PRAVDU U DUŠI – NEPRAVDA RUŠI

Piše dopisnica: Zorica Dragović

Odavno koračam u nepoznatom, kao kroz sivu, gustu, maglu. Kompas mi put ne pokazuje, već se strelica samo ka sećanju vraća. Zaustavlja se mislima ka Jugoslaviji. Koracima godina, I bolesti obesti I besa koja se kao epidemija širila, turobno teško se pitam da li se Jugoslavija desila. Ili je ovaj mrak vekovni balkanski krah?
Šetam sokacima malog grada. Šetnja bez šetnje. Kao da sve teskobe moje i tudje šetaju umesto mene. Veče ni toplo ni hladno. U vazduhu prisutan smog. Odžaci su počeli da se puše. Planine oko grada ne puštaju da se dim razvuče kroz horizont. Posmatram vrhove svojih cipela I pokušavam da se setim kada sam ih kupila. Nedajem važnost tom trenutku ali se trudim da neke misli  tkam u svojoj glavi.
,,Teto, teto, hoćeš da kupiš jabuke?,, dopire do mene dečiji glas. Zagledana u vrhove cipela nisam primetila devojčicu koja je sedela na trotoaru I u krilu držala kesu sa jabukama. Zaustavljam se kraj nje I mislim dečija igra. Odvojena od svojih misli, razaznajem grube glasove iz kuće iza devojčice. Neprijatni tonovi oslikavaju strah na licu deteta. Prilazim joj I sedam na trotoar do nje. Sećanja se brzinom listaju u meni. Na ovom istom mestu, jedne zimske večeri, nešto veća devojčica od ove prodavala je jabuke. Pomeram sećanja u stranu I prebacujem ruku preko krhkih ramena. Osećam da blago podrhtavaju. Okreće glavicu ka meni. Oči bez sjaja, od bola izgledaju kao da su kose, od gorčine ošte I odrasle.
Iz kuće dopire prasak stakla, histerija jača I plač žene. Krhka ramena jače su zadrhtala. Stiskam ih svojom rukom da bih malenom biću na sekund ulila sigurnost.
,,Hoćeš mi reći šta se u kući dešava?,,  trudim se da mi ton bude smiren I gledam u oči koje se trzaju sprem tonova iz kuće.
,,Opet se napio, opet je tuče…a ona samo čuva pare za sestru I mene. Hoćeš teto da kupiš ove jabuke?,, poput tupe sekire koja po panju oštricom ječi, prelivale su se reči preko malenih usana.
Izvlači ramena ispod moje ruke. Kao da je ljuta na zagrljaj koji njoj više ništa ne znači. Povlačim ruku. Razumem je. Ne želi ni u trenutku da oseti ono što je odavno izgubila, oduzeto prebolela. I taj trenutak je boli više od onog što joj je oduzeto. Moj zagrljaj doživljava kao sažaljenje. Preteška bol za dečiju dušu, ustaje protiv nečijeg sažaljenja, jer je nejaka da ustane protiv nečijeg nasilja.
,,Teto, hoćeš li kupiti jabuke?,, nervozno pita još jednom I sa stahom se okreće ka kući. Da li se plaši da nasilnik ne izadje ili se plaši povratka u istu?, za nju je sve isto. Noć, nemaština I još jedno nasilje koje kao opaka bujica njeno detinjstvo baca od oštre stene.
Emocije me guše, dah mi se na ustanak diže. Da li da udjem u kuću ili da ostanem po strani? Da li da prijavim policiji? Kojoj policiji? Ovoj što je danas imamo? Razjaren glas u kući postaje još više divlji. Devojčica skače sa trotoara, kesa sa jabukama pada na beton. Hvata se za ogradu i počinje da plače ,,Mamice…,,.
Iz susedne kuće istrčava čovek, za njim žena. Čovek prolazi pored devojčice I penje se uz stepenice, ulazi u kuću. Ukrštaju se nejasni glasovi. Vika I vriska jasnost odvlači. Žena doziva devojčicu da dodje kod nje. Maleno biće se okreće ka meni. Saginjem se I skupljam jabuke u kesu. Dok to činim razmišljam kako da pomognem devojčici. Sagnuto lice dodiruje mi se sa lančićem koji se iz džempera izvukao. Mali zlatni krstić mi je zasijao pred očima.
Skidam lančić sa vrata I stavljam ga u ruku devojčice. Stiskam joj promrzle I drhtave prstiće. Krupne suze joj kaplju sa trepavica. ,,Uzmi malena, stisni to dobro u svojoj ručici. Nemam novac kod sebe, a ovo sutra daj majci. Neka proda, pomoći će joj,,.
Žena prilazi devojčici. Priča mi da je tako često u toj kući. Pogled još jednom spuštam ka uplašenom detetu. Bol I nemoć me sve više guši. Želim da pobegnem od slike uplakanih očiju, od sopstvene nemoći.
Naginjem se I ljubim je u vlažno lice. Udaljavam se bez reči.
Suze mi magle vid u loše osvetljenoj ulici. Skrećem za ugao ulice I svetlost mi zaslepljuje vlažan vid. Nailazim na luksuzan restoran. Parking ispunjen skupim automobilima. Vesela muzika dopire iz restorana. Miris roštilja se meša sa česticama smoga. Kraj automobila prepoznajem gradskog funkcionera. Pored njega manje veselo društvo. Grohotno I sito se smeju. Smehom koji je odavno nestao iz uplakane devojčice. Prste mi žari kesa sa jabukama u ruci. Par kuća iza mene I restorana, devojčica na trotoaru prodaje jabuke da u sutrašnjem danu pomogne majci I pokrije očev alkohol.
Nasilje raste u državi bez zakona. Dečije suze teku koritom u njihovoj duši. Oni koji bi trebali da se bave pupoljcima koji su jači od zapustele zemlje, nabrekli od kvasca imanja, od roštilja do Ranisana, drugo ne vide, za drugo I ne žive.
Pljujem u sebi na tu samoživu silu I koračam dalje. Da li trčati za životom ili ići uporedo sa njim? Pitam se izmedju koraka koje pravim I suza koje mi se niz lice spuštaju. Oči devojčice me ne napuštaju. To maleno biće ako korača uporedo sa životom koji ima, kuda će stići?

Otirem suze sa kapaka da bih lakše pratila stazu po kojoj gazim. Mislima se ponovo vraćam Jugoslaviji. Toliko puta sam joj se vratila, ka njoj se okretala. Prelistavala sve lepo što nam se u njoj pružalo. U nozdrvama mi još uvek bezbrižno detinjstvo koje nam je nudila. Ljudskost koja se kao ladolež širila kroz ulice, gradove, republike, ljude po veri I govoru različite.
Da li je kriv komunizam ili demokratija za krtičnjak koji nam kroz živote kopaju? Ili smo krivi sami jer nismo shvatali da sve što smo imali nije moglo bez našeg truda da traje. Kurva obmane kopilad je radjala dok smo mi živeli od danas do sutra, bez misli u čemu će nam živeti deca I granica koja nam je državom krivudala.
Čežnjom se još jednom okrećem sećanju ka Jugoslaviji. Ko je kriv, Jugoslavija ili mi? Ko smo bili MI u njoj? Ko je bila ONA u nama?
Redove svog pisanja I pitanja u njemu završavam rečima Vladike Nikolaja Velimirovića:
,,…Nisu Srbi kano što su bili. Lošiji su nego pred Kosovom, na zlo su se svako izmjenili. Ti im dade zemlju I slobodu, ti im dade slavu I pobjedu, I državu veću Dušanove, al darom se tvojim pogordiše, od tebe se licem okrenuše. Gospoda se srpska izmetnula, na tri vjere okom namiguju, al ni jednu pravo ne vjeruju, Pravoslavlje ljuti potiskuju. Odrekli se srpskog imena, odrekli se svojih krsnih slava, Svetce ljuto uvredili. A ko diže Crkvu zadužbinu, ne diže je Tebi nego sebi. Crvke dižu da ih vide ljudi, Crkve dižu, Bogu se ne mole, nit Božiji zakon ispunjuju. Velikaši pravdu pogazili, bogataši milost ostavili, ne poštuje mladji starije, no se mladji pametniji gradi, nit nejakog jaki podržava, već ga lomi dok ga ne slomi…,,.
Nisu Srbi kao što su bili…dali ćemo ikad spoznati čijeg zuluma smo kopilad?