Идем, а куда…

Идем, а куда…

Напуштајући у колони дугој са тешком муком…

Пред налетом силе и безнађа,са новим даном што се рађа.

Нешто страшно носим и у срцу и у души и задња нада-полако се руши.

Ходам у колони као да застајем…

и желим последњи пут да чујем цвркут птица и славуја пој.

Али-ни њих више нема и плаво небо као да дрема.

Ни рујна зора неће да сване,тужно је сунце не сија више.

А Бог посла облаке кише,

залива тугу и ову тужну колону дугу. А,туга,расте све више…расте у

бол,јад и бес.

Са врха Куле планине и воде Савине,

што познате беху у моме крају погледом обухватих видик

што пружа се кроз завичај.

Видех куће које горе и чух поклич звери што све нам узе.

Срце ми пресече ватрени мач бола,

низ лице нижу се сузе и као восак падају у прах и уздах из

душе узе ми задњи дах.

Аутор песме Христина Славић