KNJIŽEVNOST – KNJIŽEVNOST – KNJIŽEVNOST

Pripremila: prof. Jovana Vujičić

Prevelika očekivanja moderne književnosti 21. veka

Na prelazu iz 20. u 21. v. srpska književnost dobija sva osnovna obeležja moderne nacionalne književnosti. Obično se uzima da u vodećim evropskim književnostima moderan roman i pripovetka nastaju posle dezintegracije realizma, kada se s naturalizma prelazi na impresionizam. Moderna lirika počinje od (francuskih) parnasovaca i prelaska na simbolizam. Menja se takođe i književna kritika, kao i književna teorija. ona napušta spoljašnje tumačenje književnosti i prelazi na unutrašnje: na analizu umetničkih svojstava dela, a ne okolnosti u kojima ono nastaje. U srpskoj književnosti slične pojave zapažamo ne samo u pojavi parnasovske lirike Vojislava Ilića, koja je 90-ih godina predprošlog veka imala veliki broj sledbenika i dominantan uticaj, nego i u književnoj kritici.

Već je Ljubomir Nedić (1858-1902), koga s pravom možemo smatrati pretečom unutrašnjeg tumačenja književnosti, podvrgao 1893. oštroj kritici utilitarnu teoriju umetnosti Svetozara Markovića, koji je u realizmu isticala društvenu ulogu književnosti. Sasvim suprotno od toga, Nedić na primeru Ilićeve lirike ističe on, nije obično, nego je to “osećanje za Lepo”; pesnička emocija po svojoj je prirodi “artistična emocija”. Otuda, mesto ranijeg zanimanja pretežno za tematiku, sama forma dobija na vrednosti. Tako se pažnja i kritičara i čitalaca, a i samih pesnika, postepeno pomera prema izradi pesme kao specifične umetničke tvorevine, što će imati dalekosežne posledice ne samo za tumačenje i vrednovanje pesništva nego – a to je najvažnije – i za njegov razvoj u naredne dve decenije.

Razume se, promene koje zapažamo u srpskoj književnosti dobile su podsticaja od sličnih promena koje su se nešto ranije desile u nekim evropskim književnostima. Među književni kontakti i uticaji sve se jače osećaju. Ali očigledno postoji i izvestan paralelizam u razvoju. Tako se ceo period koji obuhvata od 90-ih godina predprošlog veka pa do Prvog svetskog rata označava terminom koji je zajednički za većinu srednjoevropskih i južnoslovenskih književnosti – moderna. Iako je termin uzet iz nemačke književnosti, upravo u ovo vreme kontakti s njom i njen uticaj osetno slabe. Samo u srpskim zemljama koje su se tada nalazile pod vlašću Austro-Ugarske (Vojvodina, Bosna, Hercegovina i srpski krajevi u Hrvatskoj) nemački su kulturni i književni uticaj i dalje osećao. U samoj pak Kraljevini Srbiji i u njenoj prestonici Beogradu naglo jača francuski uticaj.
Bio je to srećan sticaj okolnosti, jer su tada nove književne ideje dolazile iz Pariza.

Za dve decenije – koliko je moderna najviše trajala – umetnički uspon književnosti bio je veći no ikada ranije. Naročito se to osećalo u poeziji, što je savremenog pesnika M. Pavlovića navelo da ovo razdoblje nazove “jedan mali zlatan vek naše poezije”. Ali je zanimljivo, mada nije slučajno, da nije bio ništa manji napredak kritike i nauke o književnosti. Jedan širi pogled pokazao bi da je u isto vreme nauka uopšte u Srbiji, u svim svojim osnovnim granam doživela procvat. Znatno ojačao kao kulturni i naučni centar, Beograd je preuzeo vodeću ulogu i u književnosti. Književni život prestonice, kao i kod nekih drugih naroda, usmeravao je rzavoj i utvrđivao zajednička merila. Ono što je Nedić pokušao ali nije ostvario, ostvariće od njega mlađi kritičar Bogdan Popović (1864-1944). On će 1901. u Beogradu pokrenuti možda najznačajniji i svakako najbolje uređivan časopis “Srpski književni glasnik”. Za prvih četrnaest godina izlaženja “Glasnik” je i kod pisaca i kod njihovih čitalaca pojačavao izvesne predstave o književnim uzorima prema najopštijim ali jedinstvenim merilima.

Očigledno je uloga kritičara prilično porasla. Istoričari će kasnije napominjati da je u vreme moderne postojala “hegemonija kritike”. Ali je upravo ta hegemonija bila jedan od uslova da se kritičkim prevrednovanjem nasleđa uspostave određeni kontinuiteti u književnom razvoju. Najpre će B. Popović načiniti izvrsnu Antologiju novije srpske lirike (1911). Predgovor, strog izbor pesama, kao i njihov razmeštaj, prikazali su istorijski sled novih liričara – od rodonačelnika Radičevića do simboliste Dučića – kao neprekinut niz usavršavanja pesničke umetnosti. Zatim će drugi urednik “Glasnika” i najistaknutiji kritičar Jovan Skerlić (1877-1914) napisati Istoriju nove srpske književnosti (1914). On je prema savremenim kriterijumima opisao smenjivanje epoha, stilskih formacija i škola. Dobijena slika pokazala je da se nova srpska književnost razvijala na način tipičan za evropske književnosti. Najzad, Pavle Popović (1868-1939) preduzeo je široka istorijsko-komparativna istraživanja u svim domenima: narodna, srednjovekovna, dubrovačka i nova književnost. Za književnost je oduvek bilo od posebnog značaja ono što se u jeziku dešava. Na početku 20. v. književni jezik je stabilizovan. Ali su se izvesni odnosi vidno pomerili. Zasnovan na narodnim govorima koji su dobrim delom uzeti iz usmene poezije i proze, književni jezik je u početku više odgovarao potrebama ruralne i tradicionalne kulture nego urbane i moderne. Valjalo ga je prilagođavati novim, više intelektualnim potrebama, sa složenijim stilskim diferenciranjem. U tome je beogradska sredina počela da igra odlučujuću ulogu. Ako je u početku široko shvaćena periferija jezički uticala na kulturni centar, sada centar utiče na nju: podvodi lokalne razlike, koje dolaze iz pokrajina, pod opštu standardizaciju i formira funkcionalne stilove. Tako se obrazuje jedan poseban oblik u kome se književni jezik pojavljuje, prilagođen potrebama razvijene urbano-intelektualne sredine: za njega se odomaćio naziv beogradski stil. Njime ne pišu samo književnici. Podjednako ga nalazimo i u naučnoj prozi. Jedan od izrazitijih predstavnika je istoričar Slobodan Jovanović (1869-1958), koji je samo povremeno razmatrao književne teme, ali se zato svi njegovi tekstovi mogu čitati kao da su književni već i zbog same stilske veštine.

Stilska veština, koja nije samo jezička, nigde nije došla toliko do izražaja kao u poeziji. I nijedan pesnik nije je toliko dugo i tako strpljivo usavršavao kao Jovan Dučić (1874-1943). Najpre je bio Ilićev sledbenik, da bi zatim (Pesme, 1908) načinio oštar prelaz na simbolističku poetiku s francuskim uzorima. Jako je suzio izbor uglavnom na dva stiha: simetrični dvanaesterac (aleksandrinac) i jedanaesterac, oba po poreklu francuska. Sužavanje se oseća u svemu – u izboru motiva, slika, boja – i može se desiti u vezi s težnjom da se sažimanjem spoljnog opisa pojača simbolično značenje. U pesmi se opis katkad daje u savršenim proporcijama, koje ga čine malim remek-delom. Ali nije satiričan, kao kod parnasovaca, nego se razvija u tanano gradiranim prelivima. Rođen u Hercegovini, nadomak Jadranskog mora, Dučić je nosio tipičnu mediteransku ljubav za svetlo, sunce, ravnotežu i sklad. Takav je i njegov stih, odmeren i zvučan. Na tome se on, međutim, nije zaustavio: kasniji razvoj vodio je ka promeni stiha i zgušnjavanju slika ispunjenih dubokim tragizmom a protkanih hrišćanskom simbolikom. Pozna knjiga Lirika (1943) predstavlja sam vrh srpske misaone lirike u vezanom stihu.

Za razliku od Dučića, drugi podjednako značajan pesnik Milan Rakić (1876-1939), od samog je početka prihvatio dvanaesterac i jedanaesterac, i uglavnom ih nije napuštao. ali je zato ta dva stiha doveo do ritmičkog savršenstva. Manje raznolik, on je i manje plodan: objavio je svega dve sveske pesama u kratkom razmaku (Pesme, 1903, 1912). Disciplinovaniji od drugih, on će do virtuoznosti dovesti umetnost rime i strofe, kao i ukrštanje stihovnih i sintaksičkih jedinica u raznolikim oblicima opkoračenja (ewambement). to je odgovaralo izvesnoj emocionalnoj uzdržanosti, pa i gorkoj ironiji i skepsi koje nalazimo u Rakićevim pesmama. Pomalo podignut, svečan ton njegovog stiha i strofe izvanredno je usaglašen s istorijskim temama – vezanim za Kosovo – u nevelikoj grupi patriotskih pesama.

Pravo obilje patriotskih pesama nalazimo kod trećeg pesnika, Alekse Šantića (1868-1924). ali je on više produžio ovaj tradicionalni žanr nego što ga je, kao Rakić, u novom duhu izmenio. U Mostaru (Hercegovina), u kome je Šantić rođen i iz kog nije odlazio, formirana je grupa srpskih pisaca oko časopisa “Zora”. Njoj je u početku pripadao i Dučić, kao i najznačajniji pripovedač koga je Hercegovina dala Svetozar Ćorović (1875-1919). Tu nije prekidan kontinuitet razvoja s književnošću 19. v. Slično Šantiću, pesnik iz Vojvodine Veljko Petrović (1884-1967) takođe je doprineo obnovi patriotske poezije (Rodoljubive pesme, 1912, zatim Na pragu, 1914). On je još značajniji kao pripovedač: od izuzetne pripovetke Bunja (1905) pa do poslednje knjige Dah života (1964).

Mlađi, od Dučića i Rakića radikalniji pesnici već su naišli na nesporazume s kritikom, što je znak daljih promena. Početna sumorna raspoloženja pretvorili su u mračna, a umereni pesimizam u očajanje. oni su u beogradskom sivilu prvi počeli da otkrivaju velegradski splin, koji je Bodler uveo u poeziju. Najpre je Sima Pandurović (1883-1960) u zbirci Posmrtne počasti (1908) gotovo hladno opisivao prizore telesnog i duševnog rasula. Zatim je Vladislav Petković Dis (1880-1917) širom otvorio srpsku liriku za iracionalne sadržaje i slike iskrsle iz podsvesnog života (Utopljene duše, 1911). Sav u snovima i slutnjama, on se malo starao o spoljnom izgledu svoje pesme. Ona nije besprekorna, naročito ne u jeziku. Pa ipak Disove pesme idu među najmuzikalnije na srpskom jeziku. Neobična inverzija slika, pomerena sintaksa i tamna značenja najavljivali su nove promene u poeziji.

Za razliku od poezije, proza se teže i sporije menjala. Štaviše, upravo je prevlast lirike učinila da se kod proznih pisaca pojavi zajednička osobina koja je još J. Skerlića navela da ih nazove “lirskim realistima”. Najviše su, međutim, došla do izražaja stilska obeležja impresionizma. Tome je blizak Petar Kočić (1877-1916), kod koga je ponekad teško povući granicu između pesme u prozi i pripovetke (S planine i ispod planine I-III, 1902-1905). Surove bosanske planine podjednako su junaci njegovih pripovedaka kao i mali ljudi koji se s njima bore da bi opstali. U isti mah lepa i strašna, bosanska se priroda kod Kočića kao elementarna snaga stapa s čovekom u otporu protiv tuđinske, imperijalne austrougarske vlasti. Kočić je rodonačelnik bosanske pripovetke. Isto toliko fascinantnih impresija o Jadranskom moru i krševitim primorskim predelima nalazimo kod Iva Ćipika (1869-1923). Ali je on u romanima dao i šire slike života u Dalmaciji i njenom zaleđu: u prvom Za kruhom (1904) odlazak glavnog junaka, obrazovanje u tuđem gradu i povratak u zavičaj, na koji se već gleda drugim očima, a u drugom Pauci (1909) razvijena je slika socijalnog raslojavanja. Ona prvu temu, vezanu za sličan milje susedne like, Veljko Milićević (1886-1929) je u romanu Bespuće (1912) književno transponovao u moderniji oblik čovekovog otuđenja. Glavni junak je svuda ravnodušni tuđinac, što prerasta u temu bezavičajnosti novog čoveka. To je izvrsno delo i po fakturi i po viđenju sveta očima stranca. Srpski moderan roman i pripovetka zapravo počinju od Borisava Stankovića (1876-1927). Njegovi su likovi složeno građeni, s jakim unutrašnjim konfliktom između protivrečnih pobuda. Pripoveda se iz velike blizine glavnog junaka, često i iz njegove svesti, što pomoću introspekcije vodi do najranijih, duboko potisnutih doživljaja. Niko kao on u romanu Nečista krv (1910) nije tako smelo ponirao u duševni i čulni život, niti je s toliko dramatičnosti prikazao odnos između kolektivnih zabrana koje nameće kultura i individualnog, osećajnog, pa i telesnog. Pri tome se telo glavne junakinje Sofke prikazuje u pokretu, s neprestanim promenama i s obiljem senzacija za koje ranija proza nije znala. Otkriven je, uz to, ceo jedan malo poznat svet gradske a stare balkanske kulture. Nečista krv je prvi srpski roman koji je u prevodu na više evropskih jezika dobio laskave kritike. Drugi roman Gazda Mladen, gotovo sve pripovetke, kao i često igrana drama Koštana, takođe su vezani za malu varoš Vranje na krajnjem jugu Srbije. Izrazito analitičku prozu, svu ispunjenu pažljivo stilizovanim utiscima, počela je u to vreme (Saputnici, 1913) da objavljuje Isidora Sekulić (1877-1958). Kod nje gotovo redovno služenje introspekcijom – sa sklonošću ka esejizaciji narativnog teksta – teži da preraste u praćenje toka svesti. Između dva rata, a i kasnije, I. Sekulić je jedan od najboljih esejista i tumača književnosti. Manje sklon inovacijama Milutin Uskoković (1884-1915) napisao je da romana iz beogradskog života: Došljaci (1910) i Čedomir Ilić (1914). Uskokovićev razvoj je, međutim, prekinuo Prvi svetski rat, kao i razvoj od njega još mlađeg Milutina Bojića (1892-1917). On se po nekim osobinama vraća na zvučan parnaso-simbolistički stih, s retorički podignutim tonom. Takvim stihom napisana je i Plava grobnica potresna pesma o jonskom moru kao grobnici izbegle i bolešću desetkovane srpske vojske. Sem toga, Bojić je redak pisac koji je predano radio na drami: napisao je pet dramskih tekstova na istorijske teme (Kraljeva jesen, Uroševa ženidba i trilogija Despotova kruna) i dve na savremene (Lanci i Gospođa Olga).