SRPSKO ISTORIJSKO PAMĆENJE I HOLOKAUST

Prof. Milenko Vakanjac

Generalna skupština OUN  donela je 1.novembra 2005.godine odluku o proglašenju datuma 27. januara kao Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta. Red je da pogledamo, izvorno značenje reči Holokaust, kao i njena današnja tumačenja. Reč Holokaust izvorno je grčka reč Holokauston, a sastavljena je od holos (sav) i kaustos (spaliti). Na latinski se reč prevodi sa holocaustum, a prvi put se spominje u hronikama Rođera od Houdena (Roger of Howden) i Ričarda od Devizea (Richard of Devizes) iz 1190.godine koji izveštavaju o maskrima počinjenim nad Jevrejima.

Adekvatna jevrejska reč Holokaustu je Shoah. Tom prilikom, možemo se, kada govorimo o Holokaustu, osloniti na više svetskih enciklopedija koje pokušavaju, svaka na svoj način i prema određenoj metodologiji, definisti pojam Holokausta. Recimo, jedna od najpoznatijih svetskih enciklopedija, Enciklopedija Britanika (Encyclopaedia Britannica) određuje Holokaust kao:«  sistematsko, od države sponzorisano, ubijanje šest milijona jevrejskh muškaraca, žena,dece i ostalih, od strane nacista i njihovih saradnika u vreme Drugog svetskog rata«. Nešto drugačija ali u  suštini dosta je slična, definicija koju daje Enciklopedija Kolumbijskog univerziteta (The Columbia Encyclopedia) koja kaže: »..da je Holkaust ime dato periodu proganjanja i istrebljenja evropskih Jevreja od strane nemačkih nacista.«   Kada govorimo o definiciji reči  Holokaust, mnogi se slažu, kako definicija Holokausta uključuje pre svega:« … nacističko, sistematsko ubijanje milijona ljudi i ostalih skupina, uključivši etničke: Poljake, Rome, civile iz Sovjetskog Saveza, sovjetskih ratnih zarobljenika, ljudi sa invaliditetom, homoseksualaca, Jehovinih svedoka, kao i ostalih  političkih i verskih protivnika.« Prema spomenutoj definiciji ukupan broj žrtava Holokausta kreće se između 11. i 17. milijona ljudi, u tom broju najveći broj stradalih su Jevreji. Godine 1939 u Srednjoj i Istočnoj Evropi, ukupan broj Jevreja bio je preko sedam milijona. Računa se da je broj ubijenih Jevreja samo u Poljskoj, iznosio tri milijona i preko milijon u tadašnjem Sovjetskom Savezu.

Jevrejska organizacija Yad Vashem, osnovana kao organizacija koja se bavi oćuvanjem uspomena na žrtve Holokausta daje sledeći redosled največih nacističkih stratišta u Evropi:
Aušvic (1,4 milijona), Treblinka (870 hiljada), Jasenovac (600 hiljada), Belzec (600 hiljada),
Majdanek (360 hiljada), Chelmno (320 hiljada), Sobibor (250 hiljada), Mali Trostinec (65 hiljada). Naravno, tu su največa stratišta, što ne znaći da tom prilikom zaboravljamo: Dahau,
Ravensbrik, Buhenvald kao i mnoge druge.

Mada nema nikakve sumnje da su najveće žrve Holokausta bili upravo Jevreji, unutar nacističke terminologije označeni kao sastavni deo njihovog » završnog rešenja« (final solution), ima među naučnicima/stručnjacima podela oko pitanja: da li se može termin Holocaust primeniti i na ne-Jevrejske žrtve? Naše je skromno mišljenje da se takvo pitanje uopšte nebi smelo postavljati, pošto su žrtve Holokausta bili, kako Jevreji, tako i svi ostali, bez razlike.

Zanimljivo je i pitanje, kako unutar Holokausta tretirati sve one nacističke saveznike u pojedinim evropskim zemljama koji su pridoneli tome da je Holokaust bio tako jezivo i dosledno sproveden? Odgovor na to pitanje pokušava se izbeći na više načina. Jedan od njih je i suđenje nacističkim vođama, neposredno posle završetka Drugog svetskog rata u Nirnbergu. Međutim, suđenje u Nirnbergu, odnosilo se pre svega na nacističku vrhušku i njene delatnike u samoj Nemačkoj, vrlo malo ili skoro ništa nije rečeno o nacističkim saveznicima. To je na određeni način prepušteno, pojedinim državama koje su to radile, iz takvih ili drugačijh motiva (ideoloških, političkih, verskih itd), dosta konfuzno, nesistematski, a pre svega, savršeno osvetnički. Takav je slučaj bio sa vešanjem uhvaćenog Musolinija u Italiji, suđenjem generalu Petenu u Francuskoj, itd, itd. Dosta kasnije su došli/ uhvaćeni su konkretni »nacistički operativci« kao što je bio Adolf Ajhman (suđenje u Izraelu), Klaus Barbi (suđenje u Francuskoj), spominjemo samo one najveće i medijski najozloglašenije.

U posleratnoj, avnojskoj Jugoslaviji, termin Holokaust uopšte nije korišten. Istini za volju, nije korišten, sem u krugu jevrejskih intelektulaca i možda šačice ostalih evropskih intelektualaca, skoro u nijednoj evropskoj državi, mada je posle Drugog svetskog rata objavljeno bezbroj: kritičkih studija, osvrta, psihoanalitskih dosijea, svega onog, što se dešavalo, pogotovo u nacističkoj Nemačkoj u vreme Drugog svetskog rata. Častan izuzetak u opštoj »istorijskoj amneziji« avnojske Jugoslavije, čini rad dr. Milana Bulajića ( 1928-2009), sa njegovim opusom od 60 knjiga. Dakle, što se Holkausta tiče, u avnojevskoj Jugoslaviji zauzet je pravashodno »ideološko preventivni stav«, pravdan čuvenom mantrom »bratstva i jedinstva« koja jednostavno nije dozvoljavala postavljanje svobuhvatnosti pitanja Holokausta na tlu Jugoslavije u vreme Drugog svetskog rata. I to zbog dosta providnog razloga. Postavljanem pitanja Holokausta na tlu Jugoslavije, ozbiljno bi bila dovedena u pitanje sama mantra »bratstva i jedinstva«, pošto bi trebalo postaviti pitanje, i to ozbiljno, barem na način kako su o uradili i još uvek rade Jevreji. Znaći, trebalo bi (konačno) konstatovati razliku: ko je u periodu Drugog svetskog rata, na tlu Jugoslavije, bio žrtva, a ko je bio kolaborant/saradnik i aktivni učesnik, pod nacističkim patronatom, u monstruoznim zločinimi, počinjenim u Jasenovcu, i na drugim, osvedočenim mestima Holokausta. Nije ni pristojno, još manje moralno, licitiranje oko broja ljudi stradalih u Jasenovcu, međutim takođe nije moralno, još manje civilizacijski opravdano ćutati o tom pitanju ili praviti se istorijski  priglup, kao da to pitanje ne postoji. Budimo sasvim jasni, najveća žrtva Holokausta na tlu Jugoslavije, bili su pripadnici srpskog naroda. Mada to niukojem smislu ne znaći da se želi, na bilo koji način, sakriti/ umanjiti ili negirati žrtve, pripadnika ostalih naroda.

Međutim, da se vratimo »ideološkoj praksi« zvanoj »bratstvo i jedinstvo« i njenim konsekvencijama za srpski narod, posle Drugog svetskog rata. Umesto da bi se barem pokušalo pokrenuti proces sagledavanja i rasvetljavanja svih relevantnih: filozofskih, istorijskih, političkih i ostalih činjenica koje su dovele do Holkausta nad pripadnicima srpskog naroda, krenulo se isključivo »ideološkim putem«, diskvalifikacija i obmana, sa ciljem izjednačavanja ustaškog pokreta u Nezavisnoj državi Hrvatskoj sa onim šta su pretstavljali, bilo Ravnogorski pokret i pripadnici Jugoslovenske vojske u Otadžbini, što je jednostavno »zamena teza« Kao što je bila perfidna »zamena teza«, suđenje vojnom ministru u vladi Kraljevine Jugoslavije  i đeneralu Dragoljubu Mihailoviću koje se završilo, ne pravno utemeljenom presudom, nego ideološki motivisanim ubistvom. Zanimljivo je tom prilikom konstatovati, na drugoj strani, da politička nomenklatura avnojske Jugoslavije nikada nije ozbiljno insistirala na mogućnosti izručenja Ante Pavelića, Vjekoslava Maksa Luburića i ostalih arhitekata Holokausta na tlu Jugoslavije, u vreme Drugog svetskog rata. Zagrebačko suđenja, krajem 80 godina prošlog veka, kako potpuno senilnom zločincu, ministru unutrašnjih poslova u NDH Andriji Artukoviću ili nešto manje ograničenom kriminalcu, jednom od komandanata Jasenovca, Dinku Šakiću, bilo je apsolutna pravna lakrdija, promašaj i sprdnja sa jasenovačkim žrtvama. Nije potrebno neko preterano poznavanje istorijskih činjenica, i onih  poznatih, a možda još više onih koje kriju arhive, da su Jugoslovenska vojska u Otadžbini i Narodnooslobodilački pokret bile dve, ne samo vojno, nego i ideološki sukobljene strane u toku Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije. Zna se ko je u tom sukobu pobedio, na koji način i kojim sredstvima,međutim to nikako ne obavezuje nas da i dalje ponavljamo istrošenu mantru o » bratstvu i jedinstvu«, a pritom očito zaboravljamo sve dimenzije stradanja srpskog naroda u Holokaustu, što se nažalost, i danas dešava.

Čuveni nemački filozof, jedan od osnivača Frankfurtske škole, Teodor Ludvig Visengrund Adorno -Theodor Ludvig Wiesengrund Adorno (1903-1969) konstatovao je u Prismama (Prisms, 1955, MIT  Press) kao i kasnije u Sabranim delima (Gesammelte Schriften) sledeće:
To write a poem after Auschwitz is barbaric…i na nemačkom Nach Auschwitz ein Gedicht zu schrieben, ist barbarisch…Srpski prevod glasio bi: Posle Aušvica, pisanje poezije, je varvarstvo! Spomenuta Adornova misao dosta puta je citirana u najrazličitijim kontekstima, pogotovo onim koji se bave pitanjem, u okviru kritike kulture »dijalektikom kulture i varvarstva«.

Zašto i mi, ovom prilikom, kada govorimo o srpskom istorijskom pamćenju i Holokaustu, koristimo tu Adornovu misao? Nije bila Adornova namera, konstatacija, koja bi se odnosila na »mogućnost poezije posle Auschwitza«, nego nešto mnogo značajnije i dublje. Adornovo ispitivanje ide u pravcu postavljanja pitanja: šta se to u  određenoj istorijskoj eposi desilo sa evropskom kulturom, kao i onim šta je ta kultura, proizvela? I nije moguće pobeći od tog pitanja, svodeći varvarstvo Holokausta, jedino na ideološki ili politički »eksces« koji se, eto dogodio, više manje, evropskim Jevrejima.

Prateći ovogodišnje obeležavanje 27. januara- Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta, pogotovo ako se pratilo sve ono, kako su nas o tome izveštavali srpski mediji, mogao se steći utisak, kao da današnja srpska politička i ostala elita, prosto obeležava taj datum kao »obolus« određenoj međunarodnoj konvenciji, a ne kao datum koji ima itekako mnogo veze sa pripadnicima srpskog naroda i njegovim žrtvama u Holokaustu. Nije sporno, kako su srpski mediji i retki političari evocirali istorijski značaj Holokausta sa njegovim najstrašnijim simbolom Auschwitzem/Oswienzimom, upitno je: kako da u svemu tome nisu prepoznali sudbonosna stradanja pripadnika srpskog naroda. Zbog svega rečenog, povodom
27.januara-Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holkausta, treba Adornovo pitanje o mogućnosti poezije posle Auschwitza postaviti u aktuelni kontekst novije istorije srpskog naroda i postaviti tezu: kako posle Jasenovca tumaćiti srpsko istorijsko pamčenje?

Tekst je prvi put bio objavljen 22.02.2010.