LEPE PESME PESNIKA UDRUŽENJA SRPSKIH KNJIŽEVNIKA SLOVENIJE

BEOGRADE

BEOGRADE, RODNI GRADE,
TI SI TEMELJ SRPSKE NADE.

JOŠ OD BUNA I RATOVA,
ČUVAŠ PONOS VITEZOVA.

ZNAMENITIH BEŠE LJUDI,
POKOLENJA ZORA RUDI.

NEK’ I MLADI NAŠI SRBI, U SLOBODI DANAS ZNADU,
DA SE HRABRI ŠUMADINCI, ODUŽIŠE SVOME GRADU.

ISTORIJA NAŠA BROJI,
KO SU SLAVNI VITEZOVI…!?

DOSTOJANSTVO I JUNAŠTVO, POKAZAŠE SVOM NARODU,
ČUVAJUĆI PRAVOSLAVLJE,VIŠINAMA PLAVOM SVODU.

NEKA IM JE VEČNA SLAVA I U RAJU NEBA PLAVA,
JEL OD BUNA I RATOVA, NEMA SRPSKOG ZABORAVA.

Autor pesnik: Saša Gajić

 

DIVIM TI SE

DIVIM TI SE OTADŽBINO I KAD ZORA NEBO BOJI.
RADO GLEDAM U DALJINU,PRADEDOVI GDE SU MOJI.

KADA SVIĆE ZORA RANA, PREKO MORA I PLANINA,
NAJLEPŠA SI OTADŽBINO I PONOS SI SVAKOG SINA.

TE KADA SE SUNCE JAVI, KOJI PRATI GA OBLAK PLAVI,
DA OBASJA SVE PAROVE, KOJI ŽIVE U LJUBAVI.

OTADŽBINO PUNA SLAVE, TI PONOSNIH VELIKANA,
BUDI SREĆNA I TI SNAMA, BUDI SREĆNA SVAKOG DANA.

LEPOTE TE TVOJE KRASE, ŠUME, REKE I JEZERA,
OTADŽBINO DIVNA NAŠA, PREPUNA SI TI VESELJA.

Autor pesnik: Saša Gajić

 

BALKANSKA ZEMLJA

JEDNA ZEMLJA MALA, NA BALKANU STOJI,
KOJA ŽRTVE CIVILA, UZ DEČICU BROJI.

TO JE ZEMLJA VREDNIH I LJUBAZNIH LJUDI,
ČIJU DECU POBIŠE, CEO SVET SE ČUDI.

SVE SU ZLOBE SVOJE, POKAZALI TAKO,
NAD NEVINOM DEČICOM, BILO IM JE LAKO.

ZA TE CRNE TMINE, ŠTO ŽIVOTE RUŠE,
LJUDI SU BREZ SRCA I NEMAJU DUŠE.

PRAKSA IM JE TAKVA, DA TO ČESTO RADE,
DA BREZBRIŽNO DETINJSTVO, OSTAJE BEZ NADE.

TE POČETNE CVETOVE, ŠTO LEPOTOM ŽARE,
UNIŠTIŠE BEZDUŠNO, OD KOMANDE STARE.

ZA SVE DRUGE CVETOVE, TE ZEMLJE BALKANA,
UPLAKANA SVIĆE, NOVA ZORA RANA.

JEL ZLOTVORI OSTAŠE, NASMEJANA LICA,
NA ZEMLJI BALKANA, SMRT BROJNIH MILICA.

NA VIŠINSKOM SVODU, MOŽDA BOG SVE VIDI,
DALEKO OD PRAVDE, ZLOTVOR SE NE STIDI.

ČAK UBISTVOM DECE, JUNAČE SE ONI,
DA IM ŽIVOT VIŠE, UBISTAVA BROJI.

JOŠ TU ZEMLJU MALU, SVE NESREĆE PRATE,
KADA JEDNE PROĐU, DRUGE SE POVRATE.

DOSTOJNI SU LJUDI, TE ZEMLJE BALKANA,
BRZO LOŠE ZABORAVE, VERNICI BEZ MANA.

DOK GROBNICE DECE, OPLAKUJU KIŠE,
TU ZEMLJU BALKANA, JA VOLIM NAJVIŠE.

Autor pesnik: Saša Gajić

 

 

GOLUBIĆKO PRELO

FOLKLOR JE NAŠA BAŠTINA,
SASTAVNI DIO SELA.
NARODNE NOŠNJE I OPANCI,
SU KRASILI NAŠA PRELA.

NA MOMCIMA KAPE KIĆENKE,
CRVENO CRNE BOJE.
A UZ TO BJELE KOŠULJE,
ZAISTA LIJEPO STOJE.

ĐILET SUKNENI CRNI,
POJAS OD RAZNIH ŠARA.
ALJINAK PREKO NAVUČEN,
NOŠNJA JE IZVORNA STARA.

NA CURAMA SVILENE MARAME,
ZATIM HALJINE BJELAČE.
ZUBUN IM LJEPO STAJAŠE,
KAO I TKANE PREGAČE.

NA NOGAMA VUNENE ČARAPE,
I GUMENI, KOŽNI OPANCI.
TO SU  OD DAVNINA NOSILI,
NAŠI BLIŽI I DALJI PRECI

I SVE SE TO PRENOSILO,
SA KOLJENA NA KOLJENO.
BRIŽNO SE ČUVALO STEČENO,
I ONO ŠTO JE VOLJENO.

ČESTO BI SE SASTAJALI,
DAVAJUĆ ŽIVOST SELU.
VESELILI SE I PJEVALI,
NA GOLUBIĆKOM PRELU.

FOLKLOR JE NAŠA BAŠTINA,
SASTAVNI DIO SELA.
NARODNE NOŠNJE I OPANCI,
SU KRASILI NAŠA PRELA.

NA MOMCIMA KAPE KIĆENKE,
CRVENO CRNE BOJE.
A UZ TO BJELE KOŠULJE,
ZAISTA LIJEPO STOJE.

ĐILET SUKNENI CRNI,
POJAS OD RAZNIH ŠARA.
ALJINAK PREKO NAVUČEN,
NOŠNJA JE IZVORNA STARA.

NA CURAMA SVILENE MARAME,
ZATIM HALJINE BJELAČE.
ZUBUN IM LJEPO STAJAŠE,
KAO I TKANE PREGAČE.

NA NOGAMA VUNENE ČARAPE,
I GUMENI, KOŽNI OPANCI.
TO SU  OD DAVNINA NOSILI,
NAŠI BLIŽI I DALJI PRECI

I SVE SE TO PRENOSILO,
SA KOLJENA NA KOLJENO.
BRIŽNO SE ČUVALO STEČENO,
I ONO ŠTO JE VOLJENO.

ČESTO BI SE SASTAJALI,
DAVAJUĆ ŽIVOST SELU.
VESELILI SE I PJEVALI,
NA GOLUBIĆKOM PRELU.

NEKO BI ZA POJAS  ZADJENUO,
OD ĐEDA ČUVANU KUBURU.
O RAME ZOVNICU STAVIO
I NATOČIO VINOM ČUTURU.

JEDAN BI FRULU PONJEO,
DRUGI PLETENKU PUNU.
TREĆI DIPLE I DVOJNICU,
A ŽENE PRESLICU I VUNU.

U KOLO BI SE UHVATILI,
I PJESMA BRZO KRENE.
MLADIĆI KRŠNI, DJEVOJKE,
LJUDI I NJIHOVE ŽENE.

GOLUBIĆ BI TADA ŽIVNUO,
KAO I SUSJEDNA SELA.
TAKAV JE BIO OBIČAJ,
TAKVA SU BILA PRELA.

GOLUBIĆKO KOLO ČUVENO,
PROSLAVILO SE SVUDA.
ZAHVALJUJUĆI NAŠEM DRUŠTVU,
KOJE NIJE ŽALILO TRUDA.

IAKO JE TRENUTNO RASUTO,
KOD NJIH NE PRESTAJE  ŽELJA.
DA SAČUVAJU SVOJE NAVIKE
I  SVENARODNA VESELJA.

ŽELEĆI JEDNOGA DANA,
DA SE VRATE RODNOM SELU.
DA ZAIGRAJU I ZAPJEVAJU,
NA GOLUBIĆKOM PRELU.

Pesnik: Milan. M. Vranjković

 

 

RODNI ZAVIČAJ

NEDGE DALEKO, TAMO GDE SVIĆU NAJLEPŠE ZORE,
GDE ŽIVE PONOSNI LJUDI, TAMO SU NAJLEPŠE GORE.

ROĐEN SAM I JA TAMO, POD DIVNIM PLAVIM SVODOM,
GDE BISTRE KAPI NAPOJE SVAKOG’, K'O BISER, ČISTOM VODOM.

TAMO GDE JOŠ CVATAJU, PREDIVNE MIRISNE RUŽE,
TAMO I ŽIVOT BROJI, GODINE NEKE DUŽE.

VESELJE ZA LJUDE DOBRE, PREPUNO NOVOGA SJAJA,
PREDIVNE PESME PEVAJU, UZ IGRE SVAKOGA KRAJA.

LEPOTE PLANINSKOG PODNEBLJA, UZ LJUDE ZDRAVE VOLJE,
GDE NEMA CRNIH MISLI I SVIMA BUDE BOLJE.

BAŠ TAMO LJUDSKI ŽIVOT, S’ PONOSOM VISOKO CENE,
DOSTOJANSTVO OBIČAJA I VERE, KOJA NIKADA NE SENE.

TAMO GDE SNEGOVI BELI, PO ZIMI LAGANO VEJU,
U JESEN VREDNI SELJACI, PŠENICU ZLATNU SEJU.

ETO, OPISAH TAKO, TE SLIKE LEPOGA RAJA,
PREDIVNOG TOGA KRAJA I RODNOG ZAVIČAJA.

Autor pesnik: Saša Gajić

 

 

U RODNOJ KUĆI GAVRILA
PRINCIPA SRPSKOG MUČENIKA

Slomljene su verige,kraj mrtvog ognjišta
Crv slobodno šara ispucale grede,
Kad jede iverje,KO DA MENE JEDE.

U mračnome ćošku,gdje još stoji peka,
Pauk plete mrežu,svoj trenutak čeka.
Zidom nekad bjelim,crne bube lete,
Kad slete na kašiku,na srce mi slete.

Obnovljena šindra,trune ,prokišnjava,
Nemušt krik iz duše,tamu rascvjetava.
Rasušene vučje,kace i bukare,
Nema više Pepine,dobre ruke stare.

A u drugoj sobi,kao usred groba,
Pojedina posteljina,kovčezi i roba.
Ulazim unutra,ući mi se ne da,
GAVRILO SA SLIKE SVOJU BJEDU GLEDA!

Pesnik: Milan. M. Vranjković