Ojdaše Srbiju

Pripremio: prof. Milenko Vakanjac

Posle smene vlasti u Srbiji, vladajuću Demokratsku stranku, zamenio je dvojac Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije, zaredale su optužnice i sudski procesi, protiv priličnog broja pripadnika srpske privredne i političke elite kojima se u ovom trenutku još ne nazire kraj. Sve to, moglo bi se svrstati u poznatu kategoriju, nova vlast pooštrava kriterije privrednog i političkog ponašanja, kako svojih političkih konkurenata, tako i sebe same.
Kažem, moglo bi, kada se nebi pre izvesnog vremena, u nekolicini srpskih medija, nikako ne svih, pojavila štura vest, o izveštaju agencije Global Financial Integrity (Globalni finansijski integritet) u kome stoji, kako je Srbija svrstana između 143 spomenute zemlje, na zapanjujuće 16.mesto, po tkzv.” illegal financial flows” (ilegalnom finansijskom toku), kao i da je na spomenuti način, u periodu od 2001. pa do 2010.godine iz Srbije ”disappeared” (isčezlo) 51 milijarda dolara. Kada se, i ako se, zanemare svi oni elementi izveštaja Global Financial Integrity koji bi nas mogli navoditi na moguću hipotetičku prirodu spomenutog izveštaja, kao možda još samo jednu u nizu ”teorija zavere”, recimo kao treći deo globalne zavere, posle Asanžovog Vikiliksa, i Snovdenovog ustupanja dokumenata NSA engleskom Gardijanu, ipak vredi reči i nešto više, kako o samom izveštaju, tako i samim autorima.

Naslov izveštaja u celini glasi: ”Illicit Financial Flows from Developing Countries 2001-2010” (Nedozvoljeni finansijski tokovi iz zemalja u razvoju 2001-2010). Izveštaj je izašao u decembru 2012.godine, znaći nešto posle pojavljivanja Vikiliksa, a pre Snovdenovih dokumenata o NSA ali su ga, kao obično, srpski mediji, ”primetili” tek negde u oktobru ove godine. Mada je izveštaj Global Financial Integrity, barem po meni, za Srbiju mnogo značajniji, od više manje kafansko/čaršijskih opservacija pripadnika srpske političke elite koje je nešto kasnije američka ambasada prilježno, u svojim redovitim izveštajima, slala u Vošington. Dakle autori Illicit Financial Flows….. su Dev Kar i Sarah Freitas. Sam izveštaj podržala je Fordova fondacija, šta su autori posebno istakli na naslovnim stranicama, a sadrži 94 stranice teksta i različih grafičkih prikaza, kao ilustraciju toka ”iščezavajućeg kapitala” iz zemalja u razvoju. Izmedju ostalog gospodin Dev Kar, kao ekonomista po struci, radio je i u IMF (Međunarodnom monetarnom fondu), i za pretpostavljati je, kako je veoma dobro, kroz sve ono što je imao priliku videti i iskusiti u IMF, došao je na ideju da se sa kandidatima za zajmove u IMF, dešavaju neke ”neobične stvari”. Verovatno ima istorijat ”iščezavajučeg kapitala”, kako iz zemalja u razvoju, tako i ostalih zemalja, neku svoju ”tradiciju” i ”tehnologiju” koja je poznata duže vremena, međutim razmišljanje o tome, odnosno njihovom funkcionisanju, pre bi nas odvelo u blizinu dela Karla Marksa, nego u razmatranja Džona Majnarda Kejnsa ili Fridriha Hajeka ili Miltona Fridmana, nešto manje bi mogli da se, u tom kontekstu ”posavetujemo”, recimo sa Pol Krugmanom ili Džozefom Štiglicem. Ipak treba napomenuti da nije moja namera, u ovom tekstu, razmatranje mogućnosti, u koji bi se ”ekonomski model” moglo smestiti, tu, običnim smrtnicima, skoro nezamislivu cifru od 51 milijarde dolara, ”iščezlu” iz Srbije, u periodu od 2001-2010.godine. Mislim takođe da bi takav ”ekonomski model” bio jedva upotrebljiv, mada je u zemlji Srbiji, i to moguće. Takođe mislim, kako je cifra od 51 milijarde, apsolutno prevelika da bi mogli govoriti ili samo spekulisati o tome, kako su u tom slučaju dugom devet godina, zakazali sistemi: pravosudja, borbe protiv korupcije ili recimo policijsko istražni organi, nisu obavljali svoj posao kako treba. Takav način parcializacije ili svođenja problema na nešto manju ”meru”, možda je efikasan, recimo u slučajevima, mnogo manjih razmera od 51 milijarde dolara, mada ne potcenjujem svu njihovu razornost u društvenom tkivu, današnje Srbije. I, tih, 51 milijarda dolara, koje itekako nedostaju Srbiji danas, nije samo finansijski problem. Pitanje je mnogo šire i mnogo dublje. I, to je problem, o kome vrediti razmišljati.  Da se manemo eufemizama, o ”iščezlim” milijardama iz Srbije, i da pređemo na narodsko ”objašnjenje” tog ”fenomena”. Srbija je u suštini opljačkana/ izraubovana/okradena i duboko ojađena zemlja. Nisam preterano sklon tome, kako se u jednoj takvoj konstataciji vredi oslanjati na pojedinačne primere, poznate iz perioda tranzicije u kojima su stradale mnoge, nekada sasvim solidne srpske firme (Navip, Fidelinka, Agrohem). Prevashodni cilj, srpskih medija, je uporno bavljenje, pojedinačnim slučajevima, koji su daleko od ”bezazlenih epizoda” tranzicije da se razumemo, ali svakako nam to bavljenje uskraćuje jedan celovit pogled na obim i svu dramatičnost fenomena zvanog, srpska tranzicija. Tačno je da se isped srpskog 16.mesta, na spomenutoj listi od 143 zemlje nalaze, i mnogo veće i bogatije zemlje od Srbije, ali to ništa ne menja u suštini. Kao što ne menja, i nije za nikakvu utehu, kako se na istoj listi, tek nešto iza Srbije, nalaze Hrvatska (1,5 milijarde dolara) i Crna Gora (1 milijarda dolara). Ako bi želeli da isprobavamo naš smisao za crni humor, rekli bi, da se iz svega spomenutog vidi i sledeće. Nije tačna teza, kako je Srbija siromašna zemlja, daleko bilo, Srbija je ”prebogata” zemlja, iz koje je moguće, u roku od (samo) devet godina,
izvući 51 milijardu dolara.
Ali da pređemo sa dosta poznatih/opštih konstatacija o srpskoj tranziji i na neka konkretna pitanja koja je teško zaobići, kada spominjemo tranziciju. Kao prvo, treba sebi postaviti pitanje: da li je tranzicija prelaska sa društvene/državne svojine na privatnu svojinu, protekla u koliko toliko normalnim prilikama koje bi potvrdile da kapitalizam kao politički sistem, može funkcionisati kao sistem koji bi odgovarao stanju u kojem se nalazi srpsko društvo? Kako se ne bi dušebrižnici novonastalog ”kapitalističkog sistema” u Srbiji kojim slučajem previše uplašili da zagovaram povratak u stanje ”samoupravnog socijalizma” treba reči da to nikako nije moj cilj. Zanima me prevashodno: zašto se morala srpska tranzicija pretvoriti u ekspropriaciju, a ne u prelazak iz, ”samoupravnog socijalizma” i ”društvene svojine”, u ”normalan sistem” privatne svojine i kapitalizma?  Da li je srpska istorijska sudbina, uvek i po pravilu predestirana ”revolucionarnim ekspropriacijama”, kako drugačije nazvati tih 51 milijardi dolara nego ekspropriacijom, koju takođe, po pravilu, prate obećanja, o jednom ”boljem društvu”, ”boljem sutra” itd, itd. Naravno da se sve te ”koncepcije o boljem sutra”, u sudaru sa realnom svakodnevicom, vrlo brzo pretvaraju u nagađanja o ”skorašnjem izlasku iz krize”, a zaboravlja se ono ”bolje sutra”.
Bilo kako bilo, nijedna ekspropriacija ne odigrava se kao ”spontani društveni proces”, mada su nas”komunistički revolucioneri” posle završetka Drugog svetskog rata, uveravali upravo u to. Kako je ”narod hteo” ekspropriaciju kapitalističke klase ”izrabljivača”, pa su bili onda, valjda kao primer, ekspropriisani i: sitni trgovci, privatni brice, šusteri, mlekadžije i slično. Sve se to ”pravdalo” učenjima marksističkih ”teoretičara”, prvenstveno onih od kojih su vođe našeg ”revolucionarnog pokreta” učili u Moskvi, a mnogo manje od onih marksističkih teoretičara koji su stvarali na Zapadu. Ustvari, na njihova se dela gledalo podozrivo i sa sumnjom, kako se nebi ugrozila ”autentična staljinistička doktrina”.
Posle raspada nekadašnje zajedničke države, pojedine, sada nacionalne političke elite, bacile su se udemontažu/ekspropriaciju društvene/državne svojine pod parolom, kako je ”država loš vlasnik i još lošiji upravljač svojine” i da je ”svojini potreban odgovoran vlasnik i upravljač svojine”. Sve je todobro”funkcionisalo”, pre svega u ”teoretskim projekcijama” političkih elita koje su se iznedrile u višestranačju, stvorenom posle 90’ godine, prošlog veka. U svakodnevnom životu, mnogo manje ili nikako.
Realnost, treba to reči, funkcioniše drugačije i ne osvrće se mnogo na funkcionisanje ili još bolje nefunkcionisanje ”teoretskih projekcija” srpskih političkih elita. Dovoljne su samo brojke nezaposlenih i siromašnih ili onih koji su potražili svoj lični izlazak iz krize, odlaskom u inostranstvo. Kada je potpredsednik srpske vlade gospodin Vučić izjavio, ne sećam se više tačno, povodom čega, a veovatno su to bile mere koje je predložio gospodin Krstić:” To smo morali uraditi, pošto se Srbija nalazila pred bankrotom/kolapsom/ ekonomskim slomom!”. Isto je u nekoj drugoj prilici izjavio i predsednik vlade gospodin Dačić, i apsolutno nema nikakve potreba da im ne verujemo.
Međutim, jedno je konstatacija o bankrotu/kolapsu/ekonomskom slomu, a sasvim je drugo pitanje,koje traži odgovor: ko je krivac da se Srbija našla pred bankrotom/kolapsom/ekonomskim slomom? Zna se koji je deo srpske političke elite bio na vlasti u periodu od 2001 do 2010, koja je to bila politička stranka i ko su bili njeni vođe. Sumnjam, mada je to još uvek ”neistraženo područje”, unatoč ”trudu” gospodina Dinkića, koji je kapital ”iščezao” iz Srbije, u periodu vladavine jednog drugog dela srpske političke elite, kao i njegovog neospornog vođe, Slobodana Miloševića. Ako pokušamo sabrati ”efekt isčezavajučeg kapitala” iz Srbije, u oba spomenuta perioda, onda je savršeno jasno da se Srbija u 2013.godini našla pred bankrotom/kolapsom/ekonomskim slomom.
Zastrašujuće je kako se srpska politička elita neodgovorno, ustvari ignorantski odnosi, prema izveštaju Global Financial Integrity, i cifri od 51 milijarde dolara. Uopšte me ne iznenađuje, da se želi celokupnu političko-ekonomsku situaciju pravdati prebacivanjem krivice na onaj deo srpske političke elite koji je bio na vlasti od 2001 do 2010.godine. To je tačno samo, ako se pristaje na klasično obmanjivanje biračkog tela prevaziđenim dihotomijama, ”naši vis a vis vaši”, objektivni pogled na stvarnost, nešto je drugačiji. Učešće i odgovornost, u ekspropriaciji posle 90’ ima celokupna srpska politična elita, kako ona koja je bila na vlasti, tako i ona koja je bila u opoziciji. Uloge, vlast-opozicija, smenjivanje i dolaženje na vlast bilo je dosta ravnomerno, i teško bi se tu mogla izbeći konkretna odgovornost. I nije neobično, kako se ne ispoljava ni najmanja želja, od strane celokupne srpske političke elite da se i dalje nastavi vođenjem klasičnih političkih ujdurmi na relaciji vlast-opozicija.
Srbija će morati, ako želi preživeti i krenuti dalje, ponovo da se zadužuje, druge nema, mada su planovi izlaska iz krize koje je izneo ministar Krstić, u okviru sistema u kom se Srbija danas nalazi, ustvari dovođenja u red državnih finansijskih mogućnosti. Koliko Srbiji, u ovom trenutku, nedostaju ”iščezla” sredstva, kako iz perioda 2001-2010 ili iz perioda pre toga, dosta je teško, mada i nemoguće proceniti. U svakom slučaju, mada gospodin Majkl Hadson (Michael Hudson) urednik u Međunarodnom konzorcijumu za istraživačko novinarstvo ukazuje, kako je tekao proces ”isčezavanja” novca iz Srbije na račune ofšor kompanija, u svetskim poreskim oazama, gospodin Hadson nije optimista, kako bi se mogao, bar deo tih sredstava vratiti u Srbiju. Istovremeno, gospodin Hadson se nada da će objavljeni podaci, pomoći nadležnim vladinim institucijama da započnu nešto konkretniju i delotvorniju borbu protiv korupcije u Srbiji.
I Međunarodni konzorcijum za istraživačko novinarstvo javio se sa svojim saznanjima, posle izbijanja afere Vikiliks i NSA, međutim interesantna je još jedna ”sitnica”, u vezi sa poslovanjem ofšor kompanija na egzotičnim ostrvima. Gospodin Hadson je kategoričan da bi poslovanje ofšor kompanija bilo nemoguće bez činjenice da izza njih stoje velike bankarske kuće i finansijske ustanove. Doslovce gospodin Hadson kaže:” Mnogi analitičari će vam reči da su velike banke i finansijske institucije ključne za funkcionisanje ofšor zona. Novac je možda formalno u vlasništvu kompanija na Kukovim ostrvima u Južnom Pacifiku. Međutim veoma često ofšor kompanija ima račun u banci u Njujorku, Londonu ili Švajcarskoj. Dakle, biznismeni koji transferišu svoj novac preko ofšor teritorija širom sveta uvek se oslanjaju na neku veliku banku. Zbog toga je, naprimer, u SAD u više navrata vođena istraga protiv banaka, poput HSBC (švajcarska banka), koje su zatvarale oči ko i odakle uplaćuje prljav novac na njihove račune ili su aktivno podsticale takve tranfere iako su znale da su ta lica umešana u sumnjive poslove…..” i nešto dalje ” Američke vlasti su se poslednjih godina dogovorile sa velikim bankama poput HSBC, City Group, Standard, Chartered Bank, kao i mnogim drugim finansijskim institucijama, da plate kaznu zbog pranja novca i drugih nezakonitih aktivnosti, a da se zauzvrat obustave sudski procesi protiv njih!”.
Sasvim je izvesno, kako nadležne srpske institucije, niso dovoljno osposobljene, kako stručno, tako i tehnološki da bi se u celini mogle uhvatiti u koštac, sa problemom, o kojem je reč. Međutim, bez obzira na to, navešću dva primera iz EU koji ukazuju da se to može.
Prvi je primer, kada je izvesni službenik jedne od švajcarskih banaka, uz adekvatnu novčanu naknadu, nadležnim nemačkim finansijskim institucija dao disketu sa imenima nemačkih državljana koji su svoj neoporezovani novac držali u toj švajcarskoj banci. Drugi, sličan primer dolazi iz Grčke. Urednik nedeljnika Hot Doc, Kostas Vaksevanis objavio je spisak više od 2000 imućnih grčkih državljana koji drže svoj novac u švajcarskim bankama. Među tim grčkim državljanima, velik je broj, kako privrednika, tako i političara.Interesantno, time u vezi da su grčke vlasti već 2010.godine imale spisak grčkih državljana koji drže svoj (neoporezovani) novac u švajcarskim bankama. Taj spisak dobiven je od tadašnje francuske ministarke finansija  Christine Lagarde (Kristine Lagard).
Uveren sam, kada bi postojala namera i volja, predstavnika srpske, pre svega političke elite, u traganju za spomenutim miljardama koje su ”isčezle” iz Srbije da bi im, recimo predstavnici švajcarskih vlasti, možda barem delimično izašli u susret. Nije više Švajcarska, neosvojiva tvrđava koja po svaku cenu čuva, čak i novac sumnjivog izvora. Švajcarska je danas, u pogledu gonjenja,vlasnika sumnjivog novca, ipak mnogo kooperativnija, nego što je bila svojevreme, recimo odmah iza Drugog svetskog rata. Koliko mi je poznato i EU donela, na predlog slovenačke poslanice u evropskom parlamentu gospođe Mojce Kleva Kekuš, izveštaj o poreskim oazama i odnosu EU prema njima. Spomenuti izveštaj biće osnov za donošenje novijeg, oštrijeg, evropskog zakonodavstva o poreskim oazama. Više nego primetan je evropski trend za smanjivanje ”manevarskog prostora” poreskih oaza koji ide prema njihovom ukidanju.
Ne uradi li sadašnja vlast u Srbiji ništa, oko vraćanja ”isčezlih” milijardi u periodu od 2001. do 2010.godine i ranije, radi se prosto o prevelikom kapitalu da bi ga se smelo ignorisati, onda će to samo biti potvrda, kako unutar srpske političke elite, ne postoje značajnije razlike, kada je u pitanju sakaćenje i dovođenje države na prosjački štap.

Korišteni izveštaji, elektronski mediji i novine:

Illicit financial flows from developing countries; 2001-2010, by Dev Kar and Sarah Freitas,
december 2012, Global financial Integrity,
Intervju- Hadson: Iz Srbije je izneta 51 milijarda dolara od privatizacijske pljačke, Dragan
Štavljanin, RSE, 2013
Kako su uništavani Navip, Fidelinka i Agrohem, Dragan Štavljanin, RSE, 2013Planet
Serbia Tops Balkans for illicit financial flows, Balkan Insight, 20.3.2013,
Grški novinar aretiran zaradi objave seznama imetnikov računov v Švici, MMC RTV Slo, 28.10
2012,
Nemško-švicarski davčni spor: vojna na bodenskem jezeru, Delo, 5.4.2012, Barbara Kramžar,
Bruselj kmalu ostreje nad davčne goljufe in špekulante, Planet Siol,19.5.2013, Jan Tomše.