ЛЕПЕ ПЕСМЕ ПЕСНИКА УСКС И ЊИХОВИХ ПРИЈАТЕЉА

НА   ГРАНИЦИ

На граници ума и сјаја
на граници сунца и раја
и за јуна и за маја,
на граници блештавог хоризонта
на граници мира и фронта
и код Јерусалима и код Хелеспонта,
на граници мртвог и живог
на граници ни правог  ни кривог
неба жарног, неба сивог,
на граници краја каљавог пука
на граници се крпе и нога и рука
наднели се лудило и мука
на граници један рат се води
на граници паћеник ходи
на Дунаву, бистрој води
на граници, од границе близу
на граници чекајући хипер- кризу.

Свет је позван на експертизу
на граници и правда и злоба
на граници и нада и глоба
хлеб и јогурт тражена роба…
на граници у бегу завршисмо
на граници страх продужисмо
време и судбину не оптужисмо!

Аутор песник – Михаило Савић  – Аустрија

 

ПРОФЕСИОНАЛАЦ

Ја у душу не верујем
Одсутна је
Својим треном царујем
Читам је
И када завршавам и када поново почињем
Заувек одан отаџбини остајем!
Из тог живота излаза нема
Прихватам
Проверена је наређења тема
Оптужба и позив на одговорност, чему?
Да будем кловн генерација надолазећој?
Не! Хвала вам на свему
Гомило практиканата у служби важећој…
Изволите, водите ме
Не бојим се на ваша злодела слали сте ме
Не кајем се
Клица неправде туђе је семе
Ископано да се употреби против мене
Да вас заштитим господо драга
Узалуд
Каљуга историје постаје сага
За труд
Наградиће вас својски из Ден Хага
Хоће ли вас по томе памтити?
Пожелели бисте да вам и салутирам?
Под плашт истине умотану лаж сакрити
Свака вам част, честитам…
Страдаћу на крају храбро и поносно
Како пркосном приличи
Цвилећете и ви ускоро, несносно
Смејте се цинички
Покусаћу прошлост и мрсно и посно
Помиловаће ме мајчино цвеће росно
У аманет ми осташе и моје ране
Пеку ме
Црв времена ме изједа, полако, на тенане
Жале ме
Кажу, песме су моје одавно испеване
Ипак, чекај!
Не јецај!
Био ли безгрешног друштва талац
Дужност сам своју држави одужио
Био сам професионалац!

Аутор песник – Михаило Савић  – Аустрија

 

ОПКОЉЕНА  ПТИЦА

Вјеро наша, птицо опкољена,
Смогни снаге и рашири крила,
И птићи ће с тобом полетјети
Летом твојим што си нас учила.

Сад у трену кад ти гуше крике,
Кликни гордо, реци да те има,
Спери љагу , биједу и неправду,
Не могу те сатрти лажима.

Сад кад вијенце плету ти од трња
И зтазама пелине ти саде,
Узвиси се, птицо неумрла,
Моћи својом сруши барикаде.

Кидај ланце, каме и окове-
Птићи ће ти у одбрану стати,
Доста нам је ћутања и мрака,
Грло твоје мора пропјевати.

Растјерај нам таму и облаке,
Ено Сунце кроз облаке вири,
Крчи коров, вриједна препелице,
Крчи коров нек´  се цвијеће шири.

Твоју пјесму сви смо научили
И молитву молити се Богу,
Пјевај вјеро, птицо неумрла,
Пјевај вјеро, ништа нам не могу…

УСКС – аутор песникиња Зорка  Чордашевић

 

НЕЗНАНКА

Није знана, није његована
нит ´ је осм ´јех  брзо измамила
није луду залудила главу
пусте мисли гордо поломила.

Дал ´ се сјета у се´  удубила
па су очи у празно зуриле
л´јепе очи , крупне дјевојачке
чар и зебњу у срце сјуриле.

Сједи даље, на корак од мене
чита штиво корисно и течно
ни не слути посматрач да жуди
овај призор да потраје вјечно.

Она пушта косе низа плећа
па их веже у смеђе чворове
не зна душа камо да трепери
порив срља у њене дворове.

Огањ пламти не гаси га нико
а напољу пада сумрак тмурни
тек устаде лијепа незнанка
насрнуше осјећаји бурни.

Оста уздах само јадном мени
који прати ход јој низ плочнике
одјекују кораци жестоки
враћаће се  у снене ходнике.

Заносник се у сну препустио
пред јавом му још заборав танка
све што желим, нек´ остане нада
наићи ће лијепа незнанка.

Аутор песник – Михаило Савић  – Аустрија

 

СУСРЕТ

СРЕТОХ ЈЕ,  НА ЊОЈ МИ ПОГЛЕД СТАДЕ,
У МЕНИ СЕ ЖИВОТНЕ, ПРОБУДИШЕ НАДЕ.

ДУГА КОСА ПАЛА ЈОЈ ДО ПАСА,
БЕШЕ ЗГОДНА И ЛЕПОГА СТАСА.

ВЕТРИЋ ЈОЈ ЈЕ КОСЕ, НЕЖНО МИЛОВАО,
ЗА ЛЕПОТУ ТАКВУ, ЈА НИСАМ НИ ЗНАО.

СОЧНЕ УСНЕ, А БИСЕРНИ ЗУБИ,
БИЋЕ СРЕЋАН, КОГА ОНА ЉУБИ.

ОБЛИК ЛИЦА ПЛАВЕ ОЧИ ЖАРЕ,
ВИТКОГ СТАСА И ПРЕКРАСНЕ ГЛАВЕ.

ДУГЕ НОГЕ, А БОГАТА ЊЕДРА,
БУЈНЕ ГРУДИ, ЛЕПЕ ГРАЂЕ БЕДРА.

ЛЕПО ВРЕМЕ, А ПРОЛАЗЕ ЉУДИ,
ЗАСТАЈКУЈУ, ДОК СЕ ЖЕЉА БУДИ.

ВЕТРИЋ ТАКО ХЛАДИ ЗГОДНО ТЕЛО,
БУЈНЕ ГРУДИ И ЛИЦЕ ВЕСЕЛО.

ДОК МИЛУЈЕ, ЊЕНО ЗГОДНО ТЕЛО,
ОЧИ ЖАРЕ, УЗ ЛИЦЕ ВЕСЕЛО.

СТАЗИЦОМ ЈЕ ГАЗИЛА ПО ТРАВИ,
ПРАТИШЕ ЈЕ ИЗНАД ОБЛАК ПЛАВИ.

ВЕТРИЋ ЉУЉА ХАЉИНИЦУ ЊЕНУ,
ЊЕНОГ ЛИКА НОСИМ УСПОМЕНУ.

ИЗГЛЕДАШЕ КАО ГОРСКА ВИЛА,
СВАКОМ МОМКУ МОЖЕ БИИТИ МИЛА.

USKS – aутор песник: Саша Гајић

 

НЕ ДАМ НИШТА ШТО ЈЕ МОЈЕ

Не дам језик рода мога
За богатство цијелог свијета,
Не дам вјеру прадједова
Што је мрзе, што им смета.

Не дам химну Светог Саве
Од свега је више волим,
Не дан свето јеванђеље
Гдје се кајем, гдје се молим.

Не дам моју Крсну славу
Чуваћу је ко зјеницу,
Ни икону Крститеља
Не дам Бадњак ни чесницу.

Не дам Врачар , звијезду сјајну
Род ми води кроз вијекове,
Ћирилицу не дам Вука
Не дам гусле Филипове.

Ни анђела Бијелог не дам
Под крила ми род склонио,
Не дам Призрен ни Дечане
Гдје је Лазар вино пио.

Не дам земљу метохијску
Што је туђин својом зове,
Не дам Божур ни Косово
Не дам круне Душанове.

Не дам, не дам Свету Гору
Ни њезине свијетле лавре,
Не дам ништа што је моје
Не дам моје Православље.

УСКС – аутор песникиња Зорка  Чордашевић

 

 

МОЈ РОЂАЧЕ СА ПРЉАЧЕ

У напуштеном воћњаку гачу вране
Плодне њиве неоране
Нигје жуте мисираче.
Мој рођаче са Прљаче!

Накривљене ћуте древне воденице
Нема пјесме водарице
Не лупају ни пратљаче.
Мој рођаче са Прљаче!

Испод моста луња ничије маче
А ријека Укрина процвјетала
Да задиви посматраче.
Мој рођаче са Прљаче!

Сеоска школа зјапи празна
К´о највећа божја казна
Још понеко у њој ђаче.
Мој рођаче са Прљаче!

На нашем огњишту старе куће
У мирису проје вруће
Само мајка чека, плаче…
Мој рођаче са Прљаче!

(Награђена пјесма на Прљачи 2012)

Аутор песник – Радоје Регојевић – Швајцарска

 

СРПСКИ  ЈЕЗИК

ТО ЈЕ ЈЕЗИК ОД ПРЕДАКА,
УВЕРЕЊА ТО СУ ЈАКА.

ЊИМ’ ГОВОРИ И МОЈ ДЕДА,
ПРЕКРИЛА ГА КОСА СЕДА.

ЊИМ’ ГОВОРИ МОЈА БАКА,
ТРАДИЦИЈА СРБА ЈАКА.

ЊИМ’ ГОВОРЕ, ТАТА, МАМА,
НЕГУЈТЕ ГА И ВИ С НАМА.

ТИ ГОВОРИ КАКО ПИШЕШ,
ЈЕР КАД ПИШЕШ, ЛАКШЕ ДИШЕШ.

А ПИСАТИ ТИ ИЗВОЛИ,
БАШ КАКО СЕ И ГОВОРИ.

СРПСКИ ЈЕЗИК ЦЕНУ ИМА,
ДОПАДА СЕ СВИМ СРБИМА.

УСКС – аутор песник: Саша Гајић

 

 

18. ГОДИНА ПОСЛИЈE

Зором се понос пробудио сјетан
На столу осамнаест каранфила
Постаде и наш брак пунољетан
Са осмјехом љубим те мила.

Ах! Тај октобар- идила јесења
Није се крила суза радосница
Вјетар је носио мирис кестења
И умилно мазио наша лица.

Успомене драге и данас језде
На дивном трону ономад засијаше
Двије кћери – свјетлуцаве звијезде
Плод и богатство љубави наше.

Признајем , није баш увијек идеално било
Ал´  само се лијепи откоси пласте
Од којих се чврсто гнијездо свило
У брачној постељи славуја и ласте.
( 07.10.2012)

Аутор песник – Радоје Регојевић – Швајцарска

 

НОВО   РОДОЉУБЉЕ

Под маском мрља урасла у лице,
лажима пуне презнине до неба.
Осјећај грозан, крик лабудице,
плијен крокодила што из муља вреба.

Раскош и пјесма на крми високо,
моћног капетана са бијеле лађе.
На другој страни кроз воду дубоко
сиромах потања у своје безнађе.

Гуши се и вапи кроз промрзле усне,
једну јединуу молитву жели да узнесе.
Из амбиса ријеке које магла гусне,

за малени завежљај из пластичне кесе.
На смирају душе под картонским кровом,
да збори са слијепцем о времену новом.

Аутор песник -Радоје  Регојевић – Швајцарска

 

 

 

МАЈЕВИЦА

МАЈЕВИЦА НОСИ ЗОРУ,
ДИВНОМ ГРАДУ ПРЊАВОРУ.

ПРЕКО БРДА И РАВНИЦА,
РАЗВЕСЕЛИ БРОЈНА ЛИЦА.

МАГЛА ХВАТА УДОЛИНЕ,
СВЕ ДОК СУНЦЕ ЈАЧЕ СИНЕ.

НЕДАЛЕКО РЕКА ТЕЧЕ,
СВИ АКТИВНИ ДО УВЕЧЕ.

ТЕЧЕ ОНА ОД ДАВНИНА,
ПОНОС МАЈКЕ, ОЦА, СИНА.

ВЕСЕЛОГ СУ МЛАДИ ЛИЦА,
ОЖИВЕЛА СВА УЛИЦА.

ВИСОКО СЕ СУНЦЕ ДИЖЕ,
И ТОПЛОТА СВУДА СТИЖЕ.

СИЈА ЈАКО, НЕМА МАНА,
ПОВУЧЕ СЕ ПРЕД КРАЈ ДАНА.

ПРЕКО ШУМА И ДОЛИНА, МАЈЕВИЦА НОСИ ВЕЧЕ,
ПОСПАНА ЈЕ И УКРИНА, АЛИ НОЋНА ВОДА ТЕЧЕ.

УСКС – аутор песник Саша Гајић