Tog jutra padala je kiša

Tog jutra padala je kiša.
I čaj s medom imao je gorak ukus.
Sakriven iza novina gledao sam kako pališ cigaretu i
otpijaš gutljaj. Bila si zagledana u neku tačku ispred sebe,
odlutala u mislima, samo tebi znano gde.
Tog jutra padala je kiša.
Krupne kapi udarale su u prozore, vatra je pucketala u
kaminu a sobu ispunjavala tišina. Bila je to ona neprijatna
tišina, ona koja stvara napetost, koja guši, koja preti da nas
proguta.

Tog jutra padala je kiša.
Dodala si još malo meda u svoj čaj. Sklopio sam novine.
Nije me zanimalo gde se vode ratovi, ni gde bukte požari, ni
da li su se otopili glečeri. Više me je zanimala tuga u tvojim
očima i zašto si prethodne večeri došla kasno kući.
Tog jutra padala je kiša.

Provukla si prste kroz duge crne uvojke i ugrizla se za usnu. Uhvatila si moj pogled pa si se
osmehnula na trenutak. Dok sam trepnuo osmeh je nestao. A možda mi se i učinilo.
Tog jutra padala je kiša.
Uzdah ti se oteo iz grudi. Otpila si još jedan gutljaj ohlađenog čaja. Kroz muk se probio zvuk
poruke na tvom telefonu. Prenula si se i požurila da je pročitaš. A oči su ti i dalje bile tužne.
Tog jutra padala je kiša.
“Zašto me tako gledaš?”, pitala si me, jedva zadržavajući suze. Hteo sam da te pitam od koga ti
je ta poruka, i zašto si tužna, i zašto plačeš, šta se to desilo s nama i da li me još uvek voliš.
“Onako. Lepa si”, bilo je sve što sam uspeo da izustim. Zatim sam otpio gutljaj čaja.
Tog jutra padala je kiša.
Autor priče Jelena Stanojev