ČINJENICE GOVORE I VIŠE OD OGLEDALA

Piše: Radovan B. Milić

TETKE DARINKE AJVAR, FORMULA USPEHA

Bitka na Mišaru je jedna  od najvećih pobeda Srba u prvom srpskom ustanku. Turci su dva puta jurišali na ustaničke šančeve u okolini Šapca, i oba puta bili odbijeni.  Ustanička konjica pod komandom Luke Lazarevića je rasterala tursku pešadiju i krenula u napad. Kao što su nam ostali zapisi o ovoj veličanstvenoj pobedi, isto tako nam je ostao i zapis i o moralu ustanika u mišarskoj bitci.

U najtežim trenutcima, ustanici  su se u rovu, opkoljenom Turcima, zaklinjali u krsnu slavu nad slavskim kolačom i solju, i davali reč da će do poslednjeg ostati na braniku srpstva. I zaista. Šta bi to moglo biti danas  za Srbe sveto, oko čega bi se mogli okupiti i obećati da će ostati do poslednjeg na bojištu?  Slavski kolač sigurno ne, (bar za pojedine), jer su se upravo oni koji bi trebali na tome poraditi, prvi odmakli od pravoslavlja. Evo juče je u Ljubljani umro pravoslavac, a rodbina nije zvala Popa da očita opelo. Da  ne bude zabune. Nije rodbina  ta koja se odmakla od slavskog kolača, a u ovom slučaju i običaja sahrane kod pravoslavaca, već jednostavno iz pijeteta do pokojnika, rodbina ne želi da opelo čita neko, ko pravoslavlje  doživljava kao sredstvo za sakupljanje bogatstva, a uzput propagirajući nemoral. A da li bi to možda mogla biti ličnost od autoriteta i ugleda? Recimo predstavnik države Srbije u Sloveniji, u kojoj živi 2%  »njegovog« naroda od sveukupnog broja stanovnika, a koje bi trebalo po svim znacima, ta ličnost da zastupa, ako zbog ničeg drugog, a ono zbog plate koju dobija?  Možda, ali  sigurno da nije ni on taj pravi, a evo i zašto. Pa kako može biti stožer okupljanja Srba u Sloveniji, predstavnik države Srbije, kada ta visoka institucija upravo doprinosi raskolu Srba u Sloveniji.

Onomad ( 24. septembra) Savez srpske dijaspore Slovenije, organizovao je tradicionalnu menifestaciju »Veseli dani srpske dijaspore« koja je po protokolu Saveza otpočela prvom konferencijom Nacionalnog saveta srpskog rasejanja.  Da se nije dogodilo tako kako jeste, bio bih siguran da za Srbe, ma  gde da su, nema bojazni, i da njihov opstanak nije ugrožen. Bio bih siguran da predstavnik države Srbije u Sloveniji, a i predstavnici u drugim državama poseduju političku mudrost i  da su voljni sprovoditi politiku očuvanja nacionalnog integriteta Srba. Ali na žalost, to su samo želje.  Istina je da je predsednik Saveza srpske dijaspore Slovenije g. Gajić, zvanično pozvao Ambasadora  R. Srbije u Sloveniji g.Filipova,  da prisustvuje spomenutoj konferenciji, kojom bi otpočeli »veseli dani srpske dijaspore«.  Jakov Nenadović je isto  uoči boja na Mišaru izvestio Karađorđa i zatražio pomoć, a ovaj obećao da će doći, samo da Jakov Turke malo zadrži, jer on vodi tešku borbu na Deligradu. Ali Filipov nije Karađorđe, niti smo mi imali koga zadržavati.

Pitaćete se možda, kakve to sada ima veze i o čemu se tu radi? Karađorđe je obećao Jakovu da će doći. Savladao je Turke na Deligradu, i stigao u boj na Mišaru, a Ambasador Filipov nije došao na sastanak, mada je obećao, a i  Vojkova ulica nije u Šapcu, već u Ljubljani, i pored toga što Turaka nigde nije bilo. Nije mu pretila nikakva opasnost, a nije imao koga ni savlađivati uz put, mada njegova izaslanica Konzulka Peruničić, reče da je sprečen. Jedino što je moguće, a to je,  da mu je zafalilo parče slavskog kolača.  Kao što već napisah možda ga nije  imao gde ni dobiti, jer onoga  ko bi o tome trebao nešto više znati , niko više ne poziva ni opelo pokojniku da čita. Da li su Turci bili na vidiku, to stvarno nisam znao ni 24. septembra, a  ne znam ni danas. Možda  i jesu negde, ali tog dana na veličanstvenom skupu  u Ljubljani su bili umesto Turaka, predstavnici Srba iz Švedske, Nemačke, Austrije, Rusije – Ukrajine , Azije, BiH, i naravno domaćini.  U to sam siguran.

Uglavnom  stiče se utisak,  da je konferenciju Nacionalnog saveta srpkog rasejanja,  Ambasador Srbije u Sloveniji, doživivljavao kao neki boj na Mišaru, pa što je sigurno, sigurno, bolje da njega ne bude tu. Razmišljam o gorčini koja mi je ostala u svesti posle konferencije (zbog ignorantskog odnosa ambasadora),  i pitam se: »Kako to nas, Srbe iz Slovenije, Švedske Nemačke, Austrije, Rusije, doživljava g. Ambasador, a neposredno i Srbija, i kakvo oni to imaju mišljenje o nama, svom narodu, kada nas  ignorišu i ne žele čuti šta mi, Srbi iz Evrope, to imamo reći. Da li je za njega i njih, Nacionalni savet srpskog rasejanja, neki suparnički, remetilački, rušilački faktor, i na osnovu čega imaju  takvo mišljenje, kada se na tom sastanku jasno moglo čuti:

-Nacionalni savet srpskog rasejanja će se zalagati da nekoliko miliona naših ljudi koji žive u svetu, imaju ista prava kao što ih imaju pripadnici nacionalnih manjina u Srbiji, ni više ni manje. A upravo to može biti razlog nedolaska  g. Filipova , i da je upravo zbog toga spomenutu konferenciju doživeo kao neki boj, recimo ovaj o  kome pišem, jer priznaćete Filipov nikada ne može biti Karađorđe, pa od njega ne treba ni očekivati pomoć.  U tom slučaju nije čudo što se farmerima u Lisoviću ne dopada Milan Paroški, koji govori da je Srbin, a to ne ide u prilog Ciganima i Šiptarima na farmi, pa kukumaču kod organizatora, da Paroškog izbace  danas iz Lisovića sutra iz Srbije.  Možda je zaista vreme da se ne zovemo više Srbi, samo nama to još  niko nije rekao, a mi navalili Srbi, pa Srbi, a parče slavskog kolača  niko nigde ni za lek nema. Naravno nemaju ga oni koji bi da nam izbrišu ime, a narod  ima i kolač i tamljan i slavsku sveću, i reč, pa čak  ako treba i ajvar tetka Darinke iz Koraćice.  I te kako to narod sve ima, uključujući i slogu kad hoće, a prisutni delegati u Ljubljani su upravo to i hteli i imali, vođeni idejama Nacionalnog saveta srpskog rasejanja.  Tetka Darinki se sigurno  ni u snu nije sanjalo da će njen trud (ajvar) da  proputuje toliko zemalja, da stigne u Švedsku, a potom i na konferenciju u Ljubljani, i da će baš on biti simbol okupljanja Srba iz pola Evrope, pa svidelo se to nekom ili ne. Kome može smetati ako Nacionalni Savet srpskog rasejanja kaže da će se zalagati za razvijanje pozitivnog imidža o Srbiji i Srbima kao narodu, prvenstveno u zemljama koje naseljavaju Srbi. Pitam se da nije i to možda jedan od razloga nedolaska g. Filipova na konferenciju, a uredno je pozvan? Zaista, možda je mnogo bolje da ostane u svetu o Srbima mišljenje kao o narodu koji ima naviku da drugim ljudima seče uši iz obesti, kako bi nas ti isti drugi, ucenjivali da ukoliko pederi ne prošetaju ulicama Beograda, Srbija nikada neće videti Evropsku Uniju. A bože mi pomozi, i onaj što bi o tome morao kazati koju, on ćuti, pa ga baš briga hoće li naša deca na ulici gledati kako se pederi ljube, i diviti se dostignućima moderne Evrope, a niko deci da naoru da, i da im kaže da to  što pederi javno rade, a srpska vlast propagira nije dobro, niti je normalno. E, pa kad nema naore da nas ujedini, ima ajvara, al’ očito da on, ili možda srpsko  ujedinjenje, pod okriljem Nacionalnog saveta srpskog rasejanja nije bilo po volji g-đi Peruničić.  Šta da se radi? Opet da me ne bi shvatili pogrešno, na konferenciji u Ljubljani nije bilo reči o gej populaciji, već o   zaštiti standarda i zastupanju obrazovnih, društvenih, kulturnih i drugih prava i interesa Srba u rasejanju, sa posebnom težinom na očuvanju identiteta kod srpske omladine u rasejanju. Kome i zar je takva konferencija uopšte mogla nekome smetati? Kome može smetati kada g. Dragan Jeftić, predstavnik Srba iz Nemačke kaže: »Kapacitet srpske dijaspore leži u njenoj stručnosti«, ili kada se prisutnima na konferenciji obrati g. Nikola Janić, idejni tvorac NSSR, i  kaže: »Bez diplomata i naše Vlade ne možemo raditi, jer nesvesno možemo napraviti štetu«, a predstavnica Ambasade R. Srbije u R. Sloveniji,  konzulka Peruničić,  na ovu zabrinutost prisutnih Srba ćuti kao zalivena. Uostalom ona nije  odgovorila ni predstavnicima Srba iz Slovenije, (niti se potrudila, a trebala je) da objasni dvojnu ulogu službenice Ambasade g-đe Aleksandre Stanković, ujedno člana rukovodstva Srpskog kulturnog centra »Danilo Kiš«, koji je ovog leta dobio 1.7 miliona dinara iz gladne Srbije.

Da Ambasada R. Srbije u Ljubljani, dobija pakete iz Ministarstva za dijasporu Srbije, i da te pakete deli privilegovanima, opšte je poznato među Srbima u Sloveniji. Na sve to smo navikli, ali da ostane bez odgovora; zbog čega se prave podele i diskriminacije, e to nije normalno. Isto kao što Srbi iz Nemačke nisu zastupljeni u njenoj politici, mada ih ima 360.000,  a to se moglo čuti u Ljubljani,  tako mnogobrojni prisutni delegati na ovoj značajnoj konferenciji, osećaju potrebu da moraju biti zastupljeni i dobiti mesto u politici Srbije, kao i da Ministra dijaspore bira dijaspora, a ne da Ministar bira dijasporu. Da Evropska Unija i NATO nemaju alternativu, i pored izrečenog da alternativa i te kako postoji, moglo se više čuti od delegata iz Rusije, sa čim su se svi prisutni složili. Očitno svesno  »žrtvovanoj« predstavnici Ambasade tog dana nije polazilo za mislima da bilo šta kaže, i da se obrati skupu sa nekim mudrim i naročito korisnim pa makar i parafrazirajućim govorom, ali zato su se čuli i osvrti na Skupštinu dijaspore i Srba u regionu, koja uzgred rečeno postoji već tri meseca, i koji su od svega uspeli da se organizuju tako da imaju šifre za ulazak na sajt –srpski delegat- naravno na engleskom, kako neko, ne daj bože, iz dijaspore ne bi saznao o čemu to oni diskutuju. I pored toga što je kozul g-đa Peruničić imala ispred sebe pripremljen tekst govora, stvara se utisak da je  pritegnuta argumentima shvatila da njeno štivo, ne bi odgovorilo činjenicama i  onome što se toga dana čulo, pa je bolje bilo da odustane i da na brzinu sklepa par reči, upućenih predstavnicima Nemačke. Mora da je tog momenta bila razočarana nad svojim službama, koje su joj dojavile da se Srbi u Ljubljani na sastanaku Nacionalnog saveta srpskog rasejanja neće imati nad čim zaklinjati, i posledično tome da do nikakvog sporazuma ne može ni doći.Zaista. Srbi iz Evrope, tog dana u Ljubljani se nisu ni zakljinjali. Nigde nije bilo ni slavskog kolača, ni hleba ni soli, a ni Turaka, pa i da su hteli nisu mogli. Bilo je samo juriša i pokušaja da se konferencija bojkotuje, minira ili jednostavno ne održi. Ko je to i sa kojim razlogom bojktujući konferenciju Nacionalnog saveta srpskog rasejanja jurišao protiv svog naroda iz Švedske, Nemačke, Austrije, Slovenije, Rusije, Azije, i BiH, neka se zapitaju jurišnici? Ipak da ne dođe do sloma i ubijanja deteta u utrobi (NSSR), potrudio se predsednik Srpskog saveza iz Švedske g. Janić. Pred prepunom dvoranom delegata i gostiju izneo je teglu ajvara koju je pratila njemu, njegova tetka Darinka iz Koraćice, a on je iz bratske ljubavi podelio sa prisutnima, izgovarajući: »Šta ponuditi braći svojoj nego ono što sami dobijamo od najrođenjih«.Svi prisutni su tada uočili da Srbima ne treba mnogo da se pomire, obože i slože, već da im treba samo pomiritelj, i topla, iskrena ljudska reč kao što ih je tog dana imao g. Nikola Janić, za razliku od zvaničnika i predstavnika koji to nikada neće imati.  A upravo to je i iznenadilo zvaničnike. Očekivali su svađe, sukobe, razmirice, jer Srbi bez slavskog kolača i nisu Srbi, al’ samo su jedno zaboravili. Opstajali su Srbi i u težim situacijama, mada bi se moglo reći da od ove – teže nema.  Uvek je među Srbima postojao i Luka Lazarević, i Jakov Nenadović, a kao što videsmo postoji i Nikola Janić, a bogami i tetka Darinka. »Biće teško, ali za Srbe bojazni nema«, konstatovali su prisutni, pogledajući u ajvar tetka Darinke.Posle veličanstvenog govora mnogobrojnih delegata, na prvoj inicijativnoj konferenciji Nacionalnog saveta srpskog rasejanja, izneti su i konkretni predlozi.-Skup da prihvati da se odgovorno radi na osnivanju Nacionalnog saveta srpskog rasejanja.

-Da se odredi centralni koordinator i koordinatori iz rasejanja gde žive Srbi, kao i da svi koordinatori uspostave međusobno vezu, kako bi na sledećem sastanku bilo prisutno pet stotina i više delegata.Šta je posle svega ostalo, nego da se na sastanku bez dnevnog reda, ali sa jasnim ciljem iznesu i konkretni zaključci. Učesnici današnjeg skupa su zaključili da je osnivanje Nacionalnog saveta srpskog rasejanja primarna potreba i srpske dijaspore i njenih matica.  Nacionalni Savet Srpskog Rasejanja bi po svemu što je danas izrečeno, imao vaznu ulogu u:

-Povezivanju pripadnika srpskog rasejanja u zemljama Evropske Unije i sveta, sa ciljem sagledavanja njihovih potreba i eventualnih teškoća u organizovanom delovanju.

-Savetotavnom uticanju na obostrano korektne odnose između Matice i Rasejanja.

-Da ukazuje na nedostatke u traransparentnosti rada institucija u nasim maticama, kao i u Skupstini dijaspore i Srba u regionu.

-Kontrolisati i zalagati se da se prava naših ljudi svuda u svetu, kao i u maticama, postuju i ostvaruju u granicama zakona respektivnih drzava; smernicama Evropske Unije; demokratskih principa i Povelje o ljudskim pravima.

Izabrani koordinatori će raditi na organizovanju okruglih stolova, diskusija i priprema sledećih konferencija, kako bi na osnivackoj Skupstini 2011. zastupljenost bila mnogobrojna. Predstavnici iz što većeg broja srpskih organizacija, ali i javne licnosti, svojim prisustvom će uvećati legitimitet Nacioonalnog saveta srpskog rasejanja.Zakljuci prihvaćeni na Konfernciji u Ljubljani 24 septembra 2010. prvi su od mnogih koje očekujemo i koji će činiti osnov za izradu predloga Statuta NSSR.

I šta reći? Tetka Darinka iz Koraćice je uspela pobediti i Klintona i Blera, i Kacina i Merkelovu, a naročito Srećkovića, jer on je naš, pa mu najviše zameramo na podelama među Srbima. Za tuđa poturanja nas nije briga. Dijaspora nije posvađana, već su posvađani ljudi, al’ ne da ni to  tetka Darinka da se ljudi svađaju, već miri i lepom rečju i toplom dušom, pa čak i teglom ajvara. Nacionalni savet srpskog rasejanja je pružio ruku saradnje Ministarstvima u Srbiji i predstavnicima Vlade R. Srbije, Ambasadorima i Kozulima. Na njima je da se dosete šta im je raditi,  a mi moramo ići dalje. Za drugi sastanak nacionalnog saveta srpskog rasejanja, bez slavskog kolač, soli i ajvara, valjaće druga formula. Koja, neka ostane iznenađenje jer ne želimo da opet neko juriša na srpsku slogu, ničim izazvan.