I svadbe, i sahrane

Pripremio: prof. Milenko Vakanjac

Posle raspada nekadašnje zajedničke države, jedna od glavnih mantri slovenačkih političara, svih političkih boja i pravaca bila je:”… samo nam nemojte (više) pričati o Balkanu (Balkan, u tom kontekstu treba čitati -Srbija!), sa Balkanom ne želimo nikakve veze više. Mi smo odlučili, idemo u Evropu, gde nam je i mesto!”. Međutim, jedno je sigurno, i bez psihoanalize. Iza svake totalne (političke) negacije, pogotovo ako je ona data na tako ”sudbonosnim”premisama, kao što je ona ”nikada više!”, obično se sakriva ili neki jedva prikriveni interes, ili odsustvo najobičnijeg političkog pragmatizma. U slučaju slovenačkih političkih stranaka, politički, a pogotovo ekonomski interes, vrlo je brzo nadvladao onaj ”nikada više” i pretvorio se u veoma plodotvornu ”saradnju”, pogotovo kada se radilo o zajedničkim projektima iza kojih su, u večini slučajeva, stajali mozgovi (think-tank) političkih rukovodstava onih partija koja su se nalazile na vlasti. Za Sloveniju primer takve političke partije bila je nekada neprikosnovena Liberalna demokratija Slovenije (LDS), pod vodstvom, sada već pokojnog predsednika te stranke dr. Janeza Drnovšeka.
Samo za potsećanje dr. Drnovšek bio je pre preuzimanja LDS, predposlednji Predsednik predsedništva SFRJ (1989-1990), poslednji bio je Stipe Mesić. Posle povratka u Sloveniju, tadašnja vlast, jednostavno nije znala, šta da radi sa ipak ”jugoslovenski kontaminiranim” dr.Drnovšekom. Namerno koristim izraz ”kontaminiranim” i to zbog sledećeg. U prvim godinama, posle izdvajanja/otcepljenja Slovenije iz nekadašnje SFRJ, svaka moguća i najskromnija asociacija na: ”jugoslovenstvo”, ”zajedničku državu” i slično dočekalo bi veoma dobro ”orkestrirano političko nezadovoljstvo” slovenačke javnosti u kome su učestvovale sve slovenačke političke partije, bez izuzetka. Interesantno je takođe, kao što sam već spomenuo da treba ipak termin ”jugoslavenstvo/jugoslovenski” prevesti i tumačiti kao srpstvo/srpski. Sve su, tadašnje političke polemike/diskusije/najmanje je bilo dijaloga, završavale u veoma izraženim i sasvim neskrivenim antisrpskim porukama koje su se, nažalost, zadržale sve do današnjeg dana. Skandal najvećih mogućih dimenzija koji se desio slovenačkoj državi, bilo je brisanje (prema slovenačkoj ”statistici”) 24 hiljade ljudi (pretežno srpske nacionalnosti) iz centralnog registra stanovništva Republike Slovenije. Da bi se možda, ali to možda samo je hipotetički postavljeno, izbegla još veća antisrpska histerija i animozitet, izmišljen je termin ”izbrisani”, kako bi se prikrila činjenica da se u večini slučajeva radilo o srpskoj populaciji. I da je to bilo u najvećem broju brisanje Srba, što nikako ne znaći da među tim unesrećenim: ženama, muškarcima, čak i decom, nije bilo i ljudi drugih nacionalnosti. Zanimljivo je takođe kako su sve novo stvorene države nekadašnje SFRJ, ako pođemo redom: i Hrvatska, i BiH, i Srbija, i Makedonija, i Crna Gora, mudro ćutale o slučaju izbrisanih i nisu ”potezale” to pitanje koje se vremenom, sve više pretvaralo u svojevrsnu tabu temu, ne samo za Sloveniju, nego i za sve nabrojane nove države. Pogotovo Hrvati, a i Bošnjaci, pobunili su tek u vezi štediša Nove ljubljanske banke. Slučaj Nove ljubljanske banke više je puta instrumentalizovan/ korišten kao pretnja od strane Slovenije, prilikom pregovora Hrvatske o pristupanju EU. Spomenuti spor, unatoč čvrstim obećanjima, pogotovo Slovenije, još nije završen.
Brisanjem stanovništva ili različitim meteorološkim nepogodama (olujama i bljeskovima) ili humanim preseljenjima i slično, stvoreni su očito, prema političkim strategijama političkih partija novih država, preduslovi za neku ”novu, međudržavnu, saradnju”, i to na nekim potpuno ”novim principima”. U prvi plan će se staviti ”privredna saradnja”, ”razmena novih političkih iskustava” (pogotovo onih koja se tiču tehnike vođenja pregovora o pristupanju EU!). Uzmimo samo kao primer, jedan apsolutno ”kavaljerski gest” Hrvata koji su pod predsedavanjem Jadranke Kosor, ustupili hrvatski prevod dokumentacije korištene u pregovorima sa odgovarajućim institucijama EU. Zašto stavljam termin ”kavaljerski” pod znakove navoda. Iz prostog razloga, u Hrvatskoj, posle izdvajanja iz SFRJ, a slično je bilo i u Sloveniji, iz petnih se žila krenulo u jezički egzorcizam, svega što bi moglo potsećati ili se dovoditi u vezu sa srpskim jezikom. Izuzetno simpatične su mi bili performanski hrvatskih branitelja u Vukovaru koje smo skoro imali priliku gledati na televiziji, prilikom uništavanja natpisa na službenim zgradama u Vukovaru koje su bile, nećete verovati, date dvojezično. Na mrskom ćiriličnom pismu. Mene lično, su hrvatski jezikoslovci (lingvisti) već davno uspeli ubediti, kako su srpski i hrvatski dva potpuno različita jezika, bez i najmanje dodirne tačke, ili nedaj Bože, sličnosti. To je unatoč, dr. Pupovcu, dr. Uzelcu, Stanimiroviću i ostalima, činjenica. Međutim, srpska je strana, pod rukovoditeljstvom tadašnjeg predsednika Borisa Tadića, prihvatila hrvatski prevodilački ”poklon” i time se ponovo priklonila ”teoriji”, kako se radi o ”srodnosti  i razumljivosti” dva jezika. Smatram da je to nedopustivo, iz više razloga. Kao prvo, Hrvati su sasvim sistematski izgradili svoju stručnu terminologiju, pogotovo kada se radi o pravu ali i o drugim strukama.

I, kao drugo, nema nikakve potrebe takav njihov ”sistematski rad” osporavati, naravno da uz to treba prihvatiti i njihov generalni (jezički) stav, o dva potpuno odvojena jezika, bez ikakvih dodirnih tački ili sličnosti. Prema tome hrvatski ”poklon” dokumentacije je apsolutno neupotrebljiv za srpske prilike. Što se uostalom kasnije i pokazalo. Neću tom prilikom spominjati hrvatske humorističke poduhvate prilikom titlovanja srpskih filmova koji se prikazuju, i sasvim su solidno prihvaćeni, u Hrvatskoj. Jedna naučna avantura, svrstava se, u izuzetno naučno odkriće prvog reda, hrvatskog jezikoslovlja , i to, kako je ćirilica i hrvatsko pismo. Da se vratim malo i slovenačkom jezičkom egzorcizmu koji ima neku svoju sasvim specifićnu osebujnost, mada i dodirnih tačaka sa hrvatskim jezičkim egzorcizmom.
Početkom 90’ prošlog veka, posle raspada nekadašnje zajedničke  države, iz svih slovenačkih biblioteka redom, izbačene su srpske knjige, koje su završile u preradi papira u ljubljanskom predgrađu Vevče. U slovenačkim knjižarama takođe, bilo je apsolutno nepoželjno držati knjige srpskih izdavača. Distribucija srpske štampe bila je neredovna, i samo na određenim/retkim, prodajnim mestima. Srpski ”prijatelj”, inače vođa SNS (Slovenske nacionalne stranke- Slovenačke nacionalne partije) Zmago plemeniti Jelinčič, žestoko se zauzimao u slovenačkoj javnosti, za korištenje ”nabora slovenskih črk” (set slovenačkih slova) u slovenačkoj azbuci, što bi imalo za posledicu izbacivanje jednog dela slova koje se koriste u srpskoj azbuci. Stvar uopšte nije bezazlena, uz brisanje Srba iz centralnog registra stanovništva, uz pomoć Jelinčičeve ”azbučne reforme”, onim Srbima koji  su (još) preostali u Sloveniji, bio bi oduzet njihov nacionalni i lični identitet. I to bez po muke, i sasvim u skladu sa slovenačkom jezičkom strategijom i politikom. Neznam, kako, obzirom na raspored političkih snaga u Sloveniji, danas stvari stoje. Znam jedino da Jelinčičeva SNS nije više parlamentarna stranka. Nekada, u nekadašnjoj državi, na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, postojala je i samostalna katedra za srpskohrvatski jezik. Danas je to neprepoznatljivosti ”uređeno” unutar odelenja za slavistiku. Nešto manja je poznato, kako je broj ljudi koji su, početkom 90’ prošlog veka, pod pritiskom ali u svakom obziru ”dobrovoljno” promenio svoja ”nezgodna prezimena”, u nešto slovenačkom ”ukusu”, prihvatljivije oblike lične/nacionalne, identifikacije.
U tako ”skrojenim novim uslovima”, otpočela je pre svega intenzivna saradnja političkih partija. Čak i onih, koje su u svojim atarima zagovarale, i: jezički egzorcizam, i brisanje, i humana preseljenja, i oduzimanje privatne svojine i.sl. Veoma brzo se ustanovilo, kako je sve nabrojano, ustvari zanemariva prepreka za ”plodotvornu privrednu saradnju”. Ljudi, recimo ”izbrisani”, kao i mnogi drugi i njihove, životne sudbine, upropaštene egzistencije i slično, morali su ustuknuti pred: ”novim kapitalistički” shvaćenim, i investiranjem, i ”saradnjom”, ”zakonima tržišta”, ”ponude i potražnje”,”povoljnim bankarskim kreditima”, ”razgranatim privrednim vezama” ili kako to već ono beše. Naravno da su u tom ”kreiranju potpuno novog političkog poretka”, jednu od odlučujućih uloga odigrale i diplomate. Nisu to bili, ni pod razno, karijerni diplomate koji bi sprovodili neku određenu diplomatsko-političku strategiju po kojoj bi bila prepoznatljiva zemlja koju su ili koju pretstavljaju. Ne, ta i takva diplomatija, srozana je na običnu podelu plena koji je pripadao političkim partijama, kada su osvajale vlast. Ugrađivanje sve i svakoga, iz svojih političkih partija, značajna je bila partijska lojalnost i poslušnost, u kvote diplomatije, poprimila je zastrašujuće razmere.
Kako se nebi isuviše udaljio od teme, srpsko-slovenačkih  odnosa, posle uspostavljanja diplomatskih odnosa, vredi spomenuti, samo dva diplomata, iz redova nekadašnje moćne Liberalne demokratije Slovenije (LDS), oba tesna saradnika dr.Drnovšeka, a to su prvi slovenački ambasador u Beogradu, posle uspostavljanja ”novih”  diplomatskih veza, gospodin Borut Šuklje i gospodin Jelko Kacin. I da ne zaboravim još nešto, kao i Jelinčičeva SNS, tako i LDS, ostala je na poslednjim izborima pred vratima slovenačkog parlamenta, znaći od najmoćnije slovenačke političke partije pretvorila se bukvalno, u šaku političkog jada. Partija koja je , prema rečima dr.Drnovšeka, ”Sloveniju pretvorila u priču o uspehu” (zgodbo o uspehu!), danas se sama našla u situaciji da joj uterivači dugova, zbog neplaćenih telefonskih računa (580 evra), oduzimaju njenu još preostalu imovinu, koja i nije bogzna šta: računari, štampači, telefoni itd. U taj deo uterivanja duga, ušle su i slike u kancelariji gospodina Kacina. Politička partija koja je svojim odlukama uticala i na mnoge životne sudbine danas se i sama našla pred bankrotom. Obzirom da je gospodin Jelko Kacin jedno vreme bio i predsednik LDS, u periodu posle odlaska Antona Ropa, verovatno je i on zaslužan za bankrot političke partije kojoj, koliko mi je poznato, još uvek pripada. Što se tiče obavljanja visokih funkcija u vladi dr.Drnovšeka, i jedan i drugi, i gospodin Šuklje, i gospodin Kacin, bili su ministri u veoma značajnim vladinim resorima. Tako je gospodin Kacin, bio ministar odbrane, posle smenjivanja Janeza Janše, a gospodin Borut Šuklje bio je ministar unutrašnjih poslova. Bez preterivanja ili posebnih teoretskih analiza, obično su ministri odbrane i unutrašnjih poslova, ljudi od največeg poverenja, vlade kojoj pripadaju. Logično je takođe da takvo poverenje treba i opravdati, bilo osetljivim informacijama sa kojima još uvek raspolažu ili njihovim radom. Ili možda, i jednim, i drugim.

Danas je gospodin Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, znaći čovek od posebnog poverenja EU koji treba nadgledati, kretanja u pravcu EU u Srbiji. Obzirom da je Slovenija članica NATA od 2004.godine, upravo kada gospodinu Kacinu prestaje mandat ministra odbrane, velika je verovatnoća da su i njegova funkcija i rad kao ministra odbrane, doprineli da se nađe u Evropskom parlamentu kao izvestilac EP za Srbiju. Verovatno se srpska javnost još seća svih ”dobronamernih” saveta i još ”dobronamernijih” provokacija koje je sebi, u funkciji izvestioca EP, priuštio gospodin Kacin prilikom svojih obilaska Srbije. Recimo kada su bila u igri, njegova ucenjivanja Srbije u vezi Kosova ili njegova najnovija zalaganja za ”sređivanje pitanja autonomije Vojvodine”. Kroz ”diplomatiju” koju je sprovodio i još uvek sprovodi gospodin Kacin, prilikom svojih poseta Srbiji, nekako se stiće utisak da je srpska politička elita, tu funkciju gospodina Kacina, ustvari prihvatila kao, zdravo za gotovo ili nešto shvatljivo samo po sebi. Što niukojem slučaju nije ni tačno, još manje logično. Postavlja se pitanje, zašto EP nije na funkciju izveštača za Srbiju, nije odredio recimo nekog španskog ili grčkog diplomatu, nego upravo ”eksperta” iz Slovenije, koji je diplomirao iz odbrambenih nauka i to sa temom Žene u oružanim snagama (Ženske v oboroženih silah), što su vrlo verovatno izuzetne referencije, u rešavanju kosovskog pitanja, a verovatno daje i njegovom zauzimanju za ”pitanje vojvođanske autonomije”, poseban legitimitet i težinu. Međutim, nije gospodin Kacin čovek bez emocija barem u politici, kada je iz ministarstva odbrane, prešao na rad u slovenački parlament, fizički se sukobio sa kolegom iz suparničke političke partije Ivom Hvalicom, i važi, mada su takvi sukobi u slovenačkom parlamentu, dosta retki, za rodonačelnika rešavanja političkih nesuglasica, i ”drugim sredstvima”. U 1998.godini, gospodin Kacin je osuđen na Okružnom sudu u Kranju, zbog učešća u saobračajnoj nesreči koju je izazvao, i u kojoj je jedna osoba teško povređena. Interesantno tom prilikom je i nešto drugo. Pošto je njegova politička partija tada bila alfa i omega slovenačke vlasti, slovenačkoj je policiji, od uviđaja do suđenja trebalo samo tri godine, u međuvremenu ”zagubili” su se i mnogi dokumenti (zapisnici), o toku saobračajnog udesa.
Teško je, a ne primetiti, gde i u kojim sve diplomatsko-političkim kombinacijama, kada se radi o Srbiji, nastupaju slovenački političari ili verski službenici. Započnimo spisak beogradskim nadbiskupom i metropolitom gospodinom Stanislavom Hočevarom, pre njega istu su funkciju obavljali, takođe Slovenci. Gospodin Alojzij Turk (1980-1987) i gospodin Franc Perko (1987-2001), ako znamo da beogradskog nadbiskupa ne postavlja slovenačka katolička crkva, nego Vatikan, onda se treba zapitati, a zašto uvek vatikanski ”izbor” pada upravo na slovenačke biskupe? Ima katolička crkva u svom ”diplomatskom ešalonu” verovatno i biskupe drugih nacionalnosti, a ne samo slovenačke! Da nije u pitanju ista ”logika” koju su upotrebljavali slovenački privrednici, kada su ”obrazlagali” svoju prisutnost na srpskom tržištu sa ”poznavanjem ondašnjih prilika”. Još je interesantnija uloga, gospodina Samuela Žbogara, posebnog evropskog predstavnika na Kosovu. Pre postavljanja/dobijanja te funkcije, gospodin Žbogar, bio je slovenački ambasador u SAD i ministar inostranih poslova Slovenije u vladi Boruta Pahora. Idemo dalje. Posle završetka sukoba u BiH, čak su dva austrijska (koruška) Slovenca, postavljeni na mesto Visokog predstavnika, i to gospodin Volfgang Petrič (Wolfgang Petrisch) i sadašnji dr. Valentin Incko (Valentin Inzko). U periodu, od 1998 do 1999, Volfgang Petrič bio je evropski izaslanik na Kosovu, a od 1999 do 2002 u BiH. Stvar je još interesantnija, ako se zna da je gospodin Incko i jedan od čelnika Narodnega sveta koroških Slovencev (Narodni savet koruških Slovenaca), krovne manjinske slovenačke organizacije u Austriji. Očito je da je i u diplomatskoj karijeri dr.Incka, Srbija, bila nezaobilazna tačka. Gospodin Incko bio je ataše za štampu u austrijskoj ambasadi u Beogradu (1982-1986). Austrijski ambasador u BiH (1996-1999) i austrijski ambasador u Sloveniji (2005-2009). Nisu slovenački stručnjaci i vojnici, bili aktivni samo na Kosovu, kao međunarodni tužilac u BiH bio je i gospodin Harij Furlan, sadašnji šef slovenačkog NPU (Nacionalnog istraživačkog biroa). Gospodin Furlan kao međunarodni tužilac vodio je i istragu protiv predsednika vlade Republike Srpske, Milorada Dodika koji je kasnije izjavljivao da je Furlan od njega tražio 300 hiljada evra mita za obustavljanje istrage.
Za sam kraj, ostavio sam prvog slovenačkog ambasadora u Beogradu, posle uspostavljanja diplomatskih odnosa između Srbije i Slovenije, gospodina Boruta Šuklje-a. Već sam spomenuo da je gospodin Šuklje bio, u vladi dr. Drnovšeka, ministar unutrašnjih poslova, kao i ministar kulture. I gospodin Šuklje nije karijerni diplomata već je 1984.godine diplomirao na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, filozofija i komparativna književnost.
U žižu slovenačke javnosti gospodin Šuklje dospeo je ovih dana, kada su slovenački mediji objavili kako je njegova sadašnja firma Agencija za strateške študije ( Agencija za strateške studije), prošle godine kod kćerinske firme Heliosa iz Domžala, Belinke Belles, podigla kredit od 22 milijona evra. Bila je to prva vest koja nije sadržala nikakvih detaljnih ili preciznijih informacija. Mada znamo, kako plate nekadašnjih ministara ili ambasadora nisu male, ili profit koji bi stvarala Agencije za strateške studije u njegovom vlasništvu, nisu dovoljna bankarska garancija, za tako iznimno visok kredit. Takođe, mada su u politici danas moguća svakojaka čuda i čudesa, teško je poverovati da njegovo stručno znanje, profesor filozofije i komparativne književnosti, može biti dovoljna kvalifikacija za baratanje tako visokim finansijskim iznosima. Gospodin Šuklje, u slovenačkim političkim krugovima, važio je za neke vrste ”levičara”, pa bi se moglo možda naslutiti da je to njegovo petljanje oko finansija, nešto poput onog glasovitog ”trnovitog puta kroz institucije” karakterističnog za jedan deo pripadnike frankfurtske filozofske škole (kritična teorija). Mada se ne sećam najbolje: da li se gospodin Šuklje u nekim od svojih, ranih ili malo manje ranih radova, bavio izučavanjem kritične teorije, recimo Adorna ili Horkhajmera.
Dodatno zbunjuju, i kasnije informacije, kako je gospodin Šuklje, bivši ambasador, sem Agencije za strateške studije, i vlasnik beogradske nekretninske firme Propria, kao i firme Honesta, šta se takođe teško može dovesti u vezu sa još jednom njegovom finansijskom transakcijom. Preko firme Propria naime, pre četiri godine za sumu od 17,6 milijona evra, kupio je 10,6 hektara veliko zemljište na elitnoj lokaciji pored Dunava i to od kćerinske firme Heliosa, Duge. Neki slovenački novinari, mada još ne raspolažu sa proverenim informacijama, po mom mišljenju, dosta hipotetički nagađaju, kako gospodin Šuklje, za celo vreme  njegovog posla oko spomenutog zemljišta, ustvari i nije pravi vlasnik, nego je to bila slovenačka firma Helios (fabrika boja) za koju je preko svojih firmi u Beogradu obavljao posao. Novinari su isčačkali i stručni termin za takav tip vlasništva, a to je fiduciarni vlasnik. Neću da spekulišem, kakvu ulogu igra zemljište od 10,6 hektara, u Beogradu, na elitnoj lokaciji, u strategiji austrijske firme Ring koja se interesuje za kupovinu slovenačkog Heliosa. Bilo kako bilo, gospodin Šuklje nije ni kao ambasador, a još manje kasnije kao vlasnik spomenutih firmi, radio nekretninske transakcije, badava ili nečega što bi bilo (možda) na granici ”nacionalnog interesa”. Verovatno ne, radio je to zbog svog ličnog interesa i profita. Što u kapitalističkom sistemu kao referentnom okruženju u kome deluju, i slovenačka, i srpska politika, uopšte nije sporno. Bez obzira na sve, ipak bi vredelo rasčistiti neke pojmove koji se odnose na odnos između politike i privrede, bez prevelikog upuštanja u detalje postsocialističkih društava, i njihovog funkcionisanja.
Dosta dugo se u javnosti, od Triglava do Djevdjelije, pokušalo društvenu tranziciju prikazivati kao privremeni period, u kome će novonastale političke partije, uz svestranu ”podršku” inostranih eksperta i stručnjaka, pokušati pretvoriti nekadašnju društvenu/državnu, u privatnu svojinu. Taj se eksperiment pokazao, čak i prema istraživanjima nekih američkih ekonomista, kao promašaj, sa dalekosežnim posledicama. Na stranu sve: analize, izračuni, grafovi, tabele, u kojima su spomenuti stručnjaci pronaći uzroke bankrota tranzicije, po meni bitno je nešto drugo. Privreda i privrednici, koji su pokušali izvesti operaciju zvanu tranzicija, trebali su imati osiguranu podršku politike, odnosno konkretnih političkih stranaka. Trebalo je stvoriti i odgovarajuće zakonodavstvo koje će omogućiti ”liberalnije” i ”komotnije” ponašanje privrednih subjekata, duboko zaronjenih u privatizaciju državne svojine. Tako nije slučajnost da je gospodinu Šukljeu, odnosno firmi Helios, za koju je radio, milijonski kredit osigurala Nova ljubljanska banka, pošto je savršeno jasno,kako ni gospodin Šuklje, ni firma Helios, svojih para za takve poslove nisu imali. Nebitno je takođe, da li se radilo, o jednom ili više kredita.
Danas, kada cela Slovenija doslovce strepi, šta sve će još da izađe na videlo, u vezi slovenačkih banaka, i više miljardne rupe, koja zjapi u njihovom nadasve ”stručnom” poslovanju, naravno da se postavlja pitanje; šta je sa odgovornošću onih političkih partija i pojedinaca koje su bilo direktno, bilo indirektno doprineli tome da se Slovenija našla na ivici privrednog kolapsa? A ruku na srce, i leve, i desne, slovenačke političke partije, dosta izbalansirano, što se krivice tiče, doprinele su tome da ”Slovenija nikako nije više priča o uspehu!”, nego verovatno saga ili tragedija, koju će ispaštati generacije njenih žitelja. Isto, važi i za Srbiju, možda još u malo brutalnijoj meri.
Već sam rekao da se politička partija LDS, i gospodina Kacina, i gospodina Šuklje-a, danas nalazi u bankrotu. Ali je nepobitna činjenica da je upravo, ta i takva, sada bankrotirana politička partija, omogućila i gospodinu Kacinu, i gospodinu Šuklje-u da se domognu ministarskih, ambasadorskih, i ostalih mesta.
Bez LDS, i gospodin Kacin, i gospodin Šuklje, bili bi politički anonimusi koji bi ”drmali” beznačajne činovničke funkcije, a nekmoli bi ih verovatno oterao već portir Nove ljubljanske banke kada bi se pojavili da im se odobri, neki manji kreditni iznos. I nije, sve rečeno, tek klasična (politička) igra, u stilu Gundulića ”ko’ je gori, taj je doli, a ko’ je doli, gori kreće!”, ne stvar je mnogo gora. Sve, ili skoro sve, političke egzistencije, stvorene posle raspada nekadašnje zajedničke države, imaju sličan ”pedigre”, a nacionalni predznak, služi im kao paravan. Verovatni bi uzelo isuviše prostora, kada bi počeo nabrajati sva suđenja koja su u toku ili koja se pripremaju, na prostorima bivše SFRJ, a u koja su upleteni bivši ili aktuelni političari.
Skroz tehničko je pitanje; koliko je gospodin Šuklje, svog (dragocenog) ambasadorskog vremena trošio/odvajao za državu Sloveniju, njene potrebe i interese, a koliko za svoj privatni biznis? Možda bi to pitanje bilo pametnije postaviti, kada bi se, nalazili u nekoj ozbiljno uređenoj državi, recimo skandinavskog tipa. Mnogo je teže pitanje, kako smo se svi skupa, i u Sloveniji, i u Srbiji, našli u ”raljama političkih partija” i njihove partitokratski zamišljene države, kao i njenog funkcionisanja. Da nije možda ”pokriće” za sve spomenute nekretninske marifetluke, ”mladost demokratije” ili ”nefunkcionisanje pravne države”? Gospodin Šuklje, mada mu je leđa obezbeđivala Nova ljubljanska banka, ništa nebi uradio u beogradskoj nekretninskoj bari, prepunoj veštih tajkunskih ajkula koje bi ga rastrgle za tren oka, unatoč njegovom ”diplomatskom imunitetu”, ako nebi imao podršku i veze u prijateljskim, srpskim političkim partijama. O ceni takve podrške i veza, možemo nagađati, ali nikako nije nagađanje, šta se sve odigravalo u vezi sa: gospodinom Miškovićem, gospodinom Bekom i sličnim srpskim ”kreatorima” tranzicionog ”uspona”. Ne interesuje me, ko sve je od spomenutih srpskih ”menađera” finansirao, ili ”pomagao” srpske ili slovenačke političke partije, to znaju, i jedni, i drugi, mnogo bolje i tačnije, od mene. Bitnije je, kako funkcioniše, unutar podele političkog plena, i u diplomatiji takođe, koncept reprezentovanja države i njenih interesa? Pa nije valjda da je interes bankrotirane LDS i njenih pojedinaca identičan interesu slovenačke države? Isto pitanje moglo bi postaviti i u Srbiji. I sasvim na kraju, treba li nam sistem parlamentarne demokratije koji će kroz političke partije i njihove ”operacije”, svake četiri godine nanovo, reprodukovati, sve veće: zaduživanje, nezaposlenost, siromaštvo itd. I nemojmo biti naivni, nije pitanje koja politička stranka bi mogla da ”izvuće” voz koji je duboko zaglibio. Greška je očito u samom sistemu koji ne funkcioniše, ni dobro, a još manje efikasno.