Апостолско и ратничко у “Посланици сердару Јолу Пилетићу“ Марка Миљанова Поповића

Гласити војвода Марко Миљанов Поповић је примјер књижевног подвижништва.Описменивши се касно, руком која је била вичнија ханџару исписао је и потврдио чојствено јунаштво и јуначко чојство и исклесао свједочанство о човјеку у неприличним временима.Читаво његово дјело је тријумфални улазак у арену књижевности и ратника и пјесника,споја витализма витештва и људскости ријечи.

А Марко је остао витез ријечи и од ријечи, правдољубиви пророк пред задртим сујетницима и полакомницима, боготражитељски оданик најплеменитијег кова, истинитог јеванђељског етоса.

Само овај наш крвави и немилосрдни, крш, та слободољубива осматрачница могла је изњедрити несаломљивог човјека чијим ријечима се враћамо као народној Библији, паметарки у одгонетању наше крхке, често бесловесне природе.Враћамо се том неугасивом живом Марковом извору, да још једном провидимо и себе и друге, да напојима душу у овом нашем сујетном и пакосном вијеку, а сваки је био по једна истребница Србаља и неумитно подвижништво одабраних, Богу и части речених.
У Марком књижевном дјелу посебно мјеста заузима „Посланица сердару Јолу Пилетићу“(иако је често била предмет спорења, потврђивања и негирања). Немилосник пише о немилоснику власти, која је најбоље и најделековидије одгуркивала, којој се све морало прилагођавати по вољи господара( а ми смо у црној Гори мимосвијет обожавали господаре до мита, до понижавања себе).

Посланица ништа није изгубила на актуелности, по продорности, оштром запажању и казивању, јер код нас ништа није ново, увијек је старо а ми само умислили да је друкчије.Горка слика времена, наивних и заборавних Срба, али и порука аутора за опамећивање и вјера у васкрснуће. Миљанов пјева о заблудама, слијепим тумарањима нашег србског народа, неизљечивим сујетама, суревњивостима, пизмама, сојлуку и несојлуку.Посланица је поред тог ктрутичког тона истовремено и слово о пријатељској љубави , споменик искрености.
Пред нама је стиховани десетерачки разговор у форми негдањег жанра из византијске књижевности, скројен по мјери етичкој и естетској, присјећање на јунаштво, бојеве и невољна доказивања. То је пјесмарица која блажи, живот и смрт и гордо супротстављање обичности која унижава херојско и борачко.

Добровидности и честитости све је подређено, појединац своју животворност и умност приноси на жртвеник националног,колективног, племенског, братственичког. Лично треба оплеменити и доказати дјелом у херојско- патријархалној средини(гдје завида вазда бијаше, поготово према најбољима и најодлучнијима).

У духу народног усменог казивања, као да је из главе цијела народа“ Миљанов нам говори које су то наше светиње и преко којих нишана да их ушчувамо.

У првом дијелу посланице војвода евоцира успомене на вријеме хајдуковања, непрестаних стизања и одмицања, друговања са Јошом и Пилетићем, истиче мелемност њиховог доказаног пријатељевања које још бодри и свити у Марковим старим данима.Језгровито, скромно, истинито, бритко Поповић гради боголику философију, савршени кодекс, непристрасне мјере којом човјек и једино може бити човјек.

„Да из мрака воде пут свјетила,
Све што за мрак није одређено,
Ал не силом љуцком но Божијом…“

И мајчин благослов је у духу тог етичког завјештања правди, и истини, племенитост:

„Хајде с Богом не вјеруј никога
Осим себе и Бога једнога.“
Човјекова охолост, кратког је вијека:
„Љуцка сила Богу је немила
Много ли је сила прогутала.“

У другом дијелу посланице Миљанов прелази на оно судбинско, Србство, овјенчано великим Немањом(кога прогласише данас је да је окупирао свој град), видовданским митом и видиоником, али сада и тада издробљено клонућима и великашким сујетама, проклетствима, подјелама.Тај вапај појачан је и актуелним тренутком, херцеговачким устанком 1882, када су браћа остављена на милост туђину(оличењу пакленог и уништавалачког).Када су мајке заштитнице водиле неку маћихинску политику и прерачунавања.Губитак националног поноса војвода није могао да схвати, зато и кори оне који су морали помоћи а ћуте, зарад династичких интереса и надгорњавања.Миљанов је добро знао да су слава и моћ пролазни а патња бесконачна, али да има нешто трајније које се намеће као категорички императив а то је неподмитно служење роду, језику, цркви:

„Ох да могу дознати цареви
Привремени да су на свијету
Одиста би другче живовали,
Другчи бише спомен оставили.“

Јер:

„Жалосна је и сила и круна
Која саму себе не познаје
Силеџије народ измучише
Досадише бијелом свијету
Себичношћу, славољубивошћу.“

Квалитет посланице јесте у семантичком слоју, у прегнантним исказима, често одсудним, гдје аутор казује велике истине о немирљивости добра и зла, јер Марко људски збори, пресијеца и поручује:

„А човјека кога ишта може,
Савладати до часа смртнога,
Боље да се ни рађао није,
Срамота га не може проминут.“

Или:

„Добра мисо честито говори.“
Величина људскости стиче се у примјеру:
„Прави јунак вјеран је јунаку
Прави човјек чојство не издаје.“

Јер ништа није вјечно под капом небеском, све је немоћно , залуд лажне титуле и таштине:

„Сила чојству топуз иза врата
Чојство сили по пепелу шеће…“

Зауздати гордост, обедемити пријатељство, ићи путем богочовјека и слободе, то су аманетници Маркови.Загледан у људе и вријеме, Марко је ишао својом и само својм стазом, за одабране, врле, најдостојније, оних који могу да се зову људи.Иако је та стаза у Марковом животу била и трновита, њему је једини путоказ и свијетло са вјекујућег Медуна био и остао човјек, на путу ка човјеку.

У Подгорици, 23.11.2018. Мр Слободан М. Чуровић Апис

Apostolsko i ratničko u “Poslanici serdaru Jolu Piletiću“ Marka Miljanova Popovića

Glasiti vojvoda Marko Miljanov Popović je primjer književnog podvižništva.Opismenivši se kasno, rukom koja je bila vičnija handžaru ispisao je i potvrdio čojstveno junaštvo i junačko čojstvo i isklesao svjedočanstvo o čovjeku u nepriličnim vremenima.Čitavo njegovo djelo je trijumfalni ulazak u arenu književnosti i ratnika i pjesnika,spoja vitalizma viteštva i ljudskosti riječi.

A Marko je ostao vitez riječi i od riječi, pravdoljubivi prorok pred zadrtim sujetnicima i polakomnicima, bogotražiteljski odanik najplemenitijeg kova, istinitog jevanđeljskog etosa.

Samo ovaj naš krvavi i nemilosrdni, krš, ta slobodoljubiva osmatračnica mogla je iznjedriti nesalomljivog čovjeka čijim riječima se vraćamo kao narodnoj Bibliji, pametarki u odgonetanju naše krhke, često beslovesne prirode.Vraćamo se tom neugasivom živom Markovom izvoru, da još jednom providimo i sebe i druge, da napojima dušu u ovom našem sujetnom i pakosnom vijeku, a svaki je bio po jedna istrebnica Srbalja i neumitno podvižništvo odabranih, Bogu i časti rečenih.

U Markom književnom djelu posebno mjesta zauzima „Poslanica serdaru Jolu Piletiću“(iako je često bila predmet sporenja, potvrđivanja i negiranja). Nemilosnik piše o nemilosniku vlasti, koja je najbolje i najdelekovidije odgurkivala, kojoj se sve moralo prilagođavati po volji gospodara( a mi smo u crnoj Gori mimosvijet obožavali gospodare do mita, do ponižavanja sebe).

Poslanica ništa nije izgubila na aktuelnosti, po prodornosti, oštrom zapažanju i kazivanju, jer kod nas ništa nije novo, uvijek je staro a mi samo umislili da je drukčije.Gorka slika vremena, naivnih i zaboravnih Srba, ali i poruka autora za opamećivanje i vjera u vaskrsnuće. Miljanov pjeva o zabludama, slijepim tumaranjima našeg srbskog naroda, neizlječivim sujetama, surevnjivostima, pizmama, sojluku i nesojluku.Poslanica je pored tog ktrutičkog tona istovremeno i slovo o prijateljskoj ljubavi , spomenik iskrenosti.

Pred nama je stihovani deseterački razgovor u formi negdanjeg žanra iz vizantijske književnosti, skrojen po mjeri etičkoj i estetskoj, prisjećanje na junaštvo, bojeve i nevoljna dokazivanja. To je pjesmarica koja blaži, život i smrt i gordo suprotstavljanje običnosti koja unižava herojsko i boračko.

Dobrovidnosti i čestitosti sve je podređeno, pojedinac svoju životvornost i umnost prinosi na žrtvenik nacionalnog,kolektivnog, plemenskog, bratstveničkog. Lično treba oplemeniti i dokazati djelom u herojsko- patrijarhalnoj sredini(gdje zavida vazda bijaše, pogotovo prema najboljima i najodlučnijima).

U duhu narodnog usmenog kazivanja, kao da je iz glave cijela naroda“ Miljanov nam govori koje su to naše svetinje i preko kojih nišana da ih uščuvamo.

U prvom dijelu poslanice vojvoda evocira uspomene na vrijeme hajdukovanja, neprestanih stizanja i odmicanja, drugovanja sa Jošom i Piletićem, ističe melemnost njihovog dokazanog prijateljevanja koje još bodri i sviti u Markovim starim danima.Jezgrovito, skromno, istinito, britko Popović gradi bogoliku filosofiju, savršeni kodeks, nepristrasne mjere kojom čovjek i jedino može biti čovjek.

„Da iz mraka vode put svjetila,
Sve što za mrak nije određeno,
Al ne silom ljuckom no Božijom…“

I majčin blagoslov je u duhu tog etičkog zavještanja pravdi, i istini, plemenitost:

„Hajde s Bogom ne vjeruj nikoga
Osim sebe i Boga jednoga.“
Čovjekova oholost, kratkog je vijeka:
„Ljucka sila Bogu je nemila
Mnogo li je sila progutala.“

U drugom dijelu poslanice Miljanov prelazi na ono sudbinsko, Srbstvo, ovjenčano velikim Nemanjom(koga proglasiše danas je da je okupirao svoj grad), vidovdanskim mitom i vidionikom, ali sada i tada izdrobljeno klonućima i velikaškim sujetama, prokletstvima, podjelama.Taj vapaj pojačan je i aktuelnim trenutkom, hercegovačkim ustankom 1882, kada su braća ostavljena na milost tuđinu(oličenju paklenog i uništavalačkog).Kada su majke zaštitnice vodile neku maćihinsku politiku i preračunavanja.Gubitak nacionalnog ponosa vojvoda nije mogao da shvati, zato i kori one koji su morali pomoći a ćute, zarad dinastičkih interesa i nadgornjavanja.Miljanov je dobro znao da su slava i moć prolazni a patnja beskonačna, ali da ima nešto trajnije koje se nameće kao kategorički imperativ a to je nepodmitno služenje rodu, jeziku, crkvi:

„Oh da mogu doznati carevi
Privremeni da su na svijetu
Odista bi drugče živovali,
Drugči biše spomen ostavili.“

Jer:

„Žalosna je i sila i kruna
Koja samu sebe ne poznaje
Siledžije narod izmučiše
Dosadiše bijelom svijetu
Sebičnošću, slavoljubivošću.“

Kvalitet poslanice jeste u semantičkom sloju, u pregnantnim iskazima, često odsudnim, gdje autor kazuje velike istine o nemirljivosti dobra i zla, jer Marko ljudski zbori, presijeca i poručuje:

„A čovjeka koga išta može,
Savladati do časa smrtnoga,
Bolje da se ni rađao nije,
Sramota ga ne može prominut.“

Ili:

„Dobra miso čestito govori.“
Veličina ljudskosti stiče se u primjeru:
„Pravi junak vjeran je junaku
Pravi čovjek čojstvo ne izdaje.“

Jer ništa nije vječno pod kapom nebeskom, sve je nemoćno , zalud lažne titule i taštine:

„Sila čojstvu topuz iza vrata
Čojstvo sili po pepelu šeće…“

Zauzdati gordost, obedemiti prijateljstvo, ići putem bogočovjeka i slobode, to su amanetnici Markovi.Zagledan u ljude i vrijeme, Marko je išao svojom i samo svojm stazom, za odabrane, vrle, najdostojnije, onih koji mogu da se zovu ljudi.Iako je ta staza u Markovom životu bila i trnovita, njemu je jedini putokaz i svijetlo sa vjekujućeg Meduna bio i ostao čovjek, na putu ka čovjeku.

U Podgorici, 23.11.2018. Mr Slobodan M. Čurović Apis