SEĆANJE NA VELIKOG SRPSKOG I SVETSKOG NAUČNIKA

Pripremila: Jelena Kalderon

NIKOLA TESLA
Od Smiljana do Amerike

U Protokolu krštenih hrama Svetih Petra i Pavla, u Smiljanu, ostalo je zapisano da je pre sto pedeset godina 28. juna/10. jula, u porodici paroha smiljanskog Milutina Tesle i Georgine, rođene Mandić, rođeno muško dete, koje je na krštenju dobilo ime Nikolaj. Niko tada nije ni sanjao da će ovaj dečak promeniti tehničko-tehnološki razvoj ciivilizacije. Okružen u ranom detinjstvu pririodom i njenim čudima, fasciniran elektricitetom i uvećanjem slabih dejstava, posvetio se istraživačkom i izumiteljskom radu. Za ovakav životni put zaslužni su bili i njegovi roditelji, natprosečno darovita i vredna majka i izuzetno obrazovan otac.

U prvi razred osnovne škole upisan je 1862. godine u rodnom Smiljanu, da bi potom, kada se porodica preselila, u Gospiću nastavio školovanje i završio preostala tri razreda osnovne škole i tri razreda niže realne gimnazije. Višu realnu gimnaziju završio je u Karlovcu. U maturskom svedočanstvu ističe se da je Nikolino ponašanje bilo „dostojno hvale“ i da su njegova znanja bila takva da je dobio preporuku da nastavi školovanje na nekoj visokoj tehničkoj školi.
Uprkos talentima koje je Nikola posedovao i preporukama koje je dalo nastavno veće Realne gimnazije, otac Milutin se protivio tome da Nikola postane inženjer. Želeo je da njegov sin bude sveštenik. Iako je u Gospiću vladala epidemija kolere, Nikola se po završetku gimnazije vratio iz Karlovca u roditeljski dom i razboleo. Posle čudesnog oporavka otac mu je dozvolio da studira tehniku, obećavši da će je studirati u jednoj od najboljih tehničkih škola toga vremena. Na Politehničkoj školi u Gracu, u Štajerskoj, kao jednoj od najstarijih i najuglednijih tehničkih škola toga vremena, Nikola Tesla je počeo da studira 1875. godine.

Na drugoj godini studija stigao je prvi veliki izazov za Teslin genij. Profesor Pešl, koji je predavao eksperimentalnu fiziku, demonstrirao je na predavanju rad Gramovog dinama. Tesla je, posmatrajući rad ovog uređaja, zapazio da bi motor mogao da bude pokrenut i bez četkica. Iako ga je profesor Pešl obeshrabrio u toj ideji, Tesla nije odustao.
Posle boravka u Mariboru i jednogodišnjih studija na Praškom univerzitetu, dobio je posao tehničkog crtača u Centralnom telefonskom uredu u Budimpešti, gde je 1881. godine počeo svoj bezmalo šest decenija dug radni vek. U februaru 1882. godine, šest godina posle izazova koji mu je uputio profesor Pešl, kao rezultat neverovatne upornosti i samopouzdanja Tesla je izumeo obrtno magnetno polje. Ujesen iste godine, na predlog porodičnog prijatelja Ferenca Puškaša, koji je vodio projekat telefonizacije u Budimpešti, Tesla je otišao u Pariz gde se zaposlio u Edisonovoj evropskoj kompaniji, na održavanju električnih centrala jednosmerne struje.

NAJVEĆE DOSTIGNUĆE ČOVEKA

Nikola Tesla u New York American, 6. jul 1930.
Kada se dete rodi, njegova čula dolaze u kontakt sa spoljnim svetom.
Talasi zvuka, toplote i svetlosti udaraju na njegovo slabo telo, njegova osetljiva nervna vlakna podrhtavaju, mišići se poslušno skupljaju i opuštaju: jedan udisaj, izdisaj i tim činom čudesna mala mašina, neshvatljivo delikatne i složene konstrukcije, kakve nema na svetu, biva ukopčana u mehanizam svemira.
Mala mašina radi i raste, obavlja sve složenije operacije, postaje osetljiva na sve tananije uticaje i najzad se, u potpuno razvijenom biću – Čoveku – ispoljava jedna nerazumljiva, neobjašnjiva i nesavladiva želja: da imitira prirodu,da stvara, da sam radi takva čuda koja opaža oko sebe.
Nadahnut tim zadatkom, on istražuje, otkriva i pronalazi, projektuje i gradi, i obogaćuje spomenicima lepote, veličine i strahopoštovanja zvezdu na kojoj se rodio

On silazi u utrobu Zemljine kugle da iznese njeno skriveno blago i da za svoju upotrebu oslobodi njene ogromne zarobljene energije.
On osvaja tamne dubine okeana i plavetne oblasti neba.

On prodire u najdublja skrovišta i šupljine građe molekula i otkriva svom pogledu beskonačno udaljene svetove. On potčinjava i stavlja u svoju službu besnu, razornu varnicu Prometeja, titanske snage vodopada, vetra i plime.

On pokorava grmljavinom praćenu munju Jupitera i poništava vreme i prostor. On i samo veliko Sunce čini svojim poslušnim i vrednim robom.
Njegova snaga i moć su takvi da nebesa odjekuju i cela Zemlja se trese od samog zvuka njegovog glasa.

Šta budućnost krije za ovo čudno biće, rođeno u jednom dahu, od tkiva koje je uništivo a ipak besmrtno, sa njegovim zastrašujućim i božanskim moćima? Kakvu će magičnu stvar on na kraju iskovati? Šta će biti njegov najveći čin, njegovo krunsko dostignuće?
Nekad davno saznao je da sve što je opipljivo potiče od jedne primarne materije, neshvatljivo tanane, koja ispunjava ceo svemir – od Akaše ili svetlosnog etra – na koju deluje životvorna Prana ili kreativna sila, koja uvodi u egzistenciju, u beskrajnim ciklusima, sve stvari i pojave.
Od primarne materije, stavljene u infinitezimalno vrtloženje ogromne brzine, nastaje gruba materija; kada sila oslabi, kretanje se zaustavlja i materija iščezava, vraćajući se u oblik primarne supstance.

Može li Čovek da ovlada tim najgrandioznijim procesom, koji od svih prirodnih procesa pobuđuje najveće strahopoštovanje?
Može li on da podjarmi neiscrpne energije prirode tako da one sve svoje funkcije vrše pod njegovom komandom, i još više od toga – može li on da toliko usavrši svoj način upravljanja da one stupaju u dejstvo jednostavno snagom njegove volje?
Ako bi on to mogao, imao bi gotovo neograničenu i natprirodnu moć. Na njegovu komandu, sa samo neznatnim naporom od njegove strane, stari svetovi bi nestajali a novi bi, po njegovoj zamisli, stupali u postojanje.
On bi mogao da učvrsti, materijalizuje i sačuva nestvarne oblike svoje mašte, iščezavajuće vizije svojih snova. Mogao bi da izrazi sve što je stvorio svojim umom, u čvrstom i neuništivom obliku.

Mogao bi da menja veličinu ove planete, da upravlja njenim promenama godišnjih doba, da je vodi kroz dubine svemira po bilo kojoj putanji koju izabere.

Mogao bi da izaziva sudare planeta i da stvara svoja sunca i zvezde, svoju toplotu i svetlost. Mogao bi da začinje i razvija život u svim njegovim beskonačnim oblicima.
Stvaranje i uništavanje materijalne supstance, njeno udruživanje u oblike po svojoj želji, to bi bila vrhunska manifestacija čovekovog razuma, njegov najpotpuniji trijumf nad fizičkim svetom, njegovo krunsko dostignuće koje bi ga stavilo uz bok njegovog Tvorca i ispunilo njegovu konačnu sudbinu.
Tesla je kao neoženjen čovek, „telefonski praktikant“ po zanimanju, u Zagrebu izvadio putne isprave za inostranstvo, nameravajući da putuje u Francusku, Rusiju i Nemačku. Pedantni austrougarski službenik opisao je Teslu kao osobu „velikog stasa, podugog lica, crne kose i očiju, razmjernih usta i šiljastog nosa“, bez „osobnih biljega“.
Putujući po Francuskoj i Nemačkoj, zbog potreba posla, stekao je neophodno iskustvo koje mu je, pored znanja nemačkog jezika, omogućilo da 1883. godine ode u Strazbur i reši postojeći problem na električnoj centrali. Boraveći u Strazburu konstruisao je prvi model indukcionog motora sa rotorom u obliku ploče. Posle uspešno obavljenog posla za koji nije dobio materijalnu nadoknadu, Tesla se vratio u Pariz i u proleće 1884. godine ukrcao na brod za Njujork.

Edison

Čarls Bečelor, engleski inženjer, blizak prijatelj i saradnik Tomasa Alve Edisona, uvideo je u Parizu Tesline sposobnosti i talente i predložio mu da otputuje u SAD, što je Tesla prihvatio. U pismu koje je Tesla trebalo da preda Edisonu, Bečelor je ozbiljno i s entuzijazmom preporučivao jednog genija drugom. Iako se Bečelor u proleće 1884. godine vratio u Njujork i postao glavni upravnik Edisonove fabrika mašina, vreme koje je usledilo pokazalo je da je odlično procenio mladog Teslu, ali da nije dobro poznavao svog prijatelja Edisona.

U trenutku kada ga je Tesla upoznao, Edison je bio čovek od trideset sedam godina, upravo izabran za potpredsednika Američkog instituta elektroinženjera, koji je bez bilo kakvog formalnog obrazovanja izumeo mnogo korisnih uređaja za sopstveni sistem automatske telegrafije i sistem električnog osvetljenja. Razlike u prirodama dvojice pronalazača došle su do izraza odmah, na samom početku njihovog poznanstva i saradnje. Edison, koga su zvali Čarobnjak iz Menlo parka dolazio je do otkrića procesom eliminacije. Tesla, obrazovan i sklon razmišljanju, imao je suprotan metod rada. Koristeći teoriju, matematičke proračune i natprosečnu moć vizuelizacije, konstruisao je i popravljao uređaje prvo u glavi, a potom u realnosti.

Do prekida saradnje konačno je došlo posle Edisonovog obećanja da će Tesli da isplati naknadu od 50.000 dolara u slučaju da uspe da poboljša njegove dinamo-mašine. Posle godinu dana napornog rada, Tesla je Edisonu podneo izveštaj o kompletnom uspehu. Obećana naknada je izostala i Tesla je, razočaran, napustio Edisonovu kompaniju.

Ubrzo po napuštanju Edisonove fabrike mašina, Tesli su se obratili finansijeri s predlogom da osnuje kompaniju pod svojim imenom, koja bi se bavila unepređenjem i proizvodnjom lučnih lampi. Privremeno osujećen u nameri da konstruiše motore naizmeničnih struja, Tesla je prihvatio ponudu i osnovao sopstvenu kompaniju, Tesla Electric Light and Manufacturing Company. Tokom 1885. i 1886. godine usavršio je sistem lučne rasvete koji je ubrzo prihvaćen kao sistem javnog i fabričkog osvetljenje.

Ubrzo se pročulo da je neobično talentovani stranac primoran da radi najteže fizičke poslove da bi opstao. Finansijeri su se ponovo zainteresovali za njegov rad i 1887. usledio je uspeh. Osnovana je Tesla Electric Company i otvorena je laboratorija na Zapadnom Brodveju u Njujorku. Tesla je konačno počeo da gradi svoje prve generatore, transformatore i motore onako kako ih je ranije zamislio. O tome je sam pisao: ”Nisam ni pokušavao da usavršim konstrukciju, već sam samo reprodukovao slike onakve kakve su mi se javljale u mašti i rad motora je uvek bio onakav kakav sam i očekivao”.

Vestinghaus

Tokom 1887. godine Tesla je prijavio sedam patenata u kojima su opisani otkriće elektromagnetnog motora, električni prenos energije pomoću polifaznog sistema naizmeničnih struja i sistem električne distribucije za pogonske svrhe. U vreme kada je podneo svoje patente iz oblasti elektroenergetike, još jedan čovek je delio istu veru u naizmenične struje i njihove prednosti. Bio je to Džordž Vestinghaus, američki pronalazač i industrijalac.

Vestinghaus je 1886. godine osnovao Westinghouse Electric Company u Pitsburgu. Ono što mu je nedostajalo bili su upravo Teslini patenti. Kao rezultat zajedničkog interesa, u julu 1888. godine potpisan je ugovor između Tesline i Vestinghausove kompanije o proizvodnji motora naizmenične struje na veliko.

Tesla se nije nalazio u žiži ”rata struja”, jer se po završenom poslu u Pitsburgu, krajem 1889. godine, vratio u Njujork gde je otpočeo istraživanja u oblasti visokofrekventnih fenomena. ”Rat struja”, koji je trajao do 1893. godine, vodile su dve interesne grupe za elektrifikaciju Amerike, sa industrijalcima Edisonom i Vestinghousom na čelu. U pozadini su stajali krupni investitori koje su predvodili Džon Pierpont Morgan, Darijus Ogden Majld i Džon Džejkob Astor. Između krupnih investitora i industrijalaca stajala je Niagara Falls Power Company sa svojim planovima razvoja i zadovoljenjem sve većih potreba američkog društva za elektrifikacijom.

Džordž Vestinghaus je uvideo mogućnosti Teslinih izuma. Zagledan u budućnost, razmišljao je o Svetskoj izložbi koja je tebalo da se održi u Čikagu 1893. godine i mogućnosti da grad tada bude osvetljen sistemom naizmeničnih struja. Dok je Edison uporno radio na diskreditovanju Teslinog principa, Vestinghaus je morao da razreši mnogo ozbilj-niji problem. Velikodušne tantijeme koje je Tesla dobio prodajom svojih patenata opterećivale su investitore. Vestinghaus je bio primoran da raskine ugovor sa Teslom, što je posle otvorenog razgovora i učinio. Tesla se odrekao već zarađenih, ali i budućih tantijema. Konačno, ”rat struja” je završen Vestinghausovom pobedom na konkursu za osvetljenje Svetske izložbe u Čikagu.
Krajem iste godine Teslin dečački san o upotrebi snage ogromnih prirodnih potencijala počeo je da se ostvaruje, jer je Vestinghausova kompanija dobila ugovor za izgradnju generatora naizmenične struje na Nijagari. Na čelu komisije koja je donela ovu odluku bio je čuveni britanski fizičar lord Kelvin. Realizacija Vestinghausove vizije na čikaškoj izložbi konačno je ubedila lorda Kelvina da odustane od podrške Edisonovom sistemu jednosmernih srtuja. Zahvaljujući Vestinghausovom vizionarstvu, Teslin polifazni sistem je trijumfovao.

Mnogo godina kasnije, Tesla je biranim rečima odao priznanje čoveku koji je verovao da je polifazni sistem najveće otkriće u oblasti nauke o elektricitetu. U svom govoru pročitanom u odsustvu, u Institute of Immigrant Welfare u Njujorku, 12. maja 1938. godine, Tesla je napisao:
”Džordž Vestinghaus je za mene bio jedini čovek na svetu koji je u datim okolnostima mogao da preuzme moj sistem naizmeničnih struja i da dobije bitku protiv predrasuda i moći novca. On je bio veličanstveni pionir, jedan od istinskih svetskih plemića kojim se Amerika može ponositi i kome svet duguje beskrajnu zahvalnost.”

Krajem 1889. godine Tesla je završio posao u Pitsburgu i vratio se u Njujork. Iako fizički i psihički iscrpljen, odmah je počeo da konstruiše visokofrekventne mašine u laboratoriji u ulici Grand. Problemi na ovom polju su bili novi i zadavali su Tesli dosta teškoća. Narednih deset godina posvetio je istraživanjima u oblasti visokofrekventne tehnike, koja su doživela vrhunac u eksperimentima u Kolorado Springsu, 1899. godine.

Društveni život

Iako su predavanja u eminentnim naučnim ustanovama Teslu učinila slavnim i u Americi i u Evropi, Tesla nije objavljivao svoje radove u akademskim časopisima. Družio se sa novinarima, urednicima, izdavačima, piscima i umetnicima.

Tesla je govorio nekoliko jezika, između ostalih i engleski koji je bio tečan, bez akcenta i precizan – jezik obrazovanog čoveka. Bio je zgodan, uglađen i šarmantan, „jedan od najelegantnije obučenih ljudi na Petoj aveniji“. U novoj sredini je živeo intenzivnim društvenim životom. Bio je rado viđen gost u društvu Tomasa Kamerforda Martina, lorda i ledi Kelvin, ser Vilijema i ledi Kruks, Tomasa Alve Edisona i drugih. Bio je član Njujorškog električnog društva, Američkog prirodnjačkog muzeja, Njujorške biblioteke i dr.

Tomas Kamerford Martin, urednik prestižnog časopisa Electrical World i potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera, odigrao je u Teslinom životu višestruko značajnu ulogu. Osim toga što je ubedio Teslu da održi svoje prvo predavanje pred pomenutim institutom i što je 1894. godine objavio prvu knjigu o dotadašnjim Teslinim istraživanjima, upoznao ga je sa porodicom Džonsonovih.

Robert Andervud Džonson, urednik, pesnik i izdavač Century Magazina, i njegova supruga Katarina postali su ubrzo Teslini bliski prijatelji. U njihovom domu Tesla je upoznao mnogo pisaca, pesnika i umetnika. Među njima je bio i Ričard Pirson Hobson, mladi oficir, kasnije kontra-admiral, sa kojim je ostvario dugogodišnje prijateljstvo, kao i dame iz visokog društva, od kojih ga je najviše privukla inteligentna i duhovita Margaret Merington. Pronašavši u domu Džonsonovih evropsku atmosferu i način života, Tesla se sve intenzivnije družio sa njima. Roberta je počeo da oslovljava sa Luka Filipov, po istoimenom srpskom junaku kome se divio, a Katarinu sa madam Filipov.

Nobelova nagrada

Robert Andervud Džonson objavio 1900. godine u Century Magazinu Teslin esej Problem povećanja ljudske energije. U vreme kada je objavljen, Tesla se već deset godina bavio proučavanjem fenomena u domenu struja visokih frekvencija. Pred kraj svojih istraživanja u Kolorado Springsu, u decembru 1899, kada su eksperimenti bili na vrhuncu, sam Tesla je predložio Džonsonu da napiše članak o svom radu koji bi bio ilustrovan odgovarajućim fotografijama, a Džonson je ovaj predlog prihvatio s oduševljenjem. Posle nekoliko pokušaja, neuspelih u uredničkom pogledu, Tesla je konačno napisao esej koji je više bio posvećen filozofskoj nego naučnoj strani problema. Svejedno, esej je izazvao veliko interesovanje i pre nego što se pojavio u štampi.

Dopisnici Daily Telegrapha i Exchange Telegraph Co. iz Kopenhagena poslali su 5. novembra 1915. godine vest da bi Tomas A. Edison i Nikola Tesla trebalo da dobiju Nobelovu nagradu za fiziku. Ova vest je izazvala veliko interesovanje američke javnosti. Brojni novinari su se obratili dvojici naučnika i zamolili ih za komentare. Tesla je ovu vest saznao iz „Njujork tajmsa“. Kako nije imao zvaničnu potvrdu vesti, nije želeo da je komentariše, ali je novinarima govorio o svojim radovima u oblasti bežičnog prenosa energije. Edison je bio u sličnoj situaciji, i takođe nije želeo da komentariše ovu vest.
Od Teslinih prijatelja počele su da stižu čestitke. U odgovoru na pismo prijatelju Robertu Andervudu Džonsonu 11. novembra 1915. Tesla je napisao:
”U toku mnogo hiljada godina biće mnogo primalaca Nobelovih nagrada. Ali, ja nemam manje od četiri tuceta mojih dela koja su potpisana mojim imenom u oblasti tehničke literarture. To su počasti stvorene i trajne koje dodeljuje ne nekolicina koja je sklona da pogreši, već ceo svet koji retko pravi greške, i za bilo koje od tih počasti ja bih dao sve Nobelove nagrade koje bi se dodelile u toku sledećih hiljadu godina.”

Godine 1915. Nobelovu nagradu su dobili otac i sin, ser Vilijem Henri Brag i ser Lorens Henri Brag. Nikola Tesla i Tomas A. Edison nisu bili ni nominovani te godine. Međutim, 1937. profesor Feliks Erenhaft, iz Beča, uputio je Nobelovom komitetu predlog s obrazloženjem za nominaciju Nikole Tesle za nagradu iz fizike. Profesor Erenhaft se pozvao na Statut Nobelove fondacije koji je pružao mogućnost za nagrađivanje i starijim delima, ako je njihov značaj sagledan u novije vreme. Pod ovim delom profesor Erenhaft je podrazumevao otkrića visokofrekventnih struja i obrtnog magnetnog polja. Predlog za nominaciju je odbijen od strane Nobelovog komiteta uz obrazloženje da su Teslini pronalasci, iako su genijalni i predstavljaju preteču u širokoj oblasti elektrotehnike, ostvareni pre četrdeset godina.

Evropa

Po iseljenju u Ameriku Tesla je dolazio u Evropu dva puta, 1889. i 1992. godine. O njegovom prvom boravku u Evropi nema mnogo podataka. Poznato je da štampa o njemu do tada nije pisala, ni u Austrougarskoj, ni u Kraljevini Srbiji.  
Tesla sa Kraljom Petrom II u Hotelu Njujork,
15 jula, 1942. Savo Kosanović drugi s’ leva

Sam Tesla se na svoj prvi boravak u Evropi osvrće samo posredno, u pismu ujaku Petru Mandiću i u autobiografskom tekstu Moji izumi. U svom pismu od 24. maja 1891, radujući se ponovnom susretu, sestra Marica ga podseća na ovaj boravak u roditeljskoj kući i žali zbog teškoća kroz koje je tom prilikom prošao: ”Mi se nadamo i veselimo da ćeš ti doći kao što si obećao, ali bogami ja se bojim da je to za tebe veliki štrapac i da ćeš oslabiti putujući kao i preklani”.

Sedam godina posle imigracije u SAD, 31. jula 1891, Nikola Tesla je dobio američko državljanstvo. U Evropu je doputovao pola godine kasnije kao američki državljanin. Početkom februara 1892. stigao je najpre u Veliku Britaniju, u London, gde je održao predavanje Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog napona i visoke frekvencije prvo u Istitutu elektroinženjera, 3. februara, a zatim i u Kraljevskom društvu Velike Britanije, 4. februara 1892. godine. Krajem februara iste godine ponovio je ovo predavanje u Parizu, u Međunarodnom francuskom društvu električara i Francuskom društvu za fiziku. Ubrzo posle toga stigla mu je vest o majčinoj bolesti. Iako je razlog za put bio hitan, Tesla je stigao u Gospić mesec i po dana kasnije. Đuka Tesla je umrla 16. aprila 1892. godine. U pismu ujaku Paji Mandiću, napisanom u Gospiću 22. aprila, Tesla kaže da je “udar bio težak”, jer se nadao da će majka zbog svoje vitalnosti još dugo živeti.

U vreme Teslinih poseta Zagrebu i Budimpešti, u srpskoj kraljevini je vladalo veliko interesovanje za njegovu eventualnu posetu Beogradu. Predstavnici beogradske opštine i Inženjerskog udruženja otišli su u Budimpeštu i ugovorili sa Teslom posetu Beogradu 29. maja 1892. godine. Tokom svog boravka u ugarskoj prestonici, Tesla se sastao i sa srpskim pesnikom Lazom Kostićem.  Tesla u Beogradu 1892

Nikola Tesla je stigao u Beograd 1. juna 1892. godine. Beogradska stanica je, u njegovu čast, bila okićena, a mnoštvo ljudi se okupilo da sačeka slavnog elektrotehničara. U Odboru za doček bili su brojni ugledni Beograđani, omladina, a sam doček je uveličalo Akademsko pevačko društvo Obilić. Odbor je pripremio program posete, koji je podrazumevao audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića, kraljevskih namesnika, predsednika vlade i dr. U podne je bio predviđen ručak u čast gosta, šetnja Kalemegdanom, poseta Narodnom muzeju i Velikoj školi, a uveče banket.
Profesor Vojne akademije i član delegacije koja je posetila Nikolu Teslu u Budimpešti, Đorđe Stanojević, objasnio je na zadivljujuće jednostavan način suštinu Teslinog rada u elektrotehnici:

”Ako mi dozvolite da se izrazim jednom slikom, Maksvel je preko provale, koja rastavlja svetlost i toplotu s jedne, i magnetizam i elektricitet s druge strane, prebacio jednu tanku žicu, koja je istina, spajala obe obale, ali je ta veza bila veoma slaba i neznatna. Danas je g. Tesla preko provale, a između obeju obala, sazidao most kojim se bez ikakve opasnosti a s najvećom sigurnošću može preći iz toplote i svetlosti u elektricitet i magnetizam i obratno.”
Pesničku zdravicu na banketu u Smutekovcu održao je Jovan Jovanović Zmaj. Po povratku u Ameriku, pod utiskom ovog poznanstva, Tesla je odlučio da upozna američku javnost sa Zmajevom poezijom. Sam je napravio izbor Zmajevih pesama i preveo ih na engleski jezik, a prepevao ih je njegov prijatelj, pesnik Robert Andervud Džonson.

Rat

Nikola Tesla je bio u poznim godinama kada je počeo Drugi svetski rat. Iako je već decenijama živeo u Americi, zahvaljujući komunikaciji sa jugoslovenskim, srpskim i hrvatskim organizacijama u SAD, porodicom, prijateljem Pajom Radosavljevićem, a najviše sa nećakom Savom Kosanovićem, pratio je događaje oko osnivanja Kraljevine SHS, Kraljevine Jugoslavije i ubistva kralja Aleksandra I u Marseju. Njegovi politički pogledi nedvosmisleno su podržavali antihitlerovsku koaliciju, kako među južnoslovenskim narodima tako i globalno.

Iako u poznim godinama, krepkost duha i širinu pogleda Tesla je pokazao u svojoj intelektualnoj angažovanosti oko međunarodnih političkih problema i sagledavanju njihovih posledica u bliskoj budućnosti. Jedan od tih problema bila je i druga italijanska agresija na Etiopiju, jednu od retkih nezavisnih afričkih država toga doba. Vezano za međunarodnu krizu koja je prethodila italijanskoj agresiji na Etiopiju, u intervjuu koji je dao Džordžu Silvesteru Fireku, Tesla je izneo mišljenje o tome kako bi pripremio zemlju za predstojeći rat. Svestan Musolinijevih pretnji Ligi naroda, popustljivosti francuskih i britanskih političara i spremnosti Etiopljana da se brane, rekao je da bi ”…Ovi ljudi radije umrli nego što bi se potčinili nekome i to je velika nevolja koja je pred nama”. U ovom antagonizmu Tesla je video dve suprotstavljene snage koje će svet uvesti u rat. Sagledao je moć i ukazao na opasnost Hitlera i fašističke propagande.

Krajem aprila 1942. godine, posle dugog odsustvovanja iz javnosti, Tesla je Savi Kosanoviću poslao pismo pod naslovom Mojoj braći u Americi, progovorivši u verovatno najkritičnijem momentu za opstanak čovečanstva. Pozvao je sve Amerikance jugoslovenskog porekla da se odazovu pozivu predsednika Ruzvelta i šefa ratne proizvodnje Donalda Nelsona, da bi se ispunio ratni plan proizvodnje, od kog su zavisili životi miliona ljudi širom sveta zahvaćenog ratnim požarom. Tesla je verovao u zajedničku sudbinu Srba, Hrvata i Slovenaca u staroj domovini, pri čemu je skretao pažnju da je zajedništvo lakše ostvariti u Americi nego u ratnim okolnostima na Balkanu. Apel, pisan jednostavnim narodnim jezikom, naišao je na odziv i podršku svih jugoslovenski orijentisanih iseljenika u SAD.

Nikola Tesla se poslednji put pojavio u javnosti prilikom posete kralja Petra II Karađorđevića Sjedinjenim Američkim Državama, u leto 1942. godine. Jugoslovenski monarh je u Vašingtonu posetio predsednika Ruzvelta tražeći pomoć i podršku za generala Dražu Mihajlovića i Jugoslovensku vojsku u otadžbini. Posle susreta sa američkim predsednikom, kralj Petar II je otputovao u Njujork gde je prisustvovao velikom prijemu koji je organozovalo društvo Američkih prijatelja Jugoslavije, u prestižnom Koloni klubu. Tesla je dobio pozivnicu za ovaj prijem, ali se zbog bolesti nije odazvao. Zato je kralj došao u posetu Tesli, u njegov apartman na Menhetnu.

Nikola Tesla je umro u hotelu Njujorker 7. januara 1943. godine u osamdeset šestoj godini, od posledica srčanog tromba. Nekoliko dana po Teslinoj smrti, Informacioni centar Jugoslovenske kraljevske vlade izdao je saopštenja o smrti dajući sažet prikaz Teslinih dostignuća i protokol službe i sahrane.
Posmrtni ostaci Nikole Tesle preneti su na groblje Kempbel. Protokol je predvideo da se opelo održi 12. januara u katedrali Sv. Jovana Blaženog. Biskup Mening je održao uvodnu i poslednju molitvu na engleskom jeziku. Opelo je u ime Srpske pravoslavne crkve i odsutnog vladike Dionisija, poglavara SPC u SAD, nastavio na srpskom jeziku prota Dušan Šukletović, starešina hrama Sv. Save u njujorškoj parohiji. Ožalošćeni članovi porodice, prisutni na sahrani, bili su Sava Kosanović i Nikola Trbojević. Posmrtni ostaci Nikole Tesle su posle opela preneseni na groblje Fernklif, gde su kremirani.

Počast Nikoli Tesli je odao i slavni gradonačelnik Njujorka, Fiorelo La Gvardija. Govor, koji je napisao Luj Adamič, gradonačelnik Njujorka je pročitao u direktnom prenosu Radio-Njujorka 10. januara 1943. godine. Između ostalog, on je rekao da je ”…Tesla bio veliki humanista – čist naučni genije, pesnik u nauci… Stvarni važan deo Tesle živi u njegovom dostignuću, koje je ogromno – skoro nemoguće da se izračuna – koje je sastavni deo našeg života i sastavni je deo naše civilizacije, naše svakodnevice, našeg tekućeg ratnog napora…”Poznati jugoslovenski violinista Zlatko Baloković i slovenački hor Slovan izveli su u tokom radio-prenosa poznatu srpsku numeru Tamo daleko.

Posmrtni pepeo Nikole Tesle prenet je u Jugoslaviju u julu 1957. godine. Po želji Milice Trbojević, kćerke Tesline sestre Angeline i naslednice Save Kosanovića, urna sa posmrtnim pepelom smeštena je u Muzej.