ЧИЧА ДРАЖО ВЈЕЧНА СРБСКА СТРАЖО
Безгробник тражи свој гроб и свој народ србски да види посрће ли још вођен тирадама лажних Срба. Јесу ли још незнавени, зову ли се Брозовчићи или су Светог Саве
дјеца?
Моле ли се Богу, или су још одани ђавољем рогу?
Ђенерал тражи своју војску, опијело и тамјан да залегне у гроб, једном намучен, вазда мученик. Трагичник, несналажљив за подмукле интриге, пањкања и бруталну енглеску
политику жртвовања других, пиљарењем србског меса за погане циљеве. Мучки суђен, на правди Бога убијен, без Крста на тајном, срамном, кукавичком убилишту обливеном мржњом , крвљу и кречом.
Ђенерал и на оном свијету рати и чека Дан Васкрсења васколиког Србства. Да осване опет у свакој србској глави, срцу, дамару, да на мјесту страшне егзекуције и
немилосрдног осветништва никне нови град Ходочасник, Мученистан, Србостражник, Дражиник, и за њега и за све невине Србље, побијене, засјечене, повађених очију и
ишчупаних срца, на стратиштима и касапиштима, гдје год су били и тријебљени само што су Срби и Православци.
Ђенерал још као сјен лута у најдужој, прећутаној погибији и тражи своје уморно срце и тијело да зашије, да запамти свој гробник док србска неразумна дјеца још тумарају у
ништа, да би постали ништа, завођена за Јадеш планине естрадним пјесничким бардовима и скојевским идеолозима. Да славе туђинике а одгуркују рођенике, са бесудом и бестидом у оне страшне дане зајецане слободе, изобличене лажима и подметањима, зарад бравара, незнавеника, ког највише, највољеније пригрлише наивни Срби, па им је био и отац и мајка, и сунце и видик, у кући цвијећа од усирене србске крви.
Ушушкани партијски Срби благодетима и ордењима, заборавише очеве, цркву грдише и прогласише црвену религију као неприкосновену и јединоистиниту, са ликом вође
који одушевљава и учи.
Ђенерал, тужни, издан од свих, још сакупља ону праву, одану, непоткупљиву небеску војску, горску, (у најдужој, најмрачнијој ноћи) и са мученичким ореолом искри у сваком
родољубивом оку, док још бојажљиво иштемо и чекамо краља, из жилишта Горе Равне, да се опет Дража јавне.
Безгробник и кобник, кроз толико жала.
Јесмо ли достојни тебе, Чича Дражо, да имамо тебе ђенерала?
Тебе бесмртни Чича, твоје јавке заборависмо, јер смо се бравару на вјерност заклели и у кучине стида сплели…
Србски пјесници немају надахнућа за тебе, црвеним поњавама огрнути, вјештаци свих система, још варакају да се непоменик неће појавити, још у страху и дивљењу, пред новим спомен обиљежјима, преосјетљиви(добро знано) да се још једном ражеле Кумроваца и вољеног вође. Када Тебе мучениче поменемо њима је нелагодно.
Титољуби постали су вјерољуби, ал остали врдољуби, на тајним списковима нових Удби.
Теби се знају твоји и ко си. Непоменику богме не.
Праштај недостојној србској дјеци, ако имаш коме.
И чувај нас слабашне и подмитљиве док си на стражи, од нових братоубилаца, богобораца.
Још их има само су се притајили и опет би те слатко убили, само да их западне,колико су кивни и скривни.
А ти ћеш бити и остати наш.
ЧИЧА.
СРБОЗНАНКЕ
Сви срби под једном шљивом
Сви Срби, без Драже са пивом.
Сви Срби лако расрбљени
У ријалити задруге запослени.
Сви Срби испод Брозовог цвета
У опијуму, без наталитета.
Још невољно траже бога
Ишту Јевропу репатога.
Сви Срби под једном шљивом
Без проје, лука, са адитивом.
Све Срби а остало ништа
Диобе и стална безбратништва.
Мр Слободан М. Чуровић Апис