Dostojanstvo, ponos i herojstvo kod očuvanja srpske nacije

Pripremila dopisnica: Zorica Dragović

Милунка Савић, srpska Jovanka Orleanka. Strela pravde, strpljivi metak u cevi odbrane, hajduk jahačkog kasa, klas žita koji se iz svih rana ponovo radja, Majka Tereza srpske dece, nežna prsa sa znamenjem ordenja, danas, 10. novembra 2013. godine, posle 40 godina od upokojenja, prelazi u Aleju velikana.
Lepota srpske žene, odlučna da liči na muškarca, letela je kroz ratna bojišta Balkanskog i Prvog svetskog rata. Krila joj bila, slobodna, čista i zdrava Srbija. Jedina žena u svetu sa ordenom Legije časti, Miloša Obrenovića i Ratni krst sa zlatnom palmom, izabrala je da ostane u Beogradu i da radi kao čistačica u Državnoj hipotekarnoj banci. Odbila ponudu francuskog glamura i ponudjene penzije, ubrzo biva zaboravljena od svojih za koje se odlučila da sa njima i dalje svoj život deli.
Nemački vojnik poštedeo joj život u Banjičkom logoru zbog junaštva u Prvom svetskom ratu. Arčibaldu Rajsu bila inspiracija za besedu srpskim padovima, greškama koje se više ne mogu opravdati, razumeti i praštati.
U obruču srpskih mana, okrenutih glava od njenog junaštva, srpski vojnik a dama i majka, na put je, pored svoje kćerke i tri usvojene, izvela više od tridesetoro dece.
Sveti Duh, sa trojstvom Oca i Sina, neba, zemlje i čoveka, nije napuštao Милунку Савић od krštenja do upokojenja. Promišlju Božijom i ime joj takvo bilo, iz muškog izvedeno u žensko. Pratila je Милунка u svojim bitkama reči Gospoda da se ne boji onih koji telo ubijaju i ništa više od toga ne mogu učiniti, već da se neda pred onima koji dušu ubijaju i u pakao ropstva je bacaju.
Posmrtne ostatke Милунке Савић, u Aleju velikana, ispratili su oni koji od metka beže jer su dušu odavno u ruke tudjinca dali. Oni koji su za rukav povučeni, posle 40 godina, da srpska vrela strela, borac a žena, počiva u Aleji velikana, ne zbog njene neskromnosti, već zbog učenja srpskih potomaka kako se stoji na braniku otadžbinske odbrane, žitnice budućnosti.
Par dana pred ovom svetom zaslugom, neko je u ime nepitanih spreman da se odrekne deset hiljada hrabrih i istrajnih Srba. Kroz svetlost broja 40, Bog nam je izneo trag postojanja hrabrog borca za slobodu Srbije.
Posle 40 godina, Милунка Савић kao zrak sunca dodiruje današnju srpsku, ispijenu raju, i još jednom u svom životnom mimohodu, hrabri ih da se duše ne odriču, da Srbiju sačuvaju, da istraju  kao što je istrajala zemlja posle 40 dana i noći pod potopom, kao što je istrajao Gospod 40 dana kušan u pustinji od djavola, kao što je istrajao Izraelski narod 40 godina bežeći od Egipatskog rpostva i, kao što je izdržala ona 40 godina ovojena od Aleje velikana, jer se za života borila za slobodu Srbije i puteve na kojima obuća neće nositi pendžete ropstva i izdaje.
U svetoj nedelji, Милунка Савић, tihim mimohodom, pozvala je nebo i zemlju za svedoke, da još jednom svom rodu kaže kako se brani otadžbina, obraz i krv predaka.
Kroz dah života, Милунка Савић na putu do Aleje velikana, danas je svojim Srbima pevušila reči Svetog Save ,,Ostanite u podvizima ka dobru. Ni desno, ni levo, nego po sili, koliko ko ima snage, carskim putem tecite, setivši se što jeste,,.
Neka joj je večna zemaljska i nebeska СЛАВА.