IGNORISANJE JEDNE INAUGURACIJE

Predsednik Srbije Boris Tadić, iz protesta zbog pozivanja predsednika takozvane republike Kosovo, Sejdiua,  nije se odazvao pozivu novoizabrnog predsednika Republike Hrvatske, Ive Josipovića, zbog učešća na negovoj svečanoj inauguraciji 18.2.2010 u Zagrebu. U principu predsednik Tadić, sasvim je opravdano, svojim gestom, ukazao da se ne slaže sa načinom, kako »dobrosusedske odnose« zamišljaju  u glavnom gradu Hrvatske. Ustvari, novi hrvatski predsednik, spomenutim potezom, pozivanjem na svečanu inauguraciju predsednika takozvane republike Kosovo, nastavlja sa politikom koju je poslednjih dana svog predsedničkog mandata, a i ranije, prema Srbiji demonstrirao njegov prethodnik Stipe Mesić. Nisu upitne samo Mesićeve »vizije«, kako bi on »vojno sredio« situaciju sa Republikom Srpskom, nego i mnogo drugih njegovih, sličnih, ne isuviše državnički mudrih ili duhovitih izjava.

Međutim, Stipe Mesić je otišao u penziju, i on jednostavno u Hrvatskoj nije više politički relevantna osoba koja bi bila pozvana da, makar samo kao moralni autoritet, daje odgovarajuće političke ocene, pogotovo one koji se odnose, bilo na Srbiju ili Republiku Srpsku. Naravno, Stipe Mesić, ako dobro poznajemo njegovu političku narav, ali kao iskljućivo privatna osoba, i dalje će prozvoditi »političke izjave«  zapaljivog intenziteta koje će biti apsolutno u kontekstu njegove poznate, dosadašnje, »političke prakse«. O tome zaista nebi trebalo gajiti nikakve iluzije. Takođe nebi trebalo gajiti iluzije da će takva »politička praksa« u bilo čemu doprineti smirivanju svakojakih tenzija na takozvanom Zapadnom Balkanu. 

Dakle, normalno je da se okrenemo novom predsedniku Josipoviću i njegovim planovima, kako bi trebali izgledati, prevashodno odnosi, između  Srbije i Hrvatske  te Republike Srpske i Hrvatske.

Kada i ako, pokušamo definisati sadašnje stanje odnosa između Srbije i Hrvatske, onda treba te odnose posmatrati kao odnose koje bi tek trebalo »promovisati« u odnose koji bi bili nalik na dobrosusedske i korektne. Sadašnji su odnosi loši, sa tendencijom kretanja od loših ka nešto malo gorim, sa određenim oscilacijama. Da se nad srpsko-hrvatskim odnosima nadvija ozbiljna istorijska hipoteka, kako daleke, tako i nešto bliže prošlosti, o tome opšte nema smisla diskutovati. O kvalitetu i kvantitetu te istorijske hipoteke, ima svaka od pomenutih strana, srpska i hrvatska, i svoju interpretaciju, i svoje zaključke, kao i agumente.

Kao ilustraciju konstatacije, o lošim odnosima koji osciliraju, od loših, prema gorim, već smo nešto govorili, međutim uzmimo kao primer još svežu izjavu koju je povodom resolucije o Srebrenici dao, ugledni hrvatski istoričar dr.Ivo Banac. Dr. Banca je u spomenutoj izjavi o Srebrenici, naročito zasmetalo to da se o  Srebrenici govorilo: » u Banja Luci, pošto je ionako poznato da je Republika Srpska-genocidna tvorevina!«. Ostavimo po strani, kako je moguće da se ugledni hrvatski istoričar, bez ikakvih argumenata, spušta na razinu pojedinih ili velike večine hrvatskih internetnih foruma, kojima je mržnja prema svemu srpskom prosto »zaštitni znak«. I nema više potrebe provoditi neka opširna istraživanja hrvatskog javnog mnjenja da bi se ustanovilo: »kakvo je raspoloženje u hrvatskoj javnosti, kadu su u pitanju, bilo Srbi, bilo Srbija!«. Dovoljno je samo površno baciti pogled na hrvatske internetne forume. Učesnici tih foruma, u principu mogu se sporiti oko svih pitanja koja se javljaju na forumima, ali u jednoj tačci postoji visok stepen saglasnosti. A taj se stepen saglasnosti odnosi na Srbe i Srbiju. I da se razumemo, za njih rat na prostorima nekadašnje države, očito još uvek nije završen. Druga dimenzija izjave dr.Banca, »o genocidnoj tvorevini Republici Srpskoj«, ne razlikuje se, ako opšte, od izjava, bilo Stipe Mesića ili Harisa Silajdžića kao i još nekih. Upitno je nešto mnogo krupnije. Dr. Banac, vrlo dobro zna, i kao istoričar, i čovek koji je upućen u politička zbivanja na Balkanu ili nekadašnjoj Jugoslaviji; ko su bili potpisnici i kako su stvoreni uslovi za potpisivanje Sporazuma u Daytonu. Nonšalantnim proglašavanjem jednog, legitimno priznatog dela BiH, Republike Srpske, za »genocidnu tvorevinu«, dr.Banac očito negira validnost daytonskog sporazuma i gura nas u pravcu prilika koje ne vode smirivanju tenzija.

Nekoliko drugačija je situacija sa dr.Josipovićem. Poznato je da je dr.Josipović, inače profesor međunarodnog krivičnog prava na zagrebačkom Univerzitetu, autor tužbe koju je Hrvatska podigla pred ICJ u Haagu protiv Srbije još 1999.godine. Isto je učinila i Srbija, kada je uzvratila kontratužbom pred ICJ u 2010.godini. Teško ili nemoguće  bilo bi spojiti stav, profesora međunarodnog krivičnog prava, ispoljen u tužbi protiv Srbije iz 1999.godine, sa njegovim današnjim zauzimanjem za »dobrosusedskim odnosima sa Srbijom«. To su, barem zasada, dva oprečna stava u kojima teško pronaći, čak i najmanji stepen (političke) logike. Ali nije to sve. Činjenica je takođe da Hrvatska ima otvorena granična pitanja skoro sa svim svojim komšijama: Slovenijom, BiH, Srbijom i Crnom Gorom, izuzetak  u graničnim sporenjima, barem zasada, su Mađarska i Italija. Kako su tekla granična sporenja između Slovenije i Hrvatske, znamo. Ako smo dobro shvatili dogovor Pahor-Kosor, spor je delimično izmešten u sferu daljih pregovora, i to uz dodatan pritisak, i na jednu, i na drugu stranu, američkih i evropskih »saveznika i prijatelja«. Dr. Josipović, se već tada protivio, slično izjavama dr. Banca, sporazumu između Pahora i Kosor, i koliko nam je poznato, još uvek nije
promenio svoj stav.

Pokušajmo sada, postaviti jedno hipotetičko pitanje, a koje se odnosi na srpsko-hrvatske državne odnose. Mada ima Srbija »čvrsto obećanje«, sada već bivšeg hrvatskog predsednika vlade dr. Sanadera »kako Hrvatska neće raditi Srbiji to, kada se bude ukljućivala u EU, što radi danas Slovenija, Hrvatskoj!« (Sanader je mislio na slovenačku blokadu pristupnih pregovora sa EU!). Pošto Srbija pokušava, isto kao i Hrvatska, aktualizovati svoja nastojanja da uđe u EU, možda ipak nebi bilo na odmet upitati se: kako aktuelna hrvatska vlast, zamišlja rešavanje graničnih problema sa Srbijom, posle svog ulaska u EU, a da pri tome svi hrvatski političari zadrže, i svoje »čvrste stavove«, i svoje biračko telo?

dr.sci. Dionisije Ognjenović