NASTAVAK SRPSKO-SLOVENAČKE ”SARADNJE”

U jednom od proteklih tekstova na stranicama Saveza srpske dijaspore Slovenije, bavili smo se veoma ”specifičnim” vidom ”saradnje”, iz domena srpsko-slovenačkih ”privrednih” odnosa. Samo za potsećanje, radi se o slovenačkoj firmi Nuba, i nekadašnjem srpskom ministru životne sredine u vladi gospodina Mirka Cvetkovića, gospodinu Oliveru Duliću. Vrlo verovatno će spomenuti srpskoslovenački ”privredni odnos” doživeti svoj epilog na sudu, a mi nikako ne želimo prejudicirati ishod tog suđenja, ali nas svakako interesuju sve okolnosti pod kojima se odvija srpsko-slovenačka privredna saradnja, pogotovo ako se zna da Slovenija ide u red od pet najvećih investitora u Srbiji. I da još jednom podsetimo, slovenačke investicije u Srbiji iznose 1,6 milijardi evra.

Kada smo već bili uvereni da se repertoar srpsko-slovenačke ”privredne saradnje”, ne može još više ”unaprediti”, stigla nam je sveža vest da će u srpskoj firmi Jugohemija, zaposliti dosadašnjeg direktora firme u vlasništvu grada Ljubljane, Ljubljanske lekarne (Ljubljanske apoteke), gospodina Marka Jakliča. Vest se može interpretirati na mnogo načina. Recimo jedan od njih bio bi, kako između Srbije i Slovenije, obzirom na razgranatu ”privrednu saradnju” i visinu slovenačkih investicija u Srbiji, postoji izuzetan nivo protoka roba i ljudi, pa mu zapošljavanje gospodina Jakliča dođe u neku ruku, kao vid tehničke pomoći koju Slovenija pruža Srbiji.

Podrška slovenačkog privrednog ”know-how-a”, u slučaju Jugohemije, na području farmaceutske delatnosti. To bi bila, kao, hajde nazovimo je tako, neke vrste zvanična interpretacija, kako slovenačko-srpske privredne odnose, vide predstavnici političkih elita, bez obzira na stranačku boju, i jedne, i druge države. Pogotovo se to odražava u zvaničnim sopštenjima za javnost, kao što je bila naprimer izjava prilikom protekle posete Sloveniji, aktuelnog srpskog ministra spoljnih poslova, gospodina Ive Mrkića. Na zvaničnoj stranici slovenačkog Ministarstva spoljnih poslova (Ministrstvo za zunanje zadeve Republike Slovenije) mogli smo pročitati, prilikom radne posete, gospodina Ive Mrkića Sloveniji, između ostalog i sledeće:” Ministar Erjavec (aktualni slovenački ministar spoljnih poslova) izrazio je svoje zadovoljstvo, kako unatoč privrednoj krizi, sa Srbijom, beležimo živahnu privrednu saradnju.

U Srbiji deluje više od 1.300 slovenačkih preduzeća koja zapošljavaju približno 35 hiljada radnika. Istakao je interes Slovenije za daljne jačanje saradnje. Takođe je uveren da će tome doprineti, reševanje u hodu, pitanja, sa kojima se susreću slovenačka preduzeća.”

Nismo obavešteni o tome, barem ne preko zvaničnih saopštenja, bilo u Sloveniji, bilo u Srbiji, o tome: da li su gospoda Erjavec i Mrkić, možda dotakli, nerešeno i otvoreno pitanje, statusa nepriznate srpske etničke zajednice u Sloveniji. Pošto u toj i takvoj, razgranatoj privrednoj saradnji, između Srbije i Slovenije, učestvuju jednim delom i pripadnici nepriznate srpske etničke zajednice u Sloveniji. Sem, ako gospoda ministri ne misle, drugačije. U svakom slučaju gospodin Mrkić, očito nastavlja ”proverenu diplomatsku tradiciju” srpskih ministara spoljnih poslova”, i ne samo njih, prilikom njihovih poseta Sloveniji, a ta je ”diplomatska tradicija” stvarno, i ”proverena”, i ”utanačena”. Treba se kloniti, ko’ đavo od krsta, otvorenog pitanja nerešenog statusa srpske etničke zajednice u Sloveniji, pošto bi to moglo: ”ozbiljno pokvariti, narušiti, ugroziti, degradirati” dobre, možda čak i izuzetne privredne odnose, između dve zemlje. U toj, ”srpskoj visokoj diplomatskoj veštini”, nije bilo veće razlike između dosadašnjih mistara spoljnih poslova, bilo da su se prezivali: Goran Svilanović, Vuk Drašković ili Vuk Jeremić.

Bilo kako bilo, i mada je novinar slovenačkog dnevnika Delo, Vili Ajnšpiler, prilikom posete 2s lovenačkog predsednika vlade gospodina Pahora Srbiji, Srbiju nonšalantno krstio ”crnom rupom”, predstavnici tadašnje srpske političke elite, mudro su ćutali. Pogledajte tekst o tome na stranicama Saveza srpske dijaspore Slovenije. Valjda su ”strepeli” ili nisu možda ”bili dovoljno upoznati/obavešteni”, o visini slovenačkih investicija u spomenutoj ”crnoj rupi” ili broju slovenačkih firmi, u toj i takvoj ”crnoj rupi” ili, nedaj bože o broju radnika koji se zapošljavaju u toj,”crnoj rupi”. Pa da nebi, zlu netrebalo, provocirali slovenački kapital i odvraćali ga od investiranja u Srbiju. Treba biti oprezan sa kapitalom.

E, sada, kada smo već kod ”crne rupe” i ostalih ”složenih definicija” srpsko-slovenačkih privrednih odnosa, treba se upitati i nekoliko drugih stvari. Sem primetne ćutnje srpske političke elite, prilikom tih i mnogih drugih, sličnih političko-diplomatskih gafova, u srpsko-slovenačkim odnosima, a u kojima su slovenački mediji igraju prvorazrednu ulogu.

Ne mogu se setiti da se bilo ko, ovog puta od značajnih slovenačkih privrednika, o političarima neću gubiti reči, prilikom posete predsednika vlade Boruta Pahora i krštenju Srbije kao ”crne rupe”, ogradio/usprotivio toj konstataciji. Barem do danas, sa slovenačke strane, niko to nije demantovao. Recimo, mogao je to učiniti naprimer, jedan od većih slovenačkih investitora u Srbiji, predsednik uprave Gorenja gospodin Franjo Bobinac. Ne možda zbog nekih visokih etičkih principa, nego iz jednostavnog, opipljivo, pragmatičkog interesa. Teško je naime, ne prihvatiti vrlo jasan kriterij, kojeg uveliko upražnjavaju bonitetne kuće, kao što su naprimer Dun& Brandstreet (D&B) ili Moody's ili Fitch, kada ocenjuju privredne mogućnosti i potencijale pojedine zemlje, a to je između ostalog i politička ne-stabilnost zemlje. Ocena Srbije kao ”crne rupe”, prema tome, za ulagače, pre svega slovenačke, trebala bi pretstavljati; opasnost, uzbunu i riziko da o ostalim avanturama koje bi proizašle iz toga, uopšte ne govorim. Međutim, sudeći prema visini i mestu slovenačkih investicija u Srbiji, nešto očito nije u redu. Ili je ”teorija” o Srbiji kao ”crnoj rupi” ostatak ideološke propagande, iz perioda stigmatizacije Srbije od strane NATO alijanse, pa slovenačkim medijima još nije javljeno da treba završiti sa pričom o žigosanju svega srpskog, ili su slovenački privrednici, mislim na značajnije ulagače u Srbiju, pametniji pa ne mare mnogo za ocenu bonitetne kuće Dun&Brandstreet koja je Srbiji dala ocenu ”umerenog rizika poslovanja”. Gospodin Marko Jaklič, u vreme definisanja Srbije kao ”crne rupe”, bio je na čelu slovenačke zdravstvene osiguravajuče kuće Vzajemna. Nije mi poznato, kakvi su bili njegovi tadašnji (mogući) planovi proširenja na srpsko tržište. Možda su čak i postojali, ko bi to znao? Kao što su postajali i planovi o udruživanju: Merkatora (Janković), Konzuma (Todorić) i Delte (Mišković), pa isti, ne postoje više. Bilo bi zamorno, za naše čitaoce koji su neupućeni u slovenačke prilike da ih gnjavim projektima, sa kojima se, tada bavio gospodin Jaklič. Međutim, treba istaknuti barem tri njegova značajna, kako lična, tako i nešto manje lična, projekta. Na prvo mesto stavio bi ideju za koju se gospodin Jaklič zauzimao, u vreme vođenja zdravstvene osiguravajuče kuće Vzajemna, a to je ideja privatizacije Vzajemne, za koju je dobio i političku podršku poznatog slovenačkog političara i ”srpskog prijatelja” gospodina Zmage pl.Jelinčiča. Da li je bilo to, više ili manje, iskljućivo političko lobiranje ili možda samo neplaćeni gest gospodina Jelinčiča, poznatog u širokoj slovenačkoj javnosti kao političara entuzijasta koji iskljućivo radi neprofitno, teško je ustanoviti. Bilo, kako bilo, od realizacije tog projekta, nije bilo ništa, a na izborima održanim krajem prošle godine, stranka SNS gospodina Jelinčiča, izgubila je podršku slovenačkih birača, i završila kao vanparlamentarna politička stranka. Preuzimanje ili privatizovanje zdravstvene osiguravajuće kuće Vzajemna, bilo bi i za gospodina Jakliča, velik zalogaj.

Znajući,kako su u većini slučajeva završile, skoro sve ili večina slovenačkih privatizacija, možda je i sreća što gospodin Jaklič, nije uspeo u svojoj nameri. Sudeći prema otvorenim sudskim slučajevima spomenutih privatizacija, možda bi se danas, umesto na put u Srbiju, intenzivnije spremao za svoju odbranu na sudu. Ali to je samo hipoteza. Međutim nije hipoteza da je drugi projekat gospodina Jakliča, sticanje magisterija na Ekonomskom fakultetu u Ljubljani, završio veoma nepovoljno za gospodina Jakliča. Stručna komisija Ekonomskog fakulteta ustanovila je naime, kako je magistarski rad gospodina Jakliča, plagijat. U međuvremenu, gospodin Jaklič promenio je posao, iz zdravstvene osiguravajuče kuće Vzajemna,prešao je, skoro neprimetno, na mesto direktora Lekarne (Apoteke) Ljubljana. Gospodin Jaklič, tom prilikom promenio je i svoju branšu delovanja. Iz zdravstveno osiguravajuče kuće, prebacio se u farmaceutsku delatnost, i to (očito), bez po muke. Prilikom otkrivanja da je njegov magistarski rad plagijat, već se nalazio pod moćnom zaštitom ljubljanskog gradonačelnika gospodina Zorana Jankovića koji u toj aferi nije dozvolio da gospodinu Jakliču, usfali dlaka sa glave. Svi su se slagali da je magistarski rad gospodina Jakliča plagijat i da bi to trebalo rezultirati njegovom ostavkom na mesto direktora Lekarne Ljubljana, ali je gospodin Janković čvrsto stao iza čoveka ”koji dobro i uspešno radi svoj posao”. A to, sa plagijatom, dođe mu kao manji incident ili skoro privatna stvar. Verovatno je privatna stvar i to da je gospodin Jaklič već sedam godina pod udarom građevinske inspekcije, pošto je podigao kuću bez odgovarajuće dokumentacije i dozvole, u ekološki zaštičenom delu, u neposrednoj blizini Ljubljane.

Međutim, unatoč bezbrojnim nalozima inspekcije za rušenje njegove kuće, vešti gospodin Jaklič izuzetno spretno izbegava, i to niz godina, završni čin koji bi trebao okončati njegovu hajdučiju, kako sa pravnim propisima, tako i sa državom koja očitoneverovatno efikasno sprovodi, te iste pravne propise.

Ode li gospodin Jaklič u Srbiju, slovenačka građevinska inspekcija, očito će morati još koju godinu da se strpi do izvršenja sopstvenih odluka. Postavlja se, u slučaju gospodina Jakliča, i pitanje: šta je to firma Jugohemija, pronašla u menadžerskim sposobnostima istog da ga tako bezrezervno zapošljava? Ako uzmemo u obzir broj nezaposlenih, mladih stručnjaka u Srbiji, konkretno ekonomske struke, teško je poverovati da se među njima nebi pronašlo, ako ne ravnog gospodinu Jakliču, onda sigurno i boljeg od njega. Ah, da zaboravio sam još nešto. Verovatno ti mladi, stručnjaci u Srbiji, nemaju onako bogato iskustvo, kakvog ima gospodin Jaklič pre svega u: propalom pokušaju privatizacije zdravstvene osiguravajuče kuće, plagiranju magistarskog rada ili veštom izbegavanju bezbroj rešenja građevinske inspekcije. Ne znam kojim se kriterijima rukovodila Jugohemija, prilikom zapošljavanja svojih stručnjaka, ali siguran sam da kada bi gospodin Jaklič, kojim slučajem bio Srbin, sa reputacijom koju uživa, a hteo bi se zaposliti u Sloveniji, u smislu poznate mantre ”dobre privredne saradnje” između Slovenije i Srbije, kako bi iskrsle nepremostive prepreke, o kojima bi se itekako moralo voditi računa. Ako je slučaj zapošljavanja gospodina Marka Jakliča, više ilustracija ”nesmetanog protoka vrhunskih stručnjaka”, između Slovenije i Srbije, onda je afera Agrobanke koja se prema pisanju slovenačkih medija takođe našla na tapetu razgovora između gospode Erjaveca i Mrkića, nešto mnogo ozbiljnije i tragičnije za Srbiju, ako govorimo o ulaganjima i finansijskim transferima koji su se obavljali preko propale Agrobanke. Prilikom izbijanja afera sa Agrobankom u Srbiji, bili su primetni i dosta različiti stavovi, po tom pitanju, kako u srpskim, tako i u slovenačkim medijima. U srpskim se medijima pre svega isticalo/podvlačilo hapšenja čelnih ljudi posrnule Agrobanke, i na tome se stvarala pre svega politička temperatura u javnosti. Za ljude van Srbije, manje upućene u političke prilike u Srbiji, nije toliko značajno, da li su sem: gospodina Radosava Sekulića i njegovog sina, gospodina Nikezića, gospodina Simonovića ili gospodina Antonića, u Agrobanci bili dati krediti i nekadašnjim političarima i ministrima Nebojši Čoviću i Dušanu Mihajloviću. To su više pitanja, koja na neki način zaokupljaju političko odmeravanje snaga u današnjoj Srbiji. Tom prilikom treba se složiti sa gospodinom Aleksandrom Vučićem, potpredsednikom srpske vlade da slučaj Agrobanke ”treba isterati do kraja!”. Mislim jedino, kako je svakako značajna svota od 300 milijona evra za koju je ojađena, tom prilikom, srpska država i društvo, ali je verovatno još značajnije da se sudskim putem, (ako je to naravno moguće i izvodivo?) razmrse sve, već dugi niz godina, uspostavljene veze između; političkih elita, novostvorenih ”privrednih elita” (narodski 4 tajkuna!) i naravno, korupcije povezane sa tim. Samo uzgred, nije od strane Europskog parlamenta, posebnom resolucijom, badava zatraženo od Srbije da se ispitaju 24 sumnjive privatizacije u vreme tkz.tranzicije. Među njima su i najkrupniji primeri preduzeča kao što su: Sartid, Jugoremedija, Mobtel, C market, ATP Vojvodina. I da kažemo i to, kako je mnogo pre resolucije Europskog parlamenta, i njegovog ”legendarnog” izveštača za Srbiju, Slovenca, gospodina Jelka Kacina, upozoravala na večinu spornih primera privatizacije spomenutih u resoluciji Europskog parlamenta, tragično preminula nekadašnja predsednica Agencije za borbu protiv korupcije gospođa Verica Barać. Zanimljivo je, kako gospodina Kacina, u funkciji evropskog izveštača, nikada nije preterano interesovalo, koju i kakvu su ulogu u svim fazama ”srpske tranzicije”, a i kasnije, odigrale: slovenačke firme, slovenačke banke, slovenački privrednici ili srpski ortaci slovenačkih firmi? Sada, kada to zahteva i Europski parlament, oglasio se i gospodin Kacin. Za potsećanje: možda bi bilo dobro, kada bi o tim pitanjima, progovorio i pred Europskim parlamentom, ako se tom prilikom već nebi služio mrskim srpskim jezikom, možda bi mogao progovoriti i na albanskom, upravo onako kako je svojim istančanim osećajem za albanski jezik, svojevremeno, provocirao, u Srbiji.

Ali vratimo se na izveštavanje slovenačkih medija, o aferi Agrobanke. Slovenački političari i mediji u slučaju afere Agrobanke ili afere Agroživ, u koju je takođe bila upletena i največa slovenačka banka NLB, izveštavaju na način; kao da se radi iskljućivo o ”posrnućima” slovenačkih firmi, slovenačkih investitora, spletu nesretnih okolnosti ili, nedaj Bože, problemima izazvanim svetskom ekonomskom krizom. Slovenačku politiku i medije interesuje jedino šteta, koju su recimo u slučaju, Agrobanke pretrpele slovenačke firme/deoničari, tu su svi izuzetno precizni. Zna se, barem prema pisanju slovenačkih medija, da su u slučaju Agrobanke pre svega oštećeni slovenački deoničari: NLB i ACH i ostali. Interesantno je, kako izvršni direktor kiparske firme Qwest Investment, gospodin Aleš Škobrne čiji je suvlasnik oštečena slovenačka firma AHC, zna: ”Kako svi dokazi upućuju na to da se radi o klasičnoj ekspropriaciji privatne svojine, i zbog toga je uveren da će rezultati biti pozitivni za deoničare.” Malo je previše oskudno tumaćenje gospodina Škobernea ”kako se u slučaju Agrobanke radi o klasičnoj ekspropriaciji privatne svojine”, a taj se deo njegove izjave, odnosi na postupak Narodne banke Srbije koja je u maju ove godine oduzela Agrobanci dozvolu za rad i njen zdravi deo imovine prenela na Novu Agrobanku. Slovenački mediji znaju da je, Nova Agrobanka na taj način ostala u isključivom vlasništvu srpske države, kao i da je udeo slovenačkih deoničara u Agrobanci iznosio 2,8 procenata. Itekako su očito, dobro upućeni, kako zbog svega spomenutog, Srbiju čeka tužba pred Međunarodnom arbitražom u Vašingtonu (Washingtonu). Slovenački mediji, tom prilikom citiraju, i jednu drugu političku ”legendu” i ”autoritet”, poznatu iz dešavanja prilikom raspadanja i ratova u bivšoj Jugoslaviji, sadašnjeg ministra spoljnih poslova Kraljevine Švedske, gospodina Karla Bilta (Carl Bildt), koji je pre stupanja na dužnost ministra spoljnih poslova, bio član investicionog fonda Ist Kapital (East Capital), jednog od deoničara Agrobanke. Gospodin Bilt važi kao stručnjak za Balkan, pa prema njegovom stručnom mišljenju situacija oko Agrobanke izgleda ovako:” Međunarodna arbitraža veoma će negativno da se odrazi na buduća strana ulaganja. Srbija će da ispadne kao nekredibilni partner i pravno rizična država, istovremeno znamo da Srbija dosada još nije dobila nijedan od postupaka u svoju korist, postupaka, vođenih pred međunarodnom arbitražom!”. Interesantno je da srpski mediji, o tom delu afere Agrobanke, mogućnosti međunarodne arbitraže i izlaganja gospodina Bilta, nisu izveštavali. Mada su slovenački mediji solidno upućeni u to, šta će sve da se desi Srbiji, pred Međunarodnom arbitražom, nikako nisu uspeli ustanoviti, kolika će da bude šteta pruzrokovana slovenačkim ulagačima. Znaju jedino to, kako ulagaći iz EU u Agrobanci, a njih ima oko 60 odsto, očekuju obeštećenje od 70 milijona evra. Da se vratimo dobrim privrednim odnosima između Srbije i Slovenije, u što nas celo vreme ubeđuju političke elite, sa srpske i slovenačke strane. Dobrim privrednim odnosima koji, u svakoj prilici, dominiraju u političkim razgovorima, tako da ostala otvorena pitanja, a ima ih, bivaju bačena u zasenak. Ispada maltene, prema političkoj refleksiji i pameti, srpskoj i slovenačkoj, kao da drugi oblici odnosa, sem privrednih i ne postoje. Ah da, umalo zaboravih, i dobru saradnju, jedne i druge policije. Kako nebi bio optužen da podrivam/rušim/zlonamerno upropaštavam spomenute dobre privredne odnose, moramo da kažemo i sledeće. Nisam ja, nego su oba ministra spoljnih poslova, gospodin Erjavec i gospodin Mrkić, pitanje Agrobanke izdigli na najviši nivo diplomatskih razgovora. Takav nivo verovatno odgovara, slovenačkim ulaganjima u Srbiju od 1,6 milijardi evra, 1.300 slovenačkih firmi u Srbiji i 35 hiljada zaposlenih u Srbiji od strane slovenačkih firmi. To su, činjenice, u koje nemam pravo sumnjati, pošto ih je iznelo slovenačko Ministarstvo spoljnih poslova, a znaju za njih i druge institucije, kako u Srbiji, tako i u Sloveniji. Slučajevi ili bolje afere sa: firmom Nuba i bivšim ministrom Dulićem, Agrobankom, Agroživom i mnogim drugima, u kojima, po svojoj prilici učestvuju, kako srpski, tako i slovenački (privredni) subjekti, ozbiljno dovode u sumnju teoriju dobrih privrednih odnosa. Pre bi se reklo da se radi o političkoj mantri koja se, tokom vremena potrošila, i ne služi ničemu, a ponajmanje dobrim privrednim odnosima. Pogotovo, ako sa druge strane znamo, za onih skromnih 100 milijona evra srpskih ulaganja u Sloveniju, i mali broj srpskih firmi koje su uspele da se probiju na slovenačko tržište. Nije dobro da se od srpske javnosti krije, kakav deficit u tako organizovanoj privrednoj razmeni, sa Slovenijom i Hrvatskom, beleži Srbija. Ne samo zbog golih ekonomskih činjenica i gubitaka, nego i zbog sadašnjih i budućih političkih odnosa u regiji, ili kako se to danas naziva, Zapadni Balkan. Takvo je stanje jednostavno neodrživo, za sve partnere, u spomenutim privrednim odnosima, a pogotovo za Srbiju. Srbiju pristajanje na takve kolonijalne odnose, i u očima, Europske unije, u koju želi Srbija ući, srozavana na nivo zemlje koja će i dalje da bude jedino poligon za izvlaćenje profita, sa veoma malim ambicijama da se stvari okrenu na bolje. Za kraj, još samo jedna mala primedba. Kada se u Sloveniji počelo pričati, o odlasku gospodina Jakliča u Srbiju, svi su pogađali, kako verovatno želi da vodi Radio Index, u kome je suvlasnik. Posle je ispalo da nije Radio Index, nego Jugohemija. A meni se baš sviđa slogan Radia Index: ”Nas slušaju svi, mi ne slušamo nikoga!”. Nadam se da gospodin Jaklič, kao jedan od vlasnika, zna za taj slogan i neće ga (uskoro) menjati.

MV – Ljubljana, krajem oktobra 2012

Korišteni izvori:

1.Afera Agrobanka na dnevnem redu srečanju Erjavec-Mrkić (Afera Agrobanke na dnevnom redu

susreta Erjavec-Mrkić)- Dnevnik.si (25.10.2012),

2.Ministra Erjavec in Mrkić o odnosih med Slovenijo in Srbijo (Ministri Erjavec i Mrkić o

odnosima između Slovenije i Srbije)-Republika Slovenija-Ministrstvo za

zunanje zadeve (26.10.2012),

3.Agrobanka na dnevnom redu sastanka Erjavec-Mrkić-Press Online (25.10.2012),

4.Afera Marko Jaklič:Protikorupcijska komisija vrača udarec-(Afera Marko Jaklič: Komisija za

borbu protiv korupcije uzvrača udarac) Slo-kronika.si (1.2.2012),

5.Divje privatizacije ne more biti, ker Marko Jaklič ne bo dobil… (Divlje privatizacije ne možete

biti…Mladina (2.2.2006),

6.Sodišče nad Jankovićevega čudežnega dečka- (Sud o Jankovićevom čudesnom dečaku) Slovenske

novice(2.6-2012).