SRBI BELE KRAJINE NEKADA I DANAS

Na nekadašnjem grudobranu Evrope od Osmanlija, uz reku Kupu, danas živi samo 280 Srba. Potomci uskoka samo u četiri sela. Srpski se gotovo i ne čuje. Ćirilica nestala, na latinici i spomenici BELA Krajina, najjužniji delo Slovenije uz reku Kupu, je i najseverozapadnije ostrvo srpskog jezika, glasi često ponavljana fraza.  U stvarnosti, srpski jezik se danas veoma retko čuje u poslednja četiri sela u kojima žive potomci srpskih uskoka: Bojancima, Marindolu, Milićima i Paunovićima. U ostalim selima nekadašnjeg grudobrana Evrope pred Osmanlijama, danas žive pounijaćeni i pokatoličeni Srbi koji govore samo slovenački.

– Statistički se još 280 ljudi u Beloj Krajini izjašnjavaju kao Srbi, ali osim nekoliko najstarijih žitelja, srpski više niko ne govori. Sela su gotovo pusta. Potomci srpskih Krajišnika koji su čuvali Habzburško carstvo od Turaka, tokom pet vekova su uspeli da sačuvaju jezik i identitet, pa sve do kraja Drugog svetskog rata. Tek u SFRJ oni su ga izgubili. Danas kažu da im je dovoljno da budu lojalni građani Slovenije. Srbi u Beloj Krajini su virtuelni – kaže istoričar Borisav Čeliković, koji je krajem 2012. obišao poslednja srpska sela Bele Krajine.

Srbi su uspešno čuvali svoj identitet sve do Drugog svetskog rata, jer su imali osnovnu školu i učitelja, koji je obično dolazio iz Srbije. Crkva je vekovima bila ne samo hram pravoslavne vere, već i čuvar svesti o srpskom identitetu. Posle 1945. sve se promenilo, iako su Srbi u Beloj Krajini ratovali na strani komunista.

– Oni su se tokom Drugog svetskog rata po borbenosti pokazali kao pravi naslednici uskoka. Međutim, prihvatanjem partizanskog pokreta doveli su na vlast komunizam koji im je posle rata ukinuo školu na srpskom, navodno jer nije bilo dovoljno đaka, iako je tada je u Beloj Krajini živelo nekoliko hiljada Srba. Lokalnog paroha su imali do pedesetih, a onda je određeno da je za njih bude nadležan sveštenik iz Srpskih Moravica u Hrvatskoj, koji je dolazio samo ponekad. Ekonomske migracije u gradove samo su doprinele ubrzanoj asimilaciji Srba – kaže Čeliković.

Po popisu pre Drugog svetskog rata u Sloveniji je bilo više od 7.000 Srba, a od toga je najveći broj bio u Beloj krajini. Već 1967. etnolog Milenko S. Filipović beleži da ih ima tek 500-600 i da se sklapaju mešoviti brakovi, što je do tada bilo nezamislivo.

– Srpski prvoslavni identitet je čuvan i tako što se ženilo i udavalo iz drugih krajiških krajeva, neveste i mladoženje dolazili su sa Korduna, Banije, iz Like, Dalmacije – navodi Čeliković. Ipak, on naglašava da se ne može sva odgovornost za asimilaciju prebaciti

na komunističku Jugoslaviju. Rasrbljavanje cele Vojne krajine počelo je mnogo ranije, zajedno s padom moći Osmanske imperije. Habzburzi su od početka 16. veka pozivali i nudili privilegije onima koji su bili spremni da brane granice carstva pred nadirućim Turcima. U tom pojasu zemlje, gde rat nikad nije prestajao, imali su smelosti da žive samo Srbi graničari, krajišnici. Neki su bili starosedeoci, a neki su se doseljavali iz srpskih krajeva od Skadra do Zadra, privučeni privilegijom statusa slobodnih ljudi, sa lokalnom samoupravom pod srpskim vojvodama i sa crkvom koja je čuvala nacionalni identitet.

Prema do sada poznatim austrijskim dokumentima, oko 1530. na ratom spaljene i puste zemlje oko Žumberačkih planina, u današnjoj Hrvatskoj, a zatim i susedne Bele Krajine, u današnjoj Sloveniji, došao je prvi talas srpskih uskoka iz Stare Srbije, a zatim je usledilo još nekoliko iz Bosne i Dalmacije.

Austrijski carevi su štitili srpske privilegije i veru dok su im Srbi bili potrebni za ratovanje. Najveći pritisak dolazio je iz Katoličke crkve koja je insistirala kod Habzburga da “grčkoistočne šizmatike” prisili da se vrate “pravoj rimskoj crkvi” ili bar da joj plaćaju danak. Već u doba Marije Terezije ograničavaju se prava krajišnicima i nameće se unijaćenje. Pretapanje Srba u druge narode postaje sve intenzivnije, a od 1881. kad je Vojna krajina ukinuta počinje tragedija nekadašnjih graničara hrišćanske Evrope. Oni ostaju bez državnih plata, na škrtom zemljištu koje ne može da ishrani mnogo gladnih usta, okruženi verski netrpeljivom sredinom koja ih naziva “vlasi”, što je pogrdan naziv za “divlje gorštake” koji “žderu živo meso”. Počelo je masovno iseljavanje, a oni koji su ostali bili su pred izazovom da se odreknu vere i nacije, ili da trpe izolaciju.

– Srpska pravoslavna crkva je čuvala nacionalni identitet i predanje o srednjovekovnoj Srbiji. Gde je ona potiskivana, nestajali su i Srbi. Prihvatanje katoličanstva, ili unije, dovodilo je do potpune promene identiteta, grkokatolici i katolici u Sloveniji postajali su Slovenci. Unijatstvo je promenilo identitet stanovništva Žumberka o kome hroničari u17. veku navode da je srpsko, istog porekla kao ono u Beloj Krajini. Početkom 20. veka na pitanje jednog etnologa kome narodu pripadaju oni kažu”valjda smo Srbi”. U četiri sela Bele Krajine srpski identitet sačuvan je sve do polovine 20. veka. Danas sam pronašao samo nekoliko staraca koji se osećaju kao Srbi i govore čist srpski, na način kako se govori u istočnoj Hercegovini – kaže Čeliković.

On navodi da je crkva u Bojancima živa samo zahvaljujući starini Zdravku Vukčeviću koji je predsednik crkvene opštine, zvonar i najčešće jedini vernik koji stoji pred sveštenikom kad ovaj dođe o velikim praznicima. Na uskoke iz starina podsećaju samo još stari vezeni peškiri u crkvi s likom Svetog Georgija i điriličnim pismenima:

– Na grobovima koje potomci podižu svojim starima su latinična slova, kao i na tabli ktitora koji su obnovili crkvu. Vučković je podigao je sebi grob za života, s latiničnim natpisom. Na pitanje zašto nije stavio ćirilična slova objasnio mi je da niko ne bi znao da pročita njegovo ime, jer mladi ne uče ćirilicu.

GLASALI ZA NEZAVISNOST
POČETKOM devedestih, Srbi Bele Krajine masovno su glasali za nezavisnu Sloveniju da bi sebe poštedeli problema i gubitka posla, ali ni to ih nije
poštedelo političkih manipulacija.
Kako je kasnije priznao tadašnji slovenački ministar policije, Srbi iz Bele Krajine su potomci uskoka, a”krv nije voda”, pa je žitelji četiri sela stavio pod poseban nadzor. Pojavilo se i misteriozno pismo u kome se objavljivalo osnivanje srpske autonomije, koje je na šačicu Srba iz Bele Krajine navuklo bes slovenačkog javnog mnjenja. Kasnije se ispostavilo da je pismo falsifikat.

BEG OD IDENTITETA
MLADI potomci uskoka beže od svog srpskog identiteta posebno od devedestih, kad su Srbi predstavljani u tamnijim nijansama od crnog đavola.
Posle otcepljenja, slovenačko rukovodstvo predlagalo je čak da se duž granice napravi niz bunkera prema “divljem Balkanu”, nalik onima u Albaniji Envera Hodže.

U isto vreme, u Hrvatskoj, koja je već pounijaćene žumberačke Srbe proglasila Hrvatima, počelo je i svojatanje Srba iz Bele Krajine.
Kad su Srbi iz dva žumberačka sela Radatovići i Dragoševci 1992. napisali peticiju da se iz praktičnih, ekonomskih razloga pripoje Sloveniji odnosno Beloj Krajini, inicijatori tog predloga su završili godinu dana u zatvoru.

Zato potomci uskoka iz Bele Krajine danas beže od svog porekla.
– Mladi neće da znaju ništa o tome. Niti su motivisani, niti je takva situacija da bi želeli da znaju – objašnjava jedan stari Bojančanin.

Narodne nošnje uskoka građanskog stanovništva Bele krajine u Sloveniji, (sa naznakom pravoslavaca) sela Bojanci, Marindol, Milići, i Paunovići.
Koreni pravoslavnog stanovništva Bele krajine uz skromne mogućnosti samog razvoja naselja ove pokrajine sa više stogodišnje izdvojenosti od komšiluka od predaka i matične otadžbine i uticaja bližinjega stanovništva do današnjih dana. Potomstvo Uskoka ipak je uspevalo sačuvati kulturu većinske okoline, gde su i sami pustili pečat.