ПОСВЕЋЕНО СТЕВАНУ СИНЂЕЛИЋУ ХРАБРОМ ЖАНДАРМУ

ЧОВЕК ЈЕ ЈЕДИНА ВОДА ОБОЈЕНА У ЦРВЕНУ БОЈУ ЉУБАВИ

( Посвећено Стевану Синђелићу жандарму , који је убијен од стране
албанског терористе “косовокрадице ” из аутоматске пушке , стојећи
на бранику отаџбине )
Човек је једина вода обојена у црвену боју љубави према слободи ,
једина крвава вода која се у ратовима попут водопада слива у земљу ,
те црвене реке теку , где год су ратови и где се пролива недужна крв .
Човек је једини виолински кључ , који песмом откључава врата мира ,
песник и птице научи да пева а сунце да сија .
После ратова , бомбардовања , нагазних мина ,
ко птице без замаха и крила , кренуће колоне људи у инвалидским колицима .
Богаљи са штакама и катетерима .

Остали су у животу и сад су ампутирци , инвалиди ,
осиромашени уранијум очи им спржи , а касетна бомба у њиву заривена ,
оста успомена на НАТО поклоне у виду експлозива ,
све су то нови Чернобиљи и Хирошима и Нагасаки
а терористама – камиказама компаси и оријентири…
У празним очним дупљама , ко дечији кликери , стаклене су им очи .
Називају их богаљима и сакатима , са штакама и протезама ,
вештачким ногама, рукама, стопалима , шакама ,
како да загрле сина и погледају ћерку , безруки и безноги .

И стихови су ми ко сакати , ко пали борци за слободу ,
у њима сви моји непогледи , у срцу заривени гелери , у очима чауре и меци ,
корачају ми песме на штакама и храмљу , немају ноге .
Ко свим бранитељима слободе чије су ноге остале на светој земљи
а они и мртви их траже и не слутећи да су њихове ноге и руке божури
и корен из ког ће нићи слобода .
Ја знам браниоче да ти немаш ногу , да си живот свој дао за слободу ,
тамо где је твоја коракнула нога , ту се чује песма и ту нема роба .
Из сваке капи крви кад божур кад проклија ,
доказаће да је љубав јача од свих религија ,
Те црвене воде теку вековима , излију се увек , све у име мира .

Човек је једина вода обојена у црвену боју љубави, љубави према слободи
и никад више робови и никад више окови ,
и зато виолинским кључем отворимо врата мира ,
песмодарима и песмодарицама , анђелима голубовима белим ,
да се драгоцена црвена река живота не пролива у ратовима
и да болнице не буду препуне оболелих од карцинома ,
оних што из летилица смрти истоваре тоне и тоне касетних мина и пројектила .

Аутор песме :

Славица Јовановић новинар и књижевник