Imali smo mi heroje u odbrani zemlje svoje

Pripremila dopisnica: Zorica Dragović
Francuski državnik i književnik Lamartin, kada je pre mnogo godina video Ćele Kulu rekao je ,,Narod koji ima ovakve spomenike nikad ne može propasti,,.
Ćele Kulu, sa nekoliko stotina lobanja, sazidali su Turci kao govor moći i na strah hrišćanima, Srbima.
Gospodin Dačić zida novu kulu svojom izjavom hrišćanima, Srbima sa Kosova ,,Zar neko misli da će Srbija da žrtvuje svoju budućnost zbog deset hiljada ljudi?,,
Deset hiljada dinara, odavno nema svoju vrednost, ali deset hiljada ljudi, Srba, ima neprocenjivu vrednost, kako pred pravom na život, tako i za zemlju Srbiju sa izvorom na Kosovu. Po jedno dete, od tih deset hiljada otpisanih Srba, novih je deset hiljada Srba. Malo li je to, gospodine Dačiću?
Srbi na Kosovu imaju jedan motiv borbe, rešenost da ostanu na svojoj zemlji, onoj ispod čijeg busena teče krv otaca, dedova, čukunpredaka. Podzemna ćele kula mučeništva i odlučnosti da i dans, i sutra, postoji Kosovo da bi postojala Srbija.
Posle Kosovske bitke pao je Carigrad. Srbi na Kosovu išli su ka smrti odlučni da do poslednjeg daha brane svoju zemlju. Vojska u Carigradu stajala je unutar grada sa nadom do poslednjeg časa da će ih smrt  zaobići.
Srpska vojska, obučena u najlepše ruho, osenjena krstatim barjacima, svetim ikonama, blistava i sjajna, uz pesmu i junaštvo, hrlila je ka svojoj slobodi, svom kosovskom gubilištvu, i ono malo što je iza njih ostalo, izrodilo se u jedan rod, dobivši ime Srbija. Malo li je dato na Kosovu polju, da bi Srbija danas odbacila deset hiljada kosovskih Srba? Da li se (nekada) za Srbe moglo reći da su velik narod da nisu imali Kosovo? Neka odgovor daju oni koji ga se odriču. A ja, ja ću samo napisati  jednu istinitu priču.
Bilo je to posle bombarodvanja Srbije sa svojim pokrajinama, 1999 godine. Tri devetke, okrenute u tri šestice, demonski dah je te godine bljuvao vatru nad jednim narodom.
U mali srpski grad stigla je porodica sa Kosova. Otac, majka I troje dece. Četvoro je sa svojim stečenim porodicama otišlo u Kruševac.
Otac bolestan od dijabetesa, majka od epilepsije. Dva pubertetska dečaka sa tamom u očima. Devojčica od devet godina pritisnuta zidinama straha.
Na poklon su dobili trošnu napuštenu kuću u podnožju seoskog brda, kraj malog potoka sa pogledom u vrzinu. Humanost izlizanih seoskih domaćinstava nije ih ostavila u zidovima nabubrelog siromaštva. Svako je doneo ono što je mogao. U danu se mala, izbegla ,,četa,, skućila.
Povela sam devojčicu svojoj kući. Dok sam pomagala njenoj iscrpljenoj porodici da dom dobije lik, primetila sam da ručice ne vadi iz kose. Shvatila sam da ima vaške.
Ostavila sam je na kratko vreme sa svojom decom. Otišla sam do grada i kupila nešto garderobe za nju, potrebne šampone i češalj kojim sam joj kosu čistila od vaški.
Dok sam je kupala i šišala, ono što je grizlo moju dušu, bila je ravnodušnost malenog deteta u rukama osobe koju ne poznaje. Ponašala se kao da u rukama držim krpenu lutku a ne njeno malo biće. Bez emocija i nestašnog dečijeg disanja, da ih mesto ne drži, da žele sve radnje da proprate, sedela je nepomična dok sam joj šišala kosu i kasnije duže vreme češljem izvlačila vaške.
Ista ravnodušnost je bila i kada sam na nju obukla roze tonove nove garderobe.
Poslužila sam joj ručak kraj svoje dece. Na kraju stola nalazio se tanjir sa komadom čajne kobasice. Ostalo od užine dece dok sam pomagala u kući njenih roditelja. Stidljiv pogled ka tanjiru sa kobasicom, bila je prva emocija na njenom licu.
,,Da li bi htela da ti isečem kobasicu?,, pitala sam je.
Slegla je ramenima i bio je to sav njen odgovor.
,,Da li voliš kobasicu?,, pitala sam je ponovo.
Još jednom je slegla ramenima. Pošla sam da joj sipam supu u tanjir i tako ostavim priču oko kobasice i, devojčica je tiho prošaputala. ,,Samo jednom sam pojela četiri kriške,,.
Nešto mi je stislo grlo, ali sam želela da joj pružim notu šale i pitala je ,,Kako znaš da su bile samo četiri kriške?,,
,,Brojala sam, i pamtim,, odgovorila je. U njenom glasu, onom koji nije mogao nem ostati pred komadom kobasice, tekla je teška istorija jednog detinjstva.
Posle ručka sam je povela u dečiju sobu. Rukom i pogledom nije pošla ni ka jednoj igračci. Sedela je bez pokreta na rubu kreveta. Uzela sam jednu od bajki Volt Diznija i pružila joj. Tupo i nezainteresovano, prelistavala je stranice knjige. Sela sam kraj nje i uzela knjigu iz njenih ruku. Otvorila sam stranicu sa Snežanom i sedam patuljaka.
,,Da li voliš bajke?,, pitala sam je.
Ponovo je slegla ramenima i gledala u prazno.
,,Hoćeš da ti pročitam jednu od bajki? Evo ti izaberi koju želiš,, rekla sam joj.
Podigla je glavu ka meni i pogledala me neboplavnim okicama. Da li su moje oči bile ispunjene suzama ili njene, neznam. Kroz tekućinu bola gledale smo se.
,,Ne znam šta je bajka,, tiho je rekla.
Šok me je paralizovao. Imala je 9 godina i nije znala šta je bajka, a svet je ulazio u dvadesetprvi vek. Imala je devet godina i probala samo četiri kolutića čajne kobasice. I sa devet godina napustila svoje ognjište. Sem uspomena u svom srcu i uplašenom umu, sa sobom je ponela samo vaške u kosi.
Privukla sam je sebi i spustila joj glavicu na svoje grudi. Kao mali, beživotni panj, bila je u mojim rukama.
,,Polako slušaj moje otkucaje srca. Evo ovaj sada ti kaže da sam te zavolela. Ovaj za njim da ću biti tvoj oslonac. Ovaj sledeći da te neću nikada ostaviti. A ovaj sada da te moram početi golicati, možda je ostala još koja vaškica u tvojoj kosi,, govorila sam joj kroz plač koji je postao jači od mene.
Maleno biće se pomerilo u mojim rukama, ,,oživelo,, podigla je svoju ručicu ka mom licu, prstićima skupljala suze sa njega i malo glasnije od šapata rekla ,,Nemoj plakati, videće te deca, moja mama uvek plače,,.
Uzela sam je u krilo i pitala je da li želi da mi priča šta su učili u školi kada ne zna šta je bajka. Počela je sa svojom pričom ,,Mi mali nismo išli u pravu školu. Odlazili smo u jednu kuću i tu je, kada je mogao, dolazio učitelj. Starija deca su išla u školu. Roditelji su se plašili da nas male neko ne ukrade, ovi veći umeju da beže,,.
Nova munja vatre me je pogodila. Privila sam je sebi bliže sa odlukom da je ne vraćam u sećanja. Uzela sam knjigu bajki i počela da joj čitam. Kako je teklo moje čitanje ona se više pomerala, prodisala. Zaneta u neznane priče, prstićima je stiskala moju ruku.
Ne znam koliko sam joj priča pročitala kada je njena glavica klonula ka knjizi. Pogledala sam i videla da je zaspala. Spustila sam je u krevet, stavila lutku pored nje i napustila sobu.
Bavila sam se obavezama u kuhinji kada sam čula malene stopice na drvenim stepenicama. Pošla sam joj u susret. Na stepenicama ispred mene stajala je jedna ,,druga,, devojčica. Rumenih obraza, srećnog dečijeg lica.
,,Probudila sam se i bila sam u bajci. Nikad nisam videla takvu sobu punu igračaka. Jel u tvojoj knjigi bajki ima bajka o Milici (tako se ona zvala),,?, pričala je veselim tonom.
Uzela sam je u ruke i ponela u dnevno sobu. Sela sam sa njom u fotelju i rekla joj ,,Ti ćeš ovde stvarati svoju bajku. Završićeš školu, steći drugarice, odrasti u lepu devojku, sresti princa, udaćeš se i bićeš majka. Onda ćeš svojoj deci čitati bajke,,.
Trlga se na te moje reči. Nekoliko trenutaka smo se gledale. Nisam želela prva da progovorim. Pratila sam promene na njenom licu. Zbunjenost je potisnula tuga, tugu je potisnuo neki inat i hrapavim tonom je rekla ,,Ja sam morala ovde da dodjem, niko me nije pitao. Kao da me nikad nisu primećivali da postojim. Kad odrastem ja ću odavde otići. Vratiću se na svoje Kosovo. Ovde neću decu radjati. Jednog dana ću puno dece roditi na Kosovu,,.
Ućutala je i dalje smo se gledale. Znala sam da dolazi trenutak koji će, poput bujice, skinuti prve naslage bola sa dečije duše. Zaplakala je. Tiho, pa jače i sve jače. Jauci bola vezli su tugu kroz njene suze. Dugo je plakala boreći se za vazduh izmedju teških jecaja. Tiho, kraj nas dve, plakala su i moja deca. Samo ja nisam zaplakala. Znala sam da njene suze odnose jedan gorak život i da je kale u novi početak.
Milica je danas mlada majka. Završila je školu i postala biće vredno svih pohvala. O svom Kosovu retko priča. Sahranila ga je u školjci svog detinjstva. Da nije, teško bi nastavila da korača ka svom odrastanju. Pratila sam njeno odrastanje. Bila je uvek tiha i skromna. Bešumna malena srna, i kada sam joj nešto pružala i  negde vodila.
Govorljiva i razdragana, bila je samo vikendom kada sam dolazila u svoju seosku kuću. Svakog vikenda smo imale jednu bajku. Ona bi spavala u mojoj kući, u sobi koja je tad bila njena. Okružena igračkama, u posteljini koju je s ljubavlju mazila svojim prstićima. Bila je to roza posteljina sa medvedićima. Ona je bila princeza a ja njena služavka. Grohotom se smejala kada bih unosila poslužavnik sa doručkom u njenu sobu. Pravila naklon pred njom i govorila joj ,,Vaše visočanstvo, sveže napravljena kobasica samo za vas. Molim vas, dozvolite da vas obučem, očešljam i poslužim doručkom,,.
Iz kreveta je veselo pružala svoju ručicu da je poljubim i govorila ,,Možeš početi sa mojom pripremom,,.
Miličin osmeh za mene je bio vrednosti deset hiljada ljudskih radjanja. Sunce koje nije smelo potamniti.
A eto, neko se bez daha odriče deset hiljada ljudskih bića, kao neuspeli slikar pred platnom kosovskog boja i srpskom patnjom, istorijom obojenom kapljicama crvene boje. Odriče se pred svetinom koja nam (tad) na Kosovu polju nije mogla seme zatreti. A hteli su, iako se nisu osvajačima zvali.
Nekada su Srbi, rame uz rame, srcem uz srece, hrlili ka smrti, da bi i pred njom oteli svoje pravo na slobodu.
Danas, njihovi potomci, hrle ka razdoru da se sami  izmedju sebe unište.
Ipak, Srbija polako propada. U njoj ostaju samo spomenici. ,,Ćele kule,, pogažene istorije.
Srbi na Kosovu ostavljaju se getu svog nestajanja. Deset hiljada živih života, kockarska je ,,sitnina,,.