OGLEDALO KROZ ČINJENICE

SLOVENIA, SMALL COUNTRY, BIG BALLS!*

Pripremio: prof. Milenko Vakanjac

Nemojte slučajno da mislite, kako autor ovih redova misli o Sloveniji, nešto barem približno slično poruci u naslovu ovog teksta. Ne, nikako! To je poruka koju je na majici imao ispisanu, američki ambasador u Sloveniji Njegova Ekselencija gospodin  Džozef  Adamo Musomeli (Joseph Adamo Mussomelli), a prilikom odigravanja prijateljske futbalske utakmice u Ljubljani, između Slovenije i SAD, prošle godine, tačnije 15.11.2011. Takođe ne mislim, kako bi, iz te u suštini ”sportske” poruke, trebalo izvlačiti neki duboki ili sakriveni smisao, prijateljskih, skoro specijalnih veza, između Slovenije i SAD. Ipak je futbal, samo sport, zar ne? A iz zvanične biografije Njegove ekselencije gospodina Musomelija možemo se obavestiti kako su njegovi omiljeni hobiji kojima se bavi u dokolici: pisanje poezije i kratkih komada, šetnje, čitanje istorijskih dela, igranje tenisa i boćanje (omiljeni sport Dalmatinaca iz Lijepe njihove!).

Preci Njegove Ekselencije bili su naime emigranti sa Sicilije koji su se doselili u SAD, početkom prošlog veka. Namerno ću preskočiti sve značajne diplomatsko-karijerne stepenice kojima se pela Njegova Ekselencija u toku svoje 20 godišnje karijere, a bilo ih je poprilično; sve od: Filipina, Severne Koreje, Bahraina, Kambodže, Afganistana, i na kraju kao kruna njegovog pregalaštva, Slovenija. Njegovoj Ekselenciji treba jednostavno verovati. Slovenia small country big balls! Ima li u toj poruci nekih zavereničkih elemenata? Ruku na srce, nema! Sve je jasno, prijateljski, otvoreno i pre svega, u duhu savezništva. Nešto kompliciranija je situacija sa Njegovom Ekselencijom gospodinom Samuelom Žbogarom, doskorašnjim ministrom inostranih poslova u vladi Boruta Pahora koji je imenovan, od strane vođe evropske diplomatije Baronice Ketrin Ešton (Baroness Catherine Ashton) za šefa Biroa EU na Kosovu i takođe kao posebni predstavnik EU na Kosovu.

Znači nikako ne stoji teza koju su proturali neki slovenački mediji, kako je Slovenija bila zakinuta prilikom podele značajnih diplomatskih mesta na nivou EU. Jednom rečju, Baronica Ešton, odlučno je razmrsila sve dileme koji bi se mogle javiti povodom, značaja Slovenije u diplomatskoj strategiji EU. I u suštini potvrdila ”sportsku poruku” sa majice Njegove Ekselencije Džozefa Adama Musomelija. Velika je šteta da Njegova ekselencija gospodin Samuel Žbogar, za čiju se dokolicu ili hobije slabo zna (sem rekreativnog trčanja), ne može svoje imenovanje za šefa Biroa EU na Kosovu, popratiti ”poetskom metaforom” u stilu Njegove Ekselencije Musomelija. Njegova Ekselencija gospodin Žbogar može biti i više nego zadovoljan onim, što je prilikom njegovog imenovanja napisao kosovski Ekspres* (Express): ”Pre mnogo godina Cankarjev dom internacionalizovao je pitanje Kosova u Evropi. Sada je potrebno da ministar Žbogar. Kosovo opet predstavi kao deo rešenja, a ne kao evropski problem!” Dodajmo i to, kako je slovenačka štampa sa mnogo ironije i sarkastičkih detalja, opisivala početkom 90’ godina prošlog veka, izveštavanje dopisnika srpskih medija iz Slovenije ”o tadašnjim dešavanjima u Cankarevom domu”. Izveštaji srpskih medija, okarakterisani su jednom rečju, kao ne baš preterano vešta manipulacija eksponenata omraženog Miloševićevog režima. Tako su to tada razumeli predstavnici slovenačkih medija i novostvorene slovenačke političke elite. Danas je očito, kako su kosovski Albanci mnogo bolje, uz asistenciju i pomoć, svojih američkih i evropskih savetnika i prijatelja, razumeli značaj Cankarevog doma. Jedna druga Ekselencija, Njegova Ekselencija gospodin Vuk Jeremić, aktualni srpski minister spoljnih poslova, održao je prilikom proslave 200.godišnjice Ministarstva spoljnih poslova Srbije, jedan izuzetno nadahnut govor pod naslovom- Srpska diplomatija u strateškom trouglu*. I setila se Njegova Ekselencija : i Svetog Save, i Patrijarha Arsenija Čarnojevića, i Vožda Karađorđa, i Prote Mateja Nenadovića, i Miljka Radonjića, i Jovana Ristića, i Čedomilja Mijatovića. Sasvim solidno i koretno nabrojano, kako i priliči čoveku koji je diplomirao na Univerzitetu u Kembriđu iz Teoretske fizike (Queens’ College) i Harvardskom Univerzitetu (John F.Kennedy School of Government). Nekako najdublji utisak iz spomenutog govora, na mene je ostavila sledeća misao Njegove Ekselencije gospodina Jeremića:

” Male zemlje većom ne čine njene dimenzije, već njihova promišljenost, pragmatizam, rodoljublje i mogućnost da u svakom trenutku sarađuje sa što je moguće većim brojem partnera. U neizvesnim vremenima koja očekuju čovečanstvo, naši najjači aduti ne mogu biti ni u oružju niti u ekonomskoj snazi, jer je nemamo dovoljno, već u lucidnosti naših ideja, kao i mudrosti i strpljenju da ih uprkos svim teškoćama sprovodimo u delo”.

Samo pretpostavljam da Njegova Ekselencija gospodin Jeremić sam piše svoje govore, kao što se i sam redovito pojavljivao, recimo na teniskim susretima svetskog teniskog asa Novaka Đokovića, međutim krajnje je neobično, a više sam puta pročitao njegov govor da je Njegova Ekselencija gospodin Jeremić u potpunosti ignorisala rad dva naša značajna diplomata iz perioda Kraljevine SHS. Nobelovca Ivu Andrića i Miloša Crnjanskog. Pogotovo je značajan diplomatski rad Ive Andrića u Berlinu pred sam početak II.svetskog rata. Još bi se moglo i nekao razumeti da Njegova Ekselencija gospodin Jeremić možda i nije sklon recimo literaturi Miloša Crnjanskog ili njegovim novinskim izveštajima iz Nemačke pre početka II.svetskog rata ali je teško ne uočiti činjenicu da su bili, i Ivo Andrić i Miloš Crnjanski izuzetni poznavaoci, pre svega nemačkog jezika i kulture, kao i ostalih prilika vezanih za Nemačku. Ovom prilikom, zaista nema smisla govoriti o značaju Ive Andrića i Miloša Crnjanskog za srpsku literaturu, njeno širenje i značaj u Evropi, i svetu.

Šta reći na sve to, posle krajnje neprijatnog prošlogodišnjeg, skoro dramatičnog istupa, Njene Ekselencije gospođe Angele Merkel, predsednice nemačke vlade, u Beogradu, kada je nesvakidašnjim rečnikom, i ne baš diplomatskom manirom, upokojila srpske nade u skorašnji ulazak Srbije u Evropsku Uniju. Prost narod rekao bi da je Njena Ekselencija gopođa Merkel, vladajućoj srpskoj eliti, usred Beograda, opalila zvučnu-šamarčinu. Teško je tom prilikom, ne upitati se: koliko su Njegovoj Ekselenciji gospodinu Jeremiću pomogla u sagledavanju nemačke spoljnopolitičke strategije, sva iskustva koja je stekao u Londonu, radeći u brojnim institucijama kao što su naprimer: Deutsche Bank, i Dresdener Kleinwort? Ipak, to su dve, među najznačajnijim nemačkim bankama čije mišljenje Njena Ekselencija gospođa Angela Merkel, teško može zaobići, kada se govori i o nemačkoj spoljnopolitičkoj strategiji. Nekako mi ne izlazi iz glave ona rečenica Njegove Ekselencije gospodina Jeremića, iz spomenutog govora prilikom 200.godišnjice Ministarstva spoljnih poslova Srbije, u kojoj su se našli: i dimenzija male zemlje, i pragmatizam, i rodoljublje i lucidnost naših ideja”. Siguran sam da Ivo Andrić u Travničkoj Kronici-Konzulskim vremenima, nikada nebi koristio sličnu patetiku, ne zbog toga jer ju nije poznavao, nego upravo suprotno.

Pošto ju je i suviše dobro poznavao. I, ako još samo malo ostanemo unutar diskurza rečenice Njegove Ekselencije gospodina Jeremića, onda otkrivamo da ona mnogo više podseća na sportsku duhovitost Njegove Ekselencije gospodina Džozefa Adama Musomelija, izrečenu usred Slovenije o Sloveniji, a može se primeniti i na ostale male zemlje. Ili možda nešto veće od Slovenije.
Treba se ipak vratiti imenovanju, sada već bivšeg slovenačkog ministra spoljnih poslova Njegove Ekselencije Samuela Žbogara za šefa Biroa EU na Kosovu. Verovatno, ni Njegova Ekselencija gospodin Vuk Jeremić, a još manje Njegova Ekselencija gospodin Samuel Žbogar, nisu upoznati sa zabeleškom Ive Andrića-Balkanski rat i Arbanija* (Referat g.Andrića 30.I.939, Andrićev dokument čuva se u arhivu Jugoslavije, fond Milana Stojadinovića, kutija 37). Zabeleška (Aide Memoire) je sačinjena na zahtev tadašnjeg predsednika vlade Milana Stojadinovića. Zašto eventuelno poznavanje Andrićeve zabeleške, možda i nije toliko bitno za Njegovu Ekselenciju gospodina Samuela Žbogara? Iz vrlo prostog razloga. Njegova Ekselencija gospodin Samuel Žbogar, ustvari nikada nije izlazio, ni kao diplomatski činovnik nešto nižeg ranga, a još manje kasnije, kao ministar spoljnih poslova Slovenije, iz sistema uspostavljenog unutar tkzv. ”Atlantskog savezništva”. To važi, kako za period pre ulaska Slovenije u NATO i EU, tako i za period posle stupanja u ta dva stožera ”Atlantskog savezništva”. I nema tu nekih skrivenih tajni ili nedaj Bože, nekih zakulisnih mahinacija, sve što je radila Njegova Ekselencija gospodin Žbogar, uvek i po pravilu, sretno se poklapalo sa interesima, ne toliko same Slovenije, koliko ”Atlantskog savezništva”. Bilo da je u pitanju mesto državnog sekretara u Ministarstvu spoljnih poslova Slovenije, kada je ujedno bio i član pregovaračkog tima za ulazak Slovenije u NATO ili nešto kasnije, konkretno između 2004 i 2008. godine kada je obavljao funkciju ambasadora Slovenije u Kini ili SAD. Iz tog perioda Njegova Ekselencija gospodin Samuel Žbogar bio je jedan od ključnih ličnosti u aferi poverljivih diplomatskih depeša koje je slao iz Vašingtona u Ljubljanu. Sadržaj tih diplomatskih depeša, između ostalog, odnosio se i na američke instrukcije, kako treba Slovenija reagovati u pogledu priznavanja Kosova (Slovenija je među prvim članicama EU priznala Kosovo!). U jednom delu, spomenute depeše Daniel Frid (Daniel Fried), tadašnji pomoćnik američke ministarke spoljnih poslova Kondolize Rajs (Condolezze Rice) i njegova zamenica Rouzmeri Di Karlo (Rosemary Di Carlo) od slovenačke strane su tražili: ”Neka Slovenija prva prizna Kosovo”, u suprotnom ,” Kosovari će izgubiti poverenje u sebe, a SAD svoj uticaj”.
Tim povodom u ljubljanskom Dnevniku i beogradskoj Politici (25.I.2008) izašli su tekstovi Igora Mekine, Mete Roglič i Aleša Gaubea- Slovenija od ZDA dobila tajni seznam zahtev za predsedovanje EU* ( Slovenija od SAD dobila tajni spisak zahteva za predsedavanje Evropskoj Uniji) i tekst Svetlane Vasović Vašington režira, Evropa statira*. I jedan, i drugi tekst, bili su predmet opšteg negodovanja i konsternacije službene Ljubljane, a Igor Mekina i Svetlana Vasović, ”nagrađeni” su munjevitim otpuštanjem sa svojih radnih mesta. Mada su se ”kvalifikacije” i ”motivi” u slučaju, Igora Mekine i Svetlane Vasović, čak i razlikovali u ”težini delikta”. Mekina je maltene optužen ”odavanja poverljivih državnih tajni”, šta se kasnije, važećim sudskim rešenjem pokazalo netačnim. Svetlana Vasović ”prošla je mnogo bolje”, ona je kao dopisnik Politike iz Ljubljane dobila otkaz kao, ”tehnološki višak”. Teško je, ne primetiti da se sve to desilo pre izbijanja afere Vikiliks i masovnog obelodavanja ogromnog broja poverljivih američkih depeša koje su slate sa svih strana sveta, u kojima deluju američka diplomatska predstavništva. Nije na odmet i zapažanje, kako su u spomenutom slučaju, i Ljubljana, i Beograd, delovali i više nego sinhronizovano, uhodano, i u skladu sa direktivama ”Atlantskog savezništva”. Prilikom objavljivanja oba spomenuta teksta, u ljubljanskom Dnevniku i beogradskoj Politici, javili su se javnim saopštenjem, i službenici/diplomate slovenačkog Ministarstva spoljnih poslova. Njih 338, Njegova Ekselencija gospodin Samuel Žbogar, nalazi se na 332. mestu potpisnika, tom su prilikom napisali i sledeće:

” Pre svega, zabrinuti smo zbog profesionalne svesti diplomata. Objava (dokumenata) ne bi se desila, bez nepoštenja pojedinih saradnika Ministarstva spoljnih poslova (Slovenije) koji su se, po svemu sudeći, zasitili konstruktivnog rada za slovenačku državu. Izdali su poslovnu tajnu, mada su bili svesni kako se radi o osetljivim pitanjima i uzrokovanju međunarodnih nedoumica… i dalje Ovogodišnje slovenačko predsedavanje EU( u to vreme Slovenija je preuzela mesto predsedavajučeg EU) dešava se u znaku interkulturnog dijaloga i interkulturne diplomatije. Tamo gde prestaje diplomatija, može doći do do rasplamsavanja interkulturnih sporova i rata među narodima. Smatramo, kako treba čuvati i brižno negovati diplomatiju. Slovenačka diplomatija ima dobru reputaciju, Slovenija uživa poverenje celog sveta. Podpisani, poštujemo svoj poziv, u kome stvaramo poverenje između država i naroda.
Odbacujemo nesmotreno postupanje sa diplomatskim dokumentima i ističemo našu privrženost nastojanjima, u smislu dobre reputacije našeg poziva, i ugleda Slovenije.”*

U svakom pogledu izjava 338 slovenačkih diplomata je savršeno konsistentna i logična, i ni u čemu ne odstupa od važećih principa ”Atlantskog savezništva”. To, što u nekim svojim segmentima podseća na one američke političare koji su posle obelodanjivanja diplomatskih depeša, bez imalo uvijanja tražili smrtnu kaznu za Džulijena Asanža (Juliana Asangea), i nije toliko ”bitno”, kao što nije ”bitno” da se unatoč pravnosnažnom sudskom rešenju, ni Igor Mekina, ni Svetlana Vasović, ne mogu nikako vratiti na posao. Jedan u Ljubljani, drugi u Beogradu. Uvreženi običaj, slovenačke zvanične diplomatije, kada se ističe logičnost veoma intenzivnog slovenačkog prisustva na tkz. Zapadnom Balkanu; kako u BiH, na Kosovu, i Makedoniji, i Crnoj Gori jeste posebno naglašavanje ”slovenačkog poznavanja regionalnih prilika,  jezika i običaja kao posledica dugogodišnjeg življenja u zajedničkoj državi”.  Mogli bi to smatrati kao neke vrste slovenačke preporuke ili udvaranja za sve ono, što je država Slovenija spremna uraditi za nekadašnje republike zajedničke države, ili ako hoćete, danas samostalne države, koje imaju u suštini zajedničku ambiciju: ulazak u EU i to po svaku cenu. Slovenija je tu da pomogne, u to uopšte ne treba sumnjati. Da ta slovenačka ambicija nije samo stvar diplomatskih spretnosti, svedoči i izuzetno velik broj (za veličinu slovenačke države) slovenačkih vojnika (300) na Kosovu, kao i slovenačkih savetnika u raznim drugim strukturama samozvane kosovske države. Posebna priča je i slovenačko prisustvu u BiH, mada bi se sa strogo formalne strane, taj argument mogao i odbaciti. Verovatno je manje poznato, pogotovo srpskoj javnosti da Njegova Ekselencija gospodin dr. Valentin Incko (Inzko), sem funkcije Visokog predstavnika EU i posebnog izaslanika u BiH, obavlja u svojoj matičnoj državi Austriji i funkciju predsednika Narodnega sveta koroških Slovencev (Nacionalnog saveta koruških Slovenaca), krovne organizacije slovenačke manjine u Austriji. Takođe je na mesto međunarodnog tužioca u BiH imenovan 2008.godine i gospodin Harij Furlan, danas funkcioner u NPU- Nacionalni preiskovalni urad (Nacionalni biro za istraživanje, nešto kao slovenačka FBI).
Mada sebe nije posebno eksponirao kao koruškog Slovenca, i prethodnik Njegove Ekselencije dr. Valentina Incka, i Njegova Ekselencija Volfgang Petrič (Wolfgang Petritsch), pripada slovenačkoj manjini u Austriji. Šteta da i bivšu ministarku spoljnih poslova Austrije Njenu Ekselenciju gospođu Ursulu Plassnik nije moguće svrstati u koruške Slovence, mada sudeći po njenom mestu rođenja i prezimenu, njeni su se roditelji (možda) još osećali Slovencima. Gospođa Plassnik se tako definitivno ne oseća. Svakako, sem zvanično diplomatskog viđenja, u kome je, što je sasvim normalno, ceo slovenački spoljnopolitički diskurz dat na jedan neproblematičan način i sa mnogo jednostranih tumačenja i obrazlaganja, u Mirovnom Institutu iz Ljubljane, odnosno u njegovoj ediciji MedijaVoč (Media Watch) u 2009. godini izašla je izuzetno interesantna knjiga dr. Tanje Petrović pod naslovom Dolga pot domov: Reprezentacija Zahodnega Balkana v političnem in medijskem diskurzu ( Dug put kući: Reprezentacija Zapadnog Balkana u političkom i medijskom diskurzu). Tekst je interesantan pre svega, ne toliko u političkom i faktografskom smislu, koliko je značajan u primeni analitske analize terminologije koja se primenjuje kada se govori o zemljama Zapadnog Balkana.

Autorica, se između ostalog, bavi pitanjem: zašto je bilo potrebno, posle raspada nekadašnje
zajedničke države (Jugoslavije), u diskurzu, kako evropske diplomatije, tako i evropskih medija uspostaviti, sasvim ”novu” (ustvari staru) aparaturu terminologije koja bi, barem prividno, stvarala utisak, kako se radi o: Zapadnom Balkanu i nezrelim narodima i državama Zapadnog Balkana koji se tek trebaju izboriti (svojim ponašanjem!) za ulazak u Evropu (Miroslav Lajčak) ili paralelu koju je upotrebio nekadašnji slovenački predsednik vlade Janez Janša, kada je Slovenija preuzimala mesto predsedavajućeg u EU. Slovenija ima, prema Janšinim rečima, u regiji (Zapadnog Balkana) interese na sličan način kao što ih ima Portugalija u Africi, ili isticanju austrijske diplomatije, koja se poziva na argumente zajedničke istorijske prošlosti (doslovce: Zbog viševekovne političke, kulturne i ekonomske povezanosti, austrijska je spoljna politika, Balkanu uvek pripisivala poseban značaj). Naravno, to su samo pojedini primeri iz knjige koja ima 75.stranica i zahtevala bi mnogo šire i iscrpnije predstavljanje. Dr. Petrovićeva, u svojoj knjizi, spominje i predavanje francuskog filozofa Etjena Balibara (Etienne Balibara) održanog 1999.godine u Solunu u kome Balibar upozorava: ”kako je u Jugoslaviji, i šire, na Balkanu, ustvari stavljena na kocku sudbina celokupnog evropskog identiteta.” Prema Balibarovom mišljenju Evropa ima dve mogućnosti; ”da u balkanskim prilikama, umesto grozote, koja ju nagriza, patološkog – što je preživelo iz prošlosti-nerazvijenosti ili komunizma, prepozna sliku i posledicu svoje sopstvene istorije, i pokuša se, na tom mestu, suočiti sa svojom istorijom, i razrešiti tu istoriju. To znači, da se menja, i stavlja sebe samu pod upitnik. Tada će nesumnjivo opet postati mogućna (Evropa). Ili će to, suočavanje, same sa sobom, odbaciti i dalje problem posmatrati kao spoljašnu prepreku. Prepreku koju treba pobediti spoljnim sredstvima, među njima i kolonizacijom!” Spomenute Balibarove reči ilustruju suštinu slovenačke prisutnosti na takozvanom Zapadnom Balkanu, u našem slučaju Kosova.

Prednost Slovenije, pred ostalim državama EU, je nesumnjivo u ”poznavanju regionalnih prilika”, međutim sa druge strane Slovenija, u tom svom nastojanju, nije ponudila Evropi svoje, recimo mu, dragoceno iskustvo poznavanja, kako sopstvene, tako i evropske istorije, nego kao rešenja nudi kolonijalne refleksije i modele ponašanja, kao oprobane ”evropske recepte i rešenja” koja su svoj krah već doživela, i u svetu. Drugo je pitanje, zašto slovenačka politika i njena diplomatija, nisu kreirale neki drugi pristup rešavanja ”regionalnih problema”, nego se uporno drže mantre, kako ”treba nezrele narode i države Zapadnog Balkana, prvo ‘transformisati’, a potom i pretvoriti, zajedno sa njihovim viševekovnim problemima, u prihvatljivu, ‘evropsku formu’? To je ustvari ključno pitanje, na koje Slovenija, barem zasada ne nudi odgovor. Zbog toga će, vrlo verovatno, poznavajući njegovu privrženost doktrini ”Atlantskog savezništva” i novoimenovani šef  Biroa EU na Kosovu, Njegova Ekselencija gospodin Samuel Žbogar, samo nastaviti ”utabanim putevima rešavanja” kosovskog problema. U tom ”rešavanju” metodi su više, manje poznati. Podržavati i nastavljati ”dijalog” između Beograda i Prištine, a pri tome nikako ne dovodeći u pitanje neprikosnovenost ”Atlantskog savezništva” kao i dogmu ”o apsolutnoj i sva vremena kosovskoj državi”. Znači, rezultati ”sređivanja” kosovskih prilika, to se može prognozirati sa sigurnošću, biće takvi da će i dalje uporno i nepokolebljivo, u ”dijalogu” između Beograda i Prištine, stajati na pozicijama Stejt Dipartmenta SAD (State Departmenta), u što ne treba sumnjati. Kao što i dalje ne treba sumnjati da će srpska diplomatija, bez obzira na politiku koja ju bude formirala, izmišljati i dalje ”slogane” poput onog legendarnog: ”i Evropska Unija, i Kosovo!” M.V.

P.S. Upravo ovih dana trese Sloveniju groznica političke neizvesnost; ko od slovenačkih političara je u stanju formirati novu vladu. Ima tu; i matematike; i istorije; i crvenih i crnih; i dilema iz oba svetska rata; i sadašnje svetske ekonomske krize. Ali tu je, srećom, već spomenuti saveznik, prijatelj i šaljivdžija, s onu stranu Atlantskog okeana, Njegova Ekselencija gospodin Džozef Adamo Musomeli koji je brže bolje ponudio svoje ‘rešenje’ slovenačke političke krize. Njegova Ekselencija gospodin Musomeli naime dobro zna, iz američke političke prakse, nešto manje teorije, kako se rešavaju takvi problemi.
Setimo se, kada su se posle završenih američkih izbora (2000.godine) Džordž Buš (George Bush) i Al Gor (Al Gore) našli u izjednačenoj rezultatskoj poziciji, kao recimo sada u Sloveniji, Zoran Janković i Janez Janša, problem je ”mudro rešen” mogućnošću odlučivanja ‘per curiam decision’ (odlukom suda) Florida Supreme Courta (Vrhovnog suda na Floridi). Pobednika, Džordža Buša, je proglasio istoimeni sud na Floridi. Znači u Americi, u principu, odlučuju glasači (narod), ali ako je potrebno, može to umesto njih učini i sud.
Ako se kome čine da američko shvatanje političke demokratije, više liči na pitanja i odgovore čuvenog Radia Erevan, to je u svakom slučaju njegov lični problem. Kada je slovenački predsednik Danilo Tuerk potom naredio, još uvek slovenačkom ministru spoljnih poslova, novi naime još nije izabran, Njegovoj Ekselenciji gospodinu Samuelu Žbogaru da protestvuje kod Njegove Ekselencije gospodina Džozefa Adama Musomelija, i da ga upita, kako to Njegova Ekselencija zamišlja, sređivanje slovenačke političke krize. I da li je to, kojim slučajem, uplitanje u slovenačke unutrašnje stvari? Njegova Ekselencija gospodin Sameuel Žbogar, upitan kako će rešiti zadatak koji mu je poverio Predsednik Republike, pred televizijskim kamerama, davao je utisak zatečenog čoveka koji nesuvislim šapatom, nastoji, ne ‘uvrediti’ predstavnika velike savezničke i prijateljske zemlje.

Prilikom pisanja teksta korišteni su sleći izvori:

• Slovenia small country big balls! Snimak razgovora sa Njegovom Ekselencijom gospodinom Musomelijem dostupan je na MMC RTV Slovenije( Veleposlanik pokazal majico z ‘velikimi jajci’- Urban Laurenčič 15.11.2011). Ako u Guglov prevodilac, sa engleskog na srpski jezik, ukucamo spomenutu rečenicu dobivamo sledeći prevod. Slovenija, mala zemlja,velike lopte…velika jaja…velike kugle…velike loptice…velika muda. Guglov prevodilac, i nije jezički doterana stvar, zbog toga našim čitaocima prepuštamo, da se prema svom izboru odluče: šta je to, o Sloveniji, rekla NjegovaEkselencija gospodin Musomeli.
• Sfidat kryesore te” ministrit Zbogar-Petrit Selimi –Ekspress: 22.12.2011 (Glavni izazovi ministra Žbogara. Autor teksta, gospodin Petrit Selimi,a ima i stalnu kolumnu u Ekspressu i zamenik je ministra spoljnih poslova takozvane države Kosovo).
• Srpska diplomatija u strateškom trouglu (govor srpskog ministra spoljnih poslova gospodina Vuka Jeremića prilikom proslave 200. godišnjice Srpskog ministarstva spoljnih poslova- Nova srpska politička misao -24.12.2011)
• Balkanski rat i Arbanija(Arhiv Jugoslavije, Fond Milana Stojadinovića).
• Slovenija od ZDA dobila tajni seznam zahtev za predsedovanje EU-Igor Mekina,
Meta Roglič, Aleš Gaube (Dnevnik: 25.I. 2008).
• Vašington režira, Evropa statira, Svetlana Vasović, (Politika 25.I.2008).
• Saopštenje zaposlenih slovenačkih diplomata (MMC RTV Slovenije).
Predvsem nas skrbi profesionalna zavest diplomatov. Do objave ne bi prišlo brez nepoštenosti nekaterih sodelavcev ministrstva za zunanje zadeve, ki so se po vsem videzu nasitili tvornega dela za slovensko državo. Izdali so poslovno skrivnost, čeprav so se zavedali, da gre za občutljiva vprašanja in za povzročanje mednarodnih zadreg…in še Letošnje leto in slovensko predsedovanje EU (v tem času je Slovenija prevzela mesto predsedujočega v EU) se godita v znamenju medkulturnega dialoga in medkulturne diplomacije. Kjer se neha diplomacija, se lahko vnamejo medkulturni spori in vojne med narodi. Menimo, da je potrebno varovati in skrbno negovati diplomacijo. Slovenska diplomacija ima dober sloves, Slovenija uživa zaupanje vsega sveta. Podpisani spoštujemo svoj poklic, v katerem ustvarjamo zaupanje med državami in narodi.
Zavračamo pa lahkomiselno ravnanje z diplomatskimi listinami in se zavezujemo, da si bomo še naprej prizadevali za dober sloves našega poklica in za ugled Slovenije.

(Prevod citata).

• Dolga pot domov: Reprezentacija Zahodnega Balkana v političnem in medijskem diskurzu- dr. Tanja Petrović-Mirovni Inštitut Ljubljana, zbirka Media Watch-Ljubljana 2009.