Aide-memoire*

Pripremio: prof. Milenko Vakanjac

(najjednostavniji srpski prevod spomenute francuske fraze bio bi-podsetnik ali postoje normalno i druga tumačenja, recimo ona koja se koriste u diplomatskoj terminologiji!).
Za ovu priliku, ograničio bi se isključivo na prevod koji znači podsetnik. Naravno da se postavlja pitanje; kome je potreban podsetnik i na što bi trebao nekoga podsetiti? Recimo da bi valjalo predstavnike srpske države podsetiti, kada dolaze u posetu Republici Sloveniji, a bilo je tih poseta, od vremena uspostavljanja diplomatskih i normalizacije odnosa između Republike Srbije i Republike Slovenije, stvarno mnogo. Možda i previše. Međutim nijednom prilikom, nije se stekao utisak da bilo ko, od predstavnika srpske političke elite, uistinu zna, kakvu: strategiju/doktrinu/stav ili tome slično zauzima spomenuta srpska politička elita, kada se radi o Srbima u neposrednom okruženju države Srbije. Nismo to uspeli dokučiti ni kada su nas pohodila gospoda: Vojislav Koštunica, Čedomir Jovanović, Rasim Ljajić, Svetozar Marović (još iz vremena ”dva oka u glavi”), Vuk Drašković, Vuk Jeremić, nekadašnji predsednik vlade Boris Tadić, ili sadašnji predsednik vlade Ivica Dačić. Srpske ličnosti iz sfere duhovnog života, kao što su: Patrijarh Pavle ili Mitropolit Amfilohije ili Vladika zagrebačko-ljubljanski Jovan da i ne spominjemo.

Uvek je posle spomenutih poseta ostajao gorak ukus predpostavke da spomenuta gospoda, zna nešto više o tome; kakva je stvarna sudbina namenjena, nama Srbima u okruženju. Mnogo manje je u tom kontekstu upotrebljiva sintagma srpska dijaspora, mada nebi mogli da tvrdimo kako se sintagma srpska dijaspora ne odnosi, i na nas. Postavlja se naravno jedno metafizičko pitanje; o kakvoj je to sudbini reč i šta je to, u što nas gospoda srpski političari, nikako nisu spremni uputiti. Odnosno, koja je to ”tajna” koju će možda razotkriti, neke buduće generacije, ako ih to bude uopšte interesovalo.

U dešifrovanju spomenute ”tajne” treba poći od raspada nekadašnje zajedničke države. Naravno da
nije naš cilj analiza uzroka, zašto i na koji način se desio raspad ili rasap, nekadašnje zajedničke države. Tu analizu prepuštamo: istoričarima, ekonomistima i možda ponekom analitičaru političkih zbivanja. Mi, Srbi u okruženju, realizam i logiku nepostojanja zajedničke države prihvatili smo kao svršen čin (fait accompli), o kome niti se nas baš mnogo pitalo, niti smo mogli na taj čin uticati. Ispali smo kao neke vrste kolateralna šteta. Plašimo se takođe, kada se radi o Srbima u okruženju države Srbije da je i srpska politička elita (bilo koje proviniencije!), stavljena pred taj famozni fait accompli. Što je ustvari ta, toliko čuvana ”tajna”, svih srpskih političkih elita koju nikako ne uspevaju da nam odgonetaju.
Pođimo, ipak od (zasada) samo, hipoteze. Život u nekadašnjoj zajedničkoj državi postao je ”nepodnošljiv”, i to u ime univerzalnog prava naroda na samoopredeljenje. Zanimljivo je kako je Evropska Unija taj princip striktno zagovarala i uvažavala, kada se radilo o: Slovencima, Hrvatima, Bošnjacima, Crnogorcima, Makedoncima, Šiptarima, a verovatno svoj red čekaju još i neke druge formacije spremne za realizaciju principa samoopredeljenja. To, što će biti muke, oko utvrđivanja njihovog identiteta, i nije nekakav problem. Postoje ”stručnjaci” i za to. Interesantno je, kako su u
slučaju Srba, princip i mogućnost prava na samoopredeljenje, nemožemo reći, izbegnutni, bio bi to
eufemizam. Bolje je reči Evropsku Uniju, pravo srpskog naroda na samoopredeljenje, nikada i nije
interesovalo. Da li su za to potrebni neki naročiti dokazi? Mislim da ne. Sutra će na referendume o,
ustvari samoopredeljenju, krenuti Škotlanđani, Katalonci, možda Baski, šta će biti sa belgijska ”dva
oka u glavi” Flamcima i Valoncima, to niko živ ne zna. Međutim to je nebitno. Bitno je da je svim
nabrojanim potencijalnim nacijama dopuštena mogućnost da se na referendumu izjasne i odluče.
Srbi su stvarno u očima Evropske Unije ispali ”nebeski narod”, što će reći da Uniju nebi trebalo zamajavati sa kojekakvim profanim, ovozemaljskim pitanjima, recimo oko srpskog prava na nacionalno samoopredeljenje. Ono što se za ostale nacije ispostavilo kao pitanje životne važnosti, bez rešavanja koga ne mogu da zamisle svoj budući život, za Srbe ispada apsolutno sporedno pitanje. Nešto bez čega se može, a očito i mora! Barem nas tako ubeđuju predstavnici srpske političke elite. Znači treba što pre, govorim o Srbima o okruženju, ne o Srbima u dijaspori, razmotriti sledeće mogućnosti: olakšati Srbima što bržu promenu ili zamenu nacionalnog identiteta, što neki ”staromodno” nazivaju asimilacijom. Neki nas čak ubeđuju da je asimilacija ”prirodan proces” kome se nebi trebalo preterano opirati. A Srbi su nacija koja brzo prihvata ”moderna rešenja u globalizovanom svetu”. Što bi trebao biti neke vrste kompliment srpskoj ”sposobnosti etničke integracije u novim okruženjima u kojima žive”.

Ako govorimo o Republici Sloveniji, srpska ”sposobnost etničke integracije”, uz asistenciju
poslovične slovenačke praktičnost, stvarno je ”model”, kome treba odati priznanje. Možda bi taj
model ili koncept ”etničke integracije”, Republika Slovenija mogla i patentirati kao neki ”knowhow”
opšteg rešavanja problema etničkih manjina. Ali pođimo nekim redom. Od svog osamostaljenja dalje, Republika Slovenija, stvarno zdušno radi na jednom savršenom konceptu ”etničke integracije” u novonastalim prilikama. Samo predpostavljamo da je srpska javnost barem delimično upoznata sa tkzv. ”problemom izbrisanih” nekadašnjih građana koji upravo ovih dana doživljavaju, ali tek posle definitivne presude Evropskog suda za čovekova prava, i čak dva rešenja slovenačkog Ustavnog suda, neku svoju moralnu i minornu materijalnu satisfakciju. U brojci od 25 hiljada tkzv. ”izbrisanih” koja se u Republici Sloveniji ”formirala” izuzetno dugo i mukotrpno, zavisno od političke opcije koja ju je pokušavala utvrditi. Treba ipak konstatovati da je proces rešavanja problema ”izbrisanih” trajao ”samo” dvadesetak godina kako bi svoj epilog doživeo na Evropskom sudu za čovekova prava. Smatramo to kao čin izuzetne: civilizacijske, političke, a pogotovo pravne ”hrabrosti i lucidnosti”. Mada su u brojci od 25 hiljada”izbrisanih” zastupljene sve nacije nekadašnje zajedničke države, manje je poznato, a srpska sredstva javnog informisanja nikada nisu, još manje srpski političari, u svom relativno kasnom
uočavanju tog pitanja, našla za shodno da obaveste srpsku javnost, kako je od spomenute brojke,
prema slovenačkom priznanju bilo barem 80 posto Srba.
Prema nekim slovenačkim autorima koji su istraživali fenomen ”brisanja”, kao i njegove posledice za pojedince i njihove porodice, kao što jenaprimer dr. Neža Kogovšek Šalamon sa svojom knjigom Izbris in (ne)ustavna demokracija (Brisanje i (ne)ustavna demokratija), sam čin brisanja građana iz centralnog registra stanovništva, bio je svesno politički pripremljen, uz zdušnu asistenciju svih slovenačkih političkih
partija, gde stranačke ili ideološke razlike nisu predstavljale neku veću prepreku. Da ironija bude
veča, danas članovi slovenačke vlade koja je donela tu odluku, sede kao poslanici u Europskom
parlamentu npr. g.Lojze Petrle (tadašnji predsednik vlade) ili g.Jelko Kacin (danas posebni evropski
poverenik za Srbiju!!!). Tadašnji ministar unutrašnjih poslova g.Igor Bavčar zadužen za ”tehničko
provođenje” brisanja dana je u centru korupcione afere, a tadašnji ministar odbrane i kasniji
predsednik vlade g.Ivan Janez Janša, takođe se nalazi se u aferi oko primanja mita od finske firme
Patria.
Navedeno samo je, možda najgrublji i najagresivniji deo slovenačkog ”rešavanja etničke integracije”, posle raspada nekadašnje zajedničke države, međutim ima i niz drugih, ali svima njima je zajednički cilj: kako smanjiti, po svaku cenu i svim raspoloživim sredstvima, broj pripadnika ne-slovenačkih etničkih zajednica. A pošto broj pripadnika srpske etničke zajednice predstavlja apsolutno najveći broj, pitanje statističke manipulacije tim brojem, u slovenačkoj interpretaciji ”
etičke integracije”, svakako čini jednu ”interesantnu” strategiju. Dugo vremena, naime dok se slovenački Zavod za statistiku još bavio statističkim utvrđivanje broja pripadnika ne-slovenačkih etničkih zajednica, zvanično je važio broj da u Republici Sloveniji živi oko 39 hiljada pripadnika srpske etničke zajednice, barem tako je bilo do poslednjeg popisa stanovništva u Republici Sloveniji iz 2011 godine. Ako se tome doda još i broj ”izbrisanih” i proteranih Srba, njihov bi broj bio i mnogo veći. Na zvanični zahtev Saveza srpske dijaspore Slovenije iz Zavoda za statistiku Republike Slovenije, odgovoreno je, kako spomenuta institucija više ne vrši evidenciju prema etničkoj pripadnosti građana Slovenije.
Ne treba biti isuviše mudar i poznavalac statistike da bi se utvrdilo da se celo vreme, uz ”tehnologiju brisanja”, sasvim dobro ”usavršila” i manipulacija brojem pripadnika ne-slovenačkih etničkih zajednica. A pošto se mi osećamo i pripadamo srpskom etničkom korpusu, i nikako nismo ni: Bosanci, ni Ličani, ni Kordunaši, ni Baranjci, ni oni od Plevalja, Šavnika, Berana ili Hercegovci, ili iz kojekakvih Krajina, smatramo da je konačno došao čas da kažemo, jedni drugima ono, što bi odavno trebali reći. Srbima u Republici Sloveniji preti nestajanje. Zvalo se to nestajanje ”etnička integracija”, asimilacija ili kako već, nije naročito bitno. Činjenica je da srpska deca, druge ili već pomalo treće generacije, međusobno isključivo razgovaraju slovenački, što nije njihova krivica. Teško bi tu krivicu svalili na njihove roditelje. Mnogo više uzroka mogli bi pronaći u tome da ta deca nikada nisu ni imala priliku iskusiti, šta znači nastava na srpskom jeziku. Ili kako zvuči, srpski književni jezik, bez dijalektoloških osobenosti srpskog jezika koje su imali priliku slušati u porodičnom krugu. Jednom rečju, mada je odmah posle uspostavljanja diplomatskih odnosa između Republike Srbije i Republike Slovenije, potpisan i Sporazum o kulturnoj saradnji, taj se sporazum, očito nikada nije, barem ozbiljno, bavio idejom uspostavljanja školskog sistema namenjenog srpskoj deci.
Taj je Sporazum…, ustvari privid ili u najboljem slučaju okvir za razmenu kulturnih elita Srbije i
Slovenije, i njihovih dostignuća na području: glasbe, možda literature (prevodi), možda dramske
umetnosti ili filma. Da bi se moglo pratiti sve to potrebno je dobro ili barem solidno poznavanje:
srpskog jezika, srpske istorije, srpske književnosti ili srpske tradicije. Sve to bez organizovane
nastave, bez srpske škole, nije mogućno.
Nama, u Savezu srpske dijaspore tragi-komično je da gospođa Drašković prilikom svoje posete
Republici Sloveniji, posećuje osnovnu školu Livada u Ljubljani, gde se ”održava nastava na
srpskom jeziku” ili skupštinsku komisiju prijatelja Srbije koju vodi gospođa Janja Klasinc
nekadašnja dopisnica Dela iz Beograda ili da joj instrukcije o stanju srpske etničke zajednice u
Republici Sloveniji, pružaju ljudi iz KD Danilo Kiš ili iz Saveza srpskih društava Slovenije. Kao što
je ”nastava srpskog jezika” u OŠ Livada obična Potemkinova kulisa, tako je i ”kultura” koju
”producira” gospođa Svetlana Slapšak i njeni sekundanti iz KD Danilo Kiš nešto, šta bi se izuzetno
teško moglo svrstati u kategoriju nastojanja za oćuvanjem ili sprečavanjem asimilacije srpskog
življa u Republici Sloveniji. Još je veća farsa i komedija da situaciju srpske etničke zajednice u
Republici Sloveniji tumači gospodin Nikola Todorović, čovek koji je između ostalih svojih
zanimanja, bio visoki činovnik u slovenačkom Ministarstvu kulture, kao što su mnogi Srbi, inače
članovi Saveza srpskih društava Slovenije, bili činovnici, i to ne beznačajni u različitim
slovenačkim ministarstvima; sve od Ministarstva školstva (gospodin Živko Banjac), pa do
Ministarstva finansija (gospođa Vesna Miletić). Svi ti ljudi, svesno ili ne, svejedno je, doprineli su
svojim postupcima, urušavanju srpske etničke zajednice u Republici Sloveniji. Na stranu njihovo
lažno zauzimanje za ”srpsko jedinstvo” ili prodavanje magle u srpskoj dijaspori ili njihovo
”peglanje” po svaku cenu odnosa između Republike Slovenije i Republike Srbije, pogotovo i kada
su ti odnosi bili, i više nego na štetu Srbije.
Naravno da se na kraju postavlja sledeće, možda formalno, ali u svakom slučaju logično pitanje. Sa
kojih to, da ne kažem zvaničnih predpostavki, mogućno je danas uopšte, razgovarati o Srbima u
Republici Sloveniji? Ako je verovati slovenačkoj statistici, a za to postoji njihovo zvanično pismeno
saopštenje, Srbi kao etnička zajednica uopšte (više) ne postoje. Postoje samo pojedinci koji se,
verovatno iz dosade ili kaprica, što je na kraju sasvim sporedno, proglašavaju Srbima. Ali to mogu
raditi u svojoj, očito beskonačnoj dokolici. Ipak je Slovenija demokratska zemlja, zar ne? Mogu
takođe, unutar svoja četiri zida, do besvesti gledati srpske televizijske stanice ili surfovati na
internetu.Što je, sem slobode veroispovesti, takođe dosta značajno. Ako se ne varamo gospodin
Nikola Todorović po struci je pravnik, barem su ga tako predstavljali na slovenačkoj televiziji, kada
je nastupao u punom kapacitetu predstavnika slovenačkog Ministarstva kulture, pa se zbog toga
pitamo sledeće: kako ima hrabrosti, gospodin Todorović naime i njemu slični, pred gospođom
Drašković, izvoditi svoj isključivo privatni performans u kome govori, o ”priznanju manjinskog
statusa srpske etničke zajednice” u Republici Sloveniji? Zanima nas na osnovu čega izvodi taj svoj
zaključak? Ako znamo da Srbi u Sloveniji nisu više ni statistička kategorija, kao što su (ipak) bili do
zadnjeg popisa stanovništva iz 2011.godine, o čemu onda to mi uopšte pričamo? Verovatno je to,
sve skupa, samo premeštanje Potemkinovih kulisa, sa jednog mesta, na drugo, na koje su nas još u
nekadašnjoj zajedničkoj državi navikli izveštači srpskih medija iz Slovenije koji nikada nisu uspeli
”uočiti” nijedan vapijući problem, vezan uz otvorena pitanja srpske etničke zajednice u Sloveniji. Pa
se, eto tako, desio i raspad zajedničke države, što je srpske medijske izveštače totalno iznenadilo.
Kako su mogli Slovenci to da nam urade? Pa se onda desilo prvo brisanje iz centralnog registra
stanovništa Slovenije, pa su srpski izveštači opet ćutali ili ostali bez konteksta. Pa se sad desilo i
statističko ukidanje srpske etničke zajednice, i tu je došlo do velikog pomaka. Sada nema više čak
ni srpskih medijskih izveštača, ukinuti su zbog racionalizacije radnih mesta u medijskim kućama,
ali je zato njihovu ulogu Maratonaca… preuzeo Savez srpskih društava Slovenije. Da ne grešimo
dušu, nije ipak sve toliko crno. I mi svog konja za trku imamo. To je gospodin Rade Bakračević,
časni konzul grada Kraljeva u Mariboru i predsednik Severo-istočno-zapadno-južne Štajerske
zajednice. Kako bi mogli zaključiti da se (ipak) radi o srpskom društvu, to verovatno zna jedino
gospodin Bakračević. Znao je to dapače gospodin Bakračević i u vreme: gospodina Vukčevića,
gospođe Milice Čubrilo ili gospodina Srećkovića ili još nekih drugih političara u vladama Srbije
zaduženim za srpsku dijasporu.
Formula koja se nama, uporno nudi, iz naše matice, a trebala bi navodno doprineti oćuvanju srpskog nacionalnog, jezičkog i kulturnog identiteta je iskljućivo negovanje folklora i upražnjavanje običaja
vezanih za folklorne rituale. Jest da srpska deca i neznaju, čast retkim izuzecima, srpski jezik ali su
u srpskim društvima u Republici Sloveniji, zaslugom ”ideologa folklora”, barem naučila da igraju
kolo. Ako u nekom širem nacionalnom kontekstu, srpski folklor apsolutno ima funkciju, oćuvanja
srpske kulturne baštine i tradicije, u našem konkretnom okruženju, folklorna aktivnost, samo je
paravan za pokazivanje, pre svega slovenačkoj javnosti, kako je za Srbe apsolutni ”kulturni domet”
koji im dopušta slovenačko okruženje-folklor. Za divno čudo, kako su predstavnici srpskih društava
i asociacija prihvatili, upravo takav pogled, a ne onaj koji bi srpskom življu omogućio sistematsku
nastavu i obrazovanje na srpskom jeziku.

Kao eklatantan primer, neshvatanja nezavidne situacije u kojoj se nalazimo, spomenimo samo
najsvežiji. Iz fondova Evropske Unije, specijalno namenjenih zaštiti tkz.”vulnerable groups” ili
srpski ”ugroženih grupa”, stigla je i konkretna finansijska podrška koja podržava projekte koji
se bave tim ”ugroženim grupama”. Pošto smo u Savezu srpske dijaspore Slovenije smatrali da su predstavnici nepriznate srpske etničke zajednice (pogotovo mladi) u Republici Sloveniji, upravo
takva ”ugrožena grupa” i to višestruko, prijavili smo naš projekt koji je bio striktno urađen prema
propozicijama Evropske Unije. Prema propozicijama Evropske Unije, preko spomenutih sredstava i
odgovarajućih projekata, cilj je bio između ostalog, otvaranje novih radnih mesta i zapošljavanje
(posebno mladih!). Naš projekat, nismo mogli uputiti direktno odgovarajućim evropskim
institucijama, nego smo morali naš projekat, predložiti slovenačkom Ministarstvu kulture. Takva je
navodno procedura. I, po već ustaljenoj praksi slovenačkog Ministarstva kulture, naš je projekat
odbijen, uz ničim argumentovana, nebulozna birokratska obrazloženja. Za Evropsku Uniju, očito u
Sloveniji postoje ”ugrožene grupe”, kojima treba pomoć, za slovenačke političare i birokrate, ta
kategorija očito ne postoji.

Ovih se dana u Novom Sadu održavava tradicionalna pozorišna smotra Sterijino Pozorje, posvećeno jednom, ako ne najvećem, onda jednom od najvećih srpskih pisaca Jovanu Steriji Popoviću. Sretna je okolnost da se Sterija u svojim pozorišnim delima, pretežno bavio satirom čija razorna i britka oštrica i danas deluje apsolutno moderno. Jedno od kapitalnih dela J.S.Popovića su njegovi
Rodoljupci. Delo koje bi moralo biti na stalnom repertoaru, barem jedne, od značajnih srpskih
pozorišnih kuća. Nije bitno da li će to biti u: Somboru, Novom Sadu, Banja Luci, Beogradu ili
Podgorici. Ispred Dejstva prvog u Rodoljupcima stoji citat nemačkog pisca Augusta von Kotzebuea
koji glasi: Der Freyheit hat eine grosse Fastnachtsbuch aufgeschlagen, ein jeder kauft von
ihren Larven, und verbirgt seine Leidenschafte dahinter. Der Eigennutz spielt auf zum Tanze.
Namerno neću prevoditi spomenuti citat, pošto smatram da barem neko od današnjih srpskih
činovnika koji se, po službenoj dužnosti bave dijasporom, zna toliko nemački da bi mogao shvatiti
poruku, kako Augusta von Kotzbue-a, tako i Jovana Sterije Popovića. Sva lica koja nastupaju u
Rodoljupcima, zovu li se oni: Žutilov, Nančika, Milčika, Eden, Šandor Lepršić, Zelenićka,
Šerbulić,Smrdić, Gavrilović, Nađ Pal, ostala su do dana današnjeg ista, i nepromenjena u tom
večitom srpskom Panoptikumu ljudskih slabosti, posrtanja, okretanja prema vetru i traženja, pre
svega, svog ličnog interesa.
I na kraju, šta posle svega, ostaje nama koji mislimo da nismo Rodoljupci, o kojima govori Jovan
Sterija Popović? Upotrebiću još jedan citat nemačkog filozofa Maxa Stirnera, kao mogući odgovor,
iz njegovog dela Der einzige und sein Eigentum. Spomenuti citat takođe neću prevoditi. Citat je
ustvari prva rečenica iz spomenutog Stirnerovog dela.

Citat glasi:
Ich hab’ Mein’ Sach auch Nichts gestellt!