Predstavljamo vam mladu pesnikinju sa njenim pesmama Tamaru Saiti iz Banatskog Aleksandrova

Tamara Saiti rođena je u Beogradu, 18.04.1999. godine. Odrastala je u hraniteljskoj porodici u Banatskom Aleksandrovu. Završila je srednju ekonomsku školu u Srpskoj Crnji, nakon toga, ostvarila je svoju želju da studira u Kikindi Visoku strukovnu školu za obrazovanje vaspitača.

Još krajem srednje škole počela je da se interesuje za lirsku poeziju i pisanje iste, i želja joj je da izda svoju knjigu koja bi definisala njenu ličnost i zapažanje u međuljudskim odnosima i funkcionisanju istih. Bila je član studentskog časopisa ,, Studentska bajka“ u kojem je izdala nekoliko svojih pesama, kao i u BDR medii ,,Tužni su ti pogledi“ i ,, Priznajem“. Takođe je i bila član u srpskoj reviji ,,Otadžbina“.

Deca

Kod mene se život stvara,

kad uz decu dan prolazi.

Prepuna sam ja veselja,

Jer me život uz njih mazi.

Ti predivni mališani, što se druže i igraju.

Te postaju već drugari, okoline u svom sjaju.

Kao ruže u pupoljku, što lepote svoje nude.

Što cvetaju celog leta, da najlepše maja bude.

Zanimanje moje jeste,

da ih učim, da ih pazim.

Da im igre još pokažem,

da se s njima ja nalazim.

Želja mi je bila takva,

da taj studij ja završim.

Da sa decom radost delim,

da uspešan jesmo tim.

Želja mi se uz napore,

tog učenja ostvarila.

Pa sam sada u vrtiću,

čak presrećna i ja bila.

Diploma me razveseli,

zanimanje je u želji.

Osoba sam i ja nežna,

i vole me prijatelji.

Volim dečji smeh i graju,

kad se smeju i igraju.

Pa kad uče prva slova,

osećam se k'o u raju.

Autor pesme Tamara Saiti

U susret proleću

Mazimo se noću, u sobnoj tišini.

Prelepi trenuci, kreću visini.

Pletu se ruke, k'o pauk mrežu.

Poljupce sočne, već usne vežu.

Dodiri tela, nežnost ne briše.

Osećanja uzavrela, sve ih je više.

Dok su poljupci i vratom duži.

Osećaja veća za dušu pruži.

Mirisna ružo, nejlepši cvete.

Užici pravi, do uha lete.

Grudi mi nabrekle, uz dodir usana.

Sreća navrati,  i do mog stana.

Prolaze divne, minute, sati.

Pa srca kucaju, osećaje prati.

Želimo se baš  podugo, a daljina još i koči.

Negujemo ljubav našu, jasan pogled čine oči.

Susreti su dosta retki, al’ sećanje još ne briše.

Diploma je već kod mene, ljubavi je uz nju više.

Autor pesme Tamara Saiti

Ljubavi

Ljubavi moja, najdražeg lica.

Volim te daleko, preko granica.

Teško je, pošto prepreka ima.

Kao hladnoća, kad steže zima.

Nekada i nije, prepreka bilo.

Bilo je svima, bar za to milo.

Jer sunce i danas, baš sija svima.

Karakter sličan voljeni ima.

Osećaj duše, što srce stvara.

Najdraža ljubav, kad nema kvara.

Godine traju, a vetar kruži.

Da srce bije, ljubav da pruži.

Kreću mi misli, sećanja pune.

Osećanja šaljem, do reke Une.

Neka ti vetrić, miluje kose.

Sočne poljupce, neka tii nose.

Noću ti ipak, ljubavi moja.

Poljupce nežne, šaljem bez broja.

Ti pogled šalji, do noćnog svoda.

Gde mesec škilji, i zvezde voda.

Neka nam ljubav, večito traje.

Neka nam noću i zvezde sjaje.

Neka te zora, svežinom budi.

Iskrena ljubav, neka nam sudi.

Autor pesme Tamara Saiti

Čekanje

Kada me budu odneli pusti talasi, nemoj da te brine.

Čekali su na me. I ja sam čekao. Čekao tebe.

I nemoj sada da se čudiš mom odlasku,

jer ovi pusti talasi zauvek odnose, nepovratno.

I ne brini, pojaviće se nova školjka,

koja prosiće, zakopana, čekajući na te.

Autor pesme Tamara Saiti

Gotovo je

Kažeš teško ti je što napuštaš me,

da grcaš u sebi, a tako ushićeno i

smelo gledaš u oči i pričaš, puna elana,

s namerom da se konačno makneš s lica mesta,

dok ja teška srca primam zagrljaje tvoje, i

znam da među nama gotovo je.

Sva ozarena lica upreta ka meni,

kao hladni šamar, odupirem se onome što sledi,

jer ne želim da zanemim, a znam što strepim.

Moje misli su škrabotina.

Bezbojna duga. Bezimena slika.

Skulptura bez oblika.

Katkad uputi mi reči koje, da se mislim – još je moje.

Tvoja toplina uzdahe mi opija,

Pogledom me obaraš na kolena.

Autor pesme Tamara Saiti