„Постоји ли, уопште, тај црни бисер? Свако зрно песка би могло бити његово семе“ питао се рибар коме су година у мрежу улетале само морске немани, сирене и понека душа која

је остала да чува олупине потонулих бродова.

„Зовем се Матео. Зачет сам у утроби сеоске траварке на дан кад биље не мирише, рођен слеп на једно око и зато ни моја срж није била пријемчива да прими њен дар. Ја сам трагач, као мој отац, проклет од обе стране. Моји табани су сувише мекани да бих ишао далеко, а море је и оков, свет и уточиште за мене, невидљивог посетиоца чудесних места боје галебовог кљуна, младог пера албатросовог крила, ока пеликана док прави гнездо, која живе у мојој машти и која пред сам мрак, добијају облик колибе у којој ме вребају духови мртвих снова.

“О, Летиција, ти никад ниси била жена која би умела да носи огрлицу, нити било шта друго око врата, сем свог живота који се, као карусел, врти од чекања до чекања“ Прича се може и с краја читати „О, Летиција, ти никад ниси била жена која би умела да носи огрлицу, нити било шта друго око врата, сем свог живота који се, као карусел, врти од чекања до чекања“

Моји табани су сувише мекани да бих ишао далеко, а море је и оков, свет и уточиште за мене, невидљивог посетиоца чудесних места боје галебовог кљуна, младог пера албатросовог крила, ока пеликана док прави гнездо, која живе у мојој машти и која пред сам мрак, добијају облик колибе у којој ме вребају духови мртвих снова. 

Ја сам трагач, као мој отац, проклет од обе стране. Зачет сам у утроби сеоске траварке на дан кад биље не мирише, рођен слеп на једно око и зато ни моја срж није била пријемчива да прими њен дар. Зовем се Матео“.

„Постоји ли, уопште, тај црни бисер? Свако зрно песка би могло бити његово семе“ питао се рибар коме су година у мрежу улетале само морске немани, сирене и понека душа која је остала да чува олупине потонулих бродова.

Књижевница Наташа Ђуровић

Из циклуса прича „Жеље од тканине“

 

Dubine

Postoje priče koje se dogode same. Mimo tebe, a u tebi. Tako da ih nikad ne zaboraviš. One u kojima sve započinje s nadom da će biti bolje, ako odlučiš da nikad ne odustaneš. Ako odlučiš da čvrsto držiš sećanja i pustiš ih da traju, bez sumnje da bi ih ikada mogao propustiti kroz šake. Čak i onda kad deluje nemoguće, maštati i putovati kroz vreme.

Putovanja te uče. Uče o ljudima. Kako sa njima i kako bez njih. Kako zaustaviti vreme, sačuvati trenutak koji će te voditi kroz život. Do samog kraja. Iako ne verujem u kraj. Kraj može biti, samo novi početak.

Putovanja su muzika koju nosiš u srcu. Traju, dogod ga slušaš. 

Veruješ da postoje oni koji su spremni da uhvate tvoju ruku dok padaš. Da zagrljaji govore koliko nam je toplo srce. Da te neki pogledi podsete, da srce kuca uvek onako kako treba.  Da ljubav ne dolazi samo onda kada si spreman za nju. Da je ona, već odavno tu. Zavukla se duboko pod kožu. Da te seća na brda i njihovu beskonačnost, neravnine i vetrove koji prodiru do kostiju. Postaješ nemir i nem pred njima.Ne govoriš, jer reči nema.Za sve ono, što srce sada ima. Neke dubine, o kojima nikome ne govoriš.

Književnica Helena Himel

 

RUSIJA BI TE VOLELA!

Ne znam kako se pričaju ovakve priče. One u kojima juriš srcem, pa zaboraviš na njega. Jer svaki dobar čovek jednom, napravi lošu stvar.

Rekao si da srce ostaje tamo gde je, bol. Moje je ostalo u Kastilji. Uz more. Šafran. Brodove. Miris zemlje, vinograda. I onih žutih polja, pšenica. Gde sam pospana, s neočešljanom kosom i mirisom dunja u nozdrvama. Ti čitas Puškina i govoriš da bi me volela, Rusija. Zbog tih nekoliko sekundi u tišini. Pre nego što odlučimo da otputujemo. Otplešemo valcer Dmitrija Šostakoviča. Negde na dvoru. Dok sam u balskoj haljini, bosa. I ti mirišeš na planinsku lavandu i ulje sibirskog bora.

Ispijamo šolju čaja s medom i orasima dok koračamo ulicama Sankt Peterburga. Pred Katedralom Kazan, matrjoška i poruka: Ima priča koje oćutimo. I onih u kojima se izgubimo. A, ipak najviše bole one koje se nikad nisu dogodile.

Onda me ogrneš kaputom, i izustiš: Rusija bi te volela!

Književnica Helena Himel

 

IRENIN PAKAO

Posle života na zemlji, duša se oslobodi telesnih okova, strasti i poroka, i otputuje u neki drugi svet, tada nastavlja zagrobni život. Pravednici odlaze na prelepo mesto i uživaju u duhovnom životu, ali oni koji su mnogo grešili i predali se samo telesnim strastima budu predodređeni za pakao. Međutim ne dospevaju svi u isti pakao, za svakog pojednica je obezbeđen „lični pakao“.

Irena je bila prelepa plavuša, duge pepeljaste kose i zelenih očiju. Beše vitka i mnogo zgodna. Srednju medicinsku školu je završila sa zavidnim uspehom. Odabrala je medicinu pošto joj je otac bolovao od teške neizlečive bolesti. Smatrala je da mu samo ona može pomoći. Porodica je živela više nego skromno. Otac joj je imao penziju a majka joj bila nezaposlena. Majka je spremala tuđe kuće i za svoj rad dobijala odeću i hranu. Zato je Irena često nosila staru, iznošenu odeću neke opštinarove kćerke. Pošto je otac bolovao a majka nije mogla da joj pruži više i bolje Irena je bila nezadovljna životom. Za sebe je često govorila da je prefinjena i inteligentna. Želela je da upiše medicinski fakultet.

Tada je upoznala Ivana, on je bio imućan i sam je živeo u raskošnoj kući. Roditelji su mu radili u inostranstvu i slali devize. Uprkos njegovima godima on je važio za jednog on najboljih hirurga u regiji. Njemu se veoma dopala lepotica pepeljaste kose i zelenih očiju. Mladić je bio prijatan i naočit imao je kratku crnu kosu, prelepe marine i veliku posvećenost. Trudio se da pomogne Ireni. Plaćao joj je ispite na fakultetu, česte častio i skupe poklone kupovao.

Ireni je uvek bilo malo, devojka je žudila za materijalnim bogatstva, uspehom i slavom, presitasirotinjskog života. Jedne večeri je zatekla kuću prepunu komšija i rodbine. Majka je oko glave nosila crnu maramu. Devojka je u momentu shvatila šta se dogodilo i otrči u očevu sobu ali njegov krevet je bio prazan. Irena dohvati majku za ramena i počne je tresati „Gde je! Gde mi je otac!“ Panično i nervozno će ona. „U bolnici je kćeri… Dok sam došla od Pave umro je, nisam se zadržala ni pola sata.“ Majka se pravdala.“

Irena je pusti i odmahne glavom. „Dok ti šetaš po komšiluku otac mi je umro.“ Ne šetam, išla sam samo da toj nepokretnoj starici kupim hleb i mleko. Znaš da radim po kućama i da me plaćaju, šta bismo jeli inače?“

„Samo ti je do hrane! Nema čovek šta da te vidi, metar i po si visoka a imaš sto kila, što nisi bila sa njim!“ Irena je vikala na majku.

Tada se umeša ujak. Dete, tvoj otac godinama boluje od raka kostiju, bila ona tu ili ne svakako bi umro. Ni tvojoj majci nije lako.“

„Znam, pa da mu skrati muke i ostavi ga umre.“ Nastavi Irena nerazumno.

„Nije bilo tako! Bilo mu je dobro, tražio je keks i mleko, uz to sam mu dala i bananu, posle je popio tabletu pa je zaspao. Kad sam se vratila bio je mrtav ali vruć, znači da je tek je umro. Nije se mučio niti je gladan otiš’o. Znaš i sama da sam prvo i najleše davala njemu a za nas šta preostane.“ Majka se ponovo pravdala.

„Dobro mu je bilo i zato je umro?! Spao je na trideset kila a ti imaš sto.“ „Šta mi to to radiš, nemoj me mučiti više!“ Majka je plakala, ćerka opet povika „Za sebe plačeš, gde mi je otac?!“ „U bolnici.“ Rekao je neko od prisutnih. Irena otrči u bolnicu. Tražila je od Ivana da je odvede na patologiju, tamo ga nisu pronašli. Pronašli su ga u hladnjači u mrtvačnici. Ona se raspitivala o uzroku smrti. U prisustvu lekara je krivala majku. I oni su je uveravali da je čovek umro od bolesti i nemoći a ne usled tuđeg nemara. Imao je kancer kostiju. Nije vredelo, Irena je nastavila da krivi majku.

Nije je čak ni zagrlila na sahrani, samo je ćutala. Nekoliko dana posle ispraćaja pokojnog oca nastavila je sa predavanjima i polagala ispite. Ivan joj je maksimalno pomagao. Posle četiri godine Irena je diplomirala i postaše doktor opšte medicine. Odmah se zaposlila ali je i dalje ostala nezadovoljna. Celu svoju zaradu bi trošila na sebe, a majka je nasledila očevu penziju koja se trošila na kućni budžet.

Ivan joj je i dalje pomagao. Irena je uvek bila mrzovoljna, nervozna, stalno joj je nešto nedostajalo i smetalo. Ivan je u međuvremenu specijalizirao i ginekologiju. Koliko uspešan hirurg isto je toliko uspešan bio i ginekolog. Irena je krila da je ljubomorna na njegov uspeh. Htela je i ona da postane lekar specijalista ali nije imala sredstava za dalje školovanje, ona nije volela Ivana ali je volela sve što je on činio za nju, majke se stidela. Kada bi išla negde sa društvom i prolazila pored majka, pravila se da je ne vidi. Majku je jako povređivalo ćerkino ponašanje. Ipak trudila se da joj ugodi, prala joj je i peglala veš, kuvala je samo što ćerka voli, čistala sobu i uvek lepo postupala prema njoj. Irena to nije ni primećivala. Nastavila je sa osudama. Osim okrivljavanja zbog očeve smrti uvek joj je nešto smetalo: „Jelo nije bilo dobro začinjeno, komplet nije bio dobro opeglan, muva joj je uleta u sobu i slično.“ Irena je bilo veoma teško podneti. Neki su podnosili danak njene frustracije. Ivanu nije pregovala ali nije gajila ni pozitivna osećanja. Sve dok joj je mogao pružiti šta je želela podnosila bi ga.

Ivanov prijatelj i kolega se zvao Dragan, i njemu se dopadala Irena i samo je tražio razlog da im se umeša u vezu. Jedne večeri su troje izašli zajedno, Irena je već napunila trideset godina, tada je rekla momcima šta je muči „Volela bih da idem u Njujork da završim Ratnu hirurgiju.“ Ivan je ćutao. To nije mogao da je ispuni, usto nije želeo da ona ode iz Srbije. Draganu se tu ukazala šansa. „Kakva slučajnost! I ja idem u Njujork, takođe hoću da završim Ratnu hirurgiju. Obezbediću ti kartu do Njujorka, sobu, stipendiju i sve ostalo. Samo nikako ne smeš promašiti godinu, moraćeš makar sa šesticama da polažeš.“ „Naravno!“ Irena se obradovala. Ivanu pade mrak na oči. Prekinuo je prijateljestvo sa Draganom a prema Ireni je osećao prezir. Tada mu se otvoriše oči. Ona ga nikda nije ni volela, trebao joj je neko da je finansira. Kad se stidela rođene majke, kako je mogla njega voleti. Ivan je cele večeri ćutao. Po prvi put je nije dopratio do kuće, dopratio ju je Dragan. Irena se sad njemu „umiljavala“ On je nije mnogo poštovao. Ipak imaće koristi od nje.

Majci je rekla samo jedno. „Odlazim od tebe zauvek!“ „Šta sam ti sad zgrešila?“ Majci nije bilo jasno. „Večito ćeš ostati bedna sluškinja.“ Irena je spakovala svoje stvari i već naredne sedmice otputovala sa Draganom u Ameriku. On je iznajmio jednosoban stan za njih dvoje. Tu su oni stanovali. Dragan je učio, išao na predavanja i polagao ispite. Irena je sve eskivirala, umesto učenja trošila je vreme na provod i zabavu, zbog toga je pala godinu. Kad je ponavljala automatski je izgubila pravo na stipendiju. Dragan je Irena dosadila, više nije hteo da je finansira i pomaže, otišao u Denver da nastavi sa studijama.

Više nije imala sredstava za život a morala je još dve godine da ostane u Americi. Našla se u „nebranom grožđu“. Pošto je bila atraktivana, dobila je posao u noćnom klubu da radi kao plesačica, time je izdržavala sebe i plaćala stan. Menjala je noćne klubove, tada je počela da koristi heroin da bi izdržala sav taj napor. Cele noći je trebala gola da igra, ona je odrasla u patrijarhalnoj sredini pa joj sve to nije bilo lako, zato je sve češće uzimala droge. Heroin joj je tekao venama pružajući je osećaj euforije. Zarada u noćnom klubu joj je postala isuviše mala pa je počela sa prostitucijom. Kod nje su dolazile mušterije svih rasa i društvenih staleža. Bilo joj je važno samo da zaradi novac.

I za taj posao joj je trebao veliki napor i „debeo obraz“, bez heroina nikako nije mogla i tako se nastavilo dve godine. Od ugledne doktorice Irena postade striptiz plesačica, prostitutka i narkomanka. Znala je da joj se život raspada. Kad bi prolazilo dejstvo opijata mučila se i patila. Jedne noći je rešila da ubrizga trostruku količinu heroina u venu.

Posle toga je pala u komu. Pronašao joj je vlasnik apartmana i smestio u bolnicu. U bolnici su se trudila da joj pomognu ali im nije polazilo za rukom. Irena ostade u komatoznom stanju priključena na aparate. Srca joj je jedva kucalo, teško je disala, pritisak opadao.

Čim je Irena pala u komu, kraj nje se nađe devojka u crnoj odeći, crnih krila. „Doktorka ideš samnom…“  „U pakao?!“ Uplašeno će Irena. „A gde bi ti?! Da nećeš valjda na Havaje? Hajde da vidiš šta te čeka „fina damo““. Devojka sa crnim krilima zgrabi Irenu i odleti sa njom.  Irenina duša se plašila. Sad će boraviti u paklu. Molila je Mračnog anđela da je vrati. „Ćuti više! Misliš da želim da se bavim tobom? Ja samo obavljam svoj posao, tako mi je naređeno.“ Anđeo pakla odnesoše Ireninu dušu pred sam ulaz u Ad. Tu je dočekaše dvojica mladića takođe crnih krila. Oni nisu pričali sa njom.

Na taj planeti nije postojalo vreme, niti ju je neka zvezda obasjavala, tamo je vladao večiti suton. Ipak sve je moglo odlično da se vidi. Anđeli pakla su je odveli do jednog jezera. U tom jezeru je bilo mnogo ljudi. Irena je mislila da se oni kupaju. Podanci mraka je gurnuše u vodu. Tek tada shvati, voda u jezeru je ključala.  Tu su se ljudske duše kuvale, vriskala je od bolova. Mračni anđeli je tu nisu zadržali dugo. Izvadili su je iz ključalog jezera dok je para izbijala iz nje. „Što je toliko vriskala?“ Jedan anđeo upita drugog. „Ona je živa duša pa još uvek oseća bol.“ Odgovori drugi. Posle je odvedoše u jednu zgradu. „Ovo je bolnica.“ U jednoj prostoriji su mračni anđeli sekli ljudima udove dok su oni vriskali od bolova. „Ala ih leče.“ Prošaputa Irena. „Ni ti nisi lečila bolje.“ Reče joj jedan pa otvori druga vrata. U toj prostoriji su bile tri ogromne prilike, imali su samo jedno veliko oko u glavi. Dve prilike su bile ženske a jedna muška. Ona muška prilika je iz trudnica vadila žive bebe pa ih sekla velikim makazama. Irena se zgranula. „A šta ti misliš kako vaši ginekolozi to rade? Iseckaju dete pa ga izvade iz majke! Ovde se vrše abortusi, ove neserećnice su i na zemlji imale mnogo abortusa.“

„Neću u bolnicu!“ Vriskala je. Oni je izvedoše iz zgrade, vodili su je kroz gustu šumu. Psi, mačke i beskućnici su lutali šumom. „Ovde borave duše ljudi koji su žive životinje odnosili u šumu. Životinje su tada umirale od gladi i žeđi.“ „Ja to nisam činila.“ Tiho će Irena.

Potom je odvedoše u naselje gde su živeli starci. Svi su bili: jadni, mršavi, bolesni i izmučeni. „Duše onih koji su zapostavljali stare roditelje i malu decu.“

Ireni je bilo muka. „Bog da ih ubije! Kako im nije bilo žao.“ „E pa sad oni preživljavaju muke svojih žrtava. Dok ne okaju svoje grehove nema im pomoći.“ Zatim su jeodveli u jedno seoce, tu se nalazila desetogodišnja devojčica. Mala je bila u pohabanoj odeći i mnogo izmučena, uzela je u ruke bebu. Beba je bila mršava i jedva je disala. „Ovo dete je na umoru zaključi Irena.“ „Jeste…“ Tiho će jedan Garavi gospodin. Devojčica je hranila bebu mlekom u kojoj je bio keks, pa joj dade bananu i sok. Stavila je bebu da spava i pokrila ga.  Dok se okrenula mali je izdahnuo. Tada naiđe jedna visoka, ružna i ogromna žena. Vikla je na devojčicu i optuživala je za smrt bebe. Devojčica se pravdala ali nije vredelo, posle ona „ogromna“ nastavi da zlostavlja devojčicu, sve vreme bi je vređala i tukla. Šta god joj se nije dopalo, mala je ispaštala.

„Vidite šta radi! Ubiće je…“ Irena se brinula. „Ti si ta! Tako si ti mučila, vređala i zlostavljala svoju majku, ona ima dušu devojčice a ti dušu zle veštice. Seti se samo, ona nemoćna beba je tvoj otac. Samo si priznala da devojčica nije kriva za bebinu smrt.“ Irena tada shvati „Mnogo sam grešna.“ „Još si i koristila naivnog Ivana, bila si sebična, lenja i neodgovorna. Zato ideš u tamnicu.“
Odveli su je u jednu sobu, u sobi su se nalazila samo ogledala. Tu je Irena gledala šta je ranije činila i kako se ponašala. Tada je osećala i patnju svojih žrtava. Za tri dana se pokajala. Jako joj je bilo žao i glasno je plakala. Tako plačući se probudila iz kome koja je trajala četiri puna dana. Posle nekoliko dana Američke vlasti su je deportovale u Srbiji. Otrčala je da vidi majku. Majka je odmah zagrli, Irena je plakala i na kolenima molila majku da je oprosti. Naravno da joj je majka sve oprostila.

Irena je htela da zatraži oproštaj i od Ivana, otišla je kući kod njega. Vrata predsoblja su bila zaključana, ona ode na terasu i uđe u kuća kroz vrata balkona. Pronašla ga je u njegovoj sobi u krevetu sa nekom devojkom. Ivan je sada tu devojku ljubio i voleo. Irena je plakala, kad ju je video Ivan se trže.

„Odakle ti? Zar nisi završila Radnu hirurgiju u Njujorku?“ Upitao ju je. Završila sam mnogo važniji i korisniji fakultet. Znanje koje sam stekla je neprocenljivo. Ivane oprosti mi molim te! 

 I nikada nemoj da radiš abortuse svega ti na svet.“ Irena to reče i istrči iz njegove kuće. Ostavila ga je neka bude srećan sa drugom. 

Književnica Snežana Kovačević

 

НА ЋУПРИЈИ

Толико камена филигрански утканог у лук над водом! Протеже се као гиздава дјевојка послије љубави.Ћуприја на Дрини!

Траје вијековима. Сваком даје себе, а опет је своја.Бјелина камена опија очи па ти се чини да си зачаран.

Стојим на ћуприји. Грли ме јесењи пејзаж са нестварним бојама бакра,опала и лимуна. Све се згуснуло у један поглед.Умријећу од милине док ме љуби лијеп дан! У оба џепа држим у руци по један кестен. Стежем срећу!

Ћуприја је магична у октобру. Хоће да ме уништи стиском слатким у њедрима.Загрије па ледени сунце у мени!

Стојим на оном мјесту одакле видим на ријечном огледалу,привидно,склоп три планине испод кога се у кривини извлачи Зеленика. Гиздава. Препуна сунчевих звјездица па личи на упаљену прскалицу која расипа сребро.

Циганче сједи на ћуприји и пјева.Глас се одбија о камене блокове моста и као да ме удара у леђа.Однекуд из мене одјекује Босна севдахом који убија.

Прођох Босном кроз градове

Ал’ не нађох срцу мира…

Стојим дуго.Уживам.Боже,шта ми је данас? Можда ћу умријети па купим жељу. Хоћу,али од љепоте!

Сутра опет купим жељу и тако годинама. Никако да је накупим!

Јесењи ћилим ме огрнуо са свих страна.У дољама срца шири се Дрина. И очи ми је обојила.Хоћу ли моћи ове ноћи мисли скупити у крило!?Ћуприја одмара ноге у води и ћути. Њене очи држе бијелу љепоту и не дају јој да потоне.

Дјевојка из касабе још стоји на ћуприји занесена жар-птицом што се јесен зове. Пуна јој је корпа среће.Хвата је рукама и слаже у душу.

Књижевница Драгица Драга Грбић, Вишеград

 

ODISEJ NA OBALI

Pre no što je otišla, iz njenih usta leteli su stršljenovi i ose i otrovno ujedali te uništili njegovu staračku strast. Crveneo je kao devica kojoj su u autobusu pipali dupe. Munje su presekle sivilo, razbelile svod neobičnom svetlošću kao reflektori na predstavi. Ta slika raja ga je nagrizala. Na dovratku razboritosti pokušao je otvoriti vrata mudrosti. Tešio se da mogu biti pukotine na zidovima svakidašnjice putokazi za nov reljef, koje vode u promenu geografije. U daju ornamenata nije mogao razbrati smisla. Zaleđe je bilo suviše zamaskirano tajnama. Okruživale su ga informacije koje nije trebao kad je nastojao potonuti u sebe. Konačno, on nije došao iz nekog epa, ne iz herojskih mitova, on je starac sa ličnom pričom, koji je iz kalendara odagnao još jedan dan.

Ideali su se rasprskali i osećao se kao da je zalutao u buru. Setio se kako je šetao u jutrima među rečima, koje su uzimale dah. Dakako, u pantalonama nikad nije imao savesti i nije mu se činilo ništa neobično kad je rekla kako je jebeno lepo i kako je bilo lepo kad su pili kafu uz pratnju kreketanja žaba. Sada zuri kao zatočena životinja u kišu i ljude koji se sakrivaju pod kišobranima i probijaju se kroz vetar, a on posle ljubavne afere sa oblacima na licu.

Sve je prebrzo; život, promet i oduševljenje.

Ujutro otputovao je na obalu. Pravio se kao da ide u šetnju a ne na kampovanje. Kamenje se kotrljalo u valovima, otvorio se nov prostor sa krikovima galeba. Stajao je na obali go i smrzao kao da čeka letnje dodire. Nije se usudio iza zida straćenog vremena. Na obrazu od kamena zapisane su ledene misli. U uzburkanoj vodi dave se prizori mašte. Kad bi bar mogao ove trenutke uljuljati bezbrižnošću. Iz razbijenog danas bi voleo skočiti u sutra.

U šatoru miris kafe, odjek reči u ušima, nevidljiv trag vremena i svest da će biti svakog dana prazna scena bez strasti i priča. Oni dani se više nikad neće ponoviti.

U mlinu za kafu samelje nekoliko svojih misli i sipa ih u tišinu šatora.

Književnik Jože Brenčič