Идем, а куда…
Идем, а куда…
Напуштајући у колони дугој са тешком муком…
Пред налетом силе и безнађа,са новим даном што се рађа.
Нешто страшно носим и у срцу и у души и задња нада-полако се руши.
Ходам у колони као да застајем…
и желим последњи пут да чујем цвркут птица и славуја пој.
Али-ни њих више нема и плаво небо као да дрема.
Ни рујна зора неће да сване,тужно је сунце не сија више.
А Бог посла облаке кише,
залива тугу и ову тужну колону дугу. А,туга,расте све више…расте у
бол,јад и бес.
Са врха Куле планине и воде Савине,
што познате беху у моме крају погледом обухватих видик
што пружа се кроз завичај.
Видех куће које горе и чух поклич звери што све нам узе.
Срце ми пресече ватрени мач бола,
низ лице нижу се сузе и као восак падају у прах и уздах из
душе узе ми задњи дах.
Аутор песме Христина Славић
