LEPE PESME

 

ГЛЕДАМ

ИСПОД АЛПСКИХ ТИХ ВИСИНА, ГЛЕДАМ САВУ КАКО ТЕЧЕ.
НИЈЕ ДОСТА КАД СЕ ГЛЕДА, НИ УКРАТКО ДА СЕ РЕЧЕ.

ЧВРСТЕ СТЕНЕ ШТО ИХ ВЕЖУ, ИЗДИЖУ СЕ ДО ОБЛАКА,
ПА ИХ ЧЕСТО МАГЛА КРИЈЕ, ПОНОС ЉУДИ ОД ПРЕДАКА.

МИЛУЈЕ ИХ ОНА ТАКО, ДОК СТОЛЕЋА ОНА БРОЈЕ,
ЈУНАЧКИ СЕ ОНЕ ДРЖЕ, ДОК КРОЗ ИСТЕ СЛИКЕ СТОЈЕ.

КАО БИСЕР ЧИСТА РЕКА, ГДЕ ЈОЈ РИБЕ ВОДОМ ДВОРЕ,
ДОК ПОНЕКЕ ЛЕПОТИЦЕ У ВОДИ СЕ ОНЕ СТВОРЕ.

ТУРИСТИ СУ ЗАДИВЉЕНИ, УЗ ПРЕЛЕПУ ОКОЛИНУ,
ГДЕ НО СУНЦЕ ШАЉЕ ЗРАКЕ, СА ВИСИНЕ У НИЗИНУ.

НА ВРХ СТЕНА, КО НА СТРАЖИ, И КОЗОРОГ ЗНА ДА СТОЈИ,
КАО ДА НАМ ТВРДИ ТАКО, ДА СЕ НИЧЕГ ОН НЕБОЈИ.

ТЕ ВРЛЕТИ СТЕНЕ ВЕЖУ, ГДЕ ОРЛОВИ ТУ ЦАРУЈУ,
АКРОБАТИ ДИВОКОЗЕ, МЕЂУСОБНО ГДЕ РАТУЈУ.

ВЕЋ ЈЕ И ДАН НА ИЗМАКУ, ПОСЕТЕ СЕ УДАЉУЈУ,
ОКОЛИНА У СВОМ МИРУ, ПРОЛАЗНИЦИ ЈОШ СЕ ЧУЈУ.

СУНЦЕ ОДЕ ДА ОДМАРА, ПА ПОЛАКО СТИЖЕ ТАМА,
СЕДИМ ТАКО И ПОСМАТРАМ, ПОКРАЈ МЕНЕ ТЕЧЕ САВА.

ТАМА СТЕНЕ ЗАГРЛИЛА, А ТИШИНА СВУД ЗАВЛАДА,
ДОК ПОНЕКИ КРИК СЕ ЧУЈЕ, А ЗА НЕКЕ НЕСТА НАДА.

НАД АЛПАМА МЕСЕЦ ТРЕПТИ, ОКО ЊЕГА ЗВЕЗДЕ СЈАЈЕ,
ЧИЈИ ОДСЈАЈ РЕКА ЦРТА, ТЕ У ТАМУ СЛИКУ ДАЈЕ.

ОКОЛИНА ТАМОМ ДРЕМА, ИЗНАД МЕСЕЦ ПРАВИ ДАСА,
ДОК СЕ СЛИКА ОН У САВИ, А ВОДА СЕ ЗАТАЛАСА.

УСКС – аутор песник Саша Гајић

 

GLEDAM

ISPOD ALPSKIH TIH VISINA, GLEDAM SAVU KAKO TEČE.
NIJE DOSTA KAD SE GLEDA, NI UKRATKO DA SE REČE.

ČVRSTE STENE ŠTO IH VEŽU, IZDIŽU SE DO OBLAKA,
PA IH ČESTO MAGLA KRIJE, PONOS LJUDI OD PREDAKA.

MILUJE IH ONA TAKO, DOK STOLEĆA ONA BROJE,
JUNAČKI SE ONE DRŽE, DOK KROZ ISTE SLIKE STOJE.

KAO BISER ČISTA REKA, GDE JOJ RIBE VODOM DVORE,
DOK PONEKE LEPOTICE U VODI SE ONE STVORE.

TURISTI SU ZADIVLJENI, UZ PRELEPU OKOLINU,
GDE NO SUNCE ŠALJE ZRAKE, SA VISINE U NIZINU.

NA VRH STENA, KO NA STRAŽI, I KOZOROG ZNA DA STOJI,
KAO DA NAM TVRDI TAKO, DA SE NIČEG ON NEBOJI.

TE VRLETI STENE VEŽU, GDE ORLOVI TU CARUJU,
AKROBATI DIVOKOZE, MEĐUSOBNO GDE RATUJU.

VEĆ JE I DAN NA IZMAKU, POSETE SE UDALJUJU,
OKOLINA U SVOM MIRU, PROLAZNICI JOŠ SE ČUJU.

SUNCE ODE DA ODMARA, PA POLAKO STIŽE TAMA,
SEDIM TAKO I POSMATRAM, POKRAJ MENE TEČE SAVA.

TAMA STENE ZAGRLILA, A TIŠINA SVUD ZAVLADA,
DOK PONEKI KRIK SE ČUJE, A ZA NEKE NESTA NADA.

NAD ALPAMA MESEC TREPTI, OKO NJEGA ZVEZDE SJAJE,
ČIJI ODSJAJ REKA CRTA, TE U TAMU SLIKU DAJE.

OKOLINA TAMOM DREMA, IZNAD MESEC PRAVI DASA,
DOK SE SLIKA ON U SAVI, A VODA SE ZATALASA.

USKS – autor pesnik Saša Gajić

СЕМБЕРИЈСКО ЉЕТО 1995

Сeмберијо , љепотице чарна
Земљо драга, ти рођена мати,
Каква ми то ти данас изгледаш
Не могу те више препознати.

Опрости ми, ово теби пишем
Покољења наша ће читати,
Не љути се јер сам чедо твоје
Хтјела сам нам судбу оплакати.

Судбо црна нама досуђена,
Питамо те, хтјели би да знамо
Да ли си нам од Бога послата,
Или туђе гријехе испаштамо…

Семберијо, земљо житородна
Свако ме си отварала врата,
У теби су многи нашли спаса
Али ово што данас гледамо,
То је слика страве и ужаса.

Данас мајко, у сузама јечиш
А небо ти гаврани надлијећу,
Много чега ти си дочекала
Али никад овакву несрећу…

Сунце сија црне се облаци
Сунце сија али кише лију,
На три стране црни каравани
Преплавили моју Семберију.

Сунце сија набујала Дрина
А данима већ нам траје суша,
А од суза браће протјеране
А од суза напаћених душа…

Сунце сија грозница нас тресе
Сунце сија, леде нам се вене
Кнеже Иво можеш васкрснути
Види своје у расулу племе.

Чије гријрхе Српство данас плаћа,
Да ли знадеш казати нам  Кнеже,
Ево браћа више не знају се
Крв предака више их не веже…

А читамо исте Оченаше
И заједно мјесимо Чеснице,
Сва су браћа скупа у невољи
Само наша ставила границе.

Браћо моја, што се раздвајате,
Иста нас је задојила мати
Огњишта нам горе у пламену,
Сутра и вас исто ће чекати
Неће крвник на Дрини вам стати.!

Није данас за диобу вријеме
Нашта личи Српска земља ова,
И до сад је протицала Дриа
Ал´ граница није никад била
Проклет ће вас кости прадједова…

Српско млијеко ког дојило није
Братом више не смијемо звати,
Не цијепајте браћо дједовину
Хиљаду смо пута преварени,
Немојте се и сада варати.

Мутна Дрино више не протекла
Не имала очију  ни лица,
Жежено те пресушило сунце
Међу браћом не била граница.

Видиш Дрино, видиш не видјела
Гдје таласи брата нам односе,
У твом виру крај мукама наш´о
Видиш мајке гдје расплићу косе…

Ено сестре крај цесте умире,
Ено старац судбину проклиње
Ено бака чита оченаше
Бога моли за спас вјере наше.

Ено љуба господара тражи
Ено вриште коњи отковани,
Ено дјеца сирочад остала
Ено стижу црни каравани..

Ено вриска с јауком се мијеша
Ено дијете мајци сиса груди,
Ено опет гроба безименог
Стижу јата напаћених људи.

Кукај данас,  мајко  Семберијо
Врата пакла отвори нам Боже,
Српска земља с атласа се брише
Јер се браћа не могу да сложе!

Судбо црна Српству досуђена
Питамо те, хоћемо да знамо,
Јеси ли нам од Бога послата
Или туђе гријехе испаштамо….

УСКС – аутор песникиња Зорка  Чордашевић

SEMBERIJSKO LJETO 1995

Smberijo , ljepotice čarna
Zemljo draga, ti rođena mati,
Kakva mi to ti danas izgledaš
Ne mogu te više prepoznati.

Oprosti mi, ovo tebi pišem
Pokoljenja naša će čitati,
Ne ljuti se jer sam čedo tvoje
Htjela sam nam sudbu oplakati.

Sudbo crna nama dosuđena,
Pitamo te, htjeli bi da znamo
Da li si nam od Boga poslata,
Ili tuđe grijehe ispaštamo…

Semberijo, zemljo žitorodna
Svako me si otvarala vrata,
U tebi su mnogi našli spasa
Ali ovo što danas gledamo,
To je slika strave i užasa.

Danas majko, u suzama ječiš
A nebo ti gavrani nadlijeću,
Mnogo čega ti si dočekala
Ali nikad ovakvu nesreću…

Sunce sija crne se oblaci
Sunce sija ali kiše liju,
Na tri strane crni karavani
Preplavili moju Semberiju.

Sunce sija nabujala Drina
A danima već nam traje suša,
A od suza braće protjerane
A od suza napaćenih duša…

Sunce sija groznica nas trese
Sunce sija, lede nam se vene
Kneže Ivo možeš vaskrsnuti
Vidi svoje u rasulu pleme.

Čije grijrhe Srpstvo danas plaća,
Da li znadeš kazati nam  Kneže,
Evo braća više ne znaju se
Krv predaka više ih ne veže…

A čitamo iste Očenaše
I zajedno mjesimo Česnice,
Sva su braća skupa u nevolji
Samo naša stavila granice.

Braćo moja, što se razdvajate,
Ista nas je zadojila mati
Ognjišta nam gore u plamenu,
Sutra i vas isto će čekati
Neće krvnik na Drini vam stati.!

Nije danas za diobu vrijeme
Našta liči Srpska zemlja ova,
I do sad je proticala Dria
Al´ granica nije nikad bila
Proklet će vas kosti pradjedova…

Srpsko mlijeko kog dojilo nije
Bratom više ne smijemo zvati,
Ne cijepajte braćo djedovinu
Hiljadu smo puta prevareni,
Nemojte se i sada varati.

Mutna Drino više ne protekla
Ne imala očiju  ni lica,
Žeženo te presušilo sunce
Među braćom ne bila granica.

Vidiš Drino, vidiš ne vidjela
Gdje talasi brata nam odnose,
U tvom viru kraj mukama naš´o
Vidiš majke gdje raspliću kose…

Eno sestre kraj ceste umire,
Eno starac sudbinu proklinje
Eno baka čita očenaše
Boga moli za spas vjere naše.

Eno ljuba gospodara traži
Eno vrište konji otkovani,
Eno djeca siročad ostala
Eno stižu crni karavani..

Eno vriska s jaukom se miješa
Eno dijete majci sisa grudi,
Eno opet groba bezimenog
Stižu jata napaćenih ljudi.

Kukaj danas,  majko  Semberijo
Vrata pakla otvori nam Bože,
Srpska zemlja s atlasa se briše
Jer se braća ne mogu da slože!

Sudbo crna Srpstvu dosuđena
Pitamo te, hoćemo da znamo,
Jesi li nam od Boga poslata
Ili tuđe grijehe ispaštamo….

USKS – autor pesnikinja Zorka  Čordašević

 

 

ПИСМО

Ти си моје огледало свето
Свакодневно гдје огледам лице,
Док те куде ја те љубим – ето
Ћирилице , ти древна краљице.

Слова твоја златом су писана
Златила их Јефимијина рука,
Православко од Бога нам дана
Ти си наша од злата јабука.

Најљепша си међу јабукама
Здрава, једра истријебила црва,
Због љепоте хоће да те руше

У свијету си љепотица права
Голубице, не дам да те гуше –
Док је Срба ти ћеш бити с нама.

УСКС – аутор песникиња Зорка  Чордашевић

 

 

 

PISMO

Ti si moje ogledalo sveto
Svakodnevno gdje ogledam lice,
Dok te kude ja te ljubim – eto
Ćirilice , ti drevna kraljice.

Slova tvoja zlatom su pisana
Zlatila ih Jefimijina ruka,
Pravoslavko od Boga nam dana
Ti si naša od zlata jabuka.

Najljepša si među jabukama
Zdrava, jedra istrijebila crva,
Zbog ljepote hoće da te ruše

U svijetu si ljepotica prava
Golubice, ne dam da te guše –
Dok je Srba ti ćeš biti s nama.

USKS – autor pesnikinja Zorka  Čordašević

 

СОЛУНСКА БРАЋА

У Солуну кад их роди мати
Није могла тада помислити,
У календар да ће се писати
Своме роду да ће свеци бити.

Два су брата све мислили исто
Оба срце имали су лавље.
Да уреде ћирилице писмо
И одбране своје Православље.

У тамнице често западали
Да ко робље и сужње их муче,
Ал´  заклетву ђацима су дали

Своје писмо да воле и уче.
Ћирилице , свете браће дјело
Тебе слсви Православље цијело.

УСКС – аутор песникиња Зорка  Чордашевић

 

 

SOLUNSKA BRAĆA

U Solunu kad ih rodi mati
Nije mogla tada pomisliti,
U kalendar da će se pisati
Svome rodu da će sveci biti.

Dva su brata sve mislili isto
Oba srce imali su lavlje.
Da urede ćirilice pismo
I odbrane svoje Pravoslavlje.

U tamnice često zapadali
Da ko roblje i sužnje ih muče,
Al´  zakletvu đacima su dali

Svoje pismo da vole i uče.
Ćirilice , svete braće djelo
Tebe slsvi Pravoslavlje cijelo.

USKS – autor pesnikinja Zorka  Čordašević