KO KOČI REPUBLIKU SRPSKU?

BOSNA I HERCEGOVINA U PROMENI ODNOSA SNAGA NA MEĐUNARODNOJ SCENI

Pripremio: dr.sci. Saša Gajić

Uočene nove tendencije u politikama velikih sila upućuju na postupno preoblikovanje odnosa unutar BiH i celog Balkanskog poluostrva usled međusobne promene odnosa snaga

Da su prostori Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije bezbednosno najrovitija područja Balkanskog poluostrva, tj. onoga što se danas naziva Zapadni Balkan, široko je rasprostranjeno mišljenje i u stručnoj i u najširoj javnosti. Uzroci takvom stanju poslovično se pronalaze u istorijskim rivalitetima, inherentoj „balkanizaciji”, etničkim antagonizmima koji sputavaju savremenu instucionalnu izgradnju i održavaju svoje interesne projekcije i perspektive na razvalinama nikad oporavljene „propale države” (failed state).
Jednostranost ovih pogleda iole upućenijima u istoriju međunarodnih odnosa na Balkanskom poluostrvu sasvim je očigledna. Još vremena od prodora Osmanlija na tle Evrope, preko svih faza „Velike istočne krize” i dva svetska sukoba pa do „rata za jugoslovensko nasleđe” tokom devedesetih godina prošlog veka – svi etnički i verski, kulturno-civilizacijski i politički sukobi na ovim prostorima bili su generisani, usmeravani i dozirani uplivima velikih sila i njihovim geostrateškim projekcijama koji su ostvarivani preko svojih „lokalnih” igrača na ovom prostoru; stepen bezbednosne stabilnosti ili nestabilnosti zavisio je od postignuća ravnoteže snaga velikih sila u odnosu na koje su se pozicionirali ovdašnji suparnici i u njima pronalazili, u manjoj ili većoj meri, zadovoljenje svojih interesa. Kada je međunarodna ravnoteža snaga omogućavala unutrašnju ravnotežu snaga i zadovoljavanje bazičnih interesa ovdašnjih aktera – postizan je veći stepen stabilnosti i bezbednosti; kada je su međunarodni odnosi pretezali i stvarali unutrašnje disporporcije i ostvarivanje interesa jednih na štetu drugih – uvećavala se nestabilnost, a zadovoljeni ili nezadovoljeni interesi balkanskih aktera, u svom oslanjanju na velike sile, povratno su ih uvlačili u međusobna nova nadmetanja. Vekovna istorija odnosa na jugoistoku Evrope jedna je ogromna ilustracija „geopolitičkih mehanizma” i njihovoh rezultata sa bezbrojnim, poučnim primerima koji se mogu pronaći u često tragičnim političkim nadmetanjima na ovim prostorima.

Istorijskim uzrocima verski, kulturno-civilizacijski i etno-politički duboko unutrašnje podeljen, prostor Bosne i Hercegovine bio je vekovni poligon interesnog nadmetanja velikih sila. To je ponovo postao i sa raspadom socijalističke Jugoslavije, proizvodom hladnoratovske ravnoteže snaga. U periodu razaranja istočnog bloka i slabljenja svake kontrateže na evropskom i svetskom nivou, pre svega zarad svog strateškog pozicioniranja a usled dalje izlišnosti nesvrstane, međublokovske Jugoslavije na obodu mediteranskog Rimlanda, preostala supersila i drugi regionalni igrači uskočili su na ovaj prostor, i svesno potpomogli centrifugalne procese koji su vodili u političke i versko-etničke sukobe. I u stručnoj javnosti i u izjavama brojnih političara tokom protekle dve decenije, ustalilo se uverenje iza koga stoji obimna analitička građa i empirijska argumentacija, kako je i ratni i poratni prostor BiH postao ogledna parcela, kako za Zapad tako i za bliskoistočne regionalne sile[1]. Samo na taktičkom nivou složne da podrže unitarističke interese jedne nacionalne grupe u svojoj nameri da ostvari premoć nad preostale dve, prostor BiH je tokom devedesetih godina postao poligon strateškog odmeravanja snaga SAD sa svojim saveznicima i suparnicima, sa EU, sa postsovjetskom Rusijom, sa bliskoistočnim regionalnim silama (Turska, Iran, Saudijska Arabija). Pored toga, ceo bosanski konflikt služio je kao prostor „za usavršavanje, korigovanje i dizajniranje novih političkih metodologija, ekonomskih politika i doktrinarnih receptura” i „za testiranje (u realnim uslovima) novih, sofisticiranih borbenih oružanih sistema , za proveru kapaciteta integrisanog ISR i CI sistema, takozvanog sistema sistema. Pored toga, proveravala se i praktična primenjivost pojedinih operativnih koncepcija, kao što su: kontindžensi operacije, Fid operacije, operacije izvan oružane borbe i modelovanje specijalnih misija delova oružanih snaga. Ove misije će nekoliko godina kasnije biti doktrinarno i operativno razvijene i razrađene kao: ISTAR („obaveštajna podrška,osmatranje, zahvat ciljeva i izviđanje), specijalne operacije u CRO operacijama („operacije odgovora na krizu”) i CIMIC koncept (saradnje vojnih snaga sa civilnim adminostracijama, nevladinim i medijskim sektorom”). [2]

Ratni ishod je svima poznat. U ratu koji je poprimio oblike „borbe svih protiv svih” uticajem preostale supersile („Vašingtonski sporazum”) prekinuti su sukobi Hrvata i Muslimana i i preusmereni u zajednički, koordinisanu borbu protiv Srba, da bi, potom, direktnom stranom vojnom intervencijom dotadašnja nadmoć vojske RS na frontovima anulirana. Preokrenut odnos snaga koji je naterao sve sukobljene strane da se usmere umesto ratnim, pregovaračkim rešenjima koji su doveli do kompromisnog mirovnog plana koji je svakoj od antagoniziranih strana omogućavao mehanizma zaštite svojih bazičnih interesa i opstajanja političkog subjektiviteta. Međutim, intevencionističkim kreiranjem uslova za uspostavljanje ravnoteže snaga, eksperiment na prostoru BiH nije završen, već se nastavio u novim, posleratnim uslovima, jer je i samo ustrojstvo dejtonske BiH posledica ne samo postignutog mirovnog kompromisa, već znatno šireg projekta. Ceo proces posleratnih reformi pod pokroviteljstvom međunarodne zajednice bio je proces eksperimentisanja metodama „postkriznog menadžmenta” sa namerom da se u jednoj duboko podeljenoj državi isproba uspešnost postupnog institucionalne i nacionalne izgradnje (nation building-a) po zapadnom građanističkom modelu a u cilju takve stabilizacije koja bi bila po meri pre svega strateškim interesima preostale supersile. Budući da se dejtonska Bih sa svojim entitetima nalazi de facto u statusu poluprotektorata kojim rukovodi kancelarija OHR, odnosno njen Visoki kancelar – sve institucionalne poluge i svi reformski procesi nalaze se u rukama međunarodnog faktora. Finansijski sferu, fiskalni sistem i makroekonomsku politiku te sve razvojne programe vode MMF i Svetska Banka; demokratizaciju, zaštitu ljudskih prava, obrazovanja i bezbednosnu saradnju kontroliše misija OEBS-a; EUFOR, odmenivši SFOR (odnosno, u prvo vreme, IFOR) garant je vojne bezbezbednosti, dok su poslovi kontrole i nadzora policijskih snaga bili povereni prvo IPTF (Međunarodne policijske snage), a posle Evropskoj policijskoj misiji (EUMP) U centru tog procesa nalazila se reforma bezbednosnog sektora.

ESKPERIMENT BEZBEDNOSNOG „REDIZAJNIRANJA” DEJTONSKE BIH Posleratna dejtonska BiH sa svojim ključnim konstitucionalnim segmentom kao aneksom međunarodnog mirovnog sporazuma – Aneksom 4 (Ustav BiH), je kompleksna, asimetrična i u svom uređenju veoma atipična tvorevina. Sama struktura vlasti, usled svih pomenutih razloga, sastavljena je od pet nivoa: državni, entitetski, kantonalni (u Federaciji), lokalni i Distrikt Brčko. Npr. BiH ima tri pravna sistema s tim da se u Federaciji zakonodavne nadležnosti decentralizuju na kantone koji imaju zasebne pravne sisteme.

U bezbednosnom sektoru, Dejtonski sporazum omogućavao je entitetima da preko sopstvenih resornih Ministarstava odbrane organizuju sistem odbrane na sopstvenoj teritoriji –  tako da su postojale tri zasebne oružane formacije – jedna u Republici Srpskoj (VRS) i dve i Federaciji (Armija BiH bila je samo provizorno jedinstvena, u stvari podljena na hrvatske i muslimanske oružane snage). Slična podeljenost je bila i po pitanju obaveštajno-bezbednosnih struktura: U Republici Srpskoj ovu ulogu obavljao je prvo Resor državne bezbednosti i okviru MUP-a, koji je od 1999. reorganizovan u Obaveštajno-bezbednosnu službu (OBS), dok je u Federaciji BiH te poslove vršila Federalno-obaveštajna sigurnosna služba (FOSS) nastala formalnim spajanjem muslimanske obaveštajne službe AIDA i hrvatskih službi Službe nacionalne sigurnosti (SNS) u okviru hrvatskog MUP-a i Sigurnosno-informativne službe (SIS), tesno povezane sa svojim istoimenim parnjakom u Republici Hrvatskoj. U trećem segmentu sistema bezbednosti, onom vezanom za policijske strukture, stvar je još kompleksnija, jer paralelno koegzistiraju više policijskih sistema: u Republici Srpskoj funkcioniše jedinstveni MUP o organizacionom pogledu podeljen na regionalne centre javne bezbednosti koji su podudarni sa područima nadležnosti okružnih sudova, tj. teritorijalnom organizacijom vlasti; u Federaciji BiH postoji decentralizovai sistem javne bezbednosti gde svaki kanton (od njih 10) ima svoj MUP i ovlašćenja da samostalno zakonski reguliše materiju unutrašnjih poslova; i policija Distrikta Brčko kao posebna ustanova koja deluje i odgovara isključivo njenim institucijama. Ciljevi svih aktera na nivou entiteta, odnosno konstitutivnih zajednica, bez obzira na interesne suprotstavljenosti, u bezbednosnoj sferi je određen ciljevima održanja i jačanje bezbednosti sopstvenog političkog subjektiviteta sa namerama očuvanja i unapređenja odbrambenih potencijala radi zaštite i bezbednosti teritorija entiteta i političke samouprave, kao i pristupanju reformama kao usvajanja standarda zarad prilagođavanja aktuelnom okruženju i novonastalim bezbednosnim potrebama.

Ciljevi međunarodnog faktora sa presudnim uticajem na reformske procese, u mnogome su drugačiji, a često i suprotni interesima pojedinih konstitutivnih nacija. Reforme odbrane i bezbednosti, kao uostalom i ukupni reformski proces, u najvećoj meri bio je usmeren u pravcu centralizacije, to jest – na prenošenje nadležnosti sa entiteta i kantona na centralne organe vlasti državne zajednice, i to nasuprot odredbama Dejtonskog sporazuma i krovnog ustava, uz istovremeno ukidanje ingerencija entiteta i kantona, njihovih ministarstava i mreže organa „po dubini” iz oblasti bezbednosti. Zaobilazeći ustavne postavke, kreatori reformi sistema bezbednosti prvo su stvorili pravne i doktrinarne preduslove fukcionisanja insitucijama centralne, krovne vlasti koje to nisu niu imale ili nisu ni postojale, a zatim raznim reformskim zahvatima obezbeđivale stvaranje administrativnih kapaciteta, uz istovremeno razvlašćivanje entitetskog, kantonalnog i lokalnog nivoa vlasti. Na taj način je vršena i vojna reforma i reorganizacija bezbednosnog kompleksa kako bi se spojile nekada tri zaraćene strane što su čitav niz godina nakon prestanka ratnih dejstava opstajale i razvijale svoje kapacitete pre svega zbog bojazni jednih od drugih.

U procesu eksperimentalnog redizajniranja bezbednosne sfere, kao uostalom i u celom posleratnom procesu, presudnu ulogu je vremenom stekao OHR, odnosno Visoki predstavnik. Kancelarija OHR i Visoki predstavnik prema Aneksu 10 Dejtonskog sporazuma imali su organičena ovlašćenja u pogledu nadzora sprovođenja civilnog dela mirovnog sporazuma i savetovanja sukobljenih strana radi prevazilaženja konflikata”.[3] Kako se, međutim, implementacija sporazuma usložnjavala, Veće za implemataciju mira jeo ojačalu institut Visokog predstavnika i kancelariju OHR dajući mu, mimo Dejtonskog sporazuma i dogovora konstitutivnih naroda, proširena ovlašćenja („pozdravljanje namera” na Bonskoj konferenciji 1997. godine) za donošenje odluka iz nadležnosti Predsedništva BiH i Saveta Ministara u slučajevima nemogućnosti zakazivanja i održavanja sastanaka tih organa, a zapravo da neograničeno interveniše u sve ono što proceni da ugrožava realizaciju mirovnog sporazuma, i da tako postane jedini ovlašćeni tumač mirovnog sporazuma. Zahvaljujući tome OHR je došao u pozicuju da nameće pravno obavezujuće odluke svim legalnim institucijama i državne zajednice, BiH, i entitetima i kantonima, koje se u praksi odvijalo na tri načina: usvajanjem zakona, smenom zvaničnika sa položaja i nametanjem drugih obavezujućih odluka. Visoki predstavnik je u praksi donosio ne samo odluke iz nadležnosti Predsedništva i Veća ministara BiH, već i parlamenta, tako da je tokom 15 posleratnih godina doneseno preko 800 odluka, od kojih 200 zakona ili odluka sa zakonskom snagom (po formulaciji „donosim odluku o proglašenju zakona”)[4]. Na taj način su ne samo stvorene paralegislativne osnove za reformsku nadgradnju mimo Ustava i Dejtonskog sporazuma u kome su razni predstavnici međunarodne zajednice od posmatračke ili instruktivne uloge postali upravljači čitavog niza institucija (Ustavni sud, Centralna banka, Komisija za ljudska prava, Regulatorna agencija za komunikacije, Tužilaštvo BiH itd) do razvlašćenja nadležnosti i gašenja čitavog spektra institucija na entitetskom i kantonalnom nivou.

KRITIČKI OSVRT NA UČINKE REFORMI BEZBEDNOSNOG SEKTORA
Kao rezultat reformi bezbednosnog sektora za merilo se formalno uzima broj usvojenih zakona i uredbi, broj formiranih institucija te održanih sastanaka i donetih zaključaka u okviru procesa u kome prednjače aktivnosti OHR, to jest Visokog predstavnika čime se stvara privid o impresivnim rezulatima, mada je jedan deo takvih reformi zapravo ostao slovo na papiru, a drugi stvorio ambivalentne i neefikasne institucije čija je dimenzija omogućavanja veće bezbednosti na prostoru državne zajednice veoma diskutabilna. Naime, predstavnici međunarodne zajednice su tokom implementacije mirovnog procesa razradile koncept celokupne bezbednosne sanacije i rekonstrukcije postkonfliktnih društava u smislu primena evroatlanskih rešenja u području bezbednosti. On podrazumeva usvajanje NATO standarda put priključenja Partnerstvu za mir uz pomoć brojnih institucija: NATO, EU, OEBS i međunarodnih i regionalnih nevladinih organizacija i sličnih agencija, a sve u pravcu unitarizacije u kojoj ili neće biti ili bar neće biti značajne entitetske i kantonalne institucije.

Najdalje se otišlo u reformi vojske, gde su ukinute entitetske oružane snage i formirana jedinstvena vojska, tj. nove jednice (mešovite brigade) po standardima NATO-a, usvojena nova formacijska struktura od zajedničkog štaba do najnižih jedinica i uspostavljena njihova komanda i kontrola na nivou institucija BiH kao i dva lanca komandovanja (operativni i administrativni) uz smanjenje broja i profesionalizaciju aktivnog i rezervnog sastava. Sproveden je proces reformi obaveštajnih agencija stvaranjem jedinstvene obaveštajne na nivou BiH pod kontrolom posebnog parlamentarnog tela, uz težnju za gašenjem entitetskih obaveštajnih struktura. U trećem segmentu reformi bezbednosnih struktura, onih koji se tiču javne bezbednosti, to jest institucije policije, izvršeni su neuspešni pokušaji da se ukinu policijski organi u entitetima i kantonima radi njihovog pretvaranja u jedinstvene policijske strukture na nivou BiH. Pored toga su stvorene nove strukture, agencije i službe na nivou BiH, poput npr. one koje se tiču granične službe i sličnog. Ovi organi na nivou BiH, međutim, uprkos intencijama ka profesionalizaciji i većoj efikasnosti za čije se ostvarenje inicijalno starao i IPTF I EUMP, boluju od znatno većih boljki – od veće i primetnije neefikasnosti i korumpiranosti u odnosu na entitetske i kantonalne strukture.

I stvarni i fiktivni rezultati reforme bezbednosnog sektora na prostoru cele BiH pokazuju brojne nedostatke pošto njihovi ključni kreatori stranci čija sistemska rešenja prestavljaju neprilagođenu, potpunu imitaciju i primenu rešenja iz drugih zemalja u kojima su gotovo svi uslovi različiti. Zato su reforme sprovođene inkluzivno, suštinski vanistitucionalno suprotno ili bez podrške javnosti (osim u onom delu koji interesno odgovara pojedinim nacionalnim aspiracijama), a često na potpuno suprotan način od uobičajenog; i to dvojako. Sa jedne strane se, zarad zacrtanog cilja instiuticionalnog objedinjavanja a zapravo unutarizacije kroz postupno ispražnjenje i gašenje entitetskih i kantonalnih instiucija, postupa suprotno savremenim tendencijama u bezbednosnoj sferi koje idu često u pravcu napuštanja centralizovanog i kruto hijerarhizovanog modela, a zarad veće elastičnosti koja se postiže modalitetima dekoncentracije i devolucije ovlašćenja. Sa druge strane, primetno je, zarad postizanja sistemskog cilja celokupnih reformi, obrtanje šeme reformi bezbednosnog sektora suprotno modelu koji ide od vizije preko ciljeva i strukture do raspoloživih snaga uzimajući u obzir kao polazište realne odnose i interese. Prenebregavajući postojeće odnose i interese, nasuprot resursima a uz pomoć pribavljenih sredstava, pristupalo se preoblikovanju postojećih struktura bez ili sa prikrivenim ciljevima i vizijama koji služe ne ovim strukturama, već onima koji ovaj proces sa strane vode. I što je ključno, reforma i bezbednosnog sektora i celokupnog instutucionalnog poretka postkonfliktnog društva usmerena je ka cilju koji je krajnje problematičan – instutucionalnoj unitarizaciji koja omogućava majorizaciju što je i bio osnovni razlog za pretvaranje političkog sukoba sa početka devedesetih i ratne sukobe između tri konstitutivna naroda. U tom smislu, takva reforma bezbednosti realno narušava ravnopravnost i balans snaga i interesa, i dovodi do paradoksalnog ishoda – povećanja međusobnog nepoverenja, podozrenja i osećanja nesigurnosti i nedostaka bezbednosti.

NOVE TENDENCIJE U MEĐUNARODNIM ODNOSIMA I BUDUĆNOST BIH
Još značajnije od učinaka eksperimenta bezbednosnog i sveobuhvatnog redizajniranja jesu nove tendencije u međunarodnim odnosima, odnosno oni procesi unutar i između velikih sila čiji su se međusobni interesi do sada manje-više susticali u dosadašnjem tretmanu BiH kao poligona za postkonfliktni eksperiment.[5] Ono što zadnjih godina prvo pada u oči na prostoru Dejtonske BiH je izrazito slabljenje uloge UN koja sve više poprima samo formalan karakter, dok se sve mere međunarodne zajednice sprovode pod okriljem EU, NATO i Saveta Evrope. Pri tome je sve dominantnija uloga EU sa porukama o prelasku BiH iz „dejtonske” u „briselsku” fazu. No, ova činjenica ne sme da zavara jer se u ovom slučaju nije radilo toliko o politici cele EU, čak ni toliko o politici nekih od njenih članova, već o korišćenju procesa pridruživanja BiH EU kao sredstva za ostvarivanje, kako smo već napomenuli, ranije definisanog koncepta „redizajniranja” BiH u evroatlanskim integracijama. Međutim, sa izbijanjem svetske krize i postupnim prerastanjem savremenih međunarodnih odnosa u multipolarne, upravo u toj prioritetnoj ulozi EU prema budućnosti BiH vidljive su dve tendencije. Jedna, koja predstavlja produžetak dosadašnjeg „redizajniranja” postdejtonske BiH u skladu sa atlantističkim geostrateškim planovima i koja insitira na zadržavanju OHR i Visokog predstavnika na neodređeno vreme pod izgovorom da će se samo tako osigurati približavanje BiH Evropskoj Uniji, iza čega stoje strateške pozicije Vašingtona. I druga, koja smatra da OHR više smeta nego doprinosi napretki BiH u evrointegracijama, i koja instistira na politici „dvostrukog koloseka” što više ne stoji suštinski na jedinstvenim pozicijama da je BiH nefunkcionalna država koja se mora centralizovati kroz ukidanje entiteta i koja više ne ulaže sinhronizovane napore sa transatlanskim saveznicima u ovom pravcu, već pokušava da u međuentitetskim i međunacionalnim odnosima izvrši uticaj na transformaciju dejtonske BiH sa drugim modusima i radi drugačijih interesa. U pitanju je srednjevropska osovina država EU, što je posebno vidljivo u činjenici pojačanog angažmana Nemačke, sa mandatom EU, da se nametne kao ključni faktor sređivanja prilika u EU po principu međuetničkog balansiranja. „Za početak, u Berlinu se vode razgovori samo o reviziji Vašingtonskog sporazuma i zato samo sa bošnjačkim i hrvatskim liderima. I kao što je vicekancelar Hans Ditrih Genšer početkom 90-ih Hrvatima obezbijedio državu, tako će im kancelarka Angela Merkel sada (polu) omogućiti entitet.”[6] U svetlu strateškog energetskog i privrednog približavanja Nemačke i kroz nju, drugih članica EU, Ruskoj federaciji koja čvrsto institira na pridržavanju principa Dejtonskog međunarodnog sporazuma, ovakva evroperspektiva u svakom, pa i bezbednosnom smislu, suštinski je drugačija od dosadašnje perspektive i njenih učinaka.

Krupna dešavanja na međunarodnoj sceni ukazuju na još značajnije i nezaustavljive promene su već na videlu. Sa jedne strane, Turska diplomatija sa mandatom SAD bezuspešno je pokušala da se pozicionira kao bitan faktor sređivanja prilika u BiH, pokušavajući da na prostoru Zapadnog Balkana pronađe za sebe kompenzaciju za (ne)priključenje EU. Njena politika nije u skladu sa interesima ključnih članica EU. Međutim, „turska spoljna politika se pokazala nedorasla složenoj misiji u Bosni. Drugo, Stejt department je isuviše zaokupljen globalnim problemima na Dalekom, a evo i Bliskom istoku da bi se koncentrisao na BiH. Treće, vodeće evropske zemlje ne žele Tursku ne samo u EU nego ni na Balkanu. Četvrto, svojim izuzetnim oporavkom u društvu uzdrmanih evropskih ekonomija, Nemačka se sve više nameće i kao politički lider EU i preuzima brigu o BiH.”[7] Paralelno se odvija proces postupne reislamizacije sekularne kemalističke Turske, koja i pored strateškog partnerstva sa SAD, sve više počinje da zauzima pozicije samostalnog regionalnog igrača, dok Rusija u privrednom i energetskom i političkom smislu sve više počinje da se, sa svojom tradicionalnom ulogom, vraća na prostore Balkana. Za to vreme, otpočeti procesi na Bliskom Istoku i severnoj Africi čine se nezaustavljivi i krupni, sa tendencijom da drastično izmene ulogu SAD na ovom području, dok se ekonomska kriza pojačava i produbljuje, smanjujući do nedavno neporeciv primat preostale supersile u svetskim razmerama. Svetska ekonomska kriza duboko je pogodila i EU, koja se unutar sebe deli i diferencira po mnogim pitanjima na sličan način kao što se deli i prema aktuelnoj politici prema BiH: npr „kako EU nije jedinstvena u pogledu statusa Hrvata u BiH, a SAD i Turska su skloniji viziji što više centralizovane BiH koju nude bošnjački političari, dok Rusija stoji na političkom braniku RS – tako će BiH i ubuduće ostati najzanimljiviji kutak regionalnog poligona za nadmetanje velikih sila.”[8]

Uočene nove tendencije u politikama velikih sila upućuju na postupno preoblikovanje odnosa unutar BiH i celog Balkanskog poluostrva usled međusobne promene odnosa snaga, koji se preslikavaju i na odnose između ovdašnjih političkih aktera a koji će, postupno, postajati sve vidljiviji u narednom periodu. Sadašnja bezbednosna i ukupna situacija u BiH do daljeg će ostati slika „redizajniranja” u nekadašnjim okolnostima, odnosima snaga i interesa, dakle – uprkos novim procesima, opstajaće i nadalje institucionalni status quo, u kome će svaka od domaćih strana nastojati da očuva ili čak pojača postojeće pozicije, to jest da ni po koju cenu ne dozvoli da one budu suštinski ugrožene.
____________

Napomene: